Идеологија Србског Национализма

Владати Морају Најбољи

Генерална — Аутор svarog @ 14:05

Иван Иљин

ВЛАДАТИ МОРАЈУ НАЈБОЉИ

 

 

Прво што морамо учинити кад разматрамо уређење руске државе јесте да одбацимо хипнозу политичких формула и парола. Препустимо ''верујућим'' демократама да верују у неопходност и ''месијанску'' улогу таквог режима и ослободимо себе ради непристрасности праћења и дубљег истраживања. И још: препустимо људима који траже успех у маси да псују ''аристократе'' или да остану у равнодушној ћутњи према идеји аристократије као наводно ''реакционарне'', ''контрареволуционарне'', ''старорежимске'', итд. Када мислимо о будућој Русији, онда морамо остати слободни, потпуно ослобођени бојазни да некоме нећемо угодити и да нас неко не ''осуди'', били то западноевропејци или наши, домаћи десни или леви радикалисти. Ми одговарамо Богу и Русији – истином, а ако се она некоме не допада, тим горе по њих.

 Обично ''демократију'', као власт ''омиљених'' људи које је народ изабрао, и ''аристократију'', као владавину људи ''наследно привилегованих'' – супротстављају једну другој. То је грешка, коју ваља увидети и одбацити. Она је чедо политичких страсти, демагогије и озлојеђености. Владати државом морају најбољи људи земље, а народ често не бира најбоље, већ ласкавце који му угађају и несавесне демагоге који га подижу на бунт. Владати државом морају дословце најбољи, а они неретко произилазе из државних школа и из поколења образованих слојева народа. Демократија заслужује признање и подршку само уколико остварује истинску аристократију (то јест, издваја ка врху најбоље људе): а аристократија се не изрођује и не штети држави једино уколико у њен састав улазе истински најбоље силе народа.Уверимо се у то.

 'Аристос'' на грчком значи ''најбољи''. Не ''најбогатији'', не ''најстаријег порекла'', не ''најутицајнији'', не ''најспособнији и најпромућурнији'', не привилегован, не најстарији узрастом. Већ управо – најбољи: искрени патриота, државотворни мислилац, политички искусан човек, човек части и одговорности, пожртвован, паметан, одлучан, организационо даровит, далековид и образован. Овим својствима могла би се додати и друга, на пример храбар, предусретљив; али тешко је одбацити макар и једно од набројаних својстава, и међу најбоље сврстати човека похлепног, поткупљивог, интернационалисту, нечасног, лишеног државничког разума и искуства, безвољног глупана, организационог неспособњаковића или наивног незналицу. Управо најбољи морају владати у свим државама и при свим режимима. Сваки режим је рђав, ако владају лоши. Ружно је и противприродно рећи: ''потребна нам је демократија, па макар били бирани, долазили на власт и владали безвољни глупани, поткупљиви лопови, нечасне распикуће и томе сличан социјални олош''. Напротив, неопходно је и праведно одговорити: ''Демократија која не уме издвојити најбоље, не оправдава себе; она упропашћује народ и државу – и мора пропасти.'' Безумно је у земљи уводити демократију да би она упропастила државу и народ, како су у Русији учинили 1917. године. А чему води владавина истински најгорих људи, то Руси на себи осећају већ, ево, тридесет и другу годину... Сурова је то школа!

  Могуће би било назвати наш захтев политичким аксиомом (то јест очигледном истином): владати морају најбољи. У препознавању таквих људи може се начинити грешка, можемо се слагати или не при њиховој процени, али задатак њиховог препознавања је неспоран и темељан. Могуће га је изразити у виду лозинке: пут припада часним и умним патриотама! Тај пут им припада независно од тога из каквог слоја, класе или партије потичу! Важне човекове одлике су његова политичка вредност и његова политичка воља; неважни су његово порекло, његова професија, његова класна и партијска припадност. Важни су његови природни и умни ресурси, а не његови преци; важна је верност отаџбини, суштинско усмерење његове воље, а не његова партијска књижица. Странчарење (свако!) не задовољава све човекове захтеве, већ их само прикрива или подупире. А карактер човеков стоји пре свега и драгоценији од свега.

  Зато сви избори морају имати у виду јединствен, главни и неопходни циљ: издвајање најбољих синова народа и стављање политичких питања њима у задатак. Глупо је и слепо ласкати демагозима који, прикривени партијским књижицама, јаросно бране интересе некакве класе, слоја и националне мањине, територијалног округа или просто – свој лични!

  Као прво, државни послови траже јединствен, општи, свенародни интерес, а не појединачну похлепу. Демагог који распаљује страсти управо због приватног интереса отворено сведочи о својој политичкој неподобности; он је у политици фалсификатор; он је сличан Циги који хвали најгорег коња; према наивном и поверљивом народу он иступа у својству развратитеља деце, човека који згрће лично богатство путем подвале и лажи.

  Као друго, сама његова демагогија сведочи о његовој карактерној непостојаности: он распаљује страсти да би се истакао и упропастио државне послове, претварајући их, у најбољем случају, у ствар личне властољубивости, а у најгорем случају – у ствар свог богаћења. Русија се може спасити једино издвајањем најбољих људи који истрајавају не на партијском, и не на класном, већ на народном интересу. Са овим се морају сагласити сви, и сви се на то имају усредсредити. То треба разјаснити самом Руском народу пре свих.

  За то морају бити предузете све мере, на пример: ослобођење народа од безначајних партија; увођење гласања по окрузима са истицањем персоналних, лично свима познатих кандидата; и, основно, израда својеврсног конкурентског сарадништва државног центра са бирачима.

  Демократски избори су само условно целисходно средство за безусловно праведан циљ (избор најбољих). Ако такав циљ и таква средства почињу да се сукобљавају, онда условно средство мора уступити место безусловном циљу. Захтев да владају најбољи односи се на саму природу, на саму идеју државе; уређење при којем се на власт успињу најгори биће осуђено од стране живота и срушиће се пре или касније, са већом или мањом срамотом. Свака држава позвана је да буде аристократска у нашем смислу речи; и монархија, и диктатура, и демократија; могло би се са сигурношћу рећи: кад би историјски закони државе били на политичкој висини, они би издвајали истински најбоље људе из свих слојева становништва, и тада професионални револуционари не би имали шта да раде на свету.

  Зато је питање ''народних избора'' (по четворогодишњој формули – свеопште, једнако, директно и тајно бирачко право) питање средства, а не вишег необоривог циља или догме. То средство у једној држави и у једној епохи може да се покаже целисходним, а у другој земљи и епохи мањкавим. Дечје наивно је веровати у то средство као у политичку ''панакеју''. Ни изблиза сваки народ није увек способан да на власт упути најбоље, уз помоћ таквих избора. Питање треба поставити друкчије: какав народ, и када, у држави каквих размера, на ком нивоу религиозности, моралности, правне свести, образовања и богатства, уз какав изборни систем, у спокојном или бурном периоду живота – одиста може тај задатак успешно да реши?

 Запитајмо се, зато: какве темеље морају поседовати савремене емигрантске партије да би могле рачунати на то да ће Руски народ – после сверазорне, духовно опустошујуће и борбено противправне епохе комунизма, после зацарења у земљи апсолутног сиромаштва (не рачунајући обогаћене совјетске каријеристе!), после тридесетдвогодишњег ропства, после одвикавања од самосталног мишљења, после потпуне и укорењене неупознатости са питањима политике, привреде и дипломатије, после очврсле навике да се плаши, краде, цинкари, да спасава свој живот довијањем – умети да спроведе такве изборе? Ако поседују озбиљне темеље, онда их не треба одговарати; а ако их не поседују, већ оне који су засновани на нечему супротноме – онда чему неодговорне програмске пустоловине?

 Русији треба такав изборни систем који би јој отворио праву могућност да нађе и издвоји своје истински најбоље људе како би они дошли на власт. У тим изборима најбољих људи не могу и не морају учествовати чланови интернационалне партије, осведочени погромаши и џелати Руског народа, ''пали'' комунисти, префарбани издајници, итд. А то значи да ти избори не могу да буду ни општи, ни директни. Најбољим људима могу се сматрати само они који нису изгубили част и савест, они који су патили, а не они који су мучили страдалнике. Иначе ће Русија опет бити предата на милост и немилост политичком шљаму који ће се из црвене боје префарбати у црну, да би саздала нов тоталитаризам, нову тамницу и нови распад. Избави нас од тога, Господе!

 (Оглед написан 1949. године. Из Иљинове књиге изабраних есеја У потрази за праведношћу, Светигора, 2001, превод Владимира Јагличића.)

 

 Преузето:Српски Лист,О Соју,стр.12-15,Мај 2003 Београд

 


Дух Самоуништења

Генерална — Аутор svarog @ 13:49

                                    ДУХ САМОУНИШТЕЊА

 

  Много шта је у људском уму скривено.Нарочито ход историје.Више је ту тајни него игде.Уколико је људски дух у њих могао да продре,запазио је,између осталога,три основна закона.То су,закон смене,закон судбинеи закон самоуништења у животу једног народа.

  1)Сви велики умови запазили су да се целокупно биће заснива на супротностима.Врховни закон је света борба.Мало и велико,најмање и највеће,делић и целина као да постојањем својим понављају Хегелове речи:,,Ја сам борба``.У борби је вечност,у вечности борба.Супротна страна тражи и условљава другу:слобода-условљеност,мушки принцип-женски,пријатељство-непријатељство,добро-зло,целина-део,облик-садржину,унутрашње-спољње,итд.Његош је као нико овом васељенском врховном закону дао класични песнички облик.Тек супротности образују јединство и целину!Здање света снује-распра!Какво целокупно биће,такав и историјски живот народа;једна пређа супротности!Сваки народ без изузетка пролази кроз игру великих смена и прекретништва.Успону следи пад,паду успон.Ово универзално начело просто је изражено оним народским:један точак у блато,други из блата.Такав је историјски ритам.Такав,према томе,и закон историјске ритмичке смене супротности.Иначе је овај закон познат под именом дијалектике,по којој се супротности траже,условљују и допуњују.Као што рекосмо.

  2)Да постоји у историјском збивању само овај закон просте смене,закон ритмике кроз супротности,наш би народ имао разлога за оптимизам.Ослоњач на неминовност наизменичних обрта с једне прекретнице на другу,он би са пуно поуздања и мира преспавао своју ноћ до освита.Он би без бриге и напра сачекао да се историјски витао врати на полазиште.Али постоји, на жалост,и други закон:закон историјске судбине.У историји се никад ништа не понавља.У њој никад вода не тече куд је текла.Повесмо је историја као оца Хераклитова река,у коју непромењену и непромењени никад по други пут не улазимо.Страшније од овога је што је ово историјско сведочење баш судбина за народе који су у њега бачени.Ритам историјских супротности трагичан је.Трагичност је његова у наизменичном таласању живота и смрти.Шта то значи?То значи да се пад и успон једног народа као узајамни ланац не протеже у бесконачност.То значи да историјски ритам није,у односу на један народ,механично њихање клатна у бескрај.То значи,најзад,да један народ  може у валовима историјског тока да нађе своју смрт.Да не сачека смену.Гете је у упоредио живот свега,па и историјски живот народа,са дисањем:све је равномернији и закономернији след уздисаја и одисаја.Ако се остане при овој слици историјског дисања,онда би одисај значио за један народ-издисај.Историјска увала може бити и гроб народа.То је закон историјске судбине,који даје много разлога за наш песимизам.Онда народ испада,како би рекао Огист Конт,из ,,великог бића`` свечовечанског организма.Испада заувек!

  3) Уочен је најзад и трећи закон.Народи ишчезавају са историјске позорнице са разних узрока,на разне начине.Али постоји једна чудна и не тако изузетна смрт народа.Сваки народ ношен  је на историјској равни постојања вољом за живот.Од обима и снаге ове земље зависи претежно дугитрајност и врсност иисторијског егсистенцијала датог народа.Али сем воље за живот,постоји и воља за смрт.Такозвана модерна егзистенцијална философија и снажно и убедљиво проучила је ову појаву.Ниче,који је засновао своју философију на супротностима живота и смрти,назвао је овај свеопшти нагон за нестанком: ,,воља за ништа``.Пуну примену овај закон налази у историји народа.Према њему један народ,обично,захте сам собом,из дубине свог бића,да ишчезне из историје.Он свим бићем поткопава себе.У самим коренима свог  постојања копа пропаст.Изразито је тад наглашена воља за губљење државне самосталности.Не врше,дакле,само поједине личности самоубиство,већ и народи.Ову самоубилачку вољу назвао је Достојевски дух самоуништења.Према свим кобима,пороцима,недостацима народа историја је милостива.Према народима,у којима се зацари дух самоништења,она је немилосрдна.Ово је имао у виду Хегел кад је рекао:,,Историја света је страшни суд``.То је закон самоуништења једног народа.

  4)Све,изгледа,сведочи да је наш удес под овим знаком,под иглом трећег историјског закона.Дух самоуништења као да је продро у срж нашег народа.Неки су знаци поуздани весници те колективне воље за самонестанком још раније постојали.Ми смо их годинама проматрали,бележили, аналисали.Ево их укратко:Самоуништење на духовном плану као себе порицање:победа туђинске мисли (масонства,комунизма, ,,демократије``).

  Самоуништење на моралном плану:каменовање и бешчашење најбољих људи нације (,,плаћеници``, ,,најамници``, ,,издајници``),морално расуло на свим подручијима народног етоса, гозба неморала.

  Самоуништење на националном плану:општи дефетизам,напуштање и разарање свих националнох основа.

  Самоуништење на социјално-економском плану;туђински капиталистички пир,ђердање народне имовине,исцрпно осиромашење народа.

  Самоуништење на политичком плану:интегрално рушење народне државе.

  5)Пад једног народа може да пробуди уснуле снаге.Страдање је често услов спасења.Удар грома буди искру у камену.Дух невоље сатире дух самоуништења.Тако је досад било у историји нашој.Али пад може да појача и разбесни дух самоуништења.Може да буде страшан суд!Ми смо изгледа ми који све ово видимо-мартири тог страшног суда.А мартир значи истовремено:сведок и мученик.И ми смо ти који покушавамо да овај нагли и јаки прегиб народа у самоуништење спречимо.Да народ избегне-страшан суд.

 

                                                                                                       Др.Димитрије Најдановић

 


Powered by blog.rs