Идеологија Србског Национализма

НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ

Генерална — Аутор svarog @ 12:54

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ (ЈУРИЈ) МАКСИМОВ

 НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ
 

 

Прослављени од Цркве Новомученици "од агарјана пострадали" стоје унеколико засебно у низу других, древних и нових Мученика. Они нису били убијени од незнабожаца као Мученици првих векова, и нису их убијали џелати по заповести безбожника као у случају прослављеног хора Новомученика руских. Њих су убијали монотеисти. То још једном подсећа да је нерв сведочења хришћанског Мученика - не јављање јединобожја, већ исповедање Христа, истинитог Бога и истинитог човека. 

У огромној већини случајева (око 90%) ови Светитељи су се или обратили или вратили из ислама (то јест у неком ранијем тренутку су се одрекли Христа). Они су непосредно, из сопственог искуства знали, неки много година, а неко и од самог детињства вероучење и религиозну праксу ислама. Тим је за нас важније и значајније њихово мишљење о тој религиозној традицији. 

У устима Мученика налазимо најсуровије, најнепоштедније речи у вези са исламом, његовим пророком и загробним уделом муслимана. Њихова осуда религије полумесеца, изражена у једноставним и неизвештаченим речима и потписана сопственом крвљу много је страшнија и од најжешћих изјава православних полемичара и без икакве могућности жалбе.

То нећемо сусрести ни код Светог Григорија Паламе који је себи дозволио да позитивно оцени неке муслиманске обреде, ни код Преп. Јована Дамаскина који је у Корану налазио нешто сагласно са Јеванђељем. Чак ни код Преп. Максима Грка који је, без обзира на свој непомирљиви однос према оснивачу ислама, допуштао да је он у почетку био покретан добрим (управо са религиозне тачке гледишта!) побудама. 

Ислам је сагласно тим Мученицима - "мрачна и нечиста вера" (Св. Марко Хиоски (5/18 јун)), "лажно и мрско сујеверје" (Св. Теодор Нови (17 фебруар./2 март), "страшна, погибељна заблуда" (Св. Давид Аргветски (2/15 октобар)).

Мухамед је "обмањивач и ђаво у телу" (Свештеномуч. Никита (4/17 април)), "непријатељ Христа Бога нашег и вере наше. Нико од људи није тако прогневио Бога као Мухамед. Ко се нада на њега и сматра га за пророка тај је погинуо" (Преподобномуч. Јаков (1/13. новембар )). 

"Он је богоборац и лажов. Својим измишљотинама и фантазијама себи је привукао прост и неписмен народ, збило се да проречено о њему да ће доћи да обмањује свет. (види Мт. 24:11)" (Свети Јован Калфа (26 фебруар)).

"Бивши овде на земљи обиталиште сатане, он се и сада налази у загрљају свог оца ђавола. Вас ослепљене, који сте поверовали у њега као у пророка очекује иста мука са њим. Знајте да нико толико није прогневио Бога као ваш лажни пророк, који је толико душа повукао за собом у пропаст, где и ви, јадни, добровољно стремите. Заиста вам говорим: ако не оставите веру у лажног пророка који вас је обмануо и не постане хришћани, погинућете заувек и бићете предани горким вечним мукама у паклу" (Преподобномуч. Јефтимије Нови (22 март/4 априла)).

Загробни удео муслимана - "сви који следују Мухамеду и верују у њега као у пророка погинуће" (Свети Константин Агарјанин (2/15 јун)). "Ако не поверујете у Христа Бога као ја, погинућете за живот вечни и мучићете се у вечном пламену заједно са вашим Мухамедом" (Преподобномуч. Лука (23 март/5 април)).

При свему овоме код ових Светитеља није било ни сенке мржње према муслиманима који су их мучили. "Тугујем због вас, ако не схватате ово", говорио је својим мучитељима Свети Дамаскин (16/29 јануар)) након исповедања Христа. "Саветујем и вама да изађете из непроницљиве таме ваше лажне вере у Мухамеда и поверујете у истинску светлост Исуса Христа", позивао је преподобномученик Макарије Нови (6/19 октобар)) своје џелате. 

"Шта ти старче хоћеш од мене?", питао је џелат Светог Кипријана Новог (5/18 јул)).

"Твоје спасење", одговорио је Светитељ, "остави заблуду, одрекни се Мухамеда обмањивача, поверуј у Искупитеља рода људског, Исуса Христа. Крстивши се Светим Крштењем добићеш живот вечни". 

Са своје стране, преподобномуч Иларион (20 септембар/3 октобар)) обраћајући се судији који га је усвојио, саветовао је: "Много сам добра од тебе добио, не искључујући и то што си ме учинио својим сином и приближио двору. Не желим да останем незахвалан за твоју милост. Молим те: послушај мој савет, кренимо у Русију, где ћеш примити хришћанску веру и спасити душу своју. Ја ћу бити са тобом без одвајања и служити ти као оцу, до саме смрти. Боље од такве захвалности, која би је превазишла, ја не налазим". 

 

Горенаведене речи Мученика о исламу јесу истина стекнута сопственом крвљу и болом. Тешко се може објаснити тај став додавањем од стране састављача Житија. Једино је таква и могла бити позиција Мученика. Јер ако се можеш спасити као побожан муслиман, онда је њихов подвиг бесмислен. Он се у том случају лишава сваког смисла. Штавише у том случају се лишава смисла и сама хришћанска проповед, коју је заповедио Спаситељ у Својим последњим речима на земљи: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" (Мт. 28:19-20)

"Ево крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос. Који верују у Њега наследиће Царство Небеско, а који не верују биће осуђени на вечну муку!" Овако је пред муслиманима изрекао неоспорну истину хришћанства Преподобномученик Агатангел Есфигменски (19 април/ 2 мај). То је трагична истина. Лако је предати се саблазни, погледавши на огроман број људи који су у последњих четрнаест векова умрли у исламу, који су искрено сматрали да су својим животом и смрћу послужили једином истинитом Богу. И толико оних који су искрено својим животом ради послушања Његовој вољи стремили да умноже добро у овом грешном свету. Зар су они осуђени, зар је немогуће да буду спасени, да достигну Царство Божије ради своје праведности и побожности? 

Искуство Мученика говори - не! "Људима је ово немогуће", говори Христос (Мт. 19:26). Ове речи постају пресуда целокупном нехришћанском религиозном човечанству. Оно што се догодило на Крсту је исувише озбиљно да би било могуће спасити се без тога. "Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник... Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се" (Јн. 10:1,9). Да је могуће другачије - не би било хришћанства, не би било апостолске проповеди, не би било силаска Господњег у пакао ради благовести људима који су умрли до Њега.

Ово је страшна истина хришћанства. Она полаже огромну одговорност за душе свих непросвећених светлошћу Јеванђеља на саме хришћане. Проповедати васкрслог Господа њихова је директна заповест, садржана у последњој Христовој заповести: "Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" (Мк. 16:15-16) Један бивши арапски муслиман, примивши Крштење, пре много година је рекао: "Када би сви хришћани били истински хришћани, ислама данас не би било".

Често се чак и од православних чује чудно мишљење да је промисао Божији деловао кроз Мухамеда на Арапе јер је само у таквој форми било могуће предавање знања о монотеизму. Лажност оваквог става је потпуно очигледна јер не може постојати народ за кога је по природи укинута могућност усвајања Христове проповеди. Ми такође имамо у хору Светих које Црква поштује Арапе већ из 5. и 6. века. (преп. Јулијана Слепца например). Тим не мање желели би да наведемо речи тих истих Мученика у вези са овим мишљењем.

Када је калиф рекао: "Како се усуђујете да изговарате хулне речи на великог Мухамеда... и поричете га по безумљу вашем? Јер он је целу Персију и Арабију обратио од поклоњења огњу и привео једнобожју", Свети Давид Аргветски је одговорио: "Иако вас је Мухамед и одвратио од служења огњу, није вас довео истинском богопознању. Зато вам и није могао дати спасења. Он је налик на лађу, која иако и није потонула насред мора, близу обале је нестала у таласима морским. Каква је корист од брода који није могао да дође до обале? Што се догодило са њим, догодиће се и са вама". 

 


ЦИГАНИ И ПСИХОЛОГИЈА ЦИГАНА

Генерална — Аутор svarog @ 10:52

ЦИГАНИ И ПСИХОЛОГИЈА ЦИГАНА

Цигани, иако у приличном броју заступљени, нарочито у Јужној Србији, остали су ван југословенског расног амалгама. Само изузетно може да се примети нешто циганске примесе као најцрње нијансе у скали левантиског црнила. Тај елемент диже се каткад и на високе положаје у више социјалне слојеве (југословенски циганоиди, као што и остали источно-европски и балкански народи имају своје циганоиде). Нарочито у политици и у трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.

Тај елемент који је оставио своју прадомовину Индију још пре неких хиљаду година, и данас у крви и души носи трагове кроз миленије упијаног тропског сунца. Цигани имају свој засебан језик, али од какве су расе? Хиндуси, Дравиди или нешто треће? Њихова правилна лица говоре за индоевропску, а не дравидску расну подлогу. Међутим њихова психа оштро је и јасно изражена, више него и сама раса. Њихова скиталачка номадска крв, толико противна сваком смиреном и систематском раду, довела их је у њиховој циганској дијаспори до особене животне формуле, подмукле до сржи: живети од људи, али ван људског реда и рада. Чергашки начин живота (можда и тропски преостатак живљења у природи?) ван сваког уређеног људског друштва њихов је основни модел; сва друга занимања: свирање, коритарство, продукције са дресираним медведима, ковање старог гвожђа, чишћење обуће по варошима итд. само је спољна социјална мимикрија тог вансоцијалног типа. Њихова исувише далека раса појачала је и њихову изолацију, иако наш народ није наклоњен расној мржњи.

Наше грађанство и сељаштво у Србији и Босни трпи она њихова типична неуредна и животињски прљава насеља која су се као „циганске махале“ залепиле уз крајеве толиких наших вароши и села - па и у самој престоници. Има у нашег света и неумесне болећивости према тим ружним привесцима наших вароши. Ти Цигани неугодан су терет у свакој средини, не само у хигијенском погледу, него и због навике просјачења, крађе, па и повремених свирепих злочина. Великим делом све су то остаци ранијих времена. Доказано је да су за Турцима у стопу долазили и ројеви Цигана. Изгледа да је ту било и неке врсте симбиозе, јер су Турци одувек били толерантни према Циганима који су добрим делом прелазили на Ислам. У турско време „Циганка“ је био синоним за „Проститутка“, а и данас се запажају трагови тих односа по нашим селима. Известан тип сељачких „донжуана“ тражи по циганским махалама „галантне пустоловине“.

Хуморист Пеција Петровић обрадио је у комедији ''Пљусак'' један такав мотив. Цигансака номадско-чергашка психа обележена је у првом реду крајњом неосетљивошћу за социјалну меру и укус као и избегавњем свих терета и обавеза друштвених. И када хоће тобоже да поштено зарађују, да буду и корисни, они и ту уствари избегавају сам рад. Они тај „рад“ нуде толико немогућним и наметљивим начином да то постаје још горим теретом за околину него и директно просјачење. Њихови „носачи“ и „чистачи“ права су покора по варошима Јужне Србије.

Приштина носи рекорд у томе погледу, а нити царски градови Скопље и Призрен не заостају много. Ти Цигани трче за својом жртвом по целој вароши и само што не вуку човека за ноге: Чистимо, чистимо! Ни онда када нпр. странац пристане на чишћење, да би се ослободио, и да добар бакшиш, не пуштају га на миру. У групама се поређају пред гостионицом чекају да се руча и онда поново наваљују, иако виде да нема никакве потребе чишћења.
Све је то само радом маскирано агресивно просјачење, у ствари беспосличење.

Механички присиљавају човека да им нешто добаци - ако неће десети пут да „чисти ципеле“. Имаш ли ти и времена зато, то се њега ништа не тиче. Нико у тим варошима не води рачуна о томе да би свет требало ослободити тих тобожњих „радника“, јер није то баш таква ситница како решаваоци социјалних питања у таквим местима мисле. То је једна несносна, несоцијална и ружна црта тих места, која иначе теже за туризмом. Самом „кризом“ ова се појава не може објашњавати и правдати. У српског и арнаутског елемента у истим варошима не види се ни трага од оваквих појава, иако и међу њима има страховите сиротиње. Лако је замислите какви ће све карактерни и социјални квалитети избити из оваквог пенетраног елемента када једном почне те методе да преводи у „више социјалне облике“.

Циганско примитивно лукавство, њихова неукусна наметљивост као и уопште неосетљивост за обзире, устаљене у сваком развијеном друштву, делују на народе међу којима живе, као примитивна форма паразитизма једног душевно недозрелог и заосталог, у многом погледу детињастог елемента. Многи Цигани чине, као и Негроиди, утисак велике, занемарене и неваспитане деце. То се види из њихових песама на циганском језику које не смемо замењивати са песмама народа међу којима живе, а на којима као професионални свирачи и певачи - посредници – унаказитељи зарађују. Види се то и из њихових обичаја и начина живота, о коме је у нас много писао Тихомир Ђорђевић.

Наш народ приказује Цигане у анегдотама и шаљивим причицама као лење, лакоме, крадљиве, плашљиве и глупаво прозирно - лукаве људе. Нпр. причица о Краљевићу Марку и Циганину, о Циганину најамном раднику који је тражио да поједе једно за другим сва три оброка, па доследно „после вечере“ легао да спава, или о ономе који је затечен како чупа туђи лук па се изговорио да се ухватио за лук како га ветар не би однео. У Босанској Крајини чуо сам ову, вероватно негде и забележену, причицу о циганској „дијалектици“. Ухватили Циганина у крађи и довели три сведока који су га видели када је крао. „Ја ћу довести три стотине сведока који нису видели!“ бранио се Циганин. У овом стилу има наш народ целу малу литературу о Циганима и у њој јасан појам о циганском карактеру. „Циганити“ реч је коју је народ створио не само за Цигане, и не само на Циганима, него и уопште као један карактеристикон који се по потреби може и на Не-цигане добро применити.

Преузето из: „Карактерологија Југословена“.
Написао: Владимир Дворниковић, 1936. Стр.242-244


Powered by blog.rs