Јединствена је наша историја! То није један низ страшних и смешних анегдота, као историје понеких племена; наша народна историја је једна дубока д р а м а. Неколики периоди те историје уплићу се један у други нарочитим духом прожети, једном руководном идејом осветљени. Неколико целина органски утканих опет у једну целину!

Узмимо само три периода, најмаркантнија: доба Немањића, робовање и ослобођење. Сваки претходни период носи у себи узрок и храну следећем периоду. У доба Немањића стварала се једна култура, делом оригинална, делом акцептирана. Оно што се стварало, стварало се као тадашња савремена потреба, и ако су многе од тих творевина много доцније далеко већи значај имале. Тако, многобројне задужбине царева Немањића и последњих деспота српских, подигнуте ради молитве и благодарности Богу, служиле су у време ропства фактички искључиво спасавању нације српске. Симболичко представљање цркве као лађе спасења нигде се тако јасно не оправдава као у нашој историји. Усред општег османлијског потопа спасавао се народ српски у овим јединим лађама спасења, које су му од његових царева преостале. Све оно што се није могло или није хтело спасавати под окриљем Немањића, тонуло је у османлијско море.

Док је у првом периоду начело борба за славу, дотле у другом периоду руководно начело борба за опстанак, а у трећем борба за слободу.

У периоду борбе за опстанак дух нашег народа није био непродуктиван и пасиван. У време ропства наш народ је створио једну тако велику творевину, која се у величини може такмичити са црквеном архитектуром Немањића доба. То је српска народна поезија. Ни један народ у свету није дао ништа слично под сличним околностима. То је речено више пута, и — речена је истина. Црква Грачаница и песма о Страхинићу Бану! Тешко је пресудити шта је лепше од овога двога. Робље је походило царске задужбине, целивало праг, по коме су царске ноге газиле, плакало и јадало се пред царским ликовима, који су се блистали лепотом и раскоши међу фрескама анђела и светитеља. У Студеници је народ клечао пред ликовима Немање и Саве; у Краљевој цркви пред ликом краља Милутина; у Раваници пред кнезом Лазаром; у Манасији пред Стеваном Високим; у Љубостињи пред царицом Милицом. У осталим многобројним задужбинама пред осталим многобројним Немањићима. То је било време искреног кајања и тешког страдања: Нема кајања без страдања, нити страдања без кајања. Народ је живео највише прошлошћу, а најмање садашњошћу. Успомене прошлости комбиноване су на све могуће начине како би се добила што светлија перспектива будућности. Прошлост није била ишчезла у недоглед и недохват. Она је живела у души народној, и душа је народна живела њоме. Старо ткиво уткивало се у ново.

Трећи период чини борба за слободу. И ми смо још у овом периоду. Овај чин наше велике националне драме јесте једна реална епопеја, која је својом величином надмашила нашу трубадурску епопеју маште из периода робовања. Карађорђе и Милош, Вељко и Синђелић, и цела плејада илијадских хероја од устанка до данас чекају на свога песника и историка. То су тако велики портрети да се треба измаћи још много даље од њих, да би се они могли видети у правој величини и боји. Уз то треба додати још и великане из ратова 1912—1913 године. Борба за слободу још се води, период овај још није завршен. А један период историје тек онда стекне достојнога и песника и историка, кад се заврши. Александар Велики рекао је на гробу Ахиловом: "о срећни човече, ти си имао једнога Хомера да опева твоју славу!" Па је и Александар стекао своје Хомере. Јунаци наши из борбе за слободу могли би позавидети Милошу и Марку и Страхињићу и Југовићима на опеваној слави кад не би веровали, да ће се и за њихова дела наћи достојан песник и оценитељ. — И овај трећи период, као целина за себе, уткан је тесно у период претходни. Период робовања дао је повода и импулса периоду ослобођења. Период ослобођења пак дејствовао је још из далеке будућности, пре свога доласка, онако исто благотворно као што нада увек дејствује. Садашњи период био је нада периоду претходноме.

И тако имамо три акта:

1. Узраст и пад,

2. Искупљење и

3. Васкрсење.

Мало која национална историја има тако јасне периоде, тако одређене боје и такво јединство, техничко и идејно, како целине тако и делова, као што то све има — наша историја. Једна истинска и велика драма. Једна сакрална драма. Драма греха, страдања и васкрсења. Прибирачи факата то не виде, но теолог то може далеко јасније да види.

Сакрални карактер носи цела историја човечанства. Јер и цела историја човечанства стоји у оквиру те драмске трилогије: греха, страдања и васкрсења. Човек пада, човек страда, човек васкрсава. Човечанство је пало, човечанство страда, човечанство ће васкрснути. Ни једна профана философија историје не вреди ништа. Хомер и Софокле разумевали су боље историју света него три четвртине модерних мислилаца, који су о историји философирали. А пророци и мудраци источњачки разумевали су историју опет боље од Хомера и Софокла. Тајанствена суштина историје јесте сакрална. То је стара философија историје. Кад би неки историк и сва факта у светској историји познавао, не би опет ништа разумео, кад цео тај баласт факата не би довео у везу са идејом Бога или морала.

Један човек из Лике отишао је сад за време рата на Косово поље, да"пољуби свето Косово" и да донесе одатле кући с в е т е косовске земље. "Умољен сам, вели, и од стране свих мојих суседа и познаника, да и њима донесе бар по један грумен свете косовске земље".

У народној свести Косово је свето земљиште. Цинизам Илариона Руварца не би ту ништа могао изменити. Косово је свето. А Косово је врхунац заплета драмске радње у нашој историји. Косово= једна реч, — цела драма.

Овогодишњи Видовдан први је радостан Видовдан после косовске битке. До јуче је Косово било једна црна трагедија, данас је оно једна светла драма. Црни флор, који је покривао косовско поље, Куманово је свукло и поцепало. Пет стотина двадесет и три Видовдана дочекивало је косовско поље под тим црним флором. У драми кнеза Иве Војиновића "Лазарево Васкрсење" има једна сцена где виле косовске играју жалосно коло и говоре: "Господе, препуњена је чаша горчине"! Ове године, на пет стотина двадесет четврти Видовдан, моћи ће Косовске виле, први пут после велике катастрофе, да заиграју радосно коло. Чаша горчине испијена је до дна. Можда ће судбина пружити овоме народу нову чашу горчине. Нека буде, — највећа и најгорчија је испијена.

Страдање је централни факт наше историје. То и чини једну историју освештаном, једну драму сакралном. Сваки живот без страдања је плитак. Период националног ропства удубио је нашу историју и дао јој драмску величину. Ни један народ од модерних народа није скупље платио своје место на овој божјој планети. Који народ има више непријатеља од српског? Који је се народ више револтирао против неправде од српског? Узмите који хоћете грумен земље српске у руке. У њему је цела народна драма; у њему је грех, и суза, и крв, и хајдучки шкргут зуба. Хоћете ли да сравните српску историју са неком другом народном историјом, онда морате оставити модерно време и модерне народе, и потражити нешто слично у далекој антици. Национални трагизам старога Истока, — Египта и Израиља нарочито — могао би још највише сличности имати са нашом националном драмом. Срби су у истини оријенталски страдали. Наша историја је у том погледу највише — готово једина — класична у Европи. Историја осталих европских народа не зна тај оријенталски трагизам. Нашу историју чини блеђом од египатске и израиљске једино одсуство сепаратне, народне вере. Вера Египћана била је само вера Египћана, а вера Израиљаца само вера Израиљаца. А народ, који је сем осталих творевина, створио и своју нарочито националну веру, могло би се рећи — дао јој драстичнију боју. Тим се највише разликују велики народи Истока од нас.

Ми можемо бити задовољни нашом историјом. Она је велика, — већа од нас. Јер њу је још неко стварао сем нас. Стварао ју је кроз нас Онај, који из Једног истог блата може да створи и "суд части" и "суд срамоте". Ми можемо бити задовољни, што је Бог од нас учинио суд части.

Цела општа историја је једно велико уметничко дело. У уметности драма заузима прво место. Ми можемо бити поносити, што наша народна историја није неки водвиљ или новела, но драма, дубока по садржини, класична по јасноћи и лепоти форме.

Ништа нас у садашњости не може учинити оптимистима у толикој мери као размишљање о нашој историји. Ко има очи да види велике потезе и путеве наше прошлости, тај не може у садашњости имати ни трунке националног песимизма. Доба Немањића трајало је три столећа, доба робовања четири (минимум, за Шумадију), доба ослобођења броји до сада само једно столеће. Ово доба тек је почело. Једно абруптно прекидање овога доба и понављање прошлости искључено је. Ми се налазимо у једноме Crescendo, које мора још дуго трајати. Дуги период нашег страдања широк је основ, на коме се зида н а ш период слободе и културе. Кад би се на једном титанском темељу подигла једна пигмејска грађевина, било би неразумно и ружно. Ко не верује у разумност и лепоту историје, тај не верује ни у разумност и лепоту природе. А ко у то не верује, за тога су ово што ми пишемо — хијероглифи. Гизо, у својој Историји европске цивилизације, овако резонује: "Ход Провиђења (у историји) није стешњен у уске границе. Провиђење не жури да још данас повуче последицу узрока, коју је јуче поставило; Оно ће је повући у вековима, кад згодан час дође; лаганост не чини Његову логику мање сигурном. Провиђење има до воље времена; Оно се шири по њему као Хомерови богови по простору; Оно учини један корак, док векови прохује".

Маловерни се само плаше, да ће први ветар оборити зидове наше народне куће, која је тек у зидању. Било је ветрова и бура страшних, биће их још много и много. Што лепши мермерни стуб то више удара чекића мора издржати.

За своју славну нацију могао је опет Гизо овако рећи: "ми можемо себи рећи, без претеране гордости, као Стенелус у Хомера: ми хвалимо Бога што вредимо далеко више од својих предака".

Није нужно да савремена српска генерација тако каже за себе. А нужно је, веома је нужно, да сви кажемо, сви ми — цигље савремене српске генерације: — "ми верујемо у себе и у Божје руководство више него наши преци". Нама то не би било тешко. Како да је тешко веровати у светлост нама, који смо на светлости, а није то било тешко веровати нашим прецима, који су били у тами?

Оптимизам је био једина философија свих оних српских генерација, које су испијале видовданску чашу горчине од Косова до Устанка. Голо и крваво робље, које је о видовданима ноћу, кријући, давало парастосе у Грачаници Лазару и српској слави, смејало се кроз сузе, и кроз мрак гледало зору. А ми? Где нам је најбоље наслеђе, које наследисмо од предака својих, — где нам је наш национални оптимизам? Каквом философијом ми живимо? Нема друге философије, којом се да живети, ван оптимистичке философије наших старих.

"Има и код нас оптимизма!" Велите. Да, има га. Само је он плитак, као бистра барица, коју сваки стршљен може замутити. А треба да је дубок и бистар и светао као бунар косовски у који је пала света глава Кнежева. Има га, није да га нема, — само је разрок. Једним оком гледа леву ивицу пута, иза које је амбис, другим оком гледа десну ивицу пута, иза које је опет амбис.

Нашем оболелом националном оптимизму недостаје још једно, треће око, између она два разрока, које би могло видети широки друм по средини, којим Провиђење с поузданошћу и одлучношћу води нашу историју

 Св. владика Николај Велимировић

Преузето са сајта:www.svetosavlje.org

Где су Срби - Ава Јустин, беседа 

                                        ЛЕГИЈА ПЛАМЕНЕ МЛАДОСТИ

Да ли их можемо тако назвати?Да ли одговара тај назив онима,који се отргнуше од својих драгих и најмилих и пођоше да стварају нови пут не презајући од трновитих препрека које се на њему налазе?

  Уистину,те младе душе пуне снаге и полета са песмом на уснама изазивају код сваког правог и честитог човека осећај неизмерне љубави,јер у овим тешким данима по српски народ они жртвују сами себе,само да би повратили мир спокојство овој,туђинском пропагандом заведеној земљи.Они се нису могли о родитељски позив нашег првог ратника ђенерала Недића,него су остали доследни схватањима својих јуначких предака,који су гинули ,,за крст часни и слободу златну``.И зато са пуним заносом градилачког одушевљења те легије пламене младости хрле у свети рат против оних,који уништавају најплеменитије изданке нашег мукотрпног српског рода и тиме нам погоршавају још неисцељене а скоро задобијене ране.Али,они се одупиру својимхрабрим делима,жртвујући све за спас српског народа.И та дела,која чине ти најмлађи борци који из школских клупа одоше у Добровољачке одреде и обукоше суру униформу,вредна су дивљења и поштовања,јер снагом духа свога и челичних мишица својих,они руше све што се на њиховом путу као брана појави.Зато су та дела од неупоредиве важности по даљи опстанак српског народа,јер од њих зависи величина и успех наше крајње победе.А та победа мора уследити,јер они који је доносе чврсто верују у свој успех,не обраћајући се на оне,који са потсмехом гледају на ту акцију од које зависи спас српског народа.Борци који припадају легији пламене младости без срџбе и гњева иду само напред,јер знају да мора доћи и тај час,када ће узбуркана младост тражити да јој положе рачуне ,,прљава чаршија``и ,,покварена интелигенција``.

                                                                                     Бора М. Карапанџић

Преузето из:Наша Борба,Београд 1942

                                ОСНОВИ СТВАРАЛАЧКЕ ПОЛИТИКЕ

Није свака политика,политика као вођење државе,стваралачка.Постоји деструктивна,рушилачка,ах

Риманска политика.Она је чак махом таква.Политика чврстог и напредног државотројства,цветна и полетна,ретка је.Ретка и изузетна,необична и несвакидашња као све што је велико,племенито,драгоцено,одабрано.

  Један од првих основа стваралачке политике је мудрост.Мудрост можда није највиша,али свакако најређа политичка врлина.Платон је мудрост као врлину уопште,сматрао за ,,делић душе``.Али највиши,врховни делић,вишак вредносне пирамиде.Доцније у етичкоисторијском процесу и Антике и Европе имамо покушај да се мудрост пертрактира као жижа свих врлина.Политичка врлина је политички укус,нека врста основног органа за разликовање,политичких вредности,аката,поступака,интуиција,чијем се муњевитом,неразмишљајном и предразмишљајном увиду отвара најскритија суштина политичке стварности.У испреплетаном и тврдом чвору политичких мишљења и збивања политички мудрац види на мах,у магновењу,најбитније.

  Првобити љуштуре некад као камен чврсте,домаћи се једра политичке материје,разазнати на пречац тежиште политичке ситуације,као на језику проценити горко и слатко,вредност и невредност политичког момента,ето то је политичка мудрост.

  Блиска овој врлини,блиска као дар,као талент,јесте политичко провиђење.Мудрост без политичке провиденције мало значи.Док је мудрост везана за политички актуалитет,политичка провиденција везана је за будућност.Без провиденцијалног акта,без видовитог понирања у будућност политичка мудрост мало значи.Политичка мудрост сама за себе је пасивна,узета,непокретна,јер је аутархична,самодовољна.Просецати сутрашњицу,предвиђати догађаје постулат је сваког плодоносног и активистичког стројења судбине.У провиденцији се највише огледа божанска моћ у човеку.Сем провиденције човек нема друге моћи ни могућности да,наравно у ограниченим размерама,савлађује и влада судбином.Уколико је политичко-провиденцијални радиус већи,утолико је и политичар већи.Нема ли га уопште,нема ни политичара.

  Политичко знање улази у ред политичких врлина.Ово се знање,природно, не црпи из књига.Њега чак немају,нити су га имали велики философи политике.Нико тако сјајно није писао о држави и државнику као Платон,Макиавели,Хегел,па опет нико није био даље,и поред свих горњих настојања,од тајне конкретних политичких успеха као они.Разлика је овде,као другде,разлика између теорије и праксе.Ово знање захита у саме корене сазнајних предмета,иде у дубину.Оно веже политичку мудрост и политичко провиђење.Оно их систематише,усклађује,уцељује.Оно је блиско акцији,ако није већ само акција.Руски философи су ову врсту знања називали ,,вољовиј разум`` а немачки Vermunftwille,воље ума.Ово живо,увек синтетично,проницљиво сазнање које се такорећи угиба у саме процесе ствари и збивања наћи ће се понекад и у простог,неуког човека док ће недостајати неком ученом интелектуалцу.

  Врлином политичког знања,које у сваком сазнајном лавиринту држи његов путоказни кончић,близу смо крупној политичкој врлини саме политичке акције.Ова је плод претходних врлина.Ако политичко дело као резултанта политичке акције која носи у себи спектрал свих политичких врлина изостане,онда је све узалуд.Политички утопизам настаје где политичка плодоносност престаје.Нигде дело не краси конац као у политици.Неоваплоћени политички принципи сањарије су као што су голи политички резонери и контемплатори сањала.Али настаје питање:кад сва цветања политичких врлина замећу свој плод?Одговора на то нема.Свуда се делимице може поставити извесна прагматика дејстава,само не у политици.Макиавели је покушао да извесни буквар политичко-нормативне делатности.Но он, маколико виспрен дух,није отишао даље од политичке казуистике.Узрок неуспеха овог и другог сличног покушаја лежи у изузетности сваке политичке ситуације,која,због своје једампутности,искључује неки унапред одређени поступак.Зато прави политичар делује ван сваке типике.Његов инструментарион је бесконачан.Јер су ситуације у разноврсности својој бесконачне.У свакој прилици ударац мора бити и поуздан и на време.Преуранити или опознити за један временски микрон значи промашити.У политици су ти промашаји најчешћи,пошто нигде флуксација ситуација није хитрија.И најсудбоноснији,пошто ништа није важније у животу народа.

  Да споменемо још једну политичку врлину која и претходи и следи,свим осталим политичким врлинама,чији индекс овде не можемо исцрпети.То је политички етос.Политика је блистава и заводљива игра која све мускуле целокупног бића политичара баца, завитлава у покрет.Тешко оном политичару који изгуби равнотежу!Политички дилетанти,којих је досад и сада највише,не разумевајући вихор и магију политичког плеса,покушавали су и покушавају да се у њему одрже интригом,подвалом,триком,демагогијом,насиљем,обманом и многим другим проблематичним и опскурним сретствима.Брзи пад и срамота били су неизбежни.Често баш онда када су изгледи били најсјајнији.Политичка комедија бира висине одакле ће стрмекнути дрског незналицу.Играчи онда постају-пеливани.Зашто је то тако?Политичка игра има своју славу,своју власт,своју част.Зато она не трпи ничије славољубље,властољубље и частољубље.Она је на све то сурењива и осетљива.Зато је њен миљеник и фаворит само онај који јој приђе самозаборавно и чисте душе.Политика хоће да се за њу а не од ње живи.То је њен етос.Тај етос мора остати и етос правог политичара.Ко то не разуме само је рђав глумац,увек извиждан политичким збивањима.Ко овај етос нема,етос жртве,самоодрицања,самопрегора,он сигурно нема ни остале политичке врлине:мудрост,провиђење,знање и акцију.Јер све оне укупно почињу се и завршавају политичким етосом саможртве,који је  почетак и крај политичког генијалитета у великом и малом, на коме се као на контрапункту развија целокупна тематика свих других политичких диспозиција и врлина.Они који овај етос немају излажу се тешким опасностима политичке игре која је лепа,али и опасна.Као Салома.Њихова би мудрост још била да заводну и сјајну игру политичку напусте.Њихова мудрост и –величина.

                                                                            Др Димитрије Најдановић

Преузето из.Нова Искра,Септембар-Децембар,1999.Година VII,број 58.стр.9

Кемал Ататурк је тражио исељење косметских Албанаца 

Виктор Иго,1876. - За Србију

Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. 

Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет.
А владе, виде ли то? Не виде. Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу.
Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врче покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни. 

Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају. Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато. Они кажу: претерује се. Претерује се, дабоме. Варош Балак (Алексинац) није истребљена за неколико часова, него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојке продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили заробљенике, али је и истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава; дете, за које се прича да је бацано са копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд, итд. После, зашто је требало том народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа као са стадом животиња? Зашто?…итд. 

Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење.Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство. Византија извињава Стамбол. Треба дати стварима њихово право име. Убити једног човека покрај шуме која се зове Бондиска шума или Црна шума, то је злочин: убити један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако. Само већи. То је све. Зар злочин, уколико је већи, постаје мањи? На жалост, то је већ постао закон у историји! Ако убијете шест људи ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ, коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје; Други децембар, који је Европа поздравила. Али је време да тај стари закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају забелети. Да ноћ је мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана; једно Свето писмо може другоме пружити руку; јагамус деџтрас; иза Свете Столице диже се Узвишена Порта. Рим нам је дао Средњи век , Турска нам свој средњи век тек даје. Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се оне зауставити? 

Када ће се свршити мучење тога малог јуначног народа? Време је да из цивилизације изађе једна величанствена забрана свим владама. Али ће се рећи: ви заборављате да постоје “питања” Убити човека је злочин, убити један народ је “питање”. Свака влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке. Заменимо политичка питања људским питањем. Целокупна будућност лежи у томе. А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочини! 

Страшне слуге. 

Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на месту несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме, које имају. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако. У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви су филозофи сложни, а џелати својим доказима, потпомажу доказе филозофа. 

На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведоћи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед - паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то је пристаниште. 

До јуче то је била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сада га понављају чудовишта. Будућност је Бог кога вуку тигрови! 
Виктор Иго

Париз, 29.августа, 1876.

Преузето са сајта :www.pogledi.rs

Писмо Јездимира Дангића хрватима:

О језивим злочинима над нашим народом написане су већ књиге и разаслате на све стране света. Знајте да се и сами Немци и Италијани згражавају над тим и многи хуманисти у њиховим земљама вапију за осветом и правдом. Поделили смо се свуда на борце за слободу, за најосновнија права човека да живи под сунцем и на крволоке и издајнике. Једном се човек рађа, живи и мре. Ми то врло добро знамо, али сте то требали и ви да знате, који се борите против нас и под чијом су командом људи које водите да изгубе животе, не знајући ни само зашто се боре. 

Док у сваком нашем борцу пламти дух Карађорђа, код вас су ретки који се сећате борбе мученичког Матије Губца, а камоли да му следујете. Напали сте на обезоружани и преплашени српски народ, на нашу невину дечицу, мајке сестре наше, попалили сте домове наше и порушили светиње наше, ви који сте у последње време затрубили о некој хиљадугодишњој култури. Па да је и постојала, довољно је један дан истребљења и мучења српског народа да вас будући векови и нова покољења забележе у историји човечанства као највеће вандале и крволоке. 

Болови су наши неизмерни. Јецај ситне дечице, вапај ојађених удовица и сиротица вапију до самог неба, а тим више се стежу наше песнице и јача жеља за праведном осветом. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили и фотографисали моји четници и њихове вође. 

Убајали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши су одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих провлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима унутра. 

Па зар после свега овога може бити говора о томе да верујемо онима што још воде хрватски народ? Па зар и сада да будемо наивни као и кроз цело време нашег заједничког живота у несрећној Југославији и да поверујемо да се крвници српског народа кажњавају? Не можемо, господо и небраћо који вас воде и наређују вам. Ми смо имали горких искустава и са хрватском војском. Један командант је плаћао 50 динара усташама за сваку запаљену српску кућу и за сваког Србина кога пред њим закоље иза врата. А код мене живе стотине заробљених хрватских војника као код својих кућа. Бог ми је сведок да се исти сада осећају слободни и као људи који су били слепи и прогледали. Ако желите послаћу вам и њихова имена и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ једном свуда зна да ми не кољемо заробљенике као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом и како ви и Турци радите са нашим погинулим и рањеним друговима. 

Ми увиђамо да нам више заједничког живота нема. Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у вашој средини налазе и који вам и дају наређења да то и учините, у циљу истребљења српског народа. 

Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри и прваци хрватског народа преко ноћи се удружисте са лепим друштво. Са Циганима-усташама том новом аријевском расом. 

У својим новинама назвали сте ме Вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам комуниста никада био то ми моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојника најбољи је доказ што се борим са мојим храбрим четницима против разбојника, злочинаца и крволока. Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи ни на светло дана. Уколико још преживи своју човечанску и националну срамоту. 

Од вас самих, војничких старешина и војника, зависи да ли ћете у последњем часу, почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете ни ви, ни хиљаде будућих покољена, као ни језуитска и од Христа отпадничка класа. У покољу српског народа учествовало је најшареније друштво у свештеничким мантијама, усташкој униформи, феслијама и дроњавим циганским оделима. Удружише се криж и дин, поклоници Криста и Мухамеда и безверци да нас сатру и униште. На нашој је страни Бог, правда и истина, боримо се за најсветије идеале човечанства, па ћемо и победити. 

мајор Јездимир С. Дангић (Оригинал у: VII, Војни архив, АНДХ, К. 61, рег. бр. 11/5–1)

                  МЛАДОСТ У СЛУЖБИ ОБНОВЕ

                                 СРБИЈЕ

  Добровољци су најбољи синови Србије који знају само за дужности које проистичу из дубоког осећања и пламеног залагања за добро заједнице,нашег Врховног домаћина и нашег народа.

  Такве врлине не постижу се касарском обуком,њих ствара и усавршава родитељски дом,школа и живот.А баш на томе је питању југословенска војска положила оружје.Нису знале масе за кога треба да се боре.Изгледа,да су са 1918 годином сахрањени сви идеали за које су гинула најсветлија поколења,јер је лични интерес,од тог времена био стављен изнад општих народних интереса.Зато се југословенска војска тако лако распрштала.

  Припадници српских добровољачких пукова нису деца оних грађана Југославије,који су заборавили да свој пород напајају са чистог и бистрог врела славне српске традиције;нису то деца,која су васпитавана у духу међународних организација;то су деца која су однегована у правом светосавском и домаћинском духу.Зато су и могла примити на себе величанствени подвиг спасавања народа и отаџбине.

  Такве омладине сећамо се из година које су претходиле ратовима за ослобођење и зато су добровољци ти који обнављају традицију наших хероја из ранијих ратова.

  Тешка времена која преживљујемо,збиља дана у чијим догађајима учествујемо,упућује нас да будемо више,него само војници.Мач је последња реч добровољца.Последице противнародног васпитања нанеле су страшне ране народној души.Треба лечити и душу и дух народни од трулежа и спречавати нове ране и када сва средства срца остану безуспешна.Као последње тек јавља се оружје.

  Добровољци су ти који ће пробудити и препородити успавани српски дух.

  Ништа не траже они од свог народа.Они све дају за добро отаџбине.Помажу сваком коме треба,збрињавају породице својих погинулих и онеспособљених другова,породице ратних заробљеника,помажу избјеглице и нејач.Свакодневно одваја сваки добровољац свој прилог у новцу за ту сврху.

  И делом помажу оне којима помоћ треба.На хладној валовитој Дрини многу горку српску сузу утрли су добровољци Четвртог батаљона када је несрећа хиљаде избеглица бацила у топли загрљај Србије.Делом помажу војници нове наше војске онима којима помоћ треба,-на њиви и на дому.Они се свагда труде да буду од користи,све дају од себе за свој народ.Они су пошли добровољно у борбу да и свој живот положе за своје ближње.

    Непоколебиви су добровољци на путу којим иду.Онакви какви су били на позну јесен,1941 године,такви су били 1942,1943,такви ће увек бити.Ко јасно гледа,тај не прави данас споразуме на све стране да би их сутра газио;тај увек иде правом браздом,увек право и увек напрес,јер не греши и јер зна свој пут.А добровољци имају јасне погледе на сва светска збивања.Зато им догађаји дају право и признање.

  Добровољци не знају за препреке и тешкоће.На њиховом величанственом путу служења свом народу нема опасности пред којима они стрепе.Све ситуације они савлађују снагом духа и добром вољом.И онда,када су ушли у борбу голи и боси,гладни и презирани,они се нису поколебали јер су знали свој пут и његову величину.

  Искрено служење српском народу највиши је идеал добровољца.То је циљ њиховог живота коме они подређују све.И онда када по удесу борбе падају,они јуначки гледају смрти у очи и умиру са заветном песмом:

,,завет смо свој ми Отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај

Па макар сви до последњег пали

Ми завет свет`испунићемо тај.``

                                                                                                            КОСТА МУШИЦКИ

Преузето из:Нова Искра,Београд,март-април,1999.година VII,број 55

Говор Петра I Петровића јуна мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Мартинићима

Љубезни витези и мила браћо!

Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила божја бити у помоћи. Ево смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нама драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши отци и ми сами праведно крвцом облили!

Има ли који међу вама, дражајши синови и изабрани цвијету моје Богом спасајеме и сваком нама срећно слободне државе, који не би драговољно ово своје добро, ову своју славу, ово своје витештво миловао, љубио и на обштем свјетском видику крвљу и животом избавио?! Има ли који, дични витези, да се устеже на крвавом овом јуначком пољу, мегдан дијелити? Ја сам, мили синови и предрага браћо моја, увјерен да нема, јер ви сами страшивице не трпите, јер ви страшивице за посљедње људе држите, јер слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе, која је ваш и с вама рођени вијенац!

Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до обране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: обрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема.

За то су се, мили синови и љубезна враћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити.

Зато на оружје и на крваво поље, мили витези - да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!

Архипастирскиј благослов предајем вама и препоручујем вас и себе премилостивом Богу, да нам буде у помоћи, који све види и праведно руководи!

Цетиње, јуна 1796.

Говор Петра I Петровића септембра мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Крусима

Благособрани војници и храбри витези,

Ево опет дође вријеме, да поновимо наше снажне мишице над крвожедним агарјанским родом! Ево, велим, опет дође вријеме, да покажемо освједочену славу и храброст и достојну обрану наше слободе, коју су нам наши блаженопочивши предци вјерно дохранили. Мене ваша освједочена храброст код Мартинића увјерава, да ћете још силнији и мужественији у овом другом сраженију бити. Ваше су мишице већ огрезле у текућој крвавој непријатељској ријеки. Вас су непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витежтва дише. Устремите се на непријатеља наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности, учините, славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вјечни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радостним чувством очекује наш мили род ваше витежке подвиге вијенцем побједе увјенчане чути, а потом да ви достојне пјесме спјевају и вијенце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепке мишице, које су се навикле јуначки мегдан дијелити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.

Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.

Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим вјерним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад.

9. септембар 1796.

Преузето са:Пројекат Растко-Цетиње 

                                                          ЗАШТО СТАЛЕЖИ

  Народно представништво треба да буде представник интереса и тежњи свих грађана у држави,а ови интереси се не деле по територији већ по сталежима.Нису народне скупштине зато да представљају територије,срезове,реке,равнице или брда, него да представљају људе, а природна подела међу људима није територијално по срезовима или окрузима тако изразита као што је по сталежима.Зато су наше изборне јединице не територије,него сталежи.

  У једном срезу могу да живе људи који никада не долазе у додир,јер припадају различитим сталежима.У једном сталежу међутим људи раде исти посао,живе више или мање истим животом, имају исте или сличне бриге и невоље,и исте погледе на живот,државу и општи напредак.У своме сталежу људи се боље  и  познају.Зато ми хоћемо представништво сталежа а не представништво срезова или округа.Хоћемо представништво људи а не географских појмова.

  Привреда одавно зна за сталеже и на њих се врло снажно наслања кад год јој је потребно нечије поверење.Ако некоме затреба да сазна какав је на пример неки занатлија,као карактер или стручњак,он ће најбоље обавештење добити међу занатлијама његовог суседства,који са њим раде исти посао и боље разумеју услове под којима овај човек дела него што би то био случај за људе другог друштвеног сталежа.Људи се по срезовима или окрузима не познају тако добро као по сталежима.Зато је и сталеж она природна подела међу људима,која је по природи саме теђње,да народно представништво буде заиста народно представништво,одређен да буде изборна јединица.

  Данас,код територијалних изборних јединица,изађе кандидат пред народ,који у огромној већини и не припада његовом сталежу,и својом појавом тражи народно поверење.Он може имати све државничке способности,може бити и веома честит и карактеран човек,то му све неће помоћи ако његова појава буде неугледна и буде рђаво деловала на бираче.Довољно је да по несрећи има само крив нос или пискав,непријатан глас,па ће сва његова агитација бити узалудна.Њега ће победити на изборима кандидат који има лепу појаву и који уме народу да говори на начин хохштаплера.Зато и имамо толико хохштаплера у политици.Народ, кад већ не бира људе по сталежима у којима он људе и познаје,мора да их бира од ока.А то је баш згодна ситуација за хохштаплере.

  Међутим у организованим сталежима,у којима су окупљени људи истих интереса и истих потреба,и где људи имају много више могућности да се тачно обавесте о вредности кандидата,ако га баш лично не познају,а ово је редак случај,успех хохштаплера и шупљогаваца који од свег знања и све вештине имају само умешност лепога представљања и привременог задобијања људи који их не познају,већ је толико отежан да је врло мало вероватно да ће се и догодити.А ако се и догоди,није тешко,ако се заиста ради на општем напретку,предвидети законом и смењивање једног сталешког представника и замењивање другим,који ће сталеж боље умети да представља и који ће интересе свога сталежа,међу представницима свих сталежа умети достојно да заступаи доводи их у склад са интересима целине.

  Тек тако ће скупштине постати,не географске као сада,већ права народна представништва.

                                                                              Инж.Милосав Васиљевић

Преузето:Нова Искра,Септембар-Децембар,1999.година VII,број 58,стр.13

                                         ОКЛЕВЕТАНИ РАТ         

  Бивши наши ратници, који су остварили један грандиозни план толиких генерација од Косова на овамо, данас су повучени,скромни, не знајући ни сами колико је огромна њихова заслуга за цео народ, за целу будућност.

  И данас,кад се спрема велика прослава двадесетогодишњице првих регрута из тада тек ослобођене Јужне Србије,морао је један књижевник да истакне величину те ратничке екстазе која је водила у крв и ров плаховите прве ратнике ослобођеног Југа.И они су,као и сви ратници,изостали од величања незаборавног полета.Један песник оживљује тај полет најживље и најстрасније,осећајући дубоки значај великих жртава.

  После страшног и,што је било теже,дугог рата,до недавна ми смо сви били под утиском једног огромног,на жалост као увек пролазног,таласа пацифизма.Сам по себи тај пацифизам,после таквог рата,не би био ништа новона свету,а био би врло схватљив.

  Оно што је у том пацифизму било криво то је била апсурдна пропаганда.У ствари један духовни и морални терор који није трпео поговора,а није имао ни обзира.Свет је био заглушен дреком најопаснијих илузиониста од памтивека,неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира.

  У разним нијансама тражило се не само од наших срца, него и од нашег мозга,над непобитним подацима из прошлости,над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа,да верујемо да више никада неће бити рата.

  Да ће нека међународна институција,ускоро,гарантовати мир и правду слабијег против силе који за правду не пита.

  Сем тога да сви признамо да је рат грозота,већ и безумље,срамота,да је рат одвратан и гадан, да је извор свих нискости и недаћа,једном речју најнискији ступањ на који човечанство у својој несрећној судбини пада.Па онда и то да је непотребна војска.

  У ствари кад се прегледа географска карта света,та пацифистичка пропаганда има своје нарочите теорије и црте.

  На страну јужно-американске државе и африччки континент,сасвим колонизоирано подручје,без утицаја,и на територије Кине,и на многим обалама океана,пацифистичке тираде,саме по себи,звуче као горка иронија.

  Ни за Сједињене Државе,међутим,не би се могло рећи да су у некој густој атмосфери пацифизма,пре би се могло тврдити да су заносу херојског доба милитаристичких,примењених идеја.

    Крај свих његових,многобројних,радничких слојева,н за Јапан се не би могло рећи да је укочен неком неком пацифистичком пропагандом,напротив.

  Пацифистичка пропаганда,у облику апсурда,била је европски специјалитет,као и ратна,и долазила је,тендециозно из побеђених држава,пре свега.

  Енглеска је,по нашем мишљењу,једина,где се пацифистичке мисли,без лажног патоса,систематски,спроводе  и у политичкој идеологији и по школама и у штампи.А не ради се то ни недостојно,ни претерано,ни заслепљено.

  Француској заиста нису били потребни они испади лажних пацифиста.Она је и сама потресена својим страшним и великим жртвама, да јој је и радост победе била загорчана.

  У њој,у судбини бивших ратника,(а то је цео француски народ) има много трагичног и тешког и ништа не показује ужас тих реалних пацифиста боље и њину болну сумњу у будућност него израз,лак и грозан,којим се идући рат просто назива:`` la prochaine derdiere``.

  То звучи истинито и јасно:рат је нешто што, кад дође,не да се избећи.

  Пацифизам после рата,није имао одлике размишљања,ивиђања,логичког расуђивања.Пропаганда за мир није била,или бар није успешна била,разложна,разборита,заснована на убеђивању економским разлозима,него је више била дефетистичка и фанатична,пролазна.Снагу је своју често црпила из клеветања рата и војника.

  Крај свих грозота ратова у прошлости,Европа је ипак,већ неколико пута,имала светле епохе дуготрајног мира,већих политичких и што је више духовних и културних заједница.Никада,међутим,она још није имала толику илузију клеветања рата.

  У побеђеним државама,разочарања,страх,очај једне инфамне позадине,за све недаће,и све беде своје,оклеветали су рат који је испрва пијано поздравила и узела је за жртву,пре свега,војника.

  Горе од свих забушаната и макроа дочекао је војник,у побеђеним државама да га светина презире и исмева.

  Рат је требало упрљати сасвим,војника унизити сасвим,јер уз пацифизам ишла је паралелно и нарочита прпаганда.

  Да би се после оргије у  рату,што брже изашло у рај пацифизма,рат је оглашен животињским,ниским,идиотским.Нарочито из Немачке расута је тада огромна прпаганда исмевања и прљања,не само против милитаристичких идеја и принципа,него и против саме војске,као такве.У великом делу немачке пацифистичке литературе,у роману:На западу ништа ново,изгледа као да су највиши моменти војничког живота у рату били,када су чучећи у круг војници вршили нужду.Једини тренутак непомућене радости.

  Они,међутим,који су били у рату,и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема  у вишег момента,никад га није ни било,у људском животу,од учешћа свесног у битки.

  Што је најстрашније,рат постаје све фантастичнији и ма како то грозно звучало,све лепши.Он ће опијати својом замамљивошћу људе, и на копну и на мору и у ваздуху,он ће им показати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клевете о рату као да их никад није ни било.

  Доказ неизбежности моралне вредности,докази патриотизма, херојства,рату у опште нису ни потребни он се непрекидно обнавља из праха и пепела као феникс.Сфинкс је,чији осмех нико одгонетнути неће а којој човечанство иде одкад је света и века.

  Паралелно,међутим, са клеветањем рата ишла је пропаганда против милитаристичких принципа и војника.Није то била никаква идеологија пацифиста,била је то обична потреба класне борбе,дефетистичка пропаганда.

  Да би се могли спровести револуционарни програми,класни удари,требало је припремити распадање војске.Припремити пропагандом која је имала да разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и форме,да оклевета војника као таквог и да покаже као најгору кућу касарну.

  У ствари никаква државна организација,па ни партијска,не вреди ништа без војничких врлина.Социјална демократија,као што је познато,била је организована по војничким принципима,а и класна држава марксистичка почива на милитаристичким принципима.

  И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности,да друге и не спомињем, у многим народима војска.Уз опште право гласа,нема сумње,иста је вредност и опште војне обавезе и ако се може дати карикатура касарне,исто таква карикатура онда је и школа.

  И најмодернијем човеку,ако је уопште приступачан разлозима,може се говорити са емфазом о војсци,па са њом у вези и о рату.Велики преображај света,велике епохе у историји појединих народа,сва побољшања у корист широких маса изведена су увек у духу милитаристичких принципа.Вредност тих принципа је непролазна.

  У нас, тај талас апсурдне пацифистичке пропаганде (наш народ,заиста,не треба учити шта је патња у рату)имао је своје нарочите црте.

  Марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло вешто.

  Још више.међутим,клеветали су рат Србије зато да би добили партијске позиције.Нигде ``пацифистичка`` пропаганда није била луђа.

  Ратнички начин сједињења нашег народа био је једини пут којим смо могли ићи.Приче о свим другим начинима,културним,литерарним,интелектуалним,само су приче.

  Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбољи и он је и данас,на целој територији где су били Турци не само најздравији,најотпорнији,него и најморалнији и највише саблажњен.

  Пацифизам кад негира светлу страну рата,његов селективност,његов биолошки значај у развитку и ``напретку`` човечанства,морао би да нађе неке узвишене податке и високи приказ мира.

  Живот мирнодопски,иначе,сам по себи,пун гада,мизерије,очаја и нискости,не може,или бар није могао пре,да издржи поређење са узвишеним сенкама рата.

  У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности у ратз и болних жртава-у име скоро бесмислене пожуде за уживањем,за жвакањем,за читавим оним комплексом мирнодопских ``радости`` које пацифисти сматрају ``правом на живот`` човека.Нискост људи,разарају много више света,него што то чине ратови.Ако се за рат може рећи да човека поживотињи,за мир би се могло рећи много више.

  Ако је икоји сталеж заслужио мир,заслужило га је сељаштво.Његов живот у пољу,у непрекидном и прастаром раду,најбижији је вечној лепоти природног живота и има највише смисла.Тај и такав живот најлепши је симбол мира и потребе мира.

  Па ипак,то је једини сталеж који никад није ратоборан,кога ратна хука никад не хвата,а ипак,то је једини сталеж који мртве не клевета.Нема у њему подсмеха према војнику,јер су исто и у најдубљим тренутцима увек исто.У њему нема ни тог пацифистичког величања живота по сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата.

  Клевета рата производ је варошког цинизма,варошког морала од вајкада који прати увек распадањње једног бившег света,али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојиште без моралног пада.

  Код нас су праве увреде тираде пацифизма,за наш народ,напаћен и гажен вековима,заиста се не може прикачити шлем хушкача.

  Па ипак,пре свега,пре него што је земљорадник и пастир,он је ратник и треба му говорити ратничким појмовима.

  Ако му узмете ратнички понос,ратничку прошлост,војнички образ,шта ћете му оставити место тога?

  Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату,ако упрљате ратове Србије,једини капитал у нас који још није проћердан,шта ћете имати том намученом народу лепо рећи?

  Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата.

  На најнижем ступњу разборитости и политичког морала били смо онда,кад смо у интересу унутарњих,партијских проблема дрзнули се да ударамо у клеветање рата.У исмевање мртвих и вицева на рачун Кајмакчалана.

  Ако је икад војску,мртве и све сенке рата обасјала светлост,са недостижним висинама у миру,ако је икад открила се мизерија таквог ``пацифизма``,то је било тада.

  Рат који је био,са својим страхотама,са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ,ипак,изгледа као једна светла.вечна звезда у ноћи над нама.

                                                                                                   МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

(,,Време``XIV/4379,16.III 1934,стр.5)

(Извод из последње божићне посланице патријарха Варнаве, 1937. године)

Патријарх Варнава Росић

ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО

Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

 Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

 Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

 Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

 Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

 Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

 Димитрије Љотић

”Наш пут” бр. 20, 5.јун 1938.

НВИТАТОРИЈА ЦАРА ЛЕОПОЛДА I И ПРИВИЛЕГИЈЕ СРПСКЕ

За своје многе, махом ратне, заслуге у борбама против заједничких непријатеља Срби у бившој Хабзбуршкој Монархији добијали су од аустриских и угарских владара од XIV до пред крај XVIII века разне привилетије или повластице, које су им олакшавале положај у земљи.

Као главне и основне привилегије српског народа у Монархији сматрају се оних пет привилегија које је аустриски цар и угарски краљ Леополд I дао Србима за стечене ратне заслуге у борби против Турака приликом и после Велике сеобе (1690) у угарске земље 1690, 1691 и 1695; као и потврде тих Леополдових привилегија Србима од стране Јосифа I, Карла VI (III) и Марије Терезије.

Историја постанка и значења тих привилегија и њихових потврда у нашој и немачко-мађарској историографији до танчина је обрађена и позната.

Као основне привилегије српског народа у Монархији опћенито се сматрају:

1) Позивни манифест Леополда I балканским хришћанима и земљама („Literae invitatoriae) од 6. априла 1690.: да се уз аустриску војску дигну против Турака не напуштајући своја огњишта и њиве, а он им зато обећава, поред ујемчене слободе и права вероисповести и права бирања војводе, још и друге разне повластице.

2) Привилегија Леополда I од 21. августа 1690., дата Србима после преговора с епископом Исаијем Ђаковићем, која чини основ српској црквено-народној самоуправи у Монархији.

3) Протекционална диплома Леополда I од 11. децембра 1690., издата преко Угарске дворске канцеларије.

4) Привилегија Леополда I од 20. августа 1691. којом се власт српског архиепископа поред црквених ствари продужује и на световне ствари српског народа, и

5) Привилегија Леополда I од 4. марта 1695. преко Угарске дворске канцеларије, којом је одобрена духовна организација српске цркве, потврђени епископи и зајемчена ранијим привилегијама дата права и повластице.

Ове Леополдове привилегије, које су сачињавале чврст правни основ положаја и права српског народа у бившој Монархији и темељ његове народно-црквене самоуправе, потврђивали су и каснији аустриски цареви и угарски краљеви новим привилегијама или конфирмацијама.

Од ових пет привилегија Србима сачувана су досад само три оригинала привилегија: од 21. аугуста 1690., 20. аугуста 1691. и 4. марта 1695., док су оригинали привилегије „Инвитаторије” од 6. априла 1690. и од 11. децембра 1690. изгубљени још 1732. г. за време администрације митрополијом темишварског епископа Николе Димитријевића.

Оригинал привилегије „Инвитаторије” од 6. априла 1690. је изгубљен, њезин концепт чува се у бечком Државном архиву.

Међутим су Срби у Угарској уживали донекле привилегован положај и пре ових Леополдових привилегија на основи већ раније добивених разних привилегија.

Поред поновних краљевских привилегија у засебним законским чланцима током XV и XVI века, којима се Срби и други православни у угарским земљама ослобађају плаћања десетка угарском свештенству, и које су све штампане у многобројним издањима ,,Согрш iuris hungarici”, овде ћемо споменути само као прве српске привилегије, којима се може наћи трага у бечким државним архивима т.зв. ,,Ковинске привилегије”, које су добили Срби из Ковина (на дунавском острву Чепељу испод Пеште) од краља Жигмунда 1405, 1412, 1428; и које су потврђиване од угарских краљева: Владислава Јагелонца 29. аугуста 1440., краља Ладислава 1455., краља Матије Корвина 1458. Затим привилегије које су добили Срби Вараждинског и Карловачког Генералата од аустриских сталежа на сабору у Бруку на Мури („Bruoker Libell”) 1578. и које је Фердинанд II проширио и потврдио преко Угарске дворске канцеларије 15. новембра 1627. Тако исто је Фердинанд II 5. октобра 1630. Србима у оба Генералата издао нарочиту уредбу (Statuta Valachorum”), или као што Бартенштајн каже, „формалан земаљски устав” за своју самоуправу у градским, судским и казненим пословима, са својим кнезовима, и велржим судијом. које сам народ бира. Те Статуте потврдио је Фердинанд III 22. аугуста 1642., Леополд I 21. фебруара 1659., Карло VI 16. априла 1717. г.

И после Леополдових привилегија Марија Терезија је привилегијом од 28. јуна 1751. створила Великобечејски крунски диштрикт из четрнаест села укинуте Поморишко-Потиске крајине. По узору тога Диштрикта царица је привилегијом од 12. новембра 1774. установила и Великокикиндски диштрикт који је и после утеловљења Баната Угарској (1779) задржао своју аутономну управу и судство.

Највише због тога да би се донекле стишало народно незадовољство Срба због законског чланка XLVI пожунског сабора 1741 — да на подручју Хрватске и Славоније само припадници римокатоличке вере могу имати непокретна имања; и због законског чланка XVIII: 1741, да се Потиска и Поморишка Граница имају развојачити, утеловити Угарској и подврћи жупаниској јурисдикцији, Марија Теразија је на писмену молбу патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте и на усмену молбу српске депутације (коју су сачињавали: Павле Ненадовић, епископ горњокарловачки и патријарашки генерални викар, Јован Георгијевић, архиђакон патријарашки, Арсеније Вујић, потпуковник Потиске Границе, и Андрија Андреј евип, управник поште у Петроварадину и администратор спахилука Уфелова) — потврдила Леополдове привилегије 24. априла 1743. преко Царске дворске канцеларије, 18. маја т. г. преко Угарске дворске канцеларије и прогласила их 4. јула т. г. преко Дворског ратног савета војним властима.

По одлуци царице преко Угарског намесничког већа наређено је свим жупанијама Краљевине Угарске да објаве царичину потврду српских привилегија.

На народном сабору у Карловцима на седници од 6. марта 1744. од стране царских комесара грофа Патачића и фелдмаршаллајтнанта Енглсхофена свечано је и усмено проглашена у међувремену већ и штампана потврда свих Леополдових привилегија и њихових потврда од Марије Терезије од 18. маја 1743. г.

Пошто се после свечаног усменог објављивања терезијанске потврде привилегија на сабору 1744. од стране царских комесара Патачића и Енглсхофена у народу јавила потреба штампаног издања привилегија и на народном језику, то је „илирическо-расијански обшчи зограф” и бакрорезац Христифор Џефаровић одлучио, да у издавачкој заједници с патријарашким писаром Павлом Ненадовићем у бакру изреже и штампа привилегије у славеносрпском преводу, који ће обавити Ненадовић.

Тако је дошло до Џефаровићева бакрорезног издања српских привилегија у Бечу 1745, уз благослов патријарха Арсенија IV. Ненадовић је привилегије с оригиналног латинског текста, који су царски комесари Патачић и Енглсхофен из Беча донели, на саборској седници од 5. марта 1744. прочитали и својим потписима потврдили, превео на „матерњи славеносрпски језик”, уствари више руско-словенски.

Превод Инвитаторије од 6   априла 1690.  г. по Ј. Ђорђевићу, Радња Благовештанског Сабора у Срем. Карловцима 1861.

Ми Леополд и.т.д.

СВИМА НАРОДИМА И ЗЕМЉАМА? КОЈЕ ОД НАШЕ НАСЛЕДНЕ КРАЉЕВИНЕ Угарске зависе, и свима другима, који ово читали или слушали буду, а поглавито народу албанском Нашу царску и краљевску милост и свако добро.

Нека  вам  буде  знано,  да  турски рат,  на  који  смо  нарушењем уговора  и   неправедно   изазвати,   по   Нашем   царском   и   краљевском званију, уздајући се у божију заштиту и у праведност Наше ствари, само на ту цел водимо, да народе, који су нам правно потчињени, и који правно зависе од Наше споменуте краљевине Угарске, и све друге хришћане, из грозног турског ропства отмемо, и пређашњој слободи, пређашњим повластицама и пређашњем савезу са телом, од којег зависе, повратимо, укинувши свако злоулотребљавање, и поправивши штету турским тиранством нанету, и повративши свакоме своје право. — Због тога све народе, који по свој Албанији, Србији, Мизији, Бугарској, Силистрији, Илирији, Мацедонији, Расији станују, и друге земље, које од предречене Наше краљевинз Угарске зависе, и све друге народе, који под јармом турским стењу, благо опомињемо, да побожној и отачаској Нашој жељи одговарајући, у овој тако повољној прилици, кад су турске снаге у толиким пошбијама победним Нашим оружјем сатрвене, за своје спасеније и ослобођење и закон хришћански, сви на Нашу страну пређу, протиз Турака на оружје устану, Нашој војсци по угодности и нужди, на заповест Наши војвода и генерала, који ће се наскоро са довољном и многобројном војском на бојишту појавити, првдруже се, и њој по могућству рану и што јој друго за издржавање устреба, дају, и у свакој прилици против општег непријатеља на помоћ готови буду, (а речене Наше војводе даваће им против нападаја од Турака сваку заштиту, и држаће свагде, као што смо озбиљно заповедили, точни војнички запт), — и да се Нашем законом господству својевољно поврате, ако хоће да искусе Нашу милост и благонаклоност. — Обећавамо Вама свима предреченим народима и земљама, које су Нама као краљу Угарске правно подчињене и које ће се законито подчинити, задржавши поглавито слободу, повластице и права своје вероисповести и избора војводе, да ћете изузети бити испод сваког јавног терета и данка, али изузевши стара и обична пре сваког упадаја турском постојавша права краљева и господе, и укинувши у овима свако злоупотребљење, турским господетцом уведено, осим у случају ратне нужде, где ћете за ваше сопствено спасеније и обрану, на начин добровољног данка, по могућству давати нужне прилоге, да се војске Наше одржати, земља бранити, и ратни терети сносити могу. А кад се турски јарам збаци, све ћемо у сталну срорму и надлежнм ред за будуће по жељи и на задовољство ваше довести, и повратити свакоме своје право и слободу вероисповести, повластица и слободе од терета, свима и свакоме поједином даваћемо правицу, и свима ћемо дати најобилижја сведочанства милости, благонаклоности, благости, и отачаске Наше заштите. Осим тога обећавамо, поклањамо и уступамо свима и појединим слободно притежавање добара, или покретни или непокретни, која год од Турака на својима границама одузели буду.

.. Радите дакле Бога ради, да повратите вероисповедање, спасеније, слободу, безбедност вашу, без страха пређите на Нашу страну, куће ваше и пољску радњу не остављајте, ваше другове позовите да вашим стопама следују, и прилику ову од Бога и од Нас вама дану, која се више никад повратити неће, употребите, ако ћете за себе, ако за синове ваше, ако најпосле за мило отачаство и спасеније да се састарате, у осталом вама свима и појединце јасно нудећи Нашу царску и краљевску милост.

Дано у Нашем граду Бечу, 6. дана месеца априла, године 1690, Нашега краљевања, римскога 32. угарскога 35, а чешкога 34. Леополд (М.М.) Т.А. Хенр. гроф. Стратман. На сопствену заповест пресвет. царског и краљевског величества: Стеф. Андр. пл. Верденбург.

(Превод Инвитаторије од 6. априла 1690. г. Ј. Ђорђевић, Радња Благовештенског Сабора у Срем. Карловцима 1861. године)

Писмо Леополда I патријарху Арсенију III Чарнојевићу од 6. априла 1690

Леополд, итд., итд. Часни, Одани, Љубезни! Више пута нам је достављено колико вам на срцу лежи безбедност и напредак ствари хришћанске; са задовољством смо разумели да сте о овоме изврсне доказе дали, идући на руку верноме, покојном генералу Пиколоминију, док се тамо бавио. То исто себи и унапредак од особите верности и ревности, а особито од богопоштовања вашег обричемо, не сумњајући да ћете ви по оном уважењу, које код тамошњих народа а особито Арбанаса и Србаља имате, прилежно настојавати, да овом тако удесном од Бога даном приликом турски јарам, под којим су досад на плачевни начин стењали, збаце, и придруживши се Нашем оружју сваким начином потпомогну, да се варварско отоманско тиранство понизи и угаси. Учиниће заиста дело и Богу врло мило, а и Наше царске и краљевске милости достојно, коју милост као што вама благонаклоно нудимо, тако исто нећемо пропустити, даном приликом и живим доказима је посведочити, Дано у Нашем граду Бечу, дана 6. месеца априла, године 1690., Нашег краљевања, римскога 32., угарскога 35., а чешкога 34. Леополд (М. П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест пресветл. г. кр. величанства: Стеф. Андр. пл. Верденбург.

Привилегија Леополда I од 21. августа 1690.

Ми Леополд I итд., итд.

Часном, Оданом, Нама љубезном Арсенију Чарнојевићу, Србаља источне цркве грчкога обреда архиепископу, епископима, и свима другим црквеним и мирским сталежима, капетанима, поткапетанима, најпосле целом општинству истога грчког обреда и народа српског, по Грчкој, Бугарској, Русији, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу и осталим сајуженим местима и свима другима, који ово читали, видели или слушали буду, Нашу царску и краљевску милост и свако добро.

Не само из понизног писма које нам у име вас свију поднесе послани к Нама епископ Јенопољски Исаија Ђаковић, него још јасније из усменог његовог претстављања најмилостивије примисмо вашу понизну захвалност, што смо вас из чељусти варварског турског тиранства отели и пређашњој слободи повратили, као и вечиту обавезаност, којом исповедате да сте Нам ви и ваши потомци због толиког учињеног добра обвезни, истина по дужности вашој, али на Наше у толико веће задовољство што признавши Наше право, и себе у крило милости и благонаклоности Наше, као вашег господара и законитог краља одавајући, с похвалном духа крепошћу изјављујете, да вам отсада под сенком Наше заштите ваља и живети и мрети. Сматрајући не толико ово ваше Нама одвећ мило сведочанство и изјаву, примамо благонаклоно вас све скупа и поједине у Нашу царску и краљевску заштиту, колико да се тим изредна ова намера у вашим духовима утврди, и синовима непрестано улива, и у свим случајевима стварним доказима све већма и већма укрепи. Очински вас дакле позивамо да против најжешћег душманина хришћанског имена и вашег гонитеља под Нашом заштитом и под управом Наших војвода на оружје устанете, да одбијете неправде, невоље и беде, које су вам досад најнеправедније и најнемилостивије наношене бивале. А да бисте и ви узајамно благост и сласт Наше владе и господства већ на самом прагу осетили, ваше молбе с прирођеном Нам благошћу одобравајући, милостиво смо закључили: Да по обичају Србаља источне цркве грчкога обреда и по пропису старога календара слободно опстојати можете, и да вам како досада тако и унапред никоји црквени или световни сталежи никакве досаде чинити не могу; и нека вам слободно буде између себе, сопственом влашћу, из српског народа и језика постављати себи архиепископа, кога ће црквени и световни сталеж између себе бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати свима источним црквама грчког обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима распоређивати, где буде нужно цркве сопственом влашћу зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном речи, како и досада да буде поглавар над црквама грчког обреда и над општинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати, сопственом влашћу црквеном, по повластицама које вам дадоше претходници Наши, некадашњи блежене памети краљеви Угарске, по свој Грчкој, Расији, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини, као и у Угарској и Хрватској, где их фактично има, и уколико и докле Нама сви скупа и појединце верни и привржени буду. Даље црквеним сталежима, као архиепископу и епископима, монасима и свакога реда свештеницима грчкога обреда у манастирима и црквама нека остане власт располагати, тако да нико у предреченим манастирима, црквама и резиденцијама вашим никаква насиља чинити не може; него од десетка, данка и квартира да буду ослобођени као и пре, нити да има ико од световњака, осим Нас, над црквеним сталежом власт, кога затворити или заробити, него да архиепископ може такве од њега зависне црквене људе, ако што скриве, по праву црквеном или канонском казнити. Прилажемо даље и потврђујемо да се грчког обреда цркве, манастири, и што к овима спада, као и добрз што архиепископу и епископима припадају, ма каква она била, као што су од претходника Наших приложена, притежавати могу; а које је цркве недријатељ хришћанскога имена Турчин од вас одузео, и те кад се освоје, заповедићемо да се у ваше руке предаду. Најпосле кад архиепископ, или епископи ваши, кад нужда захтева, манастире и цркве по варошима или селима обилазе, или парохе и општину поучавају, нећемо трпети да им ико, било од црквених људи било од световних, досаду какву чини.

Ми себи тврдо обећавамо да ћете ви ову Нашу најштедрију и Најмилостивију концесију свим трудом и силама заслужити, и вашу верност и приврженост непрестано неоскврњену чувати, и да је никакве буре порушити неће; уосталом вама свима и појединце потврђујемо најмилостивије Нашу царску и краљевску милост. Дано у Нашем граду Бечу, дана 21. августа године 1690., Нашега краљевања, римскога 33., угарскога 36., а чешкога 34. Леополд. (М. П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест пресв. царског и краљевског величанства: Андр.’ пл. Верденбург.

Привилегија Леополда I од 4. марта 1695.

Ми Леополд I итд., итд.

Нашима вернима свима скупа и појединце, господи прелатима, баронима и магнатима, наиме пак будућем архиепископу острогонске, калочке и бачке цркве, речене Наше краљевине Угарске кнезу палатину: тако и грофовима, судији Наше краљевске курије, као и врховном генералу горњих предела гореспоменуте Наше краљевине Угарске, и Наших краљеврша Далмације, Хрватске и Славоније бану итд. Нашим тајним саветницима: даље заменику Нашега личнога присуства у судовима и саветнику Нашем, као и Наших Комора угарских и сепешке префекту, администратору и осталим саветницима; осим тога жупанима и поджупанима, племићким суцима и јурасорима ма које жупаније горепоменутих Наших краљевина Угарске, Далмације, Хрватске и Славоније; к томе свију Наших градова заповедницима и подкапетанима; и осталим војничким официрима, како коњаничког тако и пешачког реда, садашњима и будућима, ако скупа али појединце с овим писмом потражени буду; поздрав и милост Нашу.

Најпонизније је претставио Величанству Нашем Арсеније Чарнојевић, Србаља грчког обреда архиепископ, како је он пре не много година, то јест откако се води овај садашњи рат, који против заклетога непријатеља хришћанском имену још и сад букти, — успехом победног оружја Нашег побуђен, и јасним примером божјег благослова, који је Наше снаге крепио, нагоњен, — заједно са српским (рацким) народима, који одавна стењаху у варварском ропству, предузео да стресе јарам отоманског тиранства, и у ту сврху изјавио, не само да су они и потомци њихови Нашем као законог краља права, милости и благонаклоности потчињени, него и то да су, — оставивим своје куће у Турској, и напустивши своје имање и сермију, из своје домовине прогнани и у пределе Наше краљевине Угарске премештени, да би се најгрознијему непријатељу и даље светили за.његову свирепост и њу поразили, — под сенком Наше заштите непрестано готови живети и мрети, и како је он овим особито врлим и племенитим делом, од Нашега Величанства добио милостиве отпусте и дипломе, особито године.. 1690. и 91. издате, и слободе и преимућства која ‘Се у њима садрже. По гласу ових писама обећано је да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, штавише и у световним стварима ослобођење од свију терета и дажбина, наиме пак од десетка допустити. Покрај свега тога налазе се неки Наши верни становници обојега сталежа који, не обзирући се на милостиву вољу и на допуштење Наше, усуђују се претпоменутога архиепископа и народ српски у прастаром упражњавању њиховог обреда узнемиравати, или у духовној управи на пут им стајати, или; најпосле на давање десетка, који им не припада, принуђавати, које не бива без њихове грдне дагубе и штете, а с очевидном опасношћу Наше службе. Споменути архиепископ српски код Нашег Величанства у пристојној молби најпонизније моли да би Ми, за боље одушевљење њихове службе, њихова пређашња права милостиво одржати, достојанство архиепископа и његово уважење (ауторитет), да може постављати епиекопе свога обреда, потврдити, даље епископима од свакога сметања слободну управу пастирског звања допустити, најпосле целом народу слободно свуда исповедање његова обреда и уобичајено од десетка ослобођење поново допустити, и у овом обзиру у Нашу краљевску заштиту и обрану милостиво их примити благоизволели.

Којих понизна молба кад нам је најпонизније предложена била, и кад смо у милости во расуђење узели реченога народа српског верне услуге против општега хришћанству непријатеља племенито принесене и обилном племенитом .крвљу засведочене, и постојане њину приврженост и будуће милостиво Нам обећавајући (до Нашег даљег милостивог расположења и наредбе, коју ћемо по околностима времена издати), милостиво смо закључилио да и споменутом архиепископу старо достојанство, и власт епископе својега обреда постављати (будући му ово по праву и по обичају истога његовог обреда припада), неповређена остане, и епископи, које је он поставио, а имено часни: Исаија Ђаковић, темишварски, јенопољски и архимандрит манастира Крушедола; Стефан Метохијац, горњокарловачки и зринопољски; Јефтимије Дробњак, сегедински; Јефтимије Поповић, будимски и столнобеоградски; Јефтимије Тетовац, мохачки и сигетски; Спиридон Штибица, вршачки; и Јефрем Бањанин, великовардарски и јегарски (тј. које Ми силом овога писма налазимо да се могу примити и трпети), по одређеним окрулсјима. — у којима се, тојест, по вољи Нашета придворног војеног савета населило и сместило у довољном броју породица народа рацког или српског, који је, као што је споменуто, из јарма турског сужањства у Нашу приврженост примљен, — да могу своја духовна звања без препреке отправљати, кривце исправљати и за кривице казнити, столе и приходе црквене који га по обреду и старом обичају припадају примати, и  сбоју дужност (али без икакве пагубе Наших прелата и римокатоличке цркве) отправљати; најпосле и сав народ који по Нашим градовима, варошима, границама и пределима, тј. у местима која су му преко комисије поменутог Нашег придворног војеног савета уступљена, ма где станује да има слободно вршење обреда и вероисповести, без икаква страха, опасности и штете у телу или имању, и да може уживати пређашњу и још у старо доба, по гласу трећега члана петога декрета краља Матије, и последњега чланка другога декрета краља Владислава њима допуштену слободу од десетка, који десетак нека сам народ обраћа и употребљава на издржавање и приход епископа свога обреда, а да им се никакве противне препоне не чине од стране Наших прелата и коморских званичника. Зато, да би они у уживању предизложених слобода и ослобођења безбедније опстати, и од Нас дарованим благодејанијама боље се усрећити, а чрез то у мрзости и раздражености, коју против отоманског тиранства имају, већма се утврдити, и Нама припадајућу приврженост и похвалну вољу служења племенито и постојано одржати могли, нашли смо за нужно да њих све скупа, тј. архиепископа, епископе и српске народе, у новије доба из турског ропства отете, са свом породицом и добрима, и са свима стварима и свом сермијом њиховом у Нашу краљевску одбрану и особиту заштиту и покровитељство примимо, штавише, да их и вашој заштити, одбрани и особитом покровитељству поверимо. Због тога верностима вашим, којима и горе, свима скупа и свакоме појединце овим писмом тврдо налажемо, благонаклоно препоручујемо и заповедамо, да ма кад и колико год пута од претпоменутог архиепископа и њему потчињених епископа, о чему горе наведеном, сви заједно и појединце умољени будете, њих против свију незаконитости и насилних нападача, узнемиритеља и оштетитеља, док ствари онако као што је горе казано стојале буду, заштићивати, покровитељствовати и бранити, и у горе реченим допуштењима и концесијама Нашим чувати и дајући у овом обзиру Нашу краљевску важност, што иште и право и правда; друкчије да не поступате. Ово кад се прочита, да се има показатељу вратити. Дано у Нашем граду Бечу у Аустрији, дана 4 месеца марта, године 1695, нашега краљевања, римскога 37., угарскога и осталих 40., а чешкога 39. Леополд. (М. П.) Блазије Жаклин епископ њитрански. Павле Медњански.

Преузето са сајта: http://nastavnikdamir.wordpress.com