Идеологија Србског Национализма

Генерал Живојин Мишић августа 1914.

Генерална — Аутор svarog @ 10:39

Генерал Живојин Мишић августа 1914.

 

 Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију... Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду; учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане како казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне. Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум; удени памет у српску политику и разборитост у генерале; не благослови оног ко убија и отима; благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу. Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид; не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, Творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде. Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која ти верује и која само у тебе верује; не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само ти, свевидећи, погледај Србију. Што ти учиниш - учињено је; што ти наумиш - остварено је; што ти благословиш - спасено је! Амин

 


ПОДУНАВЉЕ ПРВА СРбСКА ПОСТОЈБИНА

Генерална — Аутор svarog @ 12:13

ПОДУНАВЉЕ,ПРВА СРбСКА ПОСТОЈБИНА

 

Др Симо Јелача

 

 

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземнмог мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора , ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем између првог и четвртог века нове ере  Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици.У четвртом веку под навалом Хуна , повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу.

По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и од грчке.Зна се да су Срби у прастара времена  били монотеисти (веровали су у једног бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој.Према веселину Чајкановићу, српска религија првенствено је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена.Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле)  проповедао ''Христово Јеванђеље'', Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.Драшко Шћекић у својој књизи ''Сораби-истина о српству од исконе'' износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7500 хиљада година.Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508 године пре Христа према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935 године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893 године.Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511-е у Канади.

Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3200 а Египћани 3000 године пре Христа, Римљани од 743. (година стварања Рима)године пре н.е, Грци од 776 године пре нове ере, од првих олимпијских игара, према томе Срби су почели мерити време давно пре свих.Према том српском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења. 21.Маја 6857 године.Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа , које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора.Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби , говорили су заједничким језиком , из кога се касније развило 12 различитих говора.Шћекић такође приказује кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска.Одатле су око 4500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца : прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији , атрећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија- Сибир.Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће даље бити приказани.У време краља Милутина (1282-1321) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама , а у Европи је виљушка први пут уведена у шеснаестом веку , у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога суу касније насељавани остали делови Европе.Срби се овде нису доселили , већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали.Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације.Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена.Историју Трибала, тринаест векова пре Христа , Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава.У књизи ''Цивилизација Германа и Викинга'' издата 1976 у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2000 година пре Христа у скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница.За многе истраживаче остали су ''мистериозан'' народ.Други Швајцарац Јуџин Питар(Eugene Pittard), каже да су ти ''мистериозни'' народи населили обале Норвешке и Шкотске , а сматрали су их припадницика динарске расе , били су високог стаса и лепи.По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва.Све су то били наши претци , Срби.Обелиск из Ксантоса је натпис уклесан у камену који представља збирку закона старих Срба.Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог.Према Птоломејевој ''Азијској и Европској Сарматији и делу Индије'' у Грчкој на острву Халкидики једно место на коме је Ксеркс преживео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа , још увек се зове Превлака.Сензацијуну свету извео је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954.године када је почео да објављује преводе ''Велесове књиге'', која предстваља Христове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења.Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова подсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео да чита с 'десна на лево почео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику.Тако је нађен кључ за етрурску браву.Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писмаНизана, народа у литератури забележених као Хити из Мале Азије, који су 2000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб.Упоредивши записе са Обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби.А зна се да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима.Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој , расу, припадност племену које говори истим језиком. А ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас.Према томе говорити о Етрурцима , значи говорити о Рашанима, који су живели на подручју венчанске културе, северозападно од Прокупља.Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане , народе који су насељавали те области.Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе.И на острву Рабу постојао је град Сарба.За Трачане се наводи да су били врло жилав народ , а по бројности одмах иза Индуса.Према истраживањима др Милорада Стојића , Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину , део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и на југ до Скопља.Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере па до другог веа после Христа.Имали су уређену државно-правну територију , што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе.Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглавии бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати , односно Словени јединствен етнос.Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ , а Птоломеј да Венети чине део Сарматије.Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација,Тесалија, учће Дунава) и у северној Анадолији.Наш књижевник Милош Црњански  навео је на десетине географских појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље.Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дацији, а трећа у Сарматији.Целокупну ову област освојили су Римљани , под својим именом Илирик.Управни центар био им је у Сирмијуму , где владавина ''илирских и дачких царева'' траје од 248 до 392 године нове ере.

 

 


ЛАМАРТИН О 15.000 УЗИДАНИХ СРБСКИХ ГЛАВА У ЋЕЛЕ КУЛИ

Генерална — Аутор svarog @ 13:10

ЛАМАРТИН О 15.000 УЗИДАНИХ СРБСКИХ ГЛАВА У ЋЕЛЕ КУЛИ


    

 Те 2009. године се низом свечаности и других манифестација обележила двестота годишњица боја на Чегру, једног од најзначајних догађаја из Првог србског устанка. Уз кратке напомене и дивљења вредна херојска дела тих Синђелића јунака, изнео бих неке нове податке о чему се мало или готово уопште и незна у нашем народу па и у стручним круговима. Наиме, сведоци смо неког чудног тренда где се све чешће измишљају и преувеуичавају насиља и зла које су наводно починили Срби, уз често изношење ноторних лажи и неистина којима се умањују наше жртве побијене и сатиране у систематском геноциду који је вршен над нашим народом. У том контексту је писан овај чланак; конкретно ради сазнања истине о броју узиданих глава Срба у Ћеле кули, који је и данас јединственом споменик зверства, дивљаштва и бестијалности једног народа, његове државе и власти. 
      

   Дакле, реч је о броју узиданих лобања у познатој Ћеле кули који је у књизи „Пут на исток“ у одељку „Белешке о Србији“ навео познати француски путописац, песник и академик Алфонс де Ламартин. Кроз тај одељак Европа је први пут била обавештена о овом стравичном споменику након 24 године од његове изградње. Наиме, враћајући се из Цариграда преко Ниша за Србију 1833. године Ламартин је угледао широку белу кулу која се уздизала у сред равнице и те је према којој кренуо. У вези са том кулом записао је следеће: 

     ,,Стаза ме је к њој водила; ја јој приђем ближе и давши једном турском детету што је ишло са мном свога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем. Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човјечија лица, огуљена и побелела од кише и сунца; може бити петнаест до двадесет хиљада; облепљена са мало малтера, образовала су потпуно славолук (болд Р. Р.) који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепрша се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик …. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку. …Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умирали за своју земљу. Ускоро ће и Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик: Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили…” (Видети: Р. Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд, 1997. с.162.) То је дакле записао у свом дневнику Алфонс де Ламартин, јуна 1833. године. 
     У нашој литератури и у редовним објашњењима у броју узиданих глава тих чегарских јунака спомиње се број од 952 главе (односно 956 глава), а никако се не говори о них 15-20.000 глава које наводи Ламартин и Турци из његове пратње. Треба напоменути да су Турци на Чегру претрпели необично велике губитке, те да су из освете не само одсекли главе тих наших јуначких Срба, већ да су давали награде за сваку одсечену и донешену србску главу у Ниш где су их откупљивали за ситан турски новац. Посебно су се у том покољу по србским селима истакли шиптари упадајући у куће, хватајући и убијајући наше људе да би њихове одсечене главе трпали у кола и возили у Ниш да их продају Турцима. 
     Тако је сакупљено оних 15.000 (а можда и више) глава од којих је највероватније направљена нека врста турске „осветничке тријумфалне капије“ сводног типа на шест стубова по њиховој градитељској карактеристици. Како веома јасно наводи Ламартин да је од тих лобања образован, односно направљен потпун славолук испод које се био заклонио од Сунца, то је заиста и био такав објекат који се временом урушио, да би остао само један од тих стубова као симбол стравичног и у свету јединственог израза дивљаштва и бешчашћа турске војске. 
     Међутим, када се год спомене овај број узиданих лобања по Ламартину, онда уследе „оправдања“ да је он из неког осећања „националног романтизма“ преувеличао тај број. Ово објашњење делује толико неуверљиво тим пре што се овде не ради о увеличавању од рецимо једном до два пута, већ се овде ради о разлици од око 15 - 20 пута. То никако не може бити израз његовор романтичарског преувеличавања, поготово када тај податак о споменутом броју узиданих лобања потврђују и Турци из Ламартинове пратње. С друге стране, треба имати у виду традиционално добре односе Турске и Француске и по том основу могућност накнадног договорног умањивања броја побијених Срба и узиђивања њихових глава у Ћеле кулу кроз неке изразе претераног романтичарског заноса Алфреда де Ламартина. Уједно, мора се имати у виду и постојање не мале заблуде о наводним великим, традиционално добрим и плодним односима Кнежевине односно Краљевине Србије са Француском. Наиме, вредно је истаћи следеће примере који то потврђују. Подсетимо се само оних топовских граната француске израде које је српска војска чекала за почетак против офанзиве у Колубарској бици, а које су не случајно, биле дуже за 2 мм тако да нису могле бити употребљене. Под хитно је та муниција враћена и Ниш на делаборацију и скраћивање чаура па поново довожена на фронт за предстојећу битку. Француска је уједно нудила Бугарској целу источну Србију само да она пређе на страну сила Антанте. Још бољи пример негативног става је била чињеница да Француска уопште није желела да помогне у спасавању изнурене и исцрпљене српске војске након извлачења преко Албаније и њеног изласка на Јадранско море све док руски цар Николај није запретио да ће потписати сепаратни мир са Немачком уколико не прихвати и не превезе нашу војску на територију Грчке, острва Видо и Крф. Приликом пробоја Солунског фронта и ослободилачке офанзиве славне српске војске, Французи су све чинили да та офанзива иде спорије али са основним циљем да би се створило више времена за организованије одбране бугарске и немачке војске које су се повлачиле пред нашом војском. Тако би наша војска имала веће губитке, отупљивала нападну моћ и долазила у теже ситуације извршења својих ратних планова и операција, омогућујући француским трупама веће учешће и вероватне накнадне политичке и друге уцене за ослобође Србије и осталих српских и југословенских територија. Треба подсетити да ни до данас није разјашњено убиство нашег Витешког краља Алаксандра Карађорђевића у Марсељу, и да су сва релевантна документа у вези са овим атентатом трајно стављена ад акта. Поред тога, након завршетка Првог светског рата, Француска је испоставила Српској влади рачун који је био шест пута већи од онога који је по прецизној евиденцији купљеног наоружања, војне опреме и свакојаке друге помоћи, имала наша тадашња влада где је урачунат и последњи завој или метак. На запрепашћење и протесте српске владе да то није у реду, некако је смањен тај износ, али ипак тако да је наша нова држава платила три пута већу цену од оне која је реална била. Из новијег периода, ваља подсетити да је Француска предњачила у сатанизацији српског народа пред агресију НАТО на СРЈ. Дакле, о томе да је постојао неки роматичарски занос и нереална процена код Ламартина, нема ни говора. Све је он тачно описао. 
     На нама је учинимо све да се о овом, али и бројним другим сумњивим примерима поставимо одговорно и часно, достојно мотива, узрока и броја пострадалих Срба. Јер уколико се не цене своје жртве, страдања, борбе и успеси, онда је не реално очекивати од других да нас поштују. Ово је поготво опасно због тога што се таквим ставом нецењења својих жртава на неки начин солидаришемо са непријатељима, те путем неке невидљиве духовне силе навлачимо клетву над властитим животима, приликама, недаћама и изазовима. 
      
     Значајно је напоменути да је Митхад паша који је управљао нишким пашалуком у другој половини 19. века, хтео да поруши Ћеле кулу, али су му се супротставили нишки Турци. Данашњи остаци Ћеле куле са преосталих 58 лобања се брижљиво чувају о чему посебно води рачуна нишки Народни музеј и цео град. 
     

Др Раде С. Н. Рајић

 

 


НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ

Генерална — Аутор svarog @ 12:54

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ (ЈУРИЈ) МАКСИМОВ

 НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ
 

 

Прослављени од Цркве Новомученици "од агарјана пострадали" стоје унеколико засебно у низу других, древних и нових Мученика. Они нису били убијени од незнабожаца као Мученици првих векова, и нису их убијали џелати по заповести безбожника као у случају прослављеног хора Новомученика руских. Њих су убијали монотеисти. То још једном подсећа да је нерв сведочења хришћанског Мученика - не јављање јединобожја, већ исповедање Христа, истинитог Бога и истинитог човека. 

У огромној већини случајева (око 90%) ови Светитељи су се или обратили или вратили из ислама (то јест у неком ранијем тренутку су се одрекли Христа). Они су непосредно, из сопственог искуства знали, неки много година, а неко и од самог детињства вероучење и религиозну праксу ислама. Тим је за нас важније и значајније њихово мишљење о тој религиозној традицији. 

У устима Мученика налазимо најсуровије, најнепоштедније речи у вези са исламом, његовим пророком и загробним уделом муслимана. Њихова осуда религије полумесеца, изражена у једноставним и неизвештаченим речима и потписана сопственом крвљу много је страшнија и од најжешћих изјава православних полемичара и без икакве могућности жалбе.

То нећемо сусрести ни код Светог Григорија Паламе који је себи дозволио да позитивно оцени неке муслиманске обреде, ни код Преп. Јована Дамаскина који је у Корану налазио нешто сагласно са Јеванђељем. Чак ни код Преп. Максима Грка који је, без обзира на свој непомирљиви однос према оснивачу ислама, допуштао да је он у почетку био покретан добрим (управо са религиозне тачке гледишта!) побудама. 

Ислам је сагласно тим Мученицима - "мрачна и нечиста вера" (Св. Марко Хиоски (5/18 јун)), "лажно и мрско сујеверје" (Св. Теодор Нови (17 фебруар./2 март), "страшна, погибељна заблуда" (Св. Давид Аргветски (2/15 октобар)).

Мухамед је "обмањивач и ђаво у телу" (Свештеномуч. Никита (4/17 април)), "непријатељ Христа Бога нашег и вере наше. Нико од људи није тако прогневио Бога као Мухамед. Ко се нада на њега и сматра га за пророка тај је погинуо" (Преподобномуч. Јаков (1/13. новембар )). 

"Он је богоборац и лажов. Својим измишљотинама и фантазијама себи је привукао прост и неписмен народ, збило се да проречено о њему да ће доћи да обмањује свет. (види Мт. 24:11)" (Свети Јован Калфа (26 фебруар)).

"Бивши овде на земљи обиталиште сатане, он се и сада налази у загрљају свог оца ђавола. Вас ослепљене, који сте поверовали у њега као у пророка очекује иста мука са њим. Знајте да нико толико није прогневио Бога као ваш лажни пророк, који је толико душа повукао за собом у пропаст, где и ви, јадни, добровољно стремите. Заиста вам говорим: ако не оставите веру у лажног пророка који вас је обмануо и не постане хришћани, погинућете заувек и бићете предани горким вечним мукама у паклу" (Преподобномуч. Јефтимије Нови (22 март/4 априла)).

Загробни удео муслимана - "сви који следују Мухамеду и верују у њега као у пророка погинуће" (Свети Константин Агарјанин (2/15 јун)). "Ако не поверујете у Христа Бога као ја, погинућете за живот вечни и мучићете се у вечном пламену заједно са вашим Мухамедом" (Преподобномуч. Лука (23 март/5 април)).

При свему овоме код ових Светитеља није било ни сенке мржње према муслиманима који су их мучили. "Тугујем због вас, ако не схватате ово", говорио је својим мучитељима Свети Дамаскин (16/29 јануар)) након исповедања Христа. "Саветујем и вама да изађете из непроницљиве таме ваше лажне вере у Мухамеда и поверујете у истинску светлост Исуса Христа", позивао је преподобномученик Макарије Нови (6/19 октобар)) своје џелате. 

"Шта ти старче хоћеш од мене?", питао је џелат Светог Кипријана Новог (5/18 јул)).

"Твоје спасење", одговорио је Светитељ, "остави заблуду, одрекни се Мухамеда обмањивача, поверуј у Искупитеља рода људског, Исуса Христа. Крстивши се Светим Крштењем добићеш живот вечни". 

Са своје стране, преподобномуч Иларион (20 септембар/3 октобар)) обраћајући се судији који га је усвојио, саветовао је: "Много сам добра од тебе добио, не искључујући и то што си ме учинио својим сином и приближио двору. Не желим да останем незахвалан за твоју милост. Молим те: послушај мој савет, кренимо у Русију, где ћеш примити хришћанску веру и спасити душу своју. Ја ћу бити са тобом без одвајања и служити ти као оцу, до саме смрти. Боље од такве захвалности, која би је превазишла, ја не налазим". 

 

Горенаведене речи Мученика о исламу јесу истина стекнута сопственом крвљу и болом. Тешко се може објаснити тај став додавањем од стране састављача Житија. Једино је таква и могла бити позиција Мученика. Јер ако се можеш спасити као побожан муслиман, онда је њихов подвиг бесмислен. Он се у том случају лишава сваког смисла. Штавише у том случају се лишава смисла и сама хришћанска проповед, коју је заповедио Спаситељ у Својим последњим речима на земљи: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" (Мт. 28:19-20)

"Ево крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос. Који верују у Њега наследиће Царство Небеско, а који не верују биће осуђени на вечну муку!" Овако је пред муслиманима изрекао неоспорну истину хришћанства Преподобномученик Агатангел Есфигменски (19 април/ 2 мај). То је трагична истина. Лако је предати се саблазни, погледавши на огроман број људи који су у последњих четрнаест векова умрли у исламу, који су искрено сматрали да су својим животом и смрћу послужили једином истинитом Богу. И толико оних који су искрено својим животом ради послушања Његовој вољи стремили да умноже добро у овом грешном свету. Зар су они осуђени, зар је немогуће да буду спасени, да достигну Царство Божије ради своје праведности и побожности? 

Искуство Мученика говори - не! "Људима је ово немогуће", говори Христос (Мт. 19:26). Ове речи постају пресуда целокупном нехришћанском религиозном човечанству. Оно што се догодило на Крсту је исувише озбиљно да би било могуће спасити се без тога. "Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник... Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се" (Јн. 10:1,9). Да је могуће другачије - не би било хришћанства, не би било апостолске проповеди, не би било силаска Господњег у пакао ради благовести људима који су умрли до Њега.

Ово је страшна истина хришћанства. Она полаже огромну одговорност за душе свих непросвећених светлошћу Јеванђеља на саме хришћане. Проповедати васкрслог Господа њихова је директна заповест, садржана у последњој Христовој заповести: "Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" (Мк. 16:15-16) Један бивши арапски муслиман, примивши Крштење, пре много година је рекао: "Када би сви хришћани били истински хришћани, ислама данас не би било".

Често се чак и од православних чује чудно мишљење да је промисао Божији деловао кроз Мухамеда на Арапе јер је само у таквој форми било могуће предавање знања о монотеизму. Лажност оваквог става је потпуно очигледна јер не може постојати народ за кога је по природи укинута могућност усвајања Христове проповеди. Ми такође имамо у хору Светих које Црква поштује Арапе већ из 5. и 6. века. (преп. Јулијана Слепца например). Тим не мање желели би да наведемо речи тих истих Мученика у вези са овим мишљењем.

Када је калиф рекао: "Како се усуђујете да изговарате хулне речи на великог Мухамеда... и поричете га по безумљу вашем? Јер он је целу Персију и Арабију обратио од поклоњења огњу и привео једнобожју", Свети Давид Аргветски је одговорио: "Иако вас је Мухамед и одвратио од служења огњу, није вас довео истинском богопознању. Зато вам и није могао дати спасења. Он је налик на лађу, која иако и није потонула насред мора, близу обале је нестала у таласима морским. Каква је корист од брода који није могао да дође до обале? Што се догодило са њим, догодиће се и са вама". 

 


ЦИГАНИ И ПСИХОЛОГИЈА ЦИГАНА

Генерална — Аутор svarog @ 10:52

ЦИГАНИ И ПСИХОЛОГИЈА ЦИГАНА

Цигани, иако у приличном броју заступљени, нарочито у Јужној Србији, остали су ван југословенског расног амалгама. Само изузетно може да се примети нешто циганске примесе као најцрње нијансе у скали левантиског црнила. Тај елемент диже се каткад и на високе положаје у више социјалне слојеве (југословенски циганоиди, као што и остали источно-европски и балкански народи имају своје циганоиде). Нарочито у политици и у трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.

Тај елемент који је оставио своју прадомовину Индију још пре неких хиљаду година, и данас у крви и души носи трагове кроз миленије упијаног тропског сунца. Цигани имају свој засебан језик, али од какве су расе? Хиндуси, Дравиди или нешто треће? Њихова правилна лица говоре за индоевропску, а не дравидску расну подлогу. Међутим њихова психа оштро је и јасно изражена, више него и сама раса. Њихова скиталачка номадска крв, толико противна сваком смиреном и систематском раду, довела их је у њиховој циганској дијаспори до особене животне формуле, подмукле до сржи: живети од људи, али ван људског реда и рада. Чергашки начин живота (можда и тропски преостатак живљења у природи?) ван сваког уређеног људског друштва њихов је основни модел; сва друга занимања: свирање, коритарство, продукције са дресираним медведима, ковање старог гвожђа, чишћење обуће по варошима итд. само је спољна социјална мимикрија тог вансоцијалног типа. Њихова исувише далека раса појачала је и њихову изолацију, иако наш народ није наклоњен расној мржњи.

Наше грађанство и сељаштво у Србији и Босни трпи она њихова типична неуредна и животињски прљава насеља која су се као „циганске махале“ залепиле уз крајеве толиких наших вароши и села - па и у самој престоници. Има у нашег света и неумесне болећивости према тим ружним привесцима наших вароши. Ти Цигани неугодан су терет у свакој средини, не само у хигијенском погледу, него и због навике просјачења, крађе, па и повремених свирепих злочина. Великим делом све су то остаци ранијих времена. Доказано је да су за Турцима у стопу долазили и ројеви Цигана. Изгледа да је ту било и неке врсте симбиозе, јер су Турци одувек били толерантни према Циганима који су добрим делом прелазили на Ислам. У турско време „Циганка“ је био синоним за „Проститутка“, а и данас се запажају трагови тих односа по нашим селима. Известан тип сељачких „донжуана“ тражи по циганским махалама „галантне пустоловине“.

Хуморист Пеција Петровић обрадио је у комедији ''Пљусак'' један такав мотив. Цигансака номадско-чергашка психа обележена је у првом реду крајњом неосетљивошћу за социјалну меру и укус као и избегавњем свих терета и обавеза друштвених. И када хоће тобоже да поштено зарађују, да буду и корисни, они и ту уствари избегавају сам рад. Они тај „рад“ нуде толико немогућним и наметљивим начином да то постаје још горим теретом за околину него и директно просјачење. Њихови „носачи“ и „чистачи“ права су покора по варошима Јужне Србије.

Приштина носи рекорд у томе погледу, а нити царски градови Скопље и Призрен не заостају много. Ти Цигани трче за својом жртвом по целој вароши и само што не вуку човека за ноге: Чистимо, чистимо! Ни онда када нпр. странац пристане на чишћење, да би се ослободио, и да добар бакшиш, не пуштају га на миру. У групама се поређају пред гостионицом чекају да се руча и онда поново наваљују, иако виде да нема никакве потребе чишћења.
Све је то само радом маскирано агресивно просјачење, у ствари беспосличење.

Механички присиљавају човека да им нешто добаци - ако неће десети пут да „чисти ципеле“. Имаш ли ти и времена зато, то се њега ништа не тиче. Нико у тим варошима не води рачуна о томе да би свет требало ослободити тих тобожњих „радника“, јер није то баш таква ситница како решаваоци социјалних питања у таквим местима мисле. То је једна несносна, несоцијална и ружна црта тих места, која иначе теже за туризмом. Самом „кризом“ ова се појава не може објашњавати и правдати. У српског и арнаутског елемента у истим варошима не види се ни трага од оваквих појава, иако и међу њима има страховите сиротиње. Лако је замислите какви ће све карактерни и социјални квалитети избити из оваквог пенетраног елемента када једном почне те методе да преводи у „више социјалне облике“.

Циганско примитивно лукавство, њихова неукусна наметљивост као и уопште неосетљивост за обзире, устаљене у сваком развијеном друштву, делују на народе међу којима живе, као примитивна форма паразитизма једног душевно недозрелог и заосталог, у многом погледу детињастог елемента. Многи Цигани чине, као и Негроиди, утисак велике, занемарене и неваспитане деце. То се види из њихових песама на циганском језику које не смемо замењивати са песмама народа међу којима живе, а на којима као професионални свирачи и певачи - посредници – унаказитељи зарађују. Види се то и из њихових обичаја и начина живота, о коме је у нас много писао Тихомир Ђорђевић.

Наш народ приказује Цигане у анегдотама и шаљивим причицама као лење, лакоме, крадљиве, плашљиве и глупаво прозирно - лукаве људе. Нпр. причица о Краљевићу Марку и Циганину, о Циганину најамном раднику који је тражио да поједе једно за другим сва три оброка, па доследно „после вечере“ легао да спава, или о ономе који је затечен како чупа туђи лук па се изговорио да се ухватио за лук како га ветар не би однео. У Босанској Крајини чуо сам ову, вероватно негде и забележену, причицу о циганској „дијалектици“. Ухватили Циганина у крађи и довели три сведока који су га видели када је крао. „Ја ћу довести три стотине сведока који нису видели!“ бранио се Циганин. У овом стилу има наш народ целу малу литературу о Циганима и у њој јасан појам о циганском карактеру. „Циганити“ реч је коју је народ створио не само за Цигане, и не само на Циганима, него и уопште као један карактеристикон који се по потреби може и на Не-цигане добро применити.

Преузето из: „Карактерологија Југословена“.
Написао: Владимир Дворниковић, 1936. Стр.242-244


НАЦИОНАЛИСТИЧКА АПАТИЈА

Генерална — Аутор svarog @ 13:31

                        НАЦИОНАЛИСТИЧКА АПАТИЈА

 

Главне карактеристике нашег ошамућеног национализма су данас,повученост,самодопадљивост,разочараност,известан страх да нисмо довољно ,,напредни'' у идејама,нарочито када се упоредимо са противником који је посисао сву мудрост науке и економских доктринаи најпосле,што је најгоре,дубока увереност да су наши снови остварени.

  Кад се у нас говори о потреби једног новог националистичког елана,извесна апатија неоспорна је,на све стране.Тој апатији,и то је најлепше,наши национални кругови,друштва,па и поједине ,,националисте'' страховито ишчуђавају.

  Виде да њихова идеологија није више довољно у моди и место да погледају,без илузија,уогледало,растуже  се и јадикују како то заиста нису очекивали.

  Међутим,према свему што се збило,то је било за очекивати.

  Сваки ће мислим признати да су наша национална одушевљења као кола уз брдо,и као кола низ брдо,дизала се до громопуцателних тирада и да су после тога,као алкохолици,падали у повалије очајања.

  Без неких нарочитих идеја,у нашој такозваној интелигенцији од вајкада се очекује да широка,национална маса има без много размишљања да подметне леђа и да гура,а да ће национални нагон и кад му памет легне да спава,излаз већ наћи,јер га Бог чува.

  У ствари,могло се рачунати унапред са свим последњим таласом апатије,јер је пун многих и видних и разумљивих узрока.

  На бившој више филолошкој страни нашег национализма,на територији аустријској ватра победе сажегла је прошлост нажалост само као бенгалска ватра која нити пече нити претвара у пепео.Националистичка теза добила је једну безбрижну,илузионустичку ноту,али ако се боље прегледа,нарочито у школованим слојевима националистичким,њени су подаци такви да у данашњицу националну треба помешати извесну дозу песимизма.Ако се тај терен премери без националистичког заноса,сем нешто масариковаца,акција земљорадничких задруга оног доба и организације Привредника,до босанске,револуционарне акције у целој тој пречанској националистичкој работи много је декламација и скоро све је лук и вода.

  Али и на другој страни очигледно се заборавља трагична закржљалост националистичког реализма и у радости победе нестаје зебња која је националисте с правом испуњавала при посматрању оне идеологије саботаже која је као узвишени принцип врлина грађанских не само код демагога и партија,него и код ширих маса у мозговима цветала.

  Факт је,међутим,да је и тамо,све до балканских ратова било много горчина у чашама које су националисте у многоме испијали.А данас не само да не би било опасно,него би чак мислим било врло корисно да на националне тираде падне још једна сенка сећања на апатију у доба Ђуниса и грађанских врлина и демагогија из 1885.

  Јер просечан наш националист никако да се ослободи разузданог оптимизма,а с друге стране извесног снебивања ,и да погледа право у очи народног сфинкса из оних интервала када смо били беднији од свих других и када је само једна форсираност националистичког елана помогла.

  Не види истину која је неоспорна да је и на тој страни дуго требало да је управо тек од прилике у доба доласка Краља Петра дошло до тога да се мирне душе могло пропагирати оно фамозно:dulce et decorum,pro patria mori,што се очигледно одмах не разуме,а што ће рећи:слатко је и почаст је за отаџбину мрети.

  Ако је била националистичка идеја луда и лакомислена,она је то била онда када је на крају рата,уморна,легла да спава.

  Да смо остварењем првог степена националистичке идеологије,уобличењем племена,добитком државних форама,остварили све,то ће се показати,и већ се показало,као велика и болна илузија.

  Као и у другим верама и идејама,и у национализму снага и садржај не леже у првим степенима,него су дубље и далеко у даљим степенима.Далеко од тога да је свој задатак завршио и да је застарео,национализам још увек је потреба у нашем  народу,још увек услов реалног политичког гледања на територију коју смо чврсто обухватили границама,и још више једини пут којим се у те форме може удахнути душа.Да једна националистичка елита клоне баш онда кад помисли да је своје дело већ завршила,таквих је већ било примера.

  Али и ова пролазна,национална апатија је схватљива и њене појаве могу се посматрати и у прошлости,па и код срећнијих и већих народа.Распадање националистичких снага у Немачкој,било је очигледно после 1871.Осећај да немачка држава самом формом још није потпунос творена појавио се тек много доцније.Интегрална идеја таквог једног потпуног стварања народне државе појавила се ,штавише,прво у горкој и наизглед чудњачкој пруској,интегралној тези,тек после пропасти током светског рата,

  Ни уједињење италичко,није прошло без апатије после тријумфа.У првом степену своје битности после 1871 Италија је далеко мање националистичка,него у епохи ровитој комбинацији Кавура.

  Узгред буди речено,у политичком и друштвеном,па и идеолошкомм трвењу,после победе Наполитанаца и Пијемонтеза,не понавља се само слика националне досаде и клонућа,него и много што шта ситно и карактеристично што се сада у нашем збивању понавља.

  И код нас,данас,није тешкоћа у томе што је национални осећај изнурен,него у томе на којим основама да се изразим речником новинарског чланка,на којим паролама да се националистичка акција реорганизира.

  Противник је попио,као врана мозак,сву мидрост науке у економских доктрина,али у ствари искоришћује очигледно,само очај људи,потребу за вером,за надањем у ма шта,једну дијалектику која изражава пре свега блаженство да се обећава и ни у шта не сумња.

  Факат је,међутим,да се национализму све може пребацити само не да има искуства и да на датој територији,на територији обухваћеној нашим границама не само што има безмерни низ података потребних да се створи политичка концепција,него се показало да има и више политичког такта.

  Противник све више скида маску интернационалне обавештености и под њом се указује само наказа интернационалних самообмана и фраза,док национализам где год је кренуо ствара.

  Нашем народу,још увек подељеном традицијама,остацима пропалих царстава,црквама,расцепканим економским везама,заосталом бар сто година,престигнутом привредним ванредним новотаријама,потребан је још један,и баш завршни,елан националистичког окупљања,као озебом сунца.

  Тај елан чекају,да и не спомињемо авети на граници,наше планинске и херојске земља,архаични крајеви наши које само националистичка осетљивост може да разуме.Имамо крајева каквих сличних уопште нема и самим тим они би и под увеличавајућим стаклом наших идејних противника присилили оног који о њима брбља,да не брбља на основу статистике и пролетеризма обеју Индија.

  Националистичкој акцији,ако до ње и у нас дође,потребни су пре свега нови људи,са њима ће доћи и нове идеје.Проблеми такве акције обухватају,пре свега,питања,крупна,али ни онај ко види  ..реални'' начин политичког и националног рада не треба да се национализма туђи.Без њега,на територији нашег државног живота,у психолошким и етичким пдацима у нашим масама изласка ни успеха нема.

  Безмерно много националистичке стрпљивости и осетљивости треба да се у нас са првог степена остварења националистичких снова допре до других,виших и наша земља као целина као зарада хлеба,као будућност,као заједничка кућа братства и племена,не може се помоћи никаквим потезима,ако немају у себи корен национализма.

  Најбоље у нашим бившим марксистима била је теза да је структура нашег друштва специјална и да је у њој питање решења ,,друштвеног проблема''неактуелно.

  По моме мишљењу,прва теза нашег национализма требало би да буде да линија његовог развитка у нас још није завршена,да наш народ неће постојати ако се из његовог ратничког дна не искристалише једна елита али да улога национализма ни мало не мора бити застарела,него да напротив само она може бити у нас логична па и социјална и економска.

  По моме мишљењу ове нијансе антинационалистичког гледања на ствари и питања код нас завршиће крахом и од њих ће остати само дим и пара из мозгова наше тако зване интелигенције која воли туђинско и која се већ тако давно размеће својим левичарским паролама и о овим 80 од сто сељаштва које стално узима у уста јако вара.

 МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Време,Београд,1.6.1934

Двери Српске-Прећутани Црњански,бр.25,год.2005.стр.77-78 


ПЛЕМЕНСКА СОЛИДАРНОСТ КОД ВАСОЈЕВИЋА

Генерална — Аутор svarog @ 20:05

                ПЛЕМЕНСКА СОЛИДАРНОСТ     

                          КОД ВАСОЈЕВИЋА       

 

Племе васојевићко грана се на троје,или на четворо,јер се један од огранака рачва опет у двоје.Ови ''трбуси''-како овде кажу-чине такође као неке целине.Сваки Васојевић зна и за свакога се зна,коме огранку припада.Помало се осећа ближим људима из свога огранка него онима другим.Друге какве везе,која би везивала цео огранак,нема.Нема чак ни назива,којим би се означавало,да неко припада једном огранку,онако,као што се речју братствених означава да неко припада братству.Братства су много изразитије уобличена,него ови ''трбуси''.Подела на огранке није никада нашла много израза у организацији племена,војној  или грађанској,нити у јавном животу уопште.Али јесте једна друха подела:На Васојевиће у ужем смислуи Ашане.Васојевићи су,у ужем смислу,они који су од једног истог родоначелника.Васа.Да ли је тај Васо некада у прадавнини постојао,и да ли су сви Васојевићи од њега заиста,то практично не значи ништа.Васојевићи су увек имали осећање,да су од исте крви и увек се у важнијим приликама понашалаи као људи,који су од исте крви.Били и осећали се повезани међу собом као племеници.Ако су који пут заборављали на то,бивало је то само у њиховим унутрашњим односима.Према спољном и непријатељу и пријатељу иступали су увек као солидарна целина.Чак и према истокрвним и једноверним суседним племенима.Обично тако и према Ашанима,са којима су много измешани у беранском срезу и доњем делу андријевачког.

  Ашани (Хас-Хашани)или''Србљаци'',како их са нешто омаловажавања хоће Васојевић да назове,досељени су из разних племена,или су старинци,који су Васојевићи при досељавању затекли.Али нису племеници по крви.Живе измешани са Васојевићима,Васовим потомцима-немају неко своје издвојено земљиште.Немају посебних ''планина'' нити посебних сеоских шума и испаша.Нити јасно издвојене своје какве посебне историјске традиције.Али су се и они били помало уобличили готово у једно племе.То због Васојевића-да би се боље бранили од њих.а и по угледу на сва остала племена,јер се у тим приликама и тим временима није могло остати ван оквира:Некоме је племену,коме било,ваљало припадати.Васојевићи и Ашани су се носили међу собом.Васојевићи су били јачи и често према Ашанима насртљиви.Али су сви бољи и увиђавнији људи и међу Васојевићима и међу Ашанима радили да их сложе и да сукобе изгладе,а поводе за њих уклоне.Нарочито када је требало радити на еманциповању од Турака или одбрани.Углавном су успевали,да у свим важнијим приликама и Васојевићи и Ашани иступају солидарно,као једно племе,сви као Васојевићи у ширем смислу.Али све досада,и сада,подела постоји.Зна се ко је Васојевић ко Ашанин.И нема апсолутно никаква начина,да Ашанин постане Васојевић,или да Васојевић престане бити Васојевић.Ни дандањи то није баш сасвим ситница у животу ових људи у њиховим међусобним односима,је ли неко Васојевић или Ашанин.Има људи,који су на тој подели и супротности,направили добре политичке каријере.и има људи,који су,заснивајући свој политички рад на тој разлици рушили туђе политичке каријере и успевали у томе.Та подела све више губи практичан значај,те нешће више никад моћи бити повод каквим великим сукобима.Али ће остати.

  Већи део Васојевића припада пределима зеленог шумског појаса.Мањи,онај у коме је васојевићка старина,већ припада пределима тог крша.И клима је друкча:Селима с једне стране Трешњевика кишу доноси север,а селима с друге стране,југ.Раздвојени су Комовима и огранвцима Комова.Већ више немају ни  заједничких планина,нити заједничког средишног свога града,нити су у славу исте реке,па ни истог мора.Економски и трговински су упућени на три разне стране.Па ипак Васојевићи сви-узето у ширем смислу и Васојевићи и Ашани-желе и сад,као што су увек желели,да су у истој административној јединици,да племе буде основа свим организацијама.Ако већ не могу да буду сви у истом срезу,пошто је тај простор повелики,не желе да буду раскомадани и додељени срезовима невасојевићким.У ратовима су чинили две бригаде-горњовасојевићку и доњовасојевићку,-али увек тежили да те бригаде буду једна уз другу,као што су и биле.Од те племеске припадности не могу да се отргну ни људи образовани и учени.И најбољи међу школованим људима,они који нису насртљиви према вассојевићима,ни неправедни,имају свој племенски понос и чувају традицију.Многи и од школованих људи буду и неправедни и пристрасни,када што имају да суде или да говоре што у односима између Васојевића и невасојевића.Невасојевићи се на то жале и сада.И најученији Васојевићи,који поживе десетинама година у свету,сачувају свој карактеристични васојевићки нагласак.У свету васојевић осети интимно свога племеника,ма он био из Васојевића само по својим прецима.У време црногорског режима чиновници,који нису били Васојевићи,прилично су се тешко сналазили међу њима.За спорове између Васојевића и невасојевића,ако их суди Васојевић,незаинтересовано јавно мњење у осталој Црној Гори није сматрало да ће се пресудити непристрасно.Шта значи то осећање  заједничке племенске припадности У Васојевићима може се потпуно уочити,тек кад се Васојевићи,упореде са неким другим крајем,у коме тога нема.На пример са оближњим Старим Влахом.Старовлашани србијански,босански и санџачки једнаки су у свему међу собом,ништа мање него Васојевићи што су међу собом.Једнаки,али без икаквог осећање неке старовлашке заједнице.Нису никаква целина ни морално ни политички,немају никакве посебне солидарности,немају заједничких првака,заједничких традиција,заједничког моралног средишта.

  Васојевиће држи у заједници племенска традиција и успомена на заједничка трпљења и заједничке борбе за ослобођење.Поход,на пример,триста Васојевића кроз крвави и љути и Пештер до границе србијанске и повратак отуда све бијући се путем и гинући,то је једна у истину славна бравура,чија успомена,поред осталих,везује и данас Васојевиће у моралну целину.Црква-споменик у Андријевици осећају својом сви Васојевићи горњи.Ђурђеви Ступови код Берана су светиња свих Васојевића.И оних који су на другом крају племена скоро дан хода удаљени.Иако су Ђурђеви Ступови на земљишту,које су Васојевићи релативно скорашњим насељавањем заузели,око њих је гинуло цело племе бранећи их,те их је примило и усвојило као једно од својих најважнијих моралних средишта.И Комове некако помало сви Васојевићи осећају својим.Зато,ваљда,што су били сви заједно,кад су се око њих крвили.Сад им већ ни та планина није зајеничка,племенска.Комови су сад планина само Љеворечана,Краљана и Коњушана,али ни њих заједно знају се међе међу њима исто као и међе са иноплеменицима Кучима.У односима између Доњих Васојевића,који су припадали Турској до године 1912. И Васојевића црногорских било је не само солидарности него и неке нежности чак.Кад би се забунила ''нахија'',кад би напрема –се угледали како огњеви и дим обухваају поличка села-што је бивало сасвим често-онда већ више нико и никад никад није могао спречити црногорске Васојевиће,да се и они ухвате у крваво коло заједно са браћом са оне стране границе.Војници и официри народне војске кршили су војну дисциплину и ускакали у турску у организованим војним јединицама да се бију:официри губили чинове и ишли у затвор.Политичке обзире,које је морала имати црногорска влада,Васојевићи нису уважавали:наредбе о мировању нису поштовали.-Ко би и могао бити од Васове крви,а гледати мирно како се овамо Васова крв просипа...Ха,ко је Васојевић!

  Има пуно доброга у томе осећању племеске заједнице.Лакше него у крајевима,у којима тог осећања нема,може се уобличити једна заједничка воља у народским пословима.Може бити народских покрета,а не само галаме и хуке.Има јавно мњење у тој заједници,прилично уједначено и прилично јако.По неки пут и рђаво орјентисано и рђаво обавештено,али је и боље тако,него неред и дезорјентацијау јавном мњењу народском.Боље и так,него да се замрси све и да постане нејасно у народским масама,шта је срамотно а шта похвално.Зна се ко је ко и ко је за шта у Васојевићима.Ако се то не зна сасвим правилно,јер су се племенски и братственички моменти изукрштали са новим политичким и партиско-политичким,зна се бар прилично одређено-одређеније него у срединама аморфним,неорганизованим.За ово двадесет последњих година Васојевићи су држали два племенска збора,који су већалио најважнијим племенским пословима.Већали по народски.Знало се ко треба да позове те зборове,и кога да позове,а кога не.Није то била по рангу који даје службена хијерархија.Племенско јавно мњење примало је и одобрило и организацију зборова и одлуке,иако то ништа није било озваничено.

 

СРЕТЕН В.ВУКОСАВЉЕВИЋ

НОВО ВИДЕЛО,БР.3-ФЕБРУАР 1999.-БЕОГРАД,СТР.30-31


БОЖЈИ ЗАКОНИ-МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

Генерална — Аутор svarog @ 20:40

БОЖЈИ ЗАКОНИ

 

Постоје у васиони закони,које људи називају природним законима.То су закони по којима се одигравају појаве у којима људска воља нема никакво учешће.Вода ври на температури од 100 Целзијевих степени под условима нормалног притиска,то је природни закон у физичким појавама.Збир квадрата над катетама сваког правоуглог троугла једна је квадрату над његовом хипотенузом,то је закон у математици.Ови закони делују аутоматски у природи.Код ових закона човек нити је учествовао у њиховоме стварању нити контролише њихово поштовање.Ту се све пдиграва ван домашаја наше људске воље.

  Постоје пак и појаве где човек много што шта може да регулише својом вољом.Да ли ће се улицом возити десно или лево,одређују људи својимљудским законима.Али,пошто ове законе стварају људи сами,то је остављено људима да брину и за поштовање ових закона.Дејство ових закона није ни опште ни аутоматско,оно се простире само донде докле су људи ово дејство осигурали.Огрешење о природне законе кажњава сама природа,односно Господ Бог,док у области људских закона огрешење о њих прогоне сами људи.

  Али,поред ове две врсте закона,којима се људи врло много баве,постоји трећа врста закона у природи,којима су регулисане појаве у којима људска воља може да има свој утицај али чије су последице не у људској већ у Божјој руци.То су закони које нису прописали људи,али којима су регулисане појаве из људског живота,појаве из области у којима наша воља има свој утицај.Ове законе људи називају божјим законима.А то су уједно и закони на које људи најчешће у своме животу заборављају.Заборављају јер мисле да оно што је остављено људима на вољу једино је људским законима и регулисано.А то није тачно.

  Демократија учи људе да се рађају слободни и једнаки.У истини дете је по рођењу толико неслободно,да ни готову храну није у стању својим устима да принесе,а неједнакост између детета и његове родитељске околине толика је да се родитељи о детету старају у свему а дете ни у чему,што се продужује све до доба човечије зрелости.Човек се у неку руку изједначује по својим способностима да сам себи осигура живот тек пошто су и његови родитељи и околина у њега уложили много труда и напора да га подигну и за живот оспособе.И уместо да се људи уче схватању да су,пошто је сваки од нас туђим трудом за живот оспособљен,да и ми морамо друге исто тако за живот оспособљавати,то јест да смо дужни да и ми подижемо породицу и подмладак,долази доктрина која нас учи да смо ми сви потпуно слободни,а то значи без икаквих обавеза према друштву и врсти којој припадамо.

  Учење да смо рођени слободни води нас закључку да смо се родили без обавеза,а то није тачно.Ако ја не бих имао никаквих обавеза према народу из кога сам потекао,према врсти из које сам произишао,онда значи да је на мени остало право да своју врсту угасим по својој вољи.Чим је моје схватање такво,да је моја лична ствар да ли ћу засновати породицу или не,то значи да нема огрешења ни о кога ако ја породицу не заснујем.Народи у којима се овакво гледање на свет уврежило,а то је на пример случај са француским народом,имају много нежења а мало деце,и ти народи не напредују већ биолошки стоје или назадују.Напротив,код народа где се заснивање породице сматра обавезом,то јест где човек није рођен слободан и без икаквих обавеза,-а заснвање породица је такође обавеза која ограничава нашу слободу,-ти народи напредују.Упоређени међу собом,Француска и Јапан дају овакву слику:број нежења и стараца у Француској је процентуално два пута већи него у Јапану(на 100 људи зрелога доба у Француској долази 25 стараца док је у Јапану свега 15)али је зато број деце два пута мањи у Француској на 100 лица зрелог доба долази 55 деце и младежи док је у Јапану на 100 лица зрелога доба 101 лице деце и младежи).Али Француска је земља чији су људи прожети схватањем да су дошли на овај свет без обавеза,па и без обавезе да заснивају породицу;док је у Јапану супротно.Зато јапански народ напредују и скочио је од 20 милиона у 1880.години на преко 80 милиона данас,док је француски народ у истом раздобљу порастао од 19,6 милиона на свега нешто преко 39 милиона,а у последње време назадује.

  Заснивање породице и продужење врсте јесте Божји закон о који се француски народ огрешио претераним проповедањњем слободе и живота без обавеза.Огрешење о овај закон плаћа француски народ својим животима.

  Постоји још један Божји закон а то је,да организам само онда може потпуно да напредује кад је потпун и кад су му сви делови здрави.Локомотива је организам мртвих делова који се зауставља кад му се само један део извади,или ако се не заустави онда ради али не тако добро као кад су му сви делови на месту.Људско тело је такође организам који може да живи и без руке,али не онако добро као са руком,и без прста али не овако добро као са прстом.И народи су организми чију су органи:сељаци,радници,трговци,занатлије,индустријалци,интелектуалци.Само онај ће народ најбоље напредовати,коме су сви делови присутни и здрави.Чим само један део не достаје,народ ће да рамље.

  Комунисти су покушали да у Совјетскоме Савезу остваре жив народ без извесних његових органа,који су они називали буржоазијом,а то су звања скопчана са приватном иницијативом.Народ може да живи и без ових органа али не тако добро као народ који има све органе.Због тога је и производња руског радника према статистикама самих совјета мања него производност на пример,немачког радника.У СССР један радник упослен у идустрији гвожђа ,произведе око 520 тона годишње сировог гвожђа,у Немачкој је ова цифра три и четири пута већа-Зашто?Зато што у немачкоме народу радник дела у потпуноме организму,јер немачки народ има своје органе,док у СССР радник дела организму који живи без извесних делова.А то је огрешење о Божји закон у васиони.

 Постоји још један Божји закон-закон једновлашћа.Само једна власт у друштву значи ред и мир.Чим су две власти одмах је анархија.

  Власт може да слуша само ако је једна,па ма како строга била.Чим на истоме терену има две власти,онда тешко грађанима.Ту гину опредељени зашто су се за другога определили,гину неопредељени зато јер се нису определили.Двовлашће,то је већ анархија.Тровлашће или вишевлашће,то је само још већа анархија.Једновлашће то је ред и мир међу људима.

  Код нас комунисти праве свесно анархију заводећи вишевлашће.То је за њих и разумљиво јер они свесно хоће неред и безвлашће.Али,ако комунисти то раде свесно,многи наши људи то раде несвесно.Наши шумски националисти,упадну у једно село,заведу свој власт преко ноћи или преко једнога дана натерају људе да им учине разне услуге,па под страхом од друге власти побегну из села поново у шуму а своје пријатеље и исте те сељаке оставе на милост и немилост другој власти,која долази кажњава све оне који су шумску власт помогли.И тако смењивањем две власти падају немоћни појединци од једне било од друге руке.Падају као последице безвлашћа,јер безвлашће не значи друштво,без власти,такво друштво никад није постојало,већ друштво са више од једне власти.

  Народ,који овај Божји закон не поштује,а то је закон једновлашћа,плаћа ово животима,јер је више влашће стање противно Божјем закону и природи.А дејство Божјих закона је такво:људи могу да их не поштују али онда последице не могу избећи,јер код божјих закона последице су  у Божјој а не у људској руци.

 Последице у у људској руци само код чисто људских закона,код Божјих закона оне нису,а то људи заборављају.

МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

,,Обнова'',бр.767,5,6, 7.јануар 1944.


ИЗВЕШТАЈИ СРБСКИХ КОНЗУЛА СА КОСМЕТА

Генерална — Аутор svarog @ 10:32

 Лука Маринковић: БЕЖАТИ У СРБИЈУ

 

 

 

За првог српског конзула у Приштини постављен је Лука Маринковић..Турци и Арбанаси дочекали су на нож ову српску установу.Покушали су да запале конзулат,а конзул Лука Маринковић,већ 1890.године убијен је на улици испред самог конзулата..(почетком двадесетог века исто тако непријатељски дочекан је у Митровици руски конзул Г.С. Шћербин.Убили су га Арбанаси 1903.године.)

Конзул Лука Маринковић већ у првим извјештајима (наведеним у књизи Бранка Перуничића, Писма српских конзула из Приштине 1890-1900) уочио је недоследну ,примитивну тактику турских власти: кад жандарми ухапсе насилнике,виши чиновници их пуштају на слободу.

У извештају ђенералу Сави Грујићу,министру председнику и министру  иностраних дела, 2. маја 1890.године,конзул Маринковић је забележио један карактеристичан случај прогона:

''Јосиф Ђурђевић, старац, сељак из Пиране, села два часа од Призрена, представи се са четрнаестогодишњом девојчицом Ленком конзулату и изјави да бега у Србију да спаси девојче од арбанаске обести јер је оће да потурче.

Пре три године, рече, отели су ми Арнаути старију кћер Цвету, која је од муке и пресвисла, па ми сада ишту Ленку.

Не могући одолети превеликим патњама и тузи коју претрпих од Арнаута бегам у Србију са овим девојчетом а жену Агнију остави(х) у Призрену, јер је стара па не може да бега.Истина и девојче је мало па не може да иде, па не знам шта да радим и молим Консулат за помоћ новчану, јер леба нисмо јели, а у путу ноћили смо на пољани.Идем, рече Јосиф у Србију и то у Прокупље, гди су ми два сина Цветко и Коста прошле године од арнаутског насиља избегли...''

 

 

 

..............................................................................................

 

 

ПИСМА СРПСКИХ КОНЗУЛА

 

 

 

Поводом обележавања петостогодишњице косовске битке, 1889. године, влада Краљевине Србије одлучила је да у европском делу Турске установи неколико својих конзулата.Захваљујући конзулату у Приштини, Србија и шира јавност по први пут су систематски обавештавани о насиљу Арбанаса над хришћанима, српским живљем на Косову.До ослобођења Косова 1912.године српски посланици у Приштини су били : Лука Маринковић, Бранислав Нушић, Тодор Станковић, Светислав Симић, Мирослав Спалајковић,Милан Пећанац и Милан Ракић.Њихова писма, извештаји, белешке и путописи , послужили су као драгоцена документација Влади Србије за ширење истине о тешком положају Срба у Турској.

Извештаји изузетно активног и систематичног конзула Светислава Симића, кориштени су као основна документација Министарства иностраних дела за књигу Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији (1898-1899)

 

 

 

 

.........................................................................................

 

 

 

 

Тодор Станковић : НЕМА ЦРКВЕ САМОДРЕЖЕ

 

 

 

Вице Конзул Тодор Станковић,упутио 8.септембра 1891.године , министру иностраних дела М. Кр.Ђорђевићу извештај са путовања по Косову.Наводећи како је посетио Самодрежу, село око пет километара удаљено од  главног пута Приштина – Вучитрн, Станковић је забележио.

''...Кад смо тамо стигли, нађосмо тамо све саме Арнауте, а ниге ни једног Србина.На питање,има ли у овом селу која српска кућа, одговорише Арнаути да има само четири српске куће.

Наредих једном заптији-жандарму , да позове једног домаћина из оне четири српске куће да ми покаже место Цркве Самодреже.Оде жандарм и дође након неколико минута са Живом Лазаревићем, Србином из истог села, коме беше кућа на крају села.

Жива, човек око 50-60 година старости, у оделу подераном и састављеном све од самих крпа , које се држе на по једном кончићу, приђе к мени и пошто се поздрависмо, питах га овим речима : ''Је ли брате,где је Црква Самодрежа?''-''Е мој господине,нема цркве Самодреже,она је неге постојала, а сада је од ње начињена воденица, но 'ајде да ти је покажем', одговори Жива.Идући тако путем на цркви Самодрежи, полагано питах Живу овим речима ''Како живите овде међу овим Арнаутима'''?

''Само што смо живи, али оваквог живота боље да га није'', одговори Жива.Тако у разговору са Живом дођосмо  до чувене цркве Самодреже, од које се сада држи само један зид у дебљини један и по а у висини само један метар, преко кога тече вода у воденици, која је направљена од камена исте цркве а испод саме цркве.

Свуда по селу расејано је тесано камење са цркве Самодреже и нема онде арнаутске куће која није подизана каменом скинутог са цркве Самодреже.Поред црквеног зида прокопала је вода једну јаругу у дужини  35 а у дубини два и по метра, у којој се на један и по до два и по метра у земљи, на десној обали исте јаруге  види врло много костију одраслих људи, а ни једне дечије.Кости ове показују да није сваки гроб засебан, јер се костију од више људи налази на једном месту.А преко тих гробова поређано је тесано камење и по свој прилици , гробови се простиру још даље преко којих су сада засејане њиве.Ја као насигурно држим да су онде закопани српски јунаци који су у косовској борби изгинули...''

 

 

 

.................................................................................

 

 

 

 

Бранислав Нушић: СВАКОДНЕВНИ ЗУЛУМИ

 

 

 

Књижевник Бранислав Нушић,као српски конзул у Приштини, написао је о злоделима арнаута доста извештаја влади у Београду.Издвајамо део Нушићевог извештаја упућеног Сими Лозанићу, министру иностраних дела , 25.јула ,1895.године:

''У многим својим ранијим извештајима , имао сам прилике, господине министре, да вам изнесем све потанкости и саме догађаје из оног великог низа зулума, које наоружани Арнаути чине над ненаоружаним српским живљем.Сада могу само поновити своје раније тврђење да су ти зулуми ове године јачи но што су , ваљда икада били пошто показује и необично нагла емиграција становништва, коју никаква средства нису кадра да спрече.Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога становништва,кога убијају, глобе,турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све.Јуче сам на пр. примио преко 30 сељака из разних села, па чак и из најудаљенијег краја пећке нахије који се са сузама у очима жале на ужасне зулуме, које Арнаути врше , услед чега су већ три парохије у пећкој нахији остале без пароха, јер су ови побегли, пошто су им Арнаути претили да ће их убити.Кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку...''

Нушић затим упозорава мини-старство  да је време да се размисли о томе како да се ''ангажује штампа европскога гласа'', што би ''у Цариграду учинило нарочити утисак  и изазвало Порту из равнодушности''.

 

 

................................................................................

 

 

 

 

Светислав Симић : НИСУ ОНИ ЈУНАЦИ

 

 

 

 

Конзул Светислав Симић у писму Владану Ђорђевићу, председнику Министарског савета и министру иностраних дела, упућеном из Приштине 3.фебруара 1899.године, истиче:

''...Остављени без заштите власти наши су људи упућени да се бране сами од Арбанаса.Али док су сви Арбанаси наоружани, Срби су остављени голих шака, приморани да погну главу и примају ударце без отпора, а кињења без ропота.Ја сам имао бар стотину случајева, да су ми се људи, кад сам их корео што се не бране, правдали речима: ''Како ћемо господине, кад немамо чиме. Набавите нам пушке па ћете видети хоће ли нам главе скидати без замене'. Нарочито се Пећанци и Призренци жале што немају оружја. ''Не тражимо Вам, господине паре, него оружје.Дајте нам га да се бранимо, да не гинемо овако улудо.'Ово Срба што је остало у та два санџака у очајању је , а све су то кршни људи и јунаци.

Срби у Ораховцу живе затворени има већ два-три месеца.Тамо Арбанаси не трпе ни власти.Јуче су ми долазила двојица из тог села ,који су сиромашни, путовали све странпутицама, кроз шуме и палнине, да дођу овде, да ме поздраве и моле за оружје.Пре десет дана испратио сам једнога из Ђураковца (пећке нахије) , с надом да ћу глаедати да их пушкама снабдем.Чувен поп Вукајло из (ибарског) Колашина већ је два пута долазио мени ради тога.Ми у Колашину имамо у компактној маси око 500 српских домова и до 1000 за пушку дораслих глава.

Арбанаси по себи нису никакви јунаци, а дрско врше злочине, јер не наилазе на отпор.То у њих развија рђаве прохтеве, а код наших даје маха слабодушности, која је природна последица стања у којем су.

Ја држим, господине министре председниче, да бисмо се ми могли постарати да овоме народу дотуримо мартинке (пушке) , које су нам још преостале и леже по магацинима...''

 

 

 


ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 11:34

Рене Генон

 

 

ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ




            Гласање, које би у идеалном смислу требало да буде колективни суд о умећу владања, представља једну од погрешних основа демократије. Данас нико не би покушао да брани чудачку идеју да је већина интелектуално способна и са довољно знања о томе каква администрација и влада треба да буду приликом доношења службене одлуке.

           

            Задржавајући исти критеријум, таква егалитаристичка претпоставка била би исто што и став да је свако способан да даје мишљење о медицинским питањима. Стварна ситуација ће врло лако показати да је то апсурдно. Претпоставимо да је особа тешко повређена. Десетине посматрача гледају тај догађај. Шта ће бити практични критеријум који ће одредити ко може помоћи повређеном? Па, наравно, они који су квалификовани за то, а то су лекари или медицинске сестре. Гласање би било потпуно безначајно јер већина никада није квалификована за медицинске интервенције, као што није квалификована ни за управљање.

 

            Ако је овакав начин размишљања логичан у случају повређене особе, евидентно је да ако узмемо судбину милиона појединаца, можемо закључити да је оно што виђамо приликом избора владе неодговорност која је потпуно несхватљива.

 

            Имамо различите примере бесмислености "демократског" темеља који потврђује супериорност већине или другим речима, да је неко мишљење већег броја појединаца супериорно у односу на друго које брани, на пример, квалификована мањина.

 

            Како прихватити да је двеста боца јефтиног вина, само због свог броја, супериорно у односу на само једну чашу високог квалитета? Или како да прихватимо да је хиљадучетристопедесет особа, најразличитијих занимања, међу којима је најмање физичара, квалификованије од једног специјалисте у решавању питања квантне физике?

 

            У основи демократске илузије је негирање природне хијерархије, чији је најјаснији израз у хиндуистичкој доктрини касти, хијерархији која се поставља наниже од врха до дна, тј. од највишег квалитета, спиритуалног, до најнижег, другим речима – материјалног. Ментори модерне демократије су је засновали на грубом и најраспрострањенијем материјалу.

 

            Негирање квалитативне супериорности и хијерархије почиње крајем Средњег века, прецизније 1313. године, уништењем Реда темплара од стране Филипа Лепог, тадашњег француског краља. Овај монарх је наредио да се опколи папина палата те је папа умро понижен неколико дана после ове увреде. Филип Лепи је онда одлучио да нареди именовање послушног папе, који би допустио његову похлепу и политичке пројекте, а што би било неизводљиво под ауторитетом стварног папе.

 

            Негирање свештеничке супериорности (које је типично понашање побуњених кшатрија) подразумева негирање Јединственог, односно Бога. Али, поштујући логику, да ли је могуће да се брани такво негирање? 


Powered by blog.rs