Идеологија Србског Национализма

Радничко Питање У Органском Друштву

Генерална — Аутор svarog @ 20:06

 

 

РАДНИЧКО ПИТАЊЕ У ОРГАНСКОМ ДРУШТВУ

 

Органско схватање света и друштва тежи да од нације и њеног заштитног система, државе, начини организам са свима потребним органима, да награди здраву и способну за живот и развитак друштвену заједницу, у којој неће бити узроци обољења друштвеног живота, па неће требати ни лекови који се сада употребљавају за лечење тих појава. У здравом, органски сазданом, друштвено-државном организму неће бити подлога за развијање заразних клица, које изазивају затрајале друштвене болести.

 

Радничко питање је болесна појава организацијске државе, оно не може да се појављује у органској држави. Оно се појавило онда, кад се, са појавом либералистичке привреде и демократске управе, растргао и разбио органски ток развијања друштва и нације, и њиховог заштитног система, државе, кад је држава представљала у политици, па после доследно и у привреди, организацију политичких, друштвених и привредних односа, кад су демократија и либерализам пожурили да се здраво и нормално дете роди пре девет месеци.
Марксистички комунизам само наставља то дело и место једне организације ствара другу која ће исто толико бити јалова као и либералистичка.
Односи између рада и поседника радионица и средстава производње имали су у историји човечанства свој развитак. И баш пред само завлашћивање капиталистичке организације привреде и као следствене, појаве радничког питања, тај развитак је показивао своје врло изразито органске црте. Радник није постојао, већ шегрт, калфа и мајстор. Сви су седели не само у истој радионици већ и за истом трпезом и обично и становали у истом дому. Они су у заједничком раду чији је домаћин био мајстор, обезбеђивали себи опстанак и будућност. Шегрт је тежио да се оспособи за калфу. Калфа је радио да би положио мајсторски испит, па је постајао мајстор после дужег или краћег времена, и тако постајао домаћин предузећа.
Капитализам је прво одвојио сопствене раднике од рада и заједничког живљења у радионици, а зато све више и све дубље дубио јаз између мајстора и његових млађих, док их није сасвим раздвојио и начинио радницима, најамницима, па тако изазвао у сопственика и тежњу да своје раднике експлоатише. Капитализам је разградио, разрушио организам предузећа, раскидао органске везе у радној заједници, бацио разрођене чланове те заједнице на слободну пијацу и тако изазвао све оне тешке последице и кризе, око чијег се решења без изгледа на успех муче сви реформатори радничког питања, а комунизам препоручује најљући отров као лек, да уништи свако домаћинство, да све људе изједначи на најнижем нивоу човечанског друштва, у најамништву, без обзира што су се вековима баш против тога борили вечито тежећи домаћинству, па су томе водиле и смернице друштвеног развитка.
Стварно та друштвена болест не може се никаквим лековима лечити. Ови комунистички лекови имаће дејство слично јаким отровима. Као морфијум изазваће прво извесну узрујаност и полет, а затим ће сасвим сломити снагу друштвеног организма и цела човечанска култура биће као узета, парализована.
Место лекова разне врсте, комунистичко-марксистичких или антимарксистичких, народи света у својим заштитним системима морају оживети свој народни организам, морају га исчепркати испод пепела организација и реформи и њега узети као основу свога живота у свима видовима и свима гранама тога живота. Онда ће лекови бити непотребни, јер ће организам оздравити и постати способан да се развија несметано у смерницама које су му од векова опредељене.
Србски народни живот има јасно изграђен самосвојан и својеврстан домаћински поредак. Истина и он је затрпан многобројним реформама, организацијама и теоријама, али оне га нису могле усмртити, иако су му на сваком кораку сметале да се слободно развија. Начела тога домаћинства треба да прожму цео наш друштвени живот, па и привреду. Чим се органско србско домаћинство уведе у живот, радничко питање губи сву драж која је изазвала такозване социјалне политичаре и реформаторе да му непрестано траже решења и да тако стално започињу Сизифов посао. Настају узроци, чија је последица то питање. Оно ишчезава из живота, чим се усвоји начело да сваки човек мора постати домаћином у својој породици и да том основном начелу мора служити и привреда, а она ће му служити, ако свако предузеће и сваки рад почивају на том домаћинском начелу. Она постају заједничка предузећа више породичних домаћинстава и као таква она морају сваком домаћинству да обезбеде привредно све што им је потребно за напредовање. Према томе:
1. Држава не може и не сме бити организација. Она мора постати народно тело, организам, у свим гранама живота, и политички и привредно. У том организму морају се неговати и развијати, хранити и појити органи да би се народ правично чувао и развијао, и биолошки и духовно и социјално. Тај организам не може и не сме да се награђује на основама неких организацијских теорија и “научних” праваца, већ на ономе што показује вековни живот народни.
2. Свако предузеће и сваки рад морају постати домаћинства која служе као привредна основа посебним домаћинствима оних који раде у предузећу. Власник предузећа је само онај који руководи предузећем и организује рад, материјал, алате и остало, да што веће могућности створе за обезбеђење посебних домаћинстава својих сарадника. Тако нестаје најамника који гледају да се што више извуку од обавеза рада, а да што већа права за себе обезбеде. Тако сваки учесник предузећа добија и највеће обезбеђење, ако предузеће што више и боље ради и тиме служи не само појединим домаћинствима учесника већ и општенародној заједници.
3. Држава као домаћинство, привредна предузећа као домаћинство, породични живот као домаћинство једним замахом бришу “крваву и уништавајућу борбу радника и послодаваца”. У таквом систему не може да опстане та борба нити њена оружја као штрајк, искључење радника, саботаже и слично. Може доћи до сукоба у неким ситнијим стварима, али ти сукоби се решавају органски од наших органа привредног живота.
4. У оваквом домаћинском уређењу привреде, социјално законодавство добија сасвим други вид. Наши садашњи социјални закони постају сувишни. Нови закони дају само основна начела домаћинског уређења, а сам привредни живот у своме органском нарастању највећи део односа и све организацијске прописе, уколико су потребни, сам награђује.
5. Тако постају власник и његов сарадник чланови једног и истог привредног предузећа са заједничким интересом да предузеће што боље плодове доноси. Радника у данашњем смислу речи, радника-најамника нестаје. Постоје само удружени домаћини који сложно раде под вођством и управом власника. Тако се онемогућује ропство. Тако се васпитавају делом људи и поколења.
6. Само начело привредног предузећа-да мора из своје привреде да обезбеди сва породична домаћинства у њиховом напредовању, искључује вишак вредности и добит у данашњем капиталистичком смислу. Место капиталистичке добити постаје домаћинска уштеда која се употребљава за усавршавање и унапређење привредног домаћинства.
Те основе органског уређења нашег друштвеног живота, ако се дословно остваре у целом нашем животу, у свима гранама његовим, у политици, у привреди, у сваком надлештву и у сваком, том животу потребном органу, даље ако се на основу њих изграђују и основе организација, уколико су и оне потребне, без диктатуре, без револуције, без рушења и крви, онемогућују капитализам и његов поредак, либерализам у привреди, разне гласачке и демагошке системе у полтици, комунизам. Оне обезбеђују вековни несметан развитак нашем народу.

 

 

 

Др Ст. Јакшић 
Наша борба,
21. април 1945.
Словенија

 

 

 

 


Југославија Је Мртва

Генерална — Аутор svarog @ 11:25

Југославија је мртва                                          


Југославију није измислио српски народ, који је у својим народним песмама певао само о српском имену и српском јунаштву. Југославију није хтео српски народ, који се вековима борио само за српски „крст часни и слободу златну“. Други су имали интереса да се Југославија створи. А сада ето дошао је дан да су се и њени творци одрекли свога дела. Она више није потребна ни њима ни Енглеској, чији је она била жандарм на Балкану. Сада се у енглеским империјалистичким рачунима појавила друга потреба за новом Централном Европом, која би њом имала да служи у будућности.
Југославију су измислили „мајстори са мора“, као што су некада били измислили Илирију. Али тада, када се вештачким илирским именом хтело да збрише српско, које се са чашћу било пронело кроз целу Европу, устали су највиши претставници Срба и ставили свој вето. Вук је бацио крилатицу „Срби сви и свуда“, Светозар Милетић је 1846. говорио: „Ми имамо своје народно име које никоме не натурамо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби“. Лукијан Мушицки је огорчен испевао тада оду, која је постала програмом свих Срба:

 

 

„О, име рода.
Неће те срећни син изневерити.
Светиња с’ Народу Ти Српском.
Свештеник је сваки Сербљин
при свештеном огњу твоме“.

 

 

Када су други због својих рачуна, а против Срба, почели да стварају Југославију, заморен дугим борбама српски народ је пао у замку и узалудно је само још стари државник Никола Пашић бранио српско име и српску државу. Једино су као носталгична опомена остале да звоне у сећањима његове речи: „Србија, наша Србија још увек постоји“.
Данас од Југославије беже и „мајстори са мора“, јер су постигли оно што су хтели: увукли су српски народ у њу, искористили га, издали га и упропастили. И зато би било смешно, да није то све жалосно и трагично, када се међу нама нађу и такве мудре главе, које о Југославији још и данас сањају. Сигурно да је смешно када ми, који нисмо хтели Југославију, који смо због ње смртно настрадали, једино ми је бранимо и богорадимо, да се опет нађемо на купу са „браћом“ која нас неће. (…)
Наши назови политичари лутају по магли стварајући опет државу без припита народа, ни свог ни оних других, које увлаче у тако луду комбинацију.
Ми Срби имали смо довољно од Југославије. Не само да нећемо, овако жртвовани од ортака у њу, него нећемо уопште да чујемо за њу, за ту перфидну комбинацију коју је време прегазило и које у Новој Европи неће ни бити.
Зашто српски народ неће више Југославију?
Зато што је српски народ имао своје часно и светло име, које му је у Југославији угушено и упрљано.
Зато што је српски народ имао своје стегове славе и победа, које је заменио другима, под којима је познао само срамоту, расуло, пораз и уништење.
Зато што је српски народ био народ чојства и јунаштва, док су у Југославији они који су је измислили, покушали да га претворе у народ никоговића.
Зато што је српски народ држао изнад свега своју задату реч, а њу су му у Југославији згазили и њега вероломником учинили.
Зато што је најзад српски народ имао своју велику народну кућу, вековном тешком борбом стечену, а која му је у Југославији раскућена.
Зато трошити узалудно народну снагу око непостојеће Југославије, значи не само млатити празну сламу, већ директно радити против интереса свога властитог народа. (…)
Југославија не може васкрснути, јер је неће ни њени творци, ни њени народи, па ни ново време ни Нова Европа.
И они преварени, верне слуге лоших господара, свршили су. Једино спасење и опроштај могу добити ако се врате Мајци Србији као покајници и заблудели њени синови, који су јој толико несрећа и јада задали својом службом туђину. Јер, доиста, једна тешка трагика лежи у кобној чињеници да су они, залуђени и заведени, који су мислили да служе својој земљи и своме народу у ствари били баш његови највећи крвници.
Само политички слепци не виде ново време и истину. Југославија је мртва и неће се више повратити. (…) Али зато ми можемо, као некада Доситеј Обрадовић, из пуног иако окрвављеног срца да узвикнемо: „Сербија је наша избављена“, јер њену судбину држимо ми у својим рукама.

 

ГЕНЕРАЛ МИЛАН Ђ. НЕДИЋ


Powered by blog.rs