Идеологија Србског Национализма

Вођа Народни

Генерална — Аутор svarog @ 14:29

                        ВОЂИ НАРОДНИ

  Реч је о политичким вођима.Прва и основна црта карактера човека,коме је Провиђење дало у руке клупче судбине народне мора да је оличено поштење.Није то оно поштење о коме с есвакодневно говори по улицама и кафанама.То је поштење вишег реда,вишег стила.У политичком речнику поштење има много веће значење.Та реч је у ствари синтеза многих особина вишег ранга.Поштење у правом и здравом политичком смислу речи састоји се у материјалној непокварености и неподмитљивости,у заборављању личних интереса,у заступању и сведочењу истине,у часној и витешкој борби,без интрига,подвала,фарисејства,у искрености,у отворености,у моралној чистоти и чедности срца и душе.

  Али није довољна жеља да се буде поштен.Потребна је унутрашња духовна и морална снага,која ће омогућити човеку да оствари ту своју жељу.Та снага се јавља као последица самопобеде,самосавлађивања,самозаборава.Победа над самим собом је најтежа,али је зато и највећа.Победити своје страсти,жеље,инстинкте,прохтеве-то је заиста најтежа ствар,тежа него победа над  материјом.Зато је потребно много времена,свакодневне истрајности и решености.Кроз самопобеду долази и самоодрицање,које код политичких вођа мора да пређе у аскетизам.Прави политички вођ сматра себе слугом народним.Све своје снаге и све своје време он мора да стави у службу свом народу.Властите намере,удобности,угодности,приватне ствари,-све то пада пред величином служења отаџбини и народу.Личност своју народни вођ мора заборавити.Самоодрицање и јесте самозаборав,самозаборав и својих материјалних и својих духовних прохтева.

  Са поштењем и самоодрицањем долази и скромност и смерност.Нису то скромности и смерности грађанске,о којима се свакодневно прича и чије примере можемо сусрести и у свакодневном животу.Реч је о скромности еванђелској;реч је о смерности христовској и светачкој.Таква смерност и таква скромност једино може бити сигуран оклоп од болесних сујета и амбиције.Многи пред титулама губе разум и савест,и, не бирајући средства,лете ка њима.Колико зала доносе ти људи,историја није у стању  да запише-толико их много има.Скромном и смерном човеку титула и неће бити циљ.Она ће му само служити као средство служења у друштву и народној заједници.Он ће пристати да буде и степеница другоме,који може више да користи својој земљи од њега.Зато и вођ народни мора имати ове тако ретке људске особине.

  Али то није све!Поштење,самоодрицање,смерност и скромност,нису довољни за политичког вођу,за правог народног вођу.Потребно је још нешто.Потребно је нешто што је извор управо свега тога,свих тих особина.Потребна је љубав-потребно је родољубље.Заиста,без родољубља, као највећег ступња љубави не може бити ни  поштења,ни самоодрицања,ни скромности,ни смерности.Љубав према домовини,према сваком камичку отаџбинском,љубав према народној прошлости,према традицијима и народним тековинама,та љубав отвара отвара очи човеку,она му истину показује и кроз најдебље и најцрње засторе.Таква љубав,кроз сазнање да,ако не чини ово или оно,може да буде злочинац пред народом  присиљава га да буде поштен,даје му за самоодрицање ,и крунише га најлепшим дијадемама људског духа-скромношћу и смерношћу.Само је таква љубав градилачка,само таква љубав  рађа плод и сигуран успех.

  Заиста нема ништа чуднијег и мистериознијег од љубави.Она човеку даје моћи какве нико није у стању прибавити.Визионарство политичко и пророштво политичко,која су тако потребна људима,јесу у многоме манифестација родољубља.Човек испуњен љубављу види оно што је осталима смртнима неприступачно.Она готово увек може да наслути,који је пут којим треба објекат љегове љубави да иде;она зна шта је народу потребно а шта није;само она може извести народ из муке искушења;она јасно може да види приближавање догађаја и последице њихове.Зато вођ народни мора бити на првом месту одољуб,јер само тако он може да постане достојан носилац тог имена.

  Али ни то све није довољно.Потребно је и нешто више.Потребна је храброст.Говорити,проносити идеје,не сме и не може свако.Страх,кукавичлук,бојажљивост сметају и спречавају.Само хероји и витезови усуђују се да пођу трновитим путем истине.Само су они у стању да се супроставе лажи,корупцији,нападима и претњама сујетних и амбициозних;само су они толико одважни да се ухвате у коштац са бесном аждајом рушења и смрти.Само они то могу да учине,јер су хероји,витези и јунаци.Један вођ народни мора зато у толико пре бити храбар и одважан,јер положај на коме се налази доноси му много више препрека,непријатности,непријатења,него осталим људима.

  Али ни то није све.Потребно је још нешто без чега сви напори и сваки рад вође народног пропадају и претварају се у прах и пепео.То је она особина људскога рода која се најређе среће код људи, а која смртном човеку даје присенак божанства.То је визионарство које се не стиче кроз живот,већ које се рађа са њим.Прозрети тајну будућности,предвидети догађаје,оценити последице,једном речју читати загонетку судбине-ето, то је потребно политичком вођи народа.Није то предвиђање човека огромног политичког и животног искуства;то је еманација дубоке интуиције и осетљивог инстинкта,којем су се одликовали сви велики политичари,државници,војсковође.Без те урођене интуиције и визионарства нема вође народног.Као што компас капетану брода даје правац,тако су интуиција и визионарство сретства којим се политички  вођи народни служе да би пронашли безопасни пут којим треба да упуте своју земљу и народ...

  Кроу лепоту поштења,кроз светост самоодрицања и смерности,кроз величину љубави и витештва,кроз  тајну визионарства и пророштва вођ народни води свој народ сигурним и безопасним стазама.

                    

                                                                                                                М.Љ.ПРОПАДОВИЋ

                                                                                                              НАША БОРБА,БР.47,1942.


Почетак Хришћанства Код Срба

Генерална — Аутор svarog @ 14:08

ПОЧЕТАК ХРИШЋАНСТВА           

КОД СЛОВЕНА

 

Рад са којим је др Јован И. Деретић учествовао на II Mеђународном конгресу о докириловској писмености и претхришћанској култури, одржаном у Петрограду 12-14.05.2009.године

            Хришћанство, као нова религија, појавило се у оквиру Римске империје, у пределима са мешовитим становништвом, који су дуго времена били под утицајем србске културе и србског језика. Моћна империја Сурбија (Асирија) је дуго времена била господар Блиског Истока и Централне Азије. Званични језик ове империје био је србски који искривљено називају арамејским, старији назив је „сарбејски“. На том језику је Христос проповедао и сви његови ученици. На том језику је написана прва верзија Старог завета. То нам може послужити као путоказ зашто се у Хришћанству, као новој религији, налазе бројни елементи старог прехришћанског србског веровања. Може се с правом говорити о сербском хришћанском и прехришћанском православљу. Не ради се само о спољним појавама које би се могле назвати старим обичајима или верским фолклором које је, према сведочењу епископа Еузебија, увео цар Константин да би приближио хришћанство народу, него и о неким теолошким поставкама. Не треба се много питати одакле је Константин узео те народне обичаје које је увео у Хришћанство, узео их је из свог родног места града Низе, данас Ниша.

            Многи подчињени народи, прво у Сурбијској империји, а потом у Римској империји исповедали су веру својих господара, а полагали наду у Бога да ће им послати месију који ће их ослободити и издићи на виши степен живљења. Њихова надања су се испунила појавом Исуса Христа као сина Божијег и намесника на земљи. Он испуњава све што су од њега очекивали, побеђује смрт и после погубљења устаје из гроба. У политички и морално декадентном Римском царству тежње за новим схватањима и веровањима су захватиле у првом реду обесправљене и осиромашене друштвене слојеве.

            У Еванђељу по Матеју, глава десет, описано је Христово упуство својим ученицима како да иду међу народ и проповедају хришћанство. Они су морали ићи боси, без постола. Постолом су стари Срби називали обућу, а постолар је још у средњем веку називан обућар. Апостол је човек без обуће, онај који је ишао бос да проповеда веру Христову.

            Први од апостола, први од њих 12, који је кренуо међу народ да проповеда хришћанство био је свети Јаков Забедејев, брат Јована Богослова. Кренуо је из Палестине за Панонију. (Фарлати, I ст. 251.) Свети Јаков је допловио лађом од Палестине до Епидауруса (данас Цавтат) главне римске луке на источној обали Јадрана, а одатле римским путем до Сербиума, данас Сремска Митровица. Римски пут је водио од Епидауруса до града Сербиума (Сирмиума), важног стратегијског центра на реци Сави. Тај пут је водио преко Требиња, Билеће, Автовца, Фоче и Лознице коју су тада називали Аб Дринум, то јест На Дрини. У свим овим местима су постојале мезулане, прихватне станице за путнике. У свим тим местима Свети Јаков је оставио проповеднике, а у Сербиуму подигао је цркву и поставио Св. Андроника за епископа 34. године. (Фарлати, I ст.252.) Св. Андроник је био његов ученик кога је довео из Палестине. То је била прва хришћанска црква и први епископ у васељени. Зато је примогена хришћанска црква србска, односно словенска.

            Свети Јаков се вратио истим путем у Јерусалим где га је посекао мачем краљ Ирод Агрипа I 45. год. Био је први од апостола који је погубљен за рад Христа.

            Други апостол који је дошао у Србију (под Србијом се овде подразумева у то време цело Балканско полуострво осим Грчке, то јест предео од Олимпа до мора.) био је Св. Петар 42. године.(Фарлати I ст.238.) Св. Петар је дошао истим путем којим је дошао Св. Јаков. Проповедао је и организовао Цркву на пределу римске Далмације у току 42. године. Следеће 43. године Св. Петар је отишао у Рим да и тамо организује хришћанску цркву. Поставио је свог ученика Лина да га замењује на челу римске цркве. Када је цар Клаудије протерао из Рима хришћане и Јевреје, сматрајући их за тајне организације, Св. Петар је избегао у Равену и одатле прешао у Србију. Није ишао у Далмацију него у Панонију.

            Св. Петар организује цркву у Панонији и поставља Св. Епенета за поглавара Цркве за префектуру Илирик 49. године. (Др Јустин Поповић, Житија Светих, Јун, ст. 653.) (Фарлати, I ст. 240.) Св. Епенето је имао положај архиепископа Илирика. Од тога времена постоји архиепископија за Илирик, односно Србију, у Сербиуму (Сремска Митровица). Архиепископија за Илирик је остала у Сербиуму до времена Атилиних ратова, када је, под изговором опасности, премештена у Солун на територију Ромејског царства. Због тога је 530. године успостављена нова архиепископија за Илирик (Србију) у Солину. Тада је епископ Онорије III подигнут у чин архиепископа. То је био један од главних разлога што је цар Јустиниан повео рат против Србије 535. године и тада је преместио архиепископију за Илирик из Солуна у Јустиниану Приму.

            Србска, то јест словенска апостолска Црква је примогена Црква у васељени. Она је вишеапостолска јер је у Србији боравило и проповедало седам апостола. То су:

            Свети Јаков, дошао 34. године. Успоставио прву епископију.

            Свети Петар, дошао 42. године. Организовао Цркву у Далмацији, а затим успоставио прву архиепископију 49. године у Сербиуму. Проповедао је у Панонији, Мезији, Тракији и међу Србима у Малој Азији.

            Свети Андрија Првозвани, дошао 52. године. Св. Андрија је Петров брат који је проповедао у Тракији, Македонији, Новом Епиру, Зети, Мезији, Подунављу, Криму, код сарматских Алана на Кавказу, у Абхазији, Скитији и Херсонезу и у Русији на пределу Кијева и Новгорода. (Др Јустин Поповић, Житија Светих, Новембар, ст.827.)

            Свети Матej, дошао 56. године. Проповедао у Мезији (централна Србија)

            Свети Павле, дошао 57. године. Проповедао у Македонији, Дарданији и Далмацији. Најдуже је боравио у Херцеговини, Требиње.

            Свети Лука, дошао 58. године. Проповедао у више покрајина у Србији, боравио дуже времена у Требињу.

            Свети Марко Евангелиста. Проповедао у западним покрајинама Србије, Јаподија, Истра и Норик.

            Поред седам апостола у Србији су живели и проповедали и њихови ученици. Међу главним апостолским ученицима ми ћемо навести њих девет.

            Свети Епенето,

            Свети Тит Јазиг,

            Свети Домно,

            Свети Ермија,

            Свети Климент,

            Свети Тимотије,

            Свети Аполинар,

            Свети Епифанио,

            Свети Крескенс.

            Седам апостола и девет апостолских ученика су поставили и учврстили хришћанску Цркву код Срба, односно Словена. Ни једна друга земља, ни један други народ није имао тако бројне апостолске посете. Ни једна друга Црква нема такав примат у хришћанском свету. Ни један део од тог огромног ауторитета није искоришћен. Темељи цркве Св. Јакова стоје под ведрим небом и чекају обновитеље, док православље бледи и пропада. Време је за обнову и јединствену словенску цркву.

            Употребио сам у наслову име Словени уместо Срби, с погледом на садашње време. Словени се помињу у историји тек од половине шестог века и то као једно србско племе. Име Венета се губи на разне групе и места, углавном се зову Словени и Анти.» (Јордан: Гетика, 35). Пре тог времена сви савремени словенски народи се помињу као Срби, јер је то било заједничко име за све Словене. Под именом Срба подразумевају се сви Словени још у 9. и 10. веку. Ибн Рустех: „Од Атлантика до земље Гога и Магога“ су Срби. Масуди: „Срби запремају простор од централне Азије до Пиринеја. Срби су и народ Андалузије“. Под Андалузијом подразумева Шпанију. Од савремених словенских народа помињу се, пре шестог века, још и Руси, али само у оквиру Срба. Зато што су то била имена прва два, односно два главна сталежа. Помињу се још и данас Власи, професионални сточари, али се то име не односи ни на један савремени словенски народ. Име трговачког сталежа Венети је нестало. Помињу се још Боји и Рутени, али само као србска племена. Анонимус Равенатис међу Србе убраја и египатског цара Птоломеја и напомиње да је пореклом из Македоније.

            Следствено томе све што се у античком времену помиње под именом Срба припада данас свим словенским народима, па су у савременом смислу имена Срби и Словени синоними. Не може се данас озбиљно говорити о неком народу под именом Словена, о њиховој историји, вери и култури, а да се чак и не помене њихово матично име Серби, под којим су били познати неколико миленијума и под којим су остварили највећа достигнућа на пољу историје, културе и цивилизације. Нико данас и не помишља да би се савремени словенски народи требали називати Сербима. Али нико не може да оспори њихово србско порекло. Ово су добро знали учени слависти још у деветнаестом веку.

            Непризнавајући своје србско порекло сви словенски народи се искључују из великог античког историјског и културног богаства. Пошто нема никаквог заједничког словенског деловања и повезивања, предлажем један заједнички празник, који би требали да усвоје сви словенски народи. Дан календара.

            То је празник календара који почиње 5508. године с.е. и слави се 14. септембра.

ИСПОЛЗА

1. Др Јустин Поповић: Житија светих, за јуни страна 653. Издање Манастира Св. Ћелије, Београд 1975.

2. Ravenatis Anonymi: Cosmographia, Otto Zeller, Aalen 1962.

3. Daniele Farlati: Illyrici Sacri, Sebastianum Coleti, Venetus 1751.

4. Gianantonio Bomann: Storia Civile ed ecclesiastica della Dalmazia, Antonio Locatelli, Venezia 1775.

5. Епис. Др Никодим Милаш: Православна Далмација, Истина, Београд 1989.

6. Др Јован И. Деретић: Западна Србија, Сардонија, Чикаго 1995.

7. Andre Miquel: La Geographie humaine du monde musulman, Mouton Paris – La Haye 1975.

 Преузето са сајта:www.serbijana.com


Боље Плуг Него Дуг

Генерална — Аутор svarog @ 13:58

Драгош Калајић

 

Доларски манифест лихварске интернационале

 

БОЉЕ ПЛУГ НЕГО ДУГ

 

 

8.8.1987.

 

            Осетио сам сажаљење гледајући Јанеза Земљарича, потпредседника СИВ-а, како за говорницом оба већа Скупштине Југославије паћенички брише зној лица свог, док свету објављује истину немоћи Југославије да и са идеалним извозним резултатима – извршава дужничке обавезе. Дакле, нужно је променити динамику и начине враћања дугова те је обећао да ће СИВ, почетком септембра, донети предлоге мера за дугорочнију и повољнију ''консолидацију наших обавеза''. Јасно: није битно како ће Скупштина прихватити већ да ли ће повериоци одобрити такве мере.

            Моје сажаљење почива и на подозрењу да недостаје борбена спремност за преговоре са главним повериоцима, дакле са жрецима лихварске интернационале. Историјат досадашњих преговора уверава ме да су југословенски представници потцењивали димензије силе противника и прецењивали његову снагу. А управо су тачне процене димензија силе и снаге непријатеља један од битних предуслова за стварање успешне стратегије сваке те и економске борбе.

            Битна димензија силе лихварске интернационале је њена идеологија јер је задуживање само техничко средство остваривања идеолошких циљева. Међутим, да би се прочитао и схватио основни Манифест лихварске интернационале – те главне метастазе наднационалног капитализма – објавњен новчаница од једног долара проповеда ''нови светски поредак'' – под влашћу ''изабране'' класе наднационалног капитализма – служећи се, углавном, масонским симболима.

 

 

          ''Нови светски поредак''

 

            Створена по замисли теозофа Сергеја Макроновског (алиас Никола Константин Керич) а по налогу потпредседника САД, масона Хенрија Валаса, новчаница од једног долара садржи у левој половини приказ ''новог светског поретка'', у облику масонске, заравњене, пирамиде којом влада издвојени врх, означен симболом масонског божанства, ''Великог Архитекте Универзума''. Тиме је јасно наглашено на ког бога се односи девиза са средишта доларске новчанице: ''Ми верујемо у Бога.''

            Сама за себе, зарављена пирамида, састављена од тринаест низова цигала – где свака цигла означава поједини народ или државу те њену монету – симболише непотпуност човечанства без свевлашћа ''врха''. Изнад симбола владајућег ''врха'', троугаоног ока ''Великог Архитекте Универзума'', стоји латински натпис, виргилијевског порекла, од тринаест слова – ''Annuit coeptis'' – који јасно истиче да је ''изабрана'' класа предодређена да влада светом. То свевлашће потврђује и енглески натпис, при дну ''The Great Seal''(''Велики печат''), који по низу традиција симболише припадност добара и роба те услуга и радних енергија поседницима ''Печата''. Изложено значење пирамиде подвлачи и други  виргилијевски мото: ''Novus ordo seclorum'', дакле ''Нови светски поредак''.

            На десној половини новчанице ''амерички'' орао носи штит са тринаест пруга. У својој десној канџи орао држи гранчицу багрема са тринаест листова и тринаест пупољака. Багрем је свето дрво масонерије коа открива гроб Хирама, њеног легендарног оснивача, те симболише трајност масонске традиције и организације, поседовање тајних знања и моћи ускруснућа или бесмртности. Стреле симболишу знање и одговарајуће моћи кроћења или усмрћивања непријатеља, односно побуњених поданика, те стога, идеално, свака од тринаест стрела прети једном од тринаест низова цигала пирамиде покореног човечанства. У вишем смислу, стреле симболишу напредовање ка путу остварења врховног циља ''новог светског поретка''. Куда води тај пут?

 

 

 

          ''Из Мноштва – Једно''

 

            По масонској доктрини судбине света – преузетој од древмих материјалистичких традиција – у почетку света постокало је само ''Једно'' које се потом распало и још се распада у ''Мноштво'' различитих бића, ствари и појава, облика и имена, врста и категорија. Дакле, идеални циљ је уништити ''Мноштво'', потрти богаство људских разлика, култура и традиција, како би се обновило првобитно ''Једно''. Отуда орао држи у кљуну траку са латинском девизом, од тринаест слова: ''E Plubris Unum'' – ''Из Мноштва – Једно''.  У ужем смислу тринаест је број ступњева развоја енергија и преоражаја човека. У ширем смислу, тринаест симболише  непотпуност овог света и његову потребу да буде предвођен издвојеним ''врхом'' јер ће једино под том надвладом постати целовит и избећи опасности које број тринаест такође симболише.

            Изнад орла лебди Давидова звезда, састављена од тринаест масонских петокрака, која је првобитно симболисала ''помирење супротности'', ''неба'' и ''земље''. Овде симболише идеал потирања богаства људских различитости и одговарајућих вредности. Није потребно проваљивати у архиве или компјутерске меморије организације наднационалног капитализма да би се уверили у истрајни и програмирани рад на преображају богаства разноврсности ''Мноштва'' у сиромаштво једнообразности ''Једног'': довољно је осврнути се око себе. Првим светским ратом уништене су четири империје које су се опирале експанзији наднационалног капитализма и његове лихварске метастазе. Након Другог светског рата државе су изгубиле битна својства суверенитета, чији су бедни остаци све угроженији. У току је процес ништења последњих залиха самобитности народа и култура.

            На свим тачкама ''Једно'' се остварује као наказна карикатура древне идеје: свет је обједињен мрежама лихварске експлоатације и наднационалних компанија. Људи свуда пију исте бућкурише; ждеру исту ''брзу храну'' звану ''смеће'' (junk-food); носе исте униформе по диктату сезонских мода или продавача фармерица; слушају исту, фибридну, рок музику у коју се утапају јалови остаци народних мелоса; станују у једнообразним блоковима спаваоницама ''интернационалног стила''...

            И упркос бројности ТВ-канала гледају свуда исти или сличан програм заступљивања и кретенизације, допуну ''усмереног образовања'' које уместо слободних личности и самобитних народа ствара идиоте и безобличне масе послушника.

 

 

          Велики педерски блеф

 

 

            Техника овладавања светом посредством задуживања почива на систему који је вешто осмислио најзначајнији економиста XX столећа, Џон Мејнард Кејнз (1883-1946): ''инфлација стимулуше привреду и дугови повећавају производњу''.  Дакле, прекомерним емисијама новца вештачки се повећава куповна моћ потрошача а њихова повећана потражња изазива повећање производње и пораст благостања. Кејнзијев систем је успешно функционисао све док се долар – наметнут свету милом или силом – није потпуно откачио, прво од златне а потом од сваке подлоге, почетком седамдесетих. Декретом председника Џонсона, од 19. марта 1986. године – званично је признато да су долари парчићи папира који носе ознаке празних обећања исплате.  Са тим папирићима њихови произвођачи и трговци дуговима добијају добра, услуге и рад човечанства, принуђени да се повинују том великом блефу.

            Како су се лидери ''педерске власти'', у епохи врхунског благостања, шездесетих година, хвалили да такве благодети свет треба да захвали Кејнзијевом хомосексуалном мозгу – слободан сам да ту узрочну везу или врсту љубави већ само патетично имитирају природни однос између мушкарца и жене.

            Експерти који знају да је читав светски финансијски систем доларске и лихварске експлоатације велики блеф – углавном се праве луди, застрашени неизвесношћу оног ''после'' катастрофе, молећи се неком богу или, ''Великом Архитекти Универзума'' да још одложи час истине и плаћање цеха опсена. Час истине је можда ближи него него што се мисли. Говори Жерар ле Ру, чувени банкар и духовни вођа знатног дела швајцарског банкарства, кога дневник ''La Suissa'' представља и својством доказаног пророка: ''Било шта да се деси – светски финансијски систем је пропао. Он плови попут балона на води. Довољан је један мали убод иглом – и са њиме је свршено. Ја једино не знам колико још времена треба до катастрофе.''

 

 

          Нема вишерасположивих трикова

 

            Пред очима ми је најсвежији, шестомесечни, извештај експерата Светске банке о стању светске економије, упићен извршним директорима интернационалних финансијских установа. Стање: алармантно. Прогноза непосредне будућности: рецесија. Иначе, највећи дужник је хронично дефицитарни буџет САД: пар стотина милијарди долара, са теденцијом да кроз неколико година досегне хиљаду милијарди. Само захваљујући добровољним жртвама Јапана и Западне Немачке, чије државне банке изравно или посредно помажу долар откупљујући његове масе – долар некако плива а развијени свет се спасава новог таласа инфлације. Ако тај талас дође, неће га моћи пратити пораст цена сировина, као у кризама 1971-73. и 1977-78. Дакле, јасно је да земље Трећег света немају могућности ни да редовно ''сервисирају'' дугове а камоли да отплаћују главнице. Све је актуелније опажање Фрица Лојтвилера, директора Националне банке и председника Банке за међународна поравнања у Базелу, изречено ''далеке'' 1984. године:

''Ми још не знамо ни како да се ухватимо укоштац са тим проблемом (задужености). Нема финансијских трикова који би га могли решити. Није реч о томе да ли ће и када ће ти дугови бити враћени. Неће бити враћени! Не знам како би то било могуће. Разговарајмо само о сервисирању дугова. Уосталом, то је једино што банке желе. Банке не желе да безусловно добију новац назад. Шта би са њиме учиниле!''

Заиста, шта би учиниле са тим хиљадама милијарди парчића папира? Да их продају отпаду?

 

 

          ''Боље рат него пакт''

 

            Дакле, стање света је идеално за борбени наступ Југославије против лихварске интернационале од које ваља тражити бар сервисирање дугова до 10% извозних резултата. Одлично оружје је поменута ''игла'', у облику претње стечајем јер га римско, интернационално и морално право допуштају сваком човеку, предузећу те и држави. Озбиљност претње почива на историјској репутацији југословенских народа као успршних мајстора-квариша, доказаних 1914, 1941, 1948. Ако се нисмо бојали милионске, Хитлерове, солдатеске – зашто би се бојали шачице преплашених лихвара? Зар су милиони наших ближњих изгинули да би њихови потомци постали лихварско робље?

            Јасно је да борбени наступ ваља пратити радикалном привредном реформом која ће мобилисати затомљене стваралачке енергије – од ''мале привреде'' до научноистраживачких фронтова – и подстаћи инвестициони интерес иностраног предузетништва. Постоје само два основна начина да се дође до капитала неопходног за развој и репродукцију привреде: задуживањем код лихвара или међународном привредном сарадњом. Други начин је неупоредиво упорнији јер инострани пословни партнер, осим свог капитала, доноси и своје идеје, тржишта, узорне разине квалитета рада те надасве свој ризик.

            Под светлом изложеног, јасно је да се реформи привреде опиру не само незнања, неспособности и привилегије – већ и нова ''пета колона'' домаћих плаћеника лихварске интернационале. Наиме, са становишта лихварске интернационале постоји нешто много горе од неспособности дужника да сервисира или враћа дугове: то је стање раздужености и одбијање суверене државе да се задужује. Само радикалном привредном реформом можемо скинути тог наказног паразита за грбаче.


Powered by blog.rs