Идеологија Србског Национализма

Сабори У Доба Стефана Немање

Генерална — Аутор svarog @ 11:15

Државни сабори у доба Стефана Немање

Српски државни сабори у средњем веку

 

Услед недостатка извора, о српским државним саборима у средњем веку, мало се зна, а до писања Николе Радојчића нису завређивали посебну пажњу у литератури. Важност сабора у средњем веку први је истакао писац лажне повеље краља Милутина манастиру Хиландар, за село Уљаре. Мавро Орбин, у својој штампаној историји Словена 1601, није им придавао већу пажњу. Гроф Ђорђе Бранковић их је у својим Славеносрпским хроникама спомињао, али их није посебно истицао. Он је као владар стајао насупрот сабора, па му није било у интересу да повећава значај ове институције у средњем веку. Ни у модерној историографији XIX и с почетка XX века није било сагласности око изгледа српских средњовековних сабора, којима су неки давали сталешки карактер иако у Србији тог доба организованих сталежа није било. Неки аутори су сматрали да се домаћим изворима о српским саборима не може веровати, јер су они напросто могли бити пресликани из византијских церемонијала.
Упркос томе, неколико државних сабора у средњем веку, попут државног сабора у Расу 1196. на којем се Немања одрекао престола, сабора приликом крунисања Стефана Првовенчаног 1217., сабора у Дежеву 1282. на којем се Драгутин одрекао престола у корист Милутина, или сабора у Скопљу 1346. на којем је Стефан Душан крунисан за цара, познати и су и људима који нису стручни историчари.
Не постоје извори који нам потврђују да је Стефан Немања на сабору изабран великог жупана. Међутим, може се претпоставити да је на сабору био бар званично признат за великог жупана., пошто се у случајевима када се мења уобичајни редослед наслеђивања, углед владара повећава ако га призна државни сабор. Такође, не постоје извори о евентуалним саборима на којима се потврђивала промена спољне политике или измене унутрашњег уређења, чега је свакако било за време Немањине владавине. Таквих сабора је могло бити, али не обавезно, пошто у државама на том степену развоја није било тачно утврђено поводом којих питања владар мора да се консултује са властелом, а поводом којих не.

 

Државни сабор на којeм је осуђено деловање богумила

 

Први државни сабор у Рашкој за који постоји сведочанство извора, одржао се у време Стефана Немање, а поводом појаве богумилског покрета у земљи. Он је уједно био и државни и црквени, с обзиром да у то време није постојала јасна разлика између црквених и државних овлашћења. Једини писани извор којим нам о њему сведочи јесте житије св. Симеона од Стефана Првовенчаног. У њему се наводи да је Немања, након што је од својих војних старешина чуо да су се у земљи појавили богумили, одмах сазвао сабор код цркве светих апостола Петра и Павла у Расу, на који је позвао рашког епископа Јевтимија, представнике цркве, као и представнике мале и велике властеле. Стефан Првовенчани не наводи годину у којој се сабор одржао, али се на основу тока излагања може закључити да је сабор одржан после битке код Пантина, а пре смрти Манојла Комнина 1180. С обзиром да сарадња са епископом Јевтимијем искључује ратне године, а такве су углавном биле до 1172. и Немањиног пораза и потчињавања цару Манојлу, претпоставља се да је државни сабор одржан између 1172. и 1180.
На сабору је сведочила једна властелинка православне вере, али удата за јеретика. Када је испричала како та вера изгледа у пракси, додатно је подстакла све окупљене на мржњу према јеретицима. Њено обраћање Стефану Немањи, у којем она од њега тражи “да порази крстом нечастиве непријатеље и да им покаже моћ његове вере”, одражава средњовековно схватање да је владарева дужност и обавеза да брани чистоту вере. Немања се консултовао са епископом и осталим окупљенима, а затим донео одлуку да се бори против јереси. Уследио је врло оштар прогон јеретика, спаљиване су њихове књиге, неки су побегли у Босну и нашли уточиште код Бана Кулина, а неки су остали у Рашкој, с тим што су веру морали исповедати притајено. Овај сабор је тиме ударио темељ тесне сарадње државе и цркве која ће бити карактеристична за целу немањићку епоху.
Опис Стефана Првовенчаног, може нам открити неке битне одлике ове институције у то време. Владар сазива сабор, одређује теме о којима се расправља и руководи радом сабора. Он такође доноси коначну одлуку, док окупљено свештенство и властела који дају сагласност тој одлуци, имају више саветодавну улогу. Овакву тезу потврђује нам и чињеница да ни на западу у то доба учесници нису имали много утицаја на оваквим саборима, док је у Византији њихова улога била још мања.²
Овај сабор је касније посведочен и у фреском сликарству XIII века, а по важности је сврставан у ранг васељенских сабора. Насликан је у припрати манастира Сопоћани око 1265, у цркви Св. Ахилаја у Ариљу 1296, а касније и у Пећи. Посебно пуно полемике изазвала је слика Немањиног сабора у цркви Св. Ахилаја у Ариљу. На њој се у средини налази Немања, у владарској одећи и са круном на глави, означен као „краљ“, а са његове леве и десне стране по један епископ, сваки окренут владару. У доњој половини слике налазе се две одвојене групе свештених лица. Лева група сачињена од пет архијереја је означена као „свети правоверници“, а десна сачињена од дванаест црквених великодостојника који се одећом разликују од „ правоверника“, означена је као „полуверници“. Утврђено је да се тим термином у Душановом законику називају католици, а сумњу је додатно подстакла чињеница да Стефан Првовенчани у свом делу користи искључиво термин јеретици, не наводећи о којим јеретицима је реч.³ Међутим, прогон католика би био противречан свим осталим изворима који сведоче о односу Немање према католицима и папи, а противречио би и самом Стефану Првовенчаном који наводи да је Немања „искоренио ту проклету веру“, иако је у приморским крајевима Рашке државе било и тада а и касније већинско католичко становништво. Прави разлог зашто је сликар у Ариљу представио Немању као борца против католика, лежи у тадашњим политичко-верским околностима. Наиме, након Лионске уније 1274. и њеног неприхватања у народу и касније пропасти, све су веће тензије између католичке и православне цркве, а самим тим и српске архиепископије, као њене најзападније испоставе. Српска црква није се мирила са унијом, а фреска из Ариља о томе најбоље сведочи.

 

Државни сабор на којем се Немања повукао са престола

 

Други и последњи сабор из времена Стефана Немање, о којем сведоче извори, такође је одржан у Расу, уз цркву Св. апостола Петра и Павла 1196. Та црква била је седиште рашког епископа, а била је и црквено средиште Србије, све до оснивања аутокефалне Архиепископије 1219. Овај важан сабор забележили су у својим житијима оца Немањини синови Сава и Стефан, а нешто касније у житијима Светог Саве Доментијан и Теодосије.
Сабору су, како сведочи Стефан Првовенчани, присуствовали чланови породице, рашки епископ Калиник, крупнија и ситнија властела, кнезови, војводе и војници. Свети Сава то потврђује и притом наглашава да је Немања сам донео одлуку да се одрекне престола и повуче у манастир, а о томе је само обавестио сабор. Онда је одредио свог средњег сина Стефана за наследника и затим га „посадио на престо“, венчао га владарским венцом и благословио. Притом му је поручио да „буде блага срца према повереном народу, да се стара о црквама и о њиховим служитељима“.
Потом је најстаријег сина Вукана такође благословио и одредио за великог кнеза. Вукан је добио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, али је био подређен брату Стефану, као великом жупану. По Светом Сави, дакле Немања је сазвао сабор како би обавестио окупљене о свом повлачењу и како би одредио свог сина, у то време зета византијског цара, за наследника на престолу. Он је тиме, по његовим речима, вршио и Божију и своју вољу са рашким престолом.
Овом Савином извештају неке нове информације додаје Теодосије у његовом делу Житије Светог Саве. Он је сабор описао као „велики савет“, а Немањин позив учесницима на њега била је заповест. Дакле присуство на сабору позванима није била само част, него и обавеза. Немања је затим хвалио окупљене како су му били покорни и одани а замолио их је да такви буду и према његовом сину. Учесници су се поклонили пред новим владаром и пожелели му дуго владање. Чин проскинезе је преузет од Византије, иако је овај обичај настао још у старовековним источњачким државама. У смањивању улоге сабора најдаље је отишао Доментијан, који у животопису Стефана Немање уопште не спомиње сабор приликом повлачења Немање и постављања на престо Стефана Првовенчаног. У његовом житију Светог Саве, међутим, наводи се да је Немања сазвао сабор, али тек после предаје престола сину Стефану, а на сабору је обављено само даривање и чашћење окупљених, а затим сиротиње и болесних. Одмах после овога Доментијан прелази на монашење Немање и његове жене Ане у цркви светих апостола Петра и Павла. Ипак, у науци се верује да Немања није сазивао два сабора у кратком периоду, већ да се ради о истом сабору који је Доментијан из неког разлога хронолошки померио.
Сигурно је да писцима житија Стефана Немање и Светог Саве није било у интересу да увећавају и наглашавају значај сабора и његових учесника, међутим, ипак не треба сумњати да је њихова улога била заиста мала и више симболична него реална, јер је у том степену развитка српске државе опадала моћ великаша, а уздизала се моћ владара.
И овај сабор је нашао своје место у српском средњовековном сликарству, а његово најчувеније представљање се налази у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима, која је осликана око 1282/83. године. На источном пољу капеле, троугаоног облика, приказане су три личности које седе на својим престолима. У средини се налази Стефан Првовенчани, дуге браде у владарској одећи, али без круне на глави. Због испраности слике остаје нејасно да ли је на глави имао севастократорски венац или неко друго владарско обележје. Са његове леве стране насликан је стари и оседели Стефан Немања, представљен као монах, који у левој руци држи владарску акакију, док десном руком указује на сина. Десно од Стефана Првовенчаног је епископ, вероватно Калиник, који благосиља новог владара. Горњи део слике је потпуно уништен, али се ипак може закључити да се ради о сабору у Расу из 1196.

Немања је на слици представљен као монах, вероватно због начина на који је сабор приказан у Житију Св. Симеона од Стефана Првовенчаног, у коме се наводи да је Немања одмах после предавања престола сину, узео монашки образ. Сликар је фресци хтео дати симболичан карактер, на рачун историјске истине. Закључак
Нема података о томе да ли су и Немањини претходници на Рашком престолу сазивали саборе, али сигурно је да су Немањини државни сабори одредили правац даљем развоју те институције у средњем веку. На саборима се расправљало о најважнијим питањима у земљи, почев од избора владара, преко унутрашње и спољне политике, до избора поглавара Српске цркве и оснивања епископија и манастира. Касније је сабор имао и законодавну делатност, а временом се и његова улога мењала, па је у вези неких питања договор владара са властелом постао неопходан ради успешног функционисања државе. Нешто више од сто педесет година након Немањиног повлачења, Србија ће добити први законик и достићи врхунац у свом друштвено-управном развитку, а темељ том развитку поставили су између осталог и први Рашки сабори Стефана Немање.

 

Извори:
Ј. Калић, Европа и Срби, стр. 189.
2Н. Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд, 1940, стр 67.
3В. Ђурић, „Историјске композиције у српском сликарству средњег века“, Зборник радова Византолошког института 10, стр 137.
4 Н. Радојчић, оп. цит., стр 69.
5В. Ђурић, оп. цит., стр 131.

 

ИГОР ВУКАДИНОВИЋ


ВЕЛЕСОВА КЊИГА

Генерална — Аутор svarog @ 12:59

Прећутана Историја
Велесова књига – најстарији писани документ о Словенима

Пише: Весна Пешић за часопис »Српско Огледало« бр. 82

Велесова књига представља данас најстарији докуменат о Словенима, писан словенским језиком и писмом. То је корпус од четрдесет и две брезове дашчице које су обострано урезивањем исписане такозваном “велесовицом”. Иако нам је познато да се некада давно писало на дрвету, ово су прве дашчице за које је сазнала наша историја (друге су пронађене у пустињи Такламакан 60-тих година 20. века). Ниједан историјски докуменат до данас није написан овим писмом, које је у основи веома блиско ћирилици. Ово капитално дело словенске историје и цивилизације предхришћанска је ведско-аријевска света књига Словена.

Велесова књига – опис палеоисторије на евроазијским пространствима

Проучавање Велесове књиге не представља само разматрање писмености, већ и проблем настанка, постојања и кретања читавог словенског народа, који званична наука стриктно ставља у извесне оквире и датира на већ познат начин. Велесова књига даје широку слику настанка, развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. То није летопис у класичном смислу, нити хронолошко набрајање догађаја, већ један општи зборник религиозно-поучног карактера у који су, истовремено са слављењем словенских најстаријих богова и описима верских обичаја, укључени и крупни одломци посвећени историји. Тако на страницама Велесове књиге налазимо описе обичаја наших древних предака, читаво устројство свакодневног живота, пантеон свих словенских богова, већ заборављених, а блиских ведизму. Изворност овог дела његова је основна вредност у поређењу са сличним делима других цивилизација.
Предговор српског издања овог дела обавештава нас да “Велесова књига пружа аутентичну слику аријевско-словенске цивилизације и може се поредити са индуском Рг-ведом и иранском Авестом као књига словенског огранка истог аријевског стабла. Све три књиге узајамно се потврђују и употпуњују, представљајући доказ заједничке етногенезе ових народа, осветљавајући заједничку палеоисторију на евроазијским пространствима. Колико год је значајна аутентично сачувана та заједничка ведска основа у тој књизи, толико су драгоцена прасловенска оваплоћења у њој, инкарнације истих богова уз нова обележја, изведена из истоветне доктринарне основе и дата овог пута под словенским називима. Књига је потпуно сачувана од утицаја и прерада других цилилизација и религија, са којима је словенски свет био у додиру у разним историјским епохама, па се у њој снажно одређује и брани изворна ведско-аријевска религија, поглед на свет, друштвено уређење и јединствени је документ времена великих сукоба народа у последњем миленијуму старе ере и првом миленијуму нове ере. Слична сведочанства словенске историје у каснијим прерадама избрисана су и “варваризована”. У том смислу слична је великим делима древних америчких цивилизација, светим књигама Маја, “Ћилам Балам” и “Попол Вух”. За разлику, међутим, од изворно сачуване Велесове књиге, коју су писали ведско-словенски свештеници, оне нису изворна дела, већ су их писали домороци, познаваоци Маја религије, под редакцијом окупаторских, католичких свештеника. Древне књиге предака скандинавских народа, Млађе и Старије Еде само су средњовековни одјеци прерађених старијих изворника и пројектовања у то време националних интереса у прошлост. (Примера ради, Млађу Еду обрадио је С. Стурлусон у 12. веку, а Старију један исландски бискуп 1643. године). Стога су Еде под великим утицајем средњовековног хришћанства, данских и немачких митова, англо-саксонске и ирске литературе. Најзначајније дело светске цивилизације Библија, као и Свето писмо, нису до нас дошли у изворном облику, већ су претрпели бројне обраде. Данашња верзија Вулгате потиче из 4. века, Илијада и Одисеја, значајна дела европске цивилизације, до нас такође нису дошла у изворној верзији својих твораца, на изворном писму. Данас позната верзија једна је од последњих хеленских обрада, које су почеле у време Пизистрата (7. век старе ере), када се догодио први превод на грчки језик са “непознатог језика”, више векова по настанку оригиналне верзије. Још од тада датира мистерија, ко су заправо били Тројанци, где се налазила Троја, ко су творци тако моћне цивилизације, у ком је историјском периоду она цветала итд... На та питања дати су одговори још у хеленско доба, наравно, сликовито речено “прекривени хеленском митолошком маглом”. Иако је још од античког доба остало нерешено питање Хомера, у међувремену је митолошка верзија прихваћена као веродостојна.

Словени главни актери историјских збивања

Велесова књига, пак, отвара могућности неких сасвих нових, неочекиваних истраживања европске прошлости, пре свега за ауторе који изнова покрећу питање словенске мистерије, јер пружа нови смисао појмовима попут “тројанска земља”, “тројанско време”, “тројанске стазе”, “тројанска вера” (Триглав, Тројно, Тројанско божанство...). Ови термини запажени су и у старим руским летописима из 11. и 12. века (Прича о прошлим временима, Прича о Игоровом пуку) и легендама. Они су, додуше, стварали забуну и били везивани за римског цара Трајана и слично, и пре изучавања Велесове књиге нису се доводили у везу са областима (“тројанске стазе”) које су насељавали Словени, од Уралске постојбине широм Европе, ширећи “тројанску веру”, култ ведског тројног божанства Триглава у свим његовим оваплоћењима, у “тројанско време” историјски дефинисано као период од почетка 2. миленијума старе ере до 368. године (тј. од времена оца Арија до Буса Белојара). Овај период истовремено се поклапа са зодијакалним циклусом Овна, по ведско-словенском календару – коледару.
Свестрано мултисдисциплинарно изучавање Велесове књиге тек предстоји, јер овај документ доноси обиље непознатих и непризнатих података предантичке и античке Европе и ширих евроазијаских простора, посебно у току последњег миленијума старе и првог миленијума нове ере, управо у најдискутабилнијем периоду Словена, што се тиче званичне историографије. У овом периоду су, како нам то Велесова књига саопштава језиком чињеница, а не митологијом, Словени главни актери историјских збивања, што потврђују посебно прецизни подаци о разним ратовима. Сукоби са Грцима, плаћеницима у служби грчких прицрноморских колонија, почињу у 7. веку старе ере, затим су ту Персијанци, па дуготрајни ратови са Римљанима као Ромејима из времена античких освајања словенских земаља, поново са Грцима, овог пута везаним за појам Византије... Наилазимо и на сукобе са Хунима, Аварима, Хазарима, Варјазима (Скандинавци), али и на повремене савезе у борби против главног непријатеља – Римљана и Германа, који се воде од 2. века. Врло сликовито истичу се високе етичке вредности словенске цивилизације, али се не крију ни познате слабости, међусобна неслога и суревњивост, тзв. “међусобице” међу родовима, које непријатељи највише користе.

“Веће” (сабор) – основно обележје словенске саборне демократије

Дајући предност духовном у односу на материјално, одбрани светог тла у односу на освајање туђег, врло је честа употреба речи “сеча”, као појма жестоког сукоба са непријатељем. Такође и предност словенског друштвеног уређења које почива на институцији “већа” (сабора), као основног обележја словенске саборне демократије, насупрот робовласничком поретку. Импресивно је високо астрономско календарско знање које прожима Велесову књигу, посебно прецизирање временских циклуса везаних не само за сунчева и планетарна, него и за звездана кретања. Палеоисторијски термини коришћени у овом документу попут: Дан Сварога од 27000 година, арктичка препотопска постојбина Аријеваца, зодијакални циклуси од 2160 година, итд, нису произвољна машта новгородских жреца, нити митологија, већ егзактно знање које потврђују и примери других цивилизација, попут египатске, древне америчке, месопотамске, кинеске, индуске, али и археолошка открића (Аркаим на Уралу, дуга степских пирамида и древних мегалитских споменика од Урала до Атлантика).”
Судећи по тексту Велесове књиге, она је стварана неколико векова, почев од 3. века пре Христа, док су њене последње странице исписане у 8/9. веку, у древном Новгороду, за време кнеза Бравлина, а затим у време Варјага и Рурика и коначно у Кијеву, у време владавине Асколда. Писали су их жреци, или свештеници – класа упућених у писмо, историју и религију. Пошто су последњи текстови Велесове књиге настајали већ у време покрштавања и крвавих обрачуна са древном словенском ведском вером, стара словенска култура је темељно разрушена поступцима које је спровео Владимир 988. године.

На словенском Јеванђељу, француски краљеви при устоличењу, полагали заклетву

Али, древне књиге су се још сачувале и ондашњи кнежеви су их изучавали. Док су у Кијеву оне биле уништене од стране Владимира и византијских свештеника који су са њим заједно дошли, дотле у Новгороду, где је владао његов син Јарослав 978-1054., ове књиге су наставиле да изучавају кнежевске породице. Јарослава су у народу прозвали Мудрим, јер је волео књишку мудрост и када је постао кијевски кнез основао је велику библиотеку. његова кћи, Ана Јарославна, наследила је од оца страст према књизи и када се удала за француског краља Анрија Првог Капета, пренела је у Француску многе старе рукописе, међу њима и рунске књиге и свитке. То је био врло цењен мираз. Управо тако је и Марија, кћи визнатијског императора Константина Мономаха, удата за сина Јарослава Всеволда, донела грчке античке рукописе.
У Француској су ове књиге чуване у Краљевској библиотеци. Познато је да су на словенском Јеванђељу, писаном глагољицом, из библиотеке Ане Јарославне, такозваном Реимском јевађељу, полагали заклетву при устоличењу француски краљеви. Овај обичај је био устоличен од Аниног доласка. Треба претпоставити да су словенски предхришћански рукописи вршили известан утицај на француску и немачку поезију тога времена. Могуће је да је Ана преводила неке од ових сижеа, који су касније ушли у културни живот западне Европе. Ана Јарославна је касније основала Опатију св. Лис и тамо су чувани древни рукописи, међу њима и Велесова књига. Историју странствовања ових рукописа могуће је установити на основу података из краљевског архива Француске. Истраживач А.П. Ладински је више година радио на тим архивама и затим написао рад о Ани Јарославној, у коме је такође изложио историју Анине рунске библиотеке, чуване скоро 800 година у Опатији св. Лис, све до почетка француске револуције.
Значајни удео у судбини Анине библиотеке има сарадник руског посланства у Паризу, Петар Петрович Дубровски. Он је искористио ситуацију када су се ризнице француских старина нашле у расулу, када су њихови власници бежали пред револуционарним метежом, па је било могуће за мале паре откупити рукописе који нису имали цену. Дубровски је скупио све што је било драгоцено од древних рукописа, почев од античких египатских свитака, византијских старо-француских књига, писама француских краљева, до библиотеке Ане Јарославне.


Процват норманске теорије и стварање мишљења да су Словени варвари


Године 1800. Дубровски се вратио у Русију, поневши са собом ово непроцењиво благо и доласком на власт цара Александра И, 1801. основао је музеј старина и уметности, у коме су се окупљани највиђенији људи оног времена. један од њих, Ф.П. Аделунг, саставио је списак библиотеке Дубровског и објавио га у Лајпцигу 1805. године, а у овом списку биле су књиге из библиотеке Ане Јарославне и Велесова књига. Касније, Дубровски је део своје колекције продао највећем колекционару с почетка 20-ог века, А.И. Сукаладзеу из разлога што су у државним депоима ови рукописи тешко могли остати читави јер су у њима радили немачки професори, који су их извозили. То је било време највећег процвата норманске теорије, до дана данашњег присутне у званичној историографији а која је за Словене заступала мишљење да су били варвари, без посебног утицаја на цивилизацију уопште.
До нас је дошао Каталог библиотеке Сукаладзеа, такозвани Књигорек, читава колекција словенских ведских рукописа, заједно са Велесовом књигом. По смрти Сукаладзеа, његова удовица Софија Фон Гоч, распродала је многе рукописе, од којих су део откупили колекционари, део је доспео у депо императора у Ермитаж, а дашчице Велесове књиге купио је гроф Некљудов са имања Задонски. Примера ради, велики део императорске библиотеке, практично цела библиотека Николаја ИИ, био је распродат касније 1931. године од стране совјетске владе познатом њујоршком букинисти Перлу Штајну.

Шума архаичног текста

Дашчице Велесове књиге – предмет нашег интересовања, међутим, настављају своју авантуру, нашавши се у дворцу Задонских. Федор Артурович Изенбек, пуковник царске руске војске је у време повлачења своје војске 1919. доспео на имање Задонски где је пронашао домаћине убијене, кућу опустошену и дашчице Велесове књиге. Као образован човек, (Изнебек је био члан Руске Академије наука), схвативши вредност открића, дашчице је понео са собом и од њих се није одвајао ни када је после коначног пораза “белих” напустио Русију.
Животни пут је Изнебека, као многе Русе тога времена повео у избеглиштво. После Турске, Југославије, Француске, он се дефинитивно настанио у Белгији. Постоји податак, да је боравећи у Београду 1923. године, Изенбек нудио на експертизу брезове дашчице појединим меродавним установама, попут Музеја и Народне библиотеке. “Ново време”, руски емигранстки лист који је у то време излазио у Београду, бележи ове податке.
У Белгији је, у исто време живео још један руски емигрант, чувени научник Јуриј Мирољубов, са којим је Изенбек дошао у контакт и коме заправо дугујемо захвалност за све што данас знамо о дашчицама Велесове књиге. Он 1939. године започиње свој петнаестогодишњи рад на текстовима дашчица, тумачећи како сам каже “шуму архаичног текста”, преписујући их, снимајући и транскрибујући азбуку дашчица на нама познату азбуку. О свом раду нас обавештава: “Моја је улога у целој ствари са “дашчицама” мала. Ја сам их нашао код Изенбека који их је пре мене нашао, а потом сам их преписивао током 15 година. Зашто сам се ја толико везао за то истраживање? Очекивао сам више или мање тачну хронологију из древности Словена, јер сам у то време писао о словенској историји и религији...” Даље, описујући изглед самих “дашчица” каже: “Биле су приближно једнаких димензија 38x22цм и дебљине око пола центиметра. Ивице су биле неравне, а површина која је вероватно била стругана пре писања са удубљењима. Текст је писан урезивањем оштрим предметом, затим фарбан нечим мрким што је временом потамнело, а касније прекривено лаком или машћу. Неке од дашчица су биле поломљене или натруле, лепио сам их силикатним лепком. На неким дашчицама су биле представљене главе бика, на другима је било сунце, на трећима разне животиње, могуће лисица, пас или овца, тешко је било разазнати те фигуре. Мислим да су то били симболи месеца у години. Свуда је за редове била извучена линија, доста неравна, а текст исписиван испод ње. Сва слова нису била једнаке величине, било је ситних и крупних редова. Одмах се уочавало да их није написала једна иста особа. Прве дашчице сам читао с великим напором, али сам се касније привикао и читао брже. Прочитано сам записивао. Слово по слово. То је био паклени посао. Требало је избећи грешке, правилно прочитати, правилно преписати... једна дашчица ми је односила по месец дана. Па и после тога сам прегледао текст, што је тражило пуно времена...”
На материјалима Мирољубова су касније радили бројни научници и своје радове објављивали у Америци, Канади, Русији, Европи... Наш научник, палеолингвиста Радивоје Пешић, превео је дашчице из рукописа Мирољубова на српски језик и дао своје коментаре који су објављени под називом Велесова књига.


Психологија Хомосексуалности

Генерална — Аутор svarog @ 13:02

ПСИХОЛОГИЈА ХОМОСЕКСУАЛНОСТИ

 

Одговорност и неозбиљност у животу

Иако би многи желели да мисле другачије, само постојање нашег друштва зависи од сваког појединца који доприноси опстанку и добробити свих. Нико, осим старих, болесних и хендикепираних - није никада био ослобођен од вођења продуктивног живота. У примитивним друштвима, добар човек је ловио да би издржавао цело племе, а добра жена је рађала и гајила децу да би обезбедила опстанак своје врсте. У модерној култури, улоге су на вештачки начин измењене, али су, до скора, остале суштински исте. Добри грађани су водили продуктиван живот и уводили децу у свет да би заједницу напојили врлинама.

 

Они који нису прихватили ове одговорности, који су избегавали рад или нису успевали да прихвате "сласти" брака и родитељства, сматрани су сумњивим, па чак и рђавим, зависно од својих способности и степена непокоравања друштвеним правилима. Скитнице и мангупи су само два примера оних који су избегавали своје обавезе давања позитивног доприноса економији заједнице. Лопови и проневеритељи су били најгори, јер су активно грабили од оних који су били поштени и марљиви. Раскалашни и хомосексулаци су били севични и саможиви, већ и због тога што су сексуалност видели одвојену од одговорности родитељства.

 

Чак и поред библијских препорука, хомосексуалци су сматрани непродуктивним и отуда штетним за добробит и чак опстанак заједнице. Поред тога, сматрани су опасним, јер су врбовали младе и одвлачили их од нормалног, здравог и продуктивног живота. У својој себичној заокупљености полним задовољством, они су стремили томе да се побуне против природног поретка самог људског живота – узајамне одговорности особа за све оне облике понашања на осно-

вама друштвеног уговора. Било ко да одустаје од тог уговора, из било ког разлога - осим због болести или неспособности јесте "шупљоглав", "безвредан" или "неморалан". Треба само погледати највеће херојске приче - од Илијаде, преко Енеиде и Јеванђеља да би се виделе врлине човека и жене описане речима решености да буду продуктивни и несебични, насупрот егоцентричним и деструктивним.

 

Пошто су, данас, многи у нашем друштву одбацили ове старе норме, видимо да се вајкадашња упозорења обистињују. Хомосексуалци су сада више од непродуктивних "сексуалних скитница". Они регрутују друге, стварају заједнице, почињу да се ругају и подривају стару побожност и оданост породици, држави и Богу. Они су редефинисали значење "доброг" и "лошег", и гледају с презиром на идеју да су поштен рад и секс у браку основи заједнице, који су потребни за људски опстанак.

 

Традиционална социо-психијатријска теорија показује да ће продуктивни људи уживати у животу, да ће имати добро мишљење о себи, стећи поштовање пријатеља и сарадника и да ће се осећати повезаним са својом породицом и друштвом. Непродуктивни ће, такође, имати личност која ће бити обликована њиховим карактером и искуством; наиме, својим "безвредним" и контрапродуктивним активностима и животним изборима. Од њих се очекује да се осећају незадовољни животом и самим собом, да их погађа друштвени презир и да траже прекомерну разоноду (кроз забаву, ризик, дроге и секс).

 

Од "побуњеника" се очекује да имају "проблеме прилагођавања" јер не прате друштвене препоруке. Они ће, због свега и свачега, бити бесни на своју породицу и друштво, чак ће и њих кривити због свог проблема. Побуњеници, какви су лопови и хомосексуалци, стремиће томе да се "осећају комотно" само у свом друштву. Иако могу да нађу задовољство у својој субкултури, њихови животни стилови спречавају њихово пуно учешће у стварима које психолошки "стварно вреде" (тј. родитељство, друштвени углед). Насупрот томе, традиционална теорија тврди да ће побуњеници презирати оне који су продуктивни, чак ће им завидети и вређати их.

 

Поред заокупљености хомосексуалаца сексом, традиционални психијатри су побројали учесталију појаву особина личности које указују на њихову психолошку нестабилност и неспособност да успешно комуницирају с другима. др Едмунд Беглер, који је лечио преко хиљаду хомосексуалаца, закључио је да су они настојали да

 

- изазивају нападе на саме себе, а потом ове "нападе" примају као неправду коју су претрпели,

- показују одбрамбену злобу према другима,

- показују неозбиљан став како би прикрили своју депресију и кривицу,

- показују екстреман нарцизам и неозбиљност,

- одбијају да признају прихваћене стандарде у стварима које се не тичу секса, под претпоставком да имају право да кроје морална начела у погледу хомосексуалаца, као компензацију за њихову "патњу" и

- уопште буду непоуздани и да, мање или више, имају психопатску структуру.

 

др Ирвинг Бибер, који је спровео једно од највећих психијатријских истраживања хомосексуалаца, описао их је као "гневне, огорчене људе с ниским осећањем одговорности". И др Чарлс Сокаридес, психијатар, наглашавао је сличност опсесивно-компулзивне природе хомосексуалаца с наркоманима.

 

Насупрот традиционалном гледишту, модерни егалитаризам (Превелики нагласак на "људским правима" је део јудео-масонске завере да поробе човечанство, путем Новог Светског Поретка. Види Р.М. Ђурђевић, Пет крвавих револуција јудео-банкара и њиховејудео-масонерије. (Београд: Ихтус Хришћанска књига, 1999) и Р.М. Ђурђевић, Тајни рушитељи Јеврејства и Хришћанства: Атеистичко-нихшистичка кампања против Мојсеја, Христа, Бога и Светог Писма. Београд: ИХК, 2001). наглашава подједнаку вредност свих, независно од његове воље да буде продуктиван (коначно, сви ми делимо "заједничку судбину људске природе"). Ова идеологија не види никакву "везу" економске и сексуалне продуктивности са психолошким благостањем: они који бирају да живе од социјалне помоћи, "подједнако су добри", и имају исту мешавину особина личности, као и они који су одабрали да раде. Они који живе у браку, не могу се сексуално и психијатријски разликовати од оних који "живе заједно". И хомосексуалци се не могу психијатријски и социјално разликовати од хетеросексуалаца.

 

Егалитаријанска социо-психијатријска теорија тврди да би сви (укључујући ту и хомосексуалце) били задовољни собом уколико би друштво присиљавало своје чланове да прихватају свакога "због онога што бира да ради, или да буде". У овом "човечанском братству", посао стицања одговарајућег материјалног иметка и подизања довољног броја добро социјализоване деце, "природно" би изашао из општег духа сарадње, пристојности и прихватања одговорности као преовлађујућих.

 

Психолошко питање

 

Да ли хомосексуалци, данас, имају проблем, јер их друштво неразумно дискриминише, или су они, много чешће, жртве патологије и поремећаја због психологије која је обликована захваљујући њиховим изборима и искуствима?

 

Неколико извора чињеница указује на то да проблеми личности хомосексуалаца нису последица друштвеног одбацивања, већ да су нераздвојни део њиховог начина живота. Међутим, и дискриминација оних с хомосексуалним склоностима, као и дискриминација оних који су способни, али одбијају да раде, потребна је због веће добробити друштва и самог појединца. Заправо, таква дискриминација је покушај превенције међу особама које су у искушењу да буду хомосексуалци и патологије коју хомосексуалност изазива.

 

Обрнута социјализација хомосексуалаца

 

Да би неко постао хомосексуалац, то подразумева огромну меру обрнуте социјализације. Скоро свако дете се учи да избегава измет. Учењем детета да користи ношу, јасно му се ставља до знања да измет сматра "прљавим, гадним и нездравим". Ипак, већина хомосексуалаца научи да урања у измет. Спроведене анкете наводе следећи типичан развој хомосексуалних активности. Просечни узраст за хомосексуалца, када му други мушкарац додирне гениталије, јесте 13 година. Током следеће две године, анус се први пут употреби за сексуални однос, пре него за биолошко растерећење; а током следеће једне или две године, анус се лиже због "сексуалног задовољства".

До двадесет прве године, већина хомосексуалаца је "прошло свашта". Научили су да траже и уживају у активностима од којих би се као деца разболели. Неки иду на "веће изазове", попут садомазохизма и фистинга (где се шака ставља у ректум), или једење фецеса (измета) и пијење урина. Медицински говорећи, није важно да ли се такве активности упражњавају због забаве или да би се унело ђубре, јер ваша салата није добро опрана - долажење у додир с изметом, нездраво је. Психолошки гледано, поништавање навикавања на чистоћу још у детињству, трагање за задовољствима одраслих, потпуно окреће "наглавачке" сва правила.

 

С биолошки и психолошки нездравом природом која тако поступа, није необично да што се млађа особа више "закључа" у хомосексуални идентитет, то и више бива изложена поремећајима. Рамафеди је спровео два истраживања "геј омладине" (Назив "геј", енгл. Gау - весео, ведар, расположен – једна је од многих лажи које су педери распрострли. Нису они Gay, већ су sad -тужни, жалосни, несрећни). Студија о 29 младих, из 1986. године, навела га је да закључи - да "само искуство стицања хомосексуалног или бисексуалног идентитета у раном узрасту, доводи особу до ризика дисфункције." Овај закључак је чврсто поткрепљен "доказима". Његова студија о 137 хомосексуалних и бисексуалних младих људи, од 14 до 21 године, из 1993. године, учврстила је његове претходне налазе: "Изгледи за самоубиство су се смањивали за 80%, и то сваком годином одлагања самоизјашњења хомосексуалца или бисексуалца. Ови налази одржавају, претходно осмотрену, обрнуту везу психолошких проблема са узрастом у коме се стиче хомосексуални идентитет".

 

Социјални поремећаји

 

Током протеклих 50 година, пет студијаје поредило велики број хомосексуалаца и хетеросексуалаца - сви добијени резултати указују на веће социјалне поремећаје код хомосексуалаца. У анкети којује спровео Кинси (Алфред Кинси - Један од раних истраживача сексуалног живота у Америци), затвореници су (не укључујући оне који су затворени због сексуалних напада) преко 4 пута више склони хомосексуалним искуствима од контролне, тј. некриминалне групе. Сагир и Робинс су поредили 146 хомосексуалаца са 78 хетеросексуалаца, и указали на мању стабилност (више љубавника, више промена посла) и више криминала међу хомосексуалцима. Бел и Вајнберг су супротставили 979 хомосексуалаца са 477 хетеросексуалаца, и нашли више нестабилности (психијатријске и брачне) и више криминала међу хомосексуалцима. Камерон и Рос су испитали 2251, случајно одабраних, испитаника, и нашли да су хетеросексуалци показивали већу социјалну кохезивност (број и врста интимних веза), мање самодеструктивног понашања (пушење, злоупотреба дрога, покушаји самоубиства) и мање угрожавања других (преко возачких навика, убистава са предумишљајем).

 

Најобимније поређење хомосексуалаца и хетеросексуалаца, по великом броју критеријума, а засновано на случајном узорку који је укључио 4340 одраслих, учињено је у пет области америчких велеграда. Поредећи оне испитанике оба пола који су тврдили да су бисексуалци или хомосексуалци, с онима оба пола који су само хетеросексуалци, дошли су до следећих закључака

 

- хомосексуалност је повезана са слабијим здрављем:

- хомосексуалци су око два пута више склони да пријаве како су имали полно преносиве болести (ППБ), и преко два пута чешће као су имали бар две ППБ;

- хомосексуалци су били око пет пута више склони да намерно заразе другога са ППБ;

- хомосексуалци су за, отприлике, једну трећину били више склони да имају и да пријаве саобраћајни прекршај или саобраћајну несрећу, у протеклих пет година;

- хомосексуалци су три пута чешће покушавали да почине самоубиство, 4 пута више су били склони да покушају да убију некога и око два пута више укључени у физичке обрачуне, у прошлој години;

- хомосексуалци су око пет пута били више склони да буду укључени у секс повезан с мучењем (садомазохизам, везивање); и

- око четири пута чешће су пријављивали да су били силовани.

 

- хомосексуалност је повезана с криминалом:

- хомосексуалци су око два пута чешће хапшени за несексуалне злочине и око осам пута чешће за сексуалне злочине;

- хомосексуалци су око два пута чешће били склони да буду осуђени за сексуалне злочине и око два пута чешће затварани због злочина;

- хомосексуалци су око три пута чешће признавали да су упражњавали непристојне телефонске позиве; и

- хомосексуалци су око 50% чешће тврдили да су крали, варали преко рачуна или да нису били ухваћени због злочина.

 

- хомосексуалност је довела до слабијих људских веза:

- само се око половина хомосексуалаца венчало, и ако су се венчали, много мање их је имало децу;

- хомосексуалци су, у просеку, имали годину дана сексуалне верности, унутар своје најдуже везе (хетеросексуалци имају просек од 5 до 10 година верности); и

- ако су венчани, хомосексуалци су око три пута чешће варали супруга/супругу.

 

Ови резултати одражавају највећу компаративну студију о хетеросексуалним и хомосексуалним паровима, који су пријавили просечан период што су провели заједно – три године код хомосексуалаца и лезбијки, насупрот десет година код венчаних хетеросексуалаца. Поред тога, "варање" је било неизбежно: "сви хомосексуални парови, с везом која је трајала више од пет година, укључивали су неку корист из сексуалне активности ван те везе."

 

Важност социјалне кохезије

 

Док обрнута социјализација објашњава значајан део патологије код хомосексуалаца, важан је и њихов компаративан недостатак социјалне укључености. Национална анкетаје спроведена с 5182 лица, а она је узимала у обзир пол, узраст и врсту људи што су окарактерисани као они који су интимно повезани са испитаницима.

 

У поређењу с хетеросексуалцима, хомосексуалци су показали мање "повезаности у вези" с онима супротног пола, у оквирима различитих генерација. 70% интимних пријатеља хомосексуалаца су били њиховог пола, насупрот 47% код хетеросексуалаца. И док је 35% интимних пријатеља хетеросексуалаца било преко 20 година старије или млађе од испитаника, само половина их је била међу хомосексуалцима. Хомосексуалци су много уже усмеравали своју пажњу и интересовање на људе својих година и пола; стремили су да, као и адолесценти, буду усмерени на вршњаке. Пуних 38% интимних пријатеља хетеросексуалаца, били су интергенерацијски крвни сродници (тј. родитељи, деца, деде и бабе, унучићи, итд.). Само 17% интимних пријатеља хомосексуалаца, спадало је у исте категорије. У поређењу са 47% интимних пријатеља хомосексуалци који су били пријатељи или комшије, интимних пријатеља хетеросексуалаца те категорије, било је само 27%.

 

Људи морају да уче да брину и пазе на оне који су другачији од њих самих. Хомосексуалци неуспевају да покажу врсту повезаности с другим полом, генерацијом и социјалном класом, што води ка друштвеној хармонији. Ако смо превише усмерени на "људе попут нас", помажемо подели друштва на такмичарске групе, уместо да помажемо ткању платна испреплетаних и повезаних интереса.

 

Да ли друштвено прихватање има неког значаја?

 

- Излагање измету: 1940-их, Кинсије објавио да је око две трећине хомосексуалаца учествовало у анално/пенилном контакту, да је 59% хомосексуалаца и 18% лезбијки учестовало у орално/аналним активностима (где се језик стављао у анус). Сан Франциско је декриминализовао, а потом и прихватио хомосексуалност. Када је Кинси Инситут урадио анкету, 1970. године, 96% хомосексуалаца је признало даје имало анално/пенилни контакт, а 89% хомосексуалаца и 25% лезбијки да је имало орално/анални контакт. Охрабривање ограничења хомосексуалаца, повећало је изложеност биолошкој опасности свих оних с хомосексуалним жељама.

 

- Промискуитет: 1940-их, 7% хомосексуалаца и 63% лезбијки се изјаснило да никада нису имали "везу за једну ноћ", док је 42% хомосексуалаца и 7% лезбијки рекло да је "више од пола" њихових партнера имало такву везу. 1970. године, само 1 % хомосексуалаца и 38% лезбијки је рекло да никада нису имали "везу за једну ноћ", а 79% хомосексуалаца и 29% лезбијки је пријавило да је имало сексуалне односе само једном с више од половине својих партнера!

 

Друштвено прихватање

 

Друштвено прихватање није обавезно чинило животе хомосексуалаца бољим: 35% хомосексуалаца (насупрот 11% мушкараца хетеросексуалаца) и 37% лезбијки (насупрот 24% жена хетеросексуалки) имало је, или је то озбиљно разматрало, покушаје самоубиства. Од хомосексуалаца који су покушали самоубиство, најчешћи разлог – који је покривао 47% свих покушаја – био је неслагање с љубавником. Даље, иако су ови "ослобођени" хомосексуалци пријављивали да су имали много више сексуалних партнера током живота, од хомосексуалаца интервјуисаних 1940-их (просек од 250 наспрам просека од 20), два пута више од хетеросексуалаца, хомосексуалци су пријављивали да су се "често" осећали "веома усамљено", у последњих неколико месеци.

 

Овај образац "ослобађања и прихватања" који је водио већим ексцесима, појавио се у резултатима из анкете, из 1991. године, којује спровело Министарство здравља у Сан Франциску, на тему ризика који преузимају млади хомосексуалци. Као што је "Los Angeles Times" пренео, "свака следећа генерација се понаша опасније од претходне".

 

Наша култура, сада, скоро сасвим прихвата хомосексуалност. (То је "успех" сексуалне револуције, коју су спровели јудео-масони (левичари, либерали, секуларисти, "хуманисти", напредњаци)). Очигледни докази који су доступни, указују на то да су се [i]проблеми везани за хомосексуалност пре повећали, него смањили тамо где је примењено њено социјално и правно прихватање (Перверзија носи у себи своју казну). Пресецање веза сексуалне умерености није "ослободило" хомосексуалца да живи живот до његове пуноће, већ је пре повећало његове шансе да буде очајан и изолован"...

 

Нестабилност

 

Животни стил хомосексуалаца је изузетно нестабилан. Они су, заправо, свесни да ће мали број бити сексуално заинтересовани за њих после њиховог тридесетог рођендана, док њихове сексуалне жеље не јењавају. Њихово добро здравље је, често, било прекинуто наступима алкохолизма и ППБ (полно преносиве болести) - па пошто је њихов животни век тако скраћен (средњи узраст у коме умиру хомосексуалци и лезбијке, јесте средина тридесетих година, док је код венчаних хетеросексуалаца, око седамдесете), пријатељи често умиру. За разлику од релативно сталног задовољства и веза у браку и родитељству, она која су повезана с хомосексуалношћу, пролазна су. Није уопште необично да половина хомосексуалаца изражава кајање због своје хомосексуалности или да би, њих четири пута више, саветовали адолесценте, који су тек почели са хомосексуалном активношћу, да прекину, а не да наставе с њом.

 

Живот хомосексуалаца је кратак, усамљен и пун превара, несигурности, болести и опасности. Иако су хомосексуалци пре заробљени сексуалном зависношћу, него зидовима и решеткама, они показују много сличних психолошких особина са заробљеницима у концентрационим логорима. Патологија хомосексуалаца се објашњава традиционалним психијатријским гледиштем: срећа и благостање се стичу кроз друштвену и сексуалну продуктивност, не кроз "сексуалну слободу".

 

изворник: Хомосексуалност, Oдабрани чланци,др.Пол Камерон

Издавач: Ихтус, Београд, 2003.

Превод:М.Тасић


Сребреница 2

Генерална — Аутор svarog @ 12:09

(Не) коме не одговара истина о Сребреници?

 

Аутор: Светозар Радишић

СРБИ СУ ДУЖНИ ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА”.

Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата”, попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. Прилика је сада, када су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава” помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата” Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице”. То место и трапаво режирана филмска фарса која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље.

Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран” да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа.

Слепи код очију

Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци дигитални фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ” који се пред њиховим очима „догодио” у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници, када се зна да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита и да су неки, од тзв. стационарних, због надгледања на Западу планираних операције, премештени и „фиксирани” изнад Балкана? Како је могуће да муслиманске снаге које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне, у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену тих масовних злочина? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран”, не сниме бар једну сцену убијања?

С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава” нису ни покушали да виде чиновници „великог брата”

,јер боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није заинтересован за истину о Сребреници.

Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса”, „Коријере дела сера”, „Ел паса”, „Гардијана” и „Индипендентеа”? Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу”, да је злочин на пијаци „Маркале”, гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони”, формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?

Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници”.

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!”

Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”.

Трагом истине

Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је ‘покољ у Сребреници’ француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу”. У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута”, на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници” .

Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској и Црној Гори не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора” и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон” избацили су уљезе уз узвике „издајице!”и „сорошевци!”. Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација”, Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност”, Алтернативне образовне институције итд.

Неговање лажи

Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке” искористили „добре услуге” илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова”. Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”.

Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично”, што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow’s Morning” број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”. Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје”.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу”.

Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата” и то оних „људи” којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима”, да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата”.

Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.

Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се као докази легитимно користе снимци не легално „пресретнутих разговора”. Зар је могуће да судије не знају да се снимци могу намонтирати. Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.
……..

 


Стефан Твртко I Котроманић

Генерална — Аутор svarog @ 10:54

Ненад Шеровић

 

Стефан Твртко I Котроманић
(1353 – 1391)

Твртко I Котроманић био је босански бан од 1353. до 1377., краљ Срба, Босне и Поморја и Западних страна од 1377. до 1390, краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја 1390 – 1391.

Твртко I је син кнеза Владислава Котроманића и Јелене Шубићеве. Престо насљеђује од свог стрица бана Стјепана II 1353. године. Прве године по стричевој смрти помагао га је отац, а по очевој смрти 1354. године подржава га његова енергична мајка. Твртко долази на власт у вријеме великих борби, које је мађарски краљ Лајош Велики водио против Млечића ради посједа у Далмацији, и против Срба. Као мађарски вазал, Твртко се заузимао 1355. године у Далмацији заједно са мајком, да се далматински градови опредијеле против Млечана. И поред свега, Мађари нису били задовољни његовим држањем, и присилили су га у љето 1357. године да им уступи Хум до Неретве, као мираз уз Јелисавету, ћерку Стјепана II, а жену краља Лајоша. Кад су Мађари 1363. године покушали да Твртка стегну још јаче, он им се супротставио војно. Мађари шаљу двије војске против Босне, али су обје биле сузбијене: једну – коју води краљ Лајош, под градом Соколом; друга под Сребрником. Послије ових побједа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле. На челу покрета стао је његов млађи брат Вук. Покрет се претворио у отворену побуну, и због тога почетком прољећа 1366. г. Твртко и његова мајка протјерани су из Босне, а за новог бана постављен је Вук. Због ових догађаја Твртко се обраћа за помоћ мађарском краљу, и уз његову помоћ се вратио у земљу и на власт. Током 1366. и 1367. године Твртко је успио да смири цијелу земљу, а његов брат Вук је побјегао у Дубровник. Послије је Вук покушао да против Твртка покрене папску курију и преко ње мађарски двор, али у томе није имао успјеха.

Смрћу српског цара Уроша 1371. године изумрла је мушка линија династије Немањића. Погибијом краља Вукашина у бици на Марици 1371. године нестало је стварног господара Србије. Послије ових догађаја, који су имали далекосежне посљедице за цијело Српство, Твртко се јавља са својим претензијама на српски престо. Како је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, која је била удата за његовог дједа Стјепана Котромана, што значи Немањић по женској линији, то је са правом тражио српску круну.

Са кнезом Лазаром био је у добрим односима. У то вријеме кнез Лазар био је господар Моравске Србије и исто као Твртко сусјед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у горе поменутој побуни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару отео је Рудник. Имао је претензије, да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља. Удруженим снагама Твртко и кнез Лазар поразили су Николу Алтомановића и уништили његову власт 1373. године. Дијелећи његову баштину, босански бан је припојио Босни подрињски дио српских земаља. Као господар једног дијела некадашњих немањићких посједа, Твртко се радо прихватио да се веже за њихове државне традиције. Зато Твртку није било тешко да се приклони схватању свог логотета Влатка, који га је убјеђивао да управо њему припада српска краљевска круна. Твртко I крунисао се за краља на новостеченом подручју. Крунисање је обављено у јесен 1377. г., највјероватније на Митровдан у манастиру Милешеви, мјесту особитог култа Светог Саве, оснивача Српске цркве. Крунисан је круном српске краљевске куће за краља Србљем, Босње и Поморју и Западним странам и свом народном имену додао оно које су симболички носили сви српски владари – Стефан. Твртково крунисање признали су најистакнутији српски господари, признали су га Дубровчани и Млечани, и он је, уздигнувши се у јерархију владара, усвојивши звања и церемонијал српског двора, учврстио власт у Босни.

Послије смрти краља Лајоша Великог 1382. г., мађарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Он је стога 1382. године подигао град Нови као утврђено босанско пристаниште. Кад је краљ Твртко дао зидати овај нови свој град, дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град доби назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију. Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама босанске државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на сјеверној страни улаза у залив Боке Которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на рјечици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382. г., што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и намјеном, а то је да буде трг соли.

Добитком Котора 1385. г. Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије цијелу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. г. «огњиште Шубићеве породице». Његове акције омели су за извјесно вријеме напади Турске на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. г. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. г. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један дио војске с војводом Влатком Вуковићем, побједником у бици код Билеће. Босански одред том приликом није много страдао, и војвода Влатко је обавијестио Твртка да је побједа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову као српски краљ, обавезан да штити земље «родитеља и прародитеља својих, господе српске». Краљ Твртко је био потпуно убијеђен да је његова војска и војска српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику побједу. У том смислу Твртко је слао писма хришћанским државама, јављајући радосну вијест о свом великом тријумфу. Сачуван је остао одговор Фиренце, стилизован од познатог хуманисте Колуча Салутатија, у коме се хвале и славе – краљевство Босне, којем је пало у дио да «бије тако славну битку и задобије толику побједу, јунаци који су убили Мурата и краљ кога је посветила тако славна побједа којој се успомена никад неће избрисати».

У љето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра, и највећим дијелом Хрватске. О Твртковој веома краткој владавини над Далмацијом и залеђем (трајала је свега 9 мјесеци) сачувано је врло мало података. У неким сачуваним латинским актима с титулом краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја Твртко се јавља први пут 10. јула 1390. године. Усред својих успјеха Твртко изненада умире марта мјесеца 1391. године.

Тврткова смрт донијела је крај блиставом раздобљу босанске историје. На штету краљевске власти, почели су да узимају маха обласни господари. Одсуство чврсте државне организације допринијело је брзом паду ауторитета владара. Смрт краљева је створила неповољну ситуацију за Босну и за кратко вријеме је читав развитак босанске државе кренуо другим путем.

 

Преузето са:Пројекат Растко Бока


ТЕСЛА НИЈЕ РОЂЕН У ХРВАТСКОЈ

Генерална — Аутор svarog @ 12:26

Слободан Јарчевић

                 ПОЛИТИКА ''Међу нама'' Београд

 

 

 

ТЕСЛА НИЈЕ РОЂЕН У ХРВАТСКОЈ

 

Допис Мр. Николе Радуловића: ''Својатање Тесле'', у Политици,

 

од 27. децембра 2005. године

 

            Магистар Радуловић пише о Тесли и наводи да је рођен у

Хрватској. Прекорева Србе што им то смета, а губи из вида да су у

праву Срби кад упозоравају да Никола Тесла није рођен у Хрватској. У

обе Југославији је много тога кривотворено – да би се одобровољили

Хрвати. Кривотворена је, углавном, историја, али и књижевност и друге

гране уметности. Српска дубровачка књижевност је проглашена хрватском,

а нико никад од Дубровчана није говорио хрватским језиком – који је,

погрешно, проглашен кајкавским дијалектом. Српска славонска књижевност

је, почетком 20. столећа, означена као локална народна књижевност, а

касније као хрватскa. Српске епске песме (које су скупљали Срби

католици) проглашене су у 19. столећу хрватским, мада тада Хрвати из

Загорја нису говорили српским језиком – тада га нису учили ни у школи.

 

            Да се вратимо Николи Тесли. Он је рођен у Војној Крајини,

или Војној Граници имала је у Аустрији аутономију, засновану на

Српском уставу из 1630. Један од центара је био Генералитет у

Карловцу, где је Никола Тесла учио школу. Тесла је рођен ван тадашњих

хрватских граница. Школовао се у Карловцу, српском административном и

војном центру. Војна Крајина је укинута 1861. године - после Теслиног

рођења.

 

            Данашња Хрватска је дело југословенских политичара. Пре

Југославије, постојале су три краљевине у Аустрији – Далмација,

Хрватска и Славонија. Политичари у ове три краљевине (и српски и

хрватски) ујединили су је у ''троједину краљевину'' у Аустроугарској.

Тек ће Крајина ући у Хрватску Бановину 1939, на основу кратковиде

одлуке Кнеза Павла и Драгише Цветковића.

 

            Федерална Хрватска је после Другог светског рата била

двонационална – јер су је створили Хрвати и Срби, уносећи у њу своје

етничке територије. Срби су у СР Хрватску укључили и Лику, која је

одувек била српска земља. Кад су Турци, у 16. столећу, освојили Лику,

аустријски погранични органи су обавештавали Беч да хиљаде српских

породица пређе из Лике у Аустрију. Није тачно, како је записано у

југословенским уџбеницима, да су Турци из Лике прогнали Хрвате и

касније населили Србе. Податак о Србима у Лици потиче из 818. и 822.

године, записан у франачкој Ајнхардовој хроници. Мало је чудно што

магистар Радуловић саветује Србе да оправе зграде породице Николе

Тесле у Смиљану, а не прекорева хрватску државу, зато што је њена

војска те зграде порушила 1992. године и оштетила православну цркву. А

становници Смиљана су делом побијени у Другом светском и у

сепаратистичком рату 1990 – 1995, а делом прогнани. Имао је прилику да

позове Хрватску на обавезу да отклони последице узастопног геноцида

над српским народом и да упита руководиоце у Загребу с каквим правом

својатају Николу Теслу, кад су његов народ тако немилосрдно биолошки

истребљивали и прогонили.

 

            Магистар Радуловић замера српским историчарима који,

једноставно, утврђују и да Александар Македонски није био Грк. А, није

био. Ред је да се установи којем је народу припадао.

 

 

 

Београд, 28. 12. 2005.

 


НАЦИЈА И САБОТАЖА-M.Црњански

Генерална — Аутор svarog @ 14:22

                        НАЦИЈА И САБОТАЖА



Највећа грешка и несрећа наша, са националистичког гледишта, пре седамнаест година, није била у томе што смо се брзо нашли пред новим тешкоћама, него у томе што није јасно речено да има побеђених и победника.

У једном партијском схватању и главних црта које један свршени политички посао мора да има у нас се говорило, зна се, у главном сви смо за ову државу и не може се никоме порећи да је, у главном, за њу.
Истина, међутим, далеко је од тога. Једна мањина, и ако ефемерна мањина, нити је била, нити је сада за њу.
 

Парафразом, у нас се говорило, да се за време светског рата радило о томе ко је за једну нову отаџбину, унитаристичку и тријалистичку свих јужних Словена а заборављало се да је пре тога, много озбиљније, питало се и показало се ко је против а ко је за Србију.
 

Са националистичког гледишта у прошлости нашој, последњих деценија, била је дата једна основна линија политичког, јасног повлачења линије и њу није требало напуштати, а она је гласила, и те како громко, са пуно одјека, са проломом облака дуж високих планина и крвавих жртава, гласом који се, руку на срце, јасно могао чути, ко је за Србију?

На тој линији, са националистичког гледишта, могло је доћи до једног, и те како солидног, програма политичког, који не би био збрка, и за који би лако било, дати и административни и социјални програм, а за који би могло и да се мре.

Требало је уписати тако, да око тога не буде никаквих небулоза, ко је на тој јасној линији победио а ко се преварио.
За седамнаест година политичког натезања у нас, по нашем мишљењу, несрећа није била у томе што се саботажа државе јавила, него у томе што саботери нису никада били посматрани и захваћени једном идеологијом политичког погрома.


Седамнаест година, свакоме је јасно да нам се тле, лудачком издржљивошћу, подрива и да нам се срж подмукло исисава, али никада досад није изречена реч: доста, са крајњим консеквенцијама.
Никада досад, ни у диктатури, није била повучена једна неумитна идејна линија.

Државна идеологија која је супротстављена саботерима била је очевидно стара и застарела. Сва у шљокама и звонцима маторог либерализма, она је у пракси била не само партијски цинична и аморална, него и немоћна. Не у име идеје, судило се досада у нас политичким противницима, него у име шупљих форми.

Теоријски, није било ничега што у политичким борбама политички лидер, па и цела група и партија, нису смели учинити против државе, да се при том све то не схвати као играчка. А практично да се не сврши партијским теревенкама.

Последњих седамнаест година можда и није било примера око нас толике конфузности политичких идеја у владама и опозицијама као код нас. Што је везивало те људе и те партије кад је била реч о држави, којим идејама политичким беху одани, готови да у име њих мру, али и уништавају противнике? Никаквим идејама. Јер није била повучена озбиљно ни основна линија.

Пре седамнаест година, па и за седамнаест година,
 зло није било у томе што је једна размажена политичка мањина била против државе, са гледиштима која се ни међу њима нису слагала, него у томе што та мањина није признавала чак ни да постоји н а ц и ј а.


Седамнаест година горчина са националистичког гледишта, и срамота, требало је, па да се та реч каже најпосле као светиња.
Разни смо државни остаци, племена разнолика, немамо још потребних карактеристика итд. певала је губа у торини нашег политичког живота.
У својим планинама и забрежјима, у свом зноју и крвавим ликовима, у својим песмама, душама, у својим чежњама да не буде туђ слуга, већ давно је ту та нација, и то иста, једносушна али је нису хтели.

Не треба хитати, треба чекати време ће се лепо стишати, уосталом у име чега сме се људе малтретирати, пореским обвезницима узимати право да мисле како хоће, не треба претеривати. То је била сва мудрост политичка у нас, за седамнаест година. Према томе били су и резултати.
Сви велики политички послови међутим, свршени су пуном паром, а не са пола снаге.

Када су у последњи час XVIII века прокламована права човека у име те идеје није се само мрело него и уништавало. Када је редом букнула либерална револуција у XIX веку која је дала модерне државе у име либерализма није се оклевало. Све што је социјализам био постигао на почетку нашег столећа постигао је само гвозденом дисциплином и терором. При политичком послу, још од Домицијана, ма да се то каже са извесном грозом, али осећа са искреним задовољством, ни један цвет не мирише тако умилно као политички противник који је пао.

У једном народу који је разборит, коме нису потребне такве нервне језе, није било потреба за идеологијом политичког погрома, али има потребе једног јасног повлачења једне линије политичких линија, и као звезда у мраку, најпосле јасно изречених политичких идеја.
 

Мистерија смрти Онога који је са најбољима ову државу стварао, потпуно је довољна да у име њено са политичким противницима не говори више једна ефемерна партија, него животни нагон и освета читавог једног народа.
Сен, узвишена и неумитна, Блаженопочившег Краља, разумљива је сваком и у нашим најзабаченијим крајевима. Бесмртна она може окупљати и делити боље од ма ког политичког програма. На оне који су уз њу, и на оне који су били и који су и сад против ње.


Место партијских успеха, код нас ће имати снагу да реши сва питања она влада која се буде изједначила са националним идејама.
Није ни мало тешко, ни у нас, одредити јасно шта треба нација. Нити је тешко одредити јасно где и ко је против ње. Питање је најпосле да ли је и код нас дошло време да се не прашта.

Мистично зрачење које траје и које ће трајати из надземаљске главе највећег и најтрагичнијег Карађорђевића обасјава читав један политички тестамент. У историји нашој узвисиће се онај који буде неумитан да га изврши.
У тој политичкој концепцији све је гранитно, логично и непорециво. Сва земља наша лепша је када се замишља у замислима политичким покојника хероја.
Наш народ не би заслужио име народа када би напустио пут који води трагом Краља Витеза, великог као војника, али као политичког ствараоца још већега.

Из основа наше расе, из дубина наше земље, говори онај који сматра да има политичких теза у нас о којима се не може више да расправља, пред којима има само да се поклони или пропада. Нема у ономе што је у том политичком тестаменту, ничега што би могло да смета, да понижава и најситнијег човека из ма којих наших крајева, ако је наше крви нашег порекла, наше душе, али има у свакоме ко је против ове државе и ове нације, као пре што беху против Србије, не један поборник других партијских нијанса, него на крају крајева, један потајан политички противник који није, са националистичког гледишта, много бољи од оних чија је идеологија дала галерију типова у Перчеца и Павелића.

Политички проблем је данас у томе не дозвољавати полтронске нијансе, него на једној основној линији скинути маску онима који су против и дати веру онима који су за.

Текст Милоша Црњанског из часописа: Двери српске „Прећутани Црњански``,стр.58

 


Велика Србија

Генерална — Аутор svarog @ 19:12

Велика Србија

 

Док су хрватски родољуби, – с малим изузетком, – сматрали да се Велика Хрватска може остварити само у оквиру Аустрије, дотле су српски политичари, – готово без изузетака, – веровали да се Велика Србија може створити само по цену распада Аустроугарске.

Отуда сукоб између Срба и Хрвата у питању Анексије: док су Срби Анексију схватили као један пораз своје националне идеје, као удар за Српство и цело Словенство, дотле су Хрвати овај чин аустроугарске дипломатије глорификовали као један успех хрватске националне идеје, као један корак ка остварењу Велике Хрватске, и као такав, врло користан и са општесловенског гледишта, па да би за Анексију придобио саму Русију, тадашњи хрватски национални идеолог Стјепан Радић отпутовао је у Петроград (посетио је и Москву), где је покушао да, у смислу своје анексионистичке идеологије, утиче на руско јавно мњење (које је било одлучно противно Анексији).

(Кад је, на основу поверљивих извештаја из Беча, утврђено да је Радић у Русију путовао о трошку Балплаца, он је протеран из Русије).

Отуда и супротност између Србије и Хрватске у току Светског рата: док су се Срби очајно опирали аустријској најезди и док су каткад покушали да пређу аустријску границу (полазило им је за руком да пређу Дрину и да се приближе Сарајеву, а прелазили су и Саву и заузимали Срем) – дотле су Хрвати, као аустријски војници, с ентузијазмом борили се за Аустрију, и при првом прелазу у Србију показали су се према ненаоружаном становништву свирепији, него и сами Мађари, убијајући без милости старе људе, силујући жене и девојке, набијајући на нож малу децу.

(Све су ово на лицу места утврдиле стране мисије, а за ове нечувене вандализме Хрвати су остали некажњени као што су остали некажњени и Бугари за њихове беспримерне зулуме над српским становништвом које је било под њиховом окупацијом).

После коначног освојења Србије, њен гувернер Хрват Салис-Севис (аустријски генерал, сада наш пензионер) путује по Србији како је он говорио, да "освоји срца покореног становништва", и јадни српски народ, са свештенством на челу, дочекује га најпомпезније, а он, као неки суверен, држи беседе народу, и свештеницима например, овако придикује: "Крстити, венчати и у гроб спратити. Ништ више... ништ !."

Србија је подељена између Аустрије и Бугарске, граница иде реком Моравом. Бугари су заузели целу Македонију, а на Косову пирују Арнаути, чувени зликовац Хасан-бегВучитрнац враћа се у Вучитрн, где га народ најсвечаније дочекује па и јадни Срби (под морање), а Хасан-бег, поздрављајући се с народом, каже: "Замало нисам ухватио Краља Петра".

На једном банкету приређеном аустријским официрима у Митровици познати арнаутски првак Неџиб Драга (који је раније важио као пријатељ Срба) држи здравицу на француском језику (немачки није знао), у којој слави победу Централних сила, поздравља долазак "царске ослободилачке војске" на Косово и најсвечаније проглашава да је Србија за навек покопана...

При доласку немачког цара Виљема ИИ на Балкан, у његову част приређује се банкет у Нишу, на коме бугарски краљ Фердинанд држи здравицу на латинском језику (Кобург и латински!), величајући Виљема као "цара над царевима" и као творца новог Римског царства немачке нације! Србије је нестало, а на њеним рушевинама створене су на Балкану Велика Бугарска и Велика Хрватска, обе под егидом "Апостолске Монархије".

Преокретом на бојном пољу који је настао у другој половини 1918 године Централне силе дочекале су слом, а "почетак краја" настао је на Балкану, где је српска војска, уз припомоћ савезничке војске, пробила аустро-немачко-бугарски фронт, па Бугарску принудила на капитулацију, а Аустро-угарску претерала преко шест река, заузевши све словенске територије на Југу које су биле у поседу Двојне Монархије.

Од Велике Бугарске ни трага ни гласа, од Велике Хрватске ни трага ни гласа!.

Дошао је час да се прогласи Велика Србија, светска историја, која је, по Волтеровим речима, "светски суд", пресудила је ствар у корист Срба, у корист њихових националних аспирација.

Хрватска би тада имала да подели судбину Мађарске и Аустрије, имала би да испашта за недела аустро-мађарско-хрватске војске и дипломатије. То захтева правда, тада прибегавају лукавству: изјављују да се кају, одричу се Аустрије и проглашавају своју солидарност са Србијом и, стављају се под заштиту Србије, под заштиту њене војске и њене дипломатије. Србија прима ово покајање, предаје забораву све што је било за време Рата, спасава Хрватску од бољшевизма, спасава њену валуту од катастрофе, а на Конференцији мира у Версаљу Србија својим ауторитетом успева да добије за Хрватску повољне границе према Мађарској и Италији.

За љубав Хрватима одустаје се од проглашења Велике Србије, Срби се одричу сваке хегемоније, Хрвати и Словенци примају се у зајединицу као равнопавна браћа, њихова имена улазе у само државно име.

Али кад је Конференција мира свршила свој посао, Хрвати почињу да фрондирају, они сад почињу да причају о некаквој "хегемонији Срба", за њих су Срби "некултурни" (док, међутим, имају само ласкаве речи за Бугаре као да су они културнији од Срба!). Они сад траже од Срба да своју власт повуку из Хрватске, шта више да је повуку из Босне и Далмације!

Све те крајеве они сад сматрају као своје, као саставне делове Велике Хрватске, која би имала да се прогласи одмах после повлачења српске војске!

Дакле, да би се остварила велика Хрватска, Србија има да се повуче у старе границе, у предратне границе!

То значи да Срби нису ратовали за Велику Србију него за Велику Хрватску!

То је оно што народ каже: један тресе, а други купи!

Кад се све то има у виду, онда је јасно да је учињена велика погрешка што одмах после победе није проглашена Велика Србија. Да је проглашена Велика Србија, ми данас не бисмо имали више тешкоћа с Хрватима него што их имамо, а српски народ био би компактнији и претстављао би јачу силу него што је сада случај.

Место Велике Србије проглашена је Југославија. Тиме је хтело да се направи један компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србије и Велике Хрватске.

Али Хрвати неће ову синтезу. Они хоће издајањ Хрватске. Та тежња за издвајањем окупила је сада све Хрвате, – готово све, – под вођством Влатка Мачека. Тако је постало фамозно "хрватско питање".

Београдски политичари, готово без изузетака, признају да хрватско питање "постоји", признају му велику важност и настоје да га "реше".

Конкретно формулу за решење хрватског питања још нико није предложио, ни са хрватске ни са српске стране. Овде се, као што сам раније констатовао, документује једно велико фарисејство наших политичара, српских као и хрватских.

По свему судећи, изгледа да смо на путу да добијемо неку "хрватску нагодбу". О садржини те нагодбе и њеном обиму и њеном обиму не може се још ништа рећи, то ће зависити од мериторних преговора."

То нагодба, међутим, повлачи собом једну конзеквенцију за Србе: они морају прогласити Велику Србију.

Ова ће имати да обухвати све наше данашње територије сем Баније. Пошто се Срби у Банији солидаришу с Хрватима, онда њихова судбина постаје за Србије индиферентна.

Доста је било назаренства с наше стране, томе једном има да се учини крај: Не сме се дозволити да Српство буде и даље понишавано и малтретирано и да се они који су у рату побеђени понашају када су они победници.

К.Цицварић

("Балкан", Београд, 21. X 1936)


Почетак Слома Србскога

Генерална — Аутор svarog @ 13:08

Др Горан Комар

 

Почетак слома српскога

 

Побожност Срба, а нарочито динарских Срба, несумњиво, ни у првој половици 20. вијека које имала квалитет црквености, јер је дозволила да се у њој прихвати једна богоборачка идеологија која се у својим најјаснијим одразима пројавила као противнародни покрет. Покрет уперен и организован ка уништењу свих националних обиљежја. Тај покрет је тражио своје теоријске оквире у неким туђинским идеологијама, и никада није уочио широки простор за прихватање у одређеним конституцијским одликама српског народа. Он се јасно декларисао против Цркве, учинио да Црква постане сиромашнија и кадровски слабија, али никада, у декларативном и програмском смислу у постављању теоријског оквира, у тражењу јасних прихватишта и исходишта, он није маркирао нешто што јесте било његово стварно извориште грубе физичке снаге и његове изненађујуће масовности која је била изразита управо у оним средишњим дјеловима српског народа, на његовом средишњем динарском планинском билу. Нико није уочио још једну истину: овај је покрет и те како наслоњен на тековине аустроугарске монархије која је управо овим дјеловима српског етничког простора господарила у 19. вијеку. У томе се налази и објашњење за релативно значајно учешће у комунистичком покрету наших приморских Срба, па чак и оних који су вјековима припадали изграђеном грађанском сталежу, сталежу помораца и трговаца. У баштињењу синтетичке религиозности наших балканских политичких и културних рефугијума и изолата, у средњем вијеку, али и вршним вјековима хришћанског српског миленијума, српски народ је могао, притиснут туђим народима опстати, али као народ издијељен на ситне политичко–територијалне аутономије, као народ који је у високом 18. вијеку живио у древном организационом моделу својих родовских мрежа. У то вријеме тај је модел организовања могао бити дјелотворан. Наши су стари нама оставили велико материјално наслијеђе средњега вијека. Све што смо живјели током 19. вијека, под аустроугарском окупацијом, представља искварени, модифицирани кодекс, и у обичајно–вјерском комплексу. Ми који смо изучавали изворну архивску грађу 18. вијека у српском поморју, знамо посигурно да живот српскога друштва у вијеку млетачке управе, на примјер, и у 19. вијеку носе доста разлика. Срби су у другу половицу 19. вијека и у 20. вијек ушли у дубокој поларизацији својега друштва: на предоминирајућу скупину (дио) народа који је живио искварене моделе родовске организационе структуре са продирањем елемената туђинског државно–политичког и културног глобала у ове резидуе родовског друштва, и онај дио народа који је у то вријеме неодступно и жртвено прихватио начела хришћанског морала путем уградње специфично хришћанских догми у живот наших динарских српско–православних заједница. То је онај елитни дио друштва који је стварао материјално наслијеђе за надметање са свијетом и који се заложио за успоставу хришћанског реда и поретка и укључење великог и скоро непрегледног прасловенског свијета у породицу Христових народа Средоземља. Наш 20. вијек донио је велика искушења и продубљавање дубоке подјеле Срба. Срби који су стајали у својим културним изолатима у потицају својег најснажнијег дијела друштва, анархистичке оријентације, који је давно изгубио организационе шеме и извршну снагу древног устројства српскога друштва, а несумњиво у процесу брисања и премоделирања старих обичајно–вјерских установа, у доба Аустроугарске, понијеће се једном туђинском противдржавном и противцрквеном идејом. Ми данас морамо прихватити да тај покрет није био мали. Он је у своме артикулисаном облику сажимао васцјели корпус антисрпских идеја. Нема ни једнога елемента народности који није био погођен, прије или касније. Он је управо свој врхунски израз у поратној историји Срба задобио у дјеловању подгоричког режима и у покрету црногорских сепаратиста постантибирократског преобраћења, јер у њему као најснажнији заговарачи испуњени мржњом дјелују они који су смјењени. Српска елита, средњи, грађански или грађанскији дио друштва, још је за вријеме другог свјетског рата, и веома интензивно, послије рата, уништен. Уништен или расељен, помјерен. Обим физичког уништења инвентивног дијела српског друштва још увијек није могуће измјерити. Није постојала ни слабашна могућност да ми као друштво, нарочито у нашим предњачећим регијама регрутујемо квалитет за политику, науку, културу. Сви покушаји стварања, објашњавања и изналажења реалних оквира за преусмјеравање регресивних токова догодили су се далеко, у емиграцији. Сви физички сукоби Срба били оно зачети у ратним метежима васколиког свијета, или како другачије, представљају израз дубоког унутрашњег сукоба у српскоме народу.

Српски истраживачи створили су у прошлости много вриједних дјела која су настојала да путем изучавања у обичајном комплексу, или тачније, обичајно–вјерском, докуче обрисе старе српске вјере. Веселин Чајкановић је начинио непревазиђена дјела која обиљежава компаративност и тежња за препознавањем заједничких исходишта европске паганске традиције. Ми смо у нашим истраживањима на терену и у архивима стекли утисак да је прекид са синтетичком традицијом Балкана био груб и готово тренутачан, и што је много важније – није се догодио давно. Догодио се, барем када су у питању наши приморски и непосредни полеђински изолати, у последњих двјеста година, дакле, у вријеме доминације Аустроугарске монархије нашим динарским планинским етничким и културним језграма. Прекид је продубљиван у последњих пола вијека владавине Брозових–брозовских комуниста у заједници Јужних Словена, који у своме интернационализму нису уочили дубоки домашај и шансу за теоријско продубљавање своје идеје у исквареној српској етничкој религиозности чији су практични одрази били видљиви у животу динарских Срба. Али механизми исквареног српског етничког фронта су дјеловали и без написаног програма рушећи народност и државност. Управо због тога догодило се да прекид историјског и митског памћења динарских Срба буде необично потпун. Историјско памћење динарских Срба брисано је у двије фазе или два огромна периода. Први период трајао је дуго, готово један миленијум и зачет је као унутрашњи покрет, међу Србима, у сукобу двије велике политичке и идеолошке групације. Овај је процес обиљежила изразита временска и просторна дисконгруентност. Бијаше то процес практичне хришћанизације Срба пагана. Иако је овај поступак имао опште национални карактер, он се у различитим регијама простирао изразито неуједначено. Утисак је, најслабије, током средњега вијека, кроз Босну и Црну Гору. Отпор хришћанизацији и утемељењу установа институционалног Православља у овим крајевима учиниће да се свршетак средњега вијека помјера у вршне вјекове новога вијека. У овим областима ипак је српски народ остварио велику и оригиналну духовну синтезу која је своје очигледне изразе сачувала на гробним споменицима Босне и Херцеговине у средњем вијеку. У сваком случају, овај је процес и овај први период, обиљежила поступност, која је допустила да се у српским земљама створи препознатљиво материјално–културно наслијеђе. Други период почиње са почетком аустријске и аустроугарске владавине старим српским земљама. Постоји мноштво доказа о покушајима затирања старих српских обичајних установа путем мјера државне репресије. Осим тога, ова аустроугарска управа је донијела још нешто. За динарске Србе биће 19. вијек вијеком образовања у страним земљама и њиховим университетима. Овај ће вијек изродити велике затираче Истине о српској народној историји међу самим Србима, и исто тако, велику и значајну групу промовената Истине међу Србима и међу странцима. Поред репресије, у овоме вијеку ствараће се међу Србима и нове норме и стандарди друштвеног рангирања и вредновања свеукупног традиционалног поступка и традиционалног живота. Овај механизам конверзије Срба постаће дјелотворнијим механизмом од мјера било какве државне принуде. У доба аустроугарске окупације динарских области, и то средишњих динарских области (Босне), српски народ ће створити нови елитни слој друштва који ће показати нове реперне вриједности и мјерила друштвеног успјеха. Овај ће процес обиљежити наглост и неприродност и он ће свој директни продужетак доживјети и пронаћи у вријеме управе брозовских комуниста послије другог свијетског рата, и у њему. Биће то велико финале у поступку затирања српских земаља на простору јужнословенске државне заједнице.

Вјероватно је да нема згоднијег модела за посматрање и изучавање процеса рушења народних обиљежја и његове народне Цркве од Боке Которске. Сачувани архиви, велики значај и домети културне мисије мале и економски снажне српске земље. Њено последње народно–црквено окупљање учињено је у првим деценијама 19. вијека на оставштини великог дјела драчевићких Срба под управом Венеције. Чак су то окупљање носили стари игумани који су градили последњи и најјаснији симбол српске Боке: Велику цркву манастира Савина. Од тога часа до данас руши се српска Бока, и све српске земље, а наш велики и добри динарски свијет веома изразито. Дакле, равно двије стотине година. аустроугарска окупација и њен директни продужетак у комунистичком покрету код Срба у доба Јосипа Броза Тита, који је, ево, домашио до својега врхунца у анархистичком и атеистичком покрету црногорских сепаратиста у наше дане.

 Преузето са:Пројекат Растко-Бока


ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА-O Демократији

Генерална — Аутор svarog @ 13:41

ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА

Жорж ВАЛОА

(Жорж Валоа, из књиге: ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА, Париз, 1906.године)




1. ДЕМОКРАТИЈА ВОДИ КА ПОЛИТИЧКОЈ АНАРХИЈИ Ако ниједна организација, чак и изузетно добра, не може од слабог народа начинити снажан, супротно томе једна лоша организација може од једног енергичног народа створити слаб народ. То је случај са организацијом коју је XIX век назвао демократијом, а посебно случај републиканске демократије која краља замењује неким грађанином изабраним од стране неке врсте парламента. Краљ без народа не би био ништа друго до сиромашан човек као и сви ми, који гребе земљу како би преживео, али један народ без краља није почетак баш ничега, то је анархично врење у којем појединци, и велики и мали, губе мало по мало осећај за заједнички интерес, борећи се један против другог радом, уништавајући се међусобно све до потпуног распада или покоравања закону неке стране силе. Нема горег апсурда, опаснијег за нацију до демократске доктрине: избор вођа од стране народа; то може деловати привлачно и праведно али престаје то да буде ако се размисли да се то, у животу, примењује кроз "избор способних од стране неспособних"; а како хоћемо да најмање способни изаберу најспособније? По којим законима ће ти најмање способни препознати оне најдостојније, будући да им њихов дух мање способних не дозвољава да себи предоче неку способност већу од њихове? Апсурдност једне такве доктрине је више него очигледна. Исто тако, није ли то још једна од обмана коју су моћници нације измислили како би се ослободили краљеве контроле, домогли богатства, користи и привилегија државе и како би искоришћавали раднике. Свака демократија је увек само олигархија моћних предузетника удружених како би остварили своје појединачне интересе на рачун интереса нације, и тај скуп интереса се брзо дегенерише у скуп прохтева, жеља за јавном имовином која се може стећи најмањим напором, без много труда око организације посла, пошто се власт освоји "изборним смицалицама". Прва опасност је у овоме: државни трезор је ван сваке контроле; ниједан човек, ниједна група нема сталан интерес у томе да се тим трезором управља за добробит свих и он нужно постаје плен оних који се смењују на власти, који у њему уживају без да су за њега одговорни и чија је лакомост непосредно везана за употребу трезора не зарад добра нације него зарад њиховог личног интереса. Демократски систем је у правом смислу организовано, систематско расуло нације. Он у себи носи сопствену пропаст. Али опасно је то што његова пропаст доводи и до пропасти нације. Шта се у ствари дешава чим демократски систем постане систем једне нације? Најпре се моћни руководиоци предузећа, пошто су предходно оборили краљевску власт, уједињују како би подједнако искористили привилегије које себи могу приуштити сада када представљају државу. Они умањују напор који су до сада улагали у тражење послова. Уместо да пораст својих прихода траже у бољем коришћењу тла, што за њих представља највећи напор, они траже заштиту од државе, у виду новчане помоћи, принудних куповина или пак у виду заштите њихових појединачних индустрија и закона који дају предност њиховим интересима у односу на друге индустријалце - што за њих представља најмањи напор; уместо да тај успон траже у бољем коришћењу радне снаге људи које запошљавају, они га траже у смањењу плата које им дају. То је почетак расула и смањења заједничког учинка и ево како се то рушилачко дело наставља. Тражећи увек профит за најмањи напор, сваком од тих моћника се временом дешава да помисле да су они који са њим деле државне почасти сувише бројни и почињу да траже да један другог искључе из поделе. То је почетак онога што називамо "политичким борбама"; јер да би искључили једни друге, ови моћници се деле у групе, формиране на основу сличних нарави, групе које се народу представљају као оствариоцу бољих политичких организација и које су утолико више "демократске" колико њихови чланови мање имају осећај за колективни интерес. Ове групе представљају партије које се међусобно боре за освајање власти и улазе у праве ратове као некада, у време феудализма, принчеви и барони када би ауторитет краља почео да губи на снази, с том разликом што борбе партија ретко када односе животе и што се служе оружјем нације, које је везано за државу, како би се једни другима супроставили. Али ови ратови се за нацију једнако кобни као некада феудални, јер се енергија народа удаљава од рада и усмерава ка исцрпљујућим и јаловим борбама за друштвени положај. Што у ствари чине ови моћници подељени у партије како би савладали једни друге? Они траже своје присталице, а могу их пронаћи само међу народом који су претходно заинтересовали за своја предузећа општим правом гласа, називали га "сувереним" како би га навели да прихвати њихову власт. Али како прикупљају присталице у народу? То постижу обећањем да ће народ учествовати у добити од њихове власти. Тако сву енергију државе одвраћају од рада, мамећи народ да учествује у њиховим испразним политичким борбама и уводећи у државу уместо акције - агитацију. Тај позив упућен народу је још само једно од лукавстава моћника јер ови добро знају да своје обећање не могу испунити без да притом не изложе опасности своје интересе; такође када се једна група домогне власти у сарадњи са народом, то задовољава само неколицину појединаца из народа које власт запошљава и даје им неке ситне користи; остали се задовољавају речима, давањем бескорисних слобода или пак новим обећањима. Од тог тренутка, расуло се наглашава, јер енергични појединци дошли из народа који би у неком другом систему успон потражили у трговини или индустрији, крећу тим путем мањег напора какав је политика, која постаје каријера и предузетништво, и која може да задовољи све прохтеве. Узнемиреност, која креће од горе, од моћника, захвата ниже слојеве и све те енергичне људе који би своју способност проналажења и организације употребили у циљу јачања своје нације а који ће сада све своје снаге употребити да ту исту нацију ослабе тако што се придружују партијама и шире политичке борбе на још већи део нације. Све те рушилачке обмане моћника се једног дана морају окренути против њих. Није без последица то што су њима вабили народ и прокламовали општу демократију. Доћи ће дан када ће тај народ, поласкан тиме што га називају "сувереним" заиста поверовати у своју сувереност и пожелети да то заиста оствари. Тада је читава нација изложена опасности; сви појединци очекују успон али не сопственим радом него политичком борбом. Народ захтева да његов политички труд буде плаћен реалним користима а не више слободом коју не може да употреби. Народ међу собом бира своје представнике, бедне појединце који, будући да немају стварних интереса у нацији и према томе су сигурни да не могу изгубити ништа што им припада, не оклевају да народу обећају те реалне користи које овај захтева. Осим тога, ови појединци који уопште нису пронашли начин да употребе своје снаге, сада у том заступању народа проналазе свој успон јер једина корист коју они виде у тој позицији представника јесте материјални успон. То је уједно и продор гладних (побеснелих) паса у парламент у којем лове моћне вукове који су, пак, некада и сами уловили вука. У том тренутку парламент престаје да постоји као место заступања остварених интереса да би постао скуп прохтева, а корупција, која се до тада држала нижих слојева нације, захвата сада и оне који се баве јавним пословима и представљају нацију пред иностранством. Шта се у ствари дешава када гладни пси почну да располажу једним делом власти? Сви моћници удаљени од јавних послова и одбачени у своја приватна предузећа настоје да уз помоћ тих гладних паса добију привилегије које су некада сами себи давали и због тога их корумпирају плаћајући у новцу њихову сарадњу. Тако долази до продора корупције. Потом се она одржава и проширује јер се гладни пси, који у њој откривају средство сопственог опстанка, форсирају претећи моћницима законодавним мерама које би им нашкодиле. Али оно што је још озбиљније је то што корупција дозвољава чак и странцу да дође на власт. Али не могу ли, у ствари, сви ти мршави пси користити странцу на штету нације пошто они у њој немају никакав стваран интерес и уопште нису упозорени да њихова делатност штети колективном интересу? Дакле, и сам опстанак нације је угрожен јер странац охрабрује све оно што може да поремети њен индустријски успон и војну одбрану. И само функционисање демократских институција доприноси лакшем обављању тог посла. Једна од првих видљивих користи коју народу могу дати његови представници јесте смањење војних обавеза, умањивање ратничког напора који је постао највећи напор за појединца. А пошто представници објављују да тај напор може бити умањен без опасности, сваки "бирач" то енергично тражи. На тај начин демократе, и то све демократе, одвлаче народ ка најмањем напору што их ставља у инфериоран положај у односу на друге народе. А сам народ, преварен од стране својих демократских представника који га убеђују да ће сав приход од смањења војних обавеза послужити порасту народног опстанка, одвлачи све што помаже њихово изгласавање на тај пут најмањег напора. То је то расуло које демагози називају "силовитим демократским покретом". 

2. ДЕМОКРАТИЈА ВОДИ КА ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ И МОРАЛНОЈ АНАРХИЈИ Све у једном демократском систему доприноси расулу. И саме књижевне снаге које у једној монархији раде на томе да националне везе учине што јачим, да изражавају национално осећање и учвршћују за генерације које долазе обичаје националног духа, омогућавајући на тај начин нацији да пронађе сопствене правце у трајању - управо те снаге су погодне за распад групе. Јер зависне, какве су одувек, од власти која им омогућава живот и којој треба да се допадну, те снаге морају да следе промене националног живота и да служе онима који располажу влашћу. И док онда када служе краљевској власти, која од њих тражи израз осећања корисних за мир и рад, оне служе успону нације, - када служе моћне шефове предузећа или народне масе, оне раде на разједињавању. Јер док се краљу могу свидети тек пошто нацију повуку ка највећем напору, моћницима се могу допасти само правдајући коришћење богатства кроз задовољство а народу представаљају живот могућим уз улагање најмањег напора и уз најмању принуду. У једној добро организованој нацији, где су сви погледи упрти у краља који заступа највећи национални интерес, писци проналазе свој успон, односно своју највећу популарност, у похвали краљу којом се благосиља његова екселенција у очима гомиле. У демократији, где ниједан глас није довољно овлашћен да говори у име националног интереса, где је свако судија са својим појединачним интересом, писци проналазе свој успон у одобравању највећег броја појединачних интереса; теже ка томе да им се допадну и претерано се одушевљавају што највише заводи појединачни интерес; другим речима смањење напора и укидање принуда, које појединачни интерес сматра препрекама за своју енергију, су у стварности ланци којима се звер у човеку држи заробљеном. Уметност престаје да буде приказ енергије и борби енергије да би била тек један од начина приказивања ужитка настојећи да у животу покаже само задовољство које представља као саму сврху постојања. Писци, под притиском демократије, чине демагоге својим саучесницима; нападају све што представља препреку задовољству: религиозне везе, националне везе, друштвене и породичне везе, све што је успостављено како би приморало човека да очува своју енергију је разорено њиховим интелектуалним деловањем. Несмотрен, народ их поздравља и они удвостручују своју жестину пред тим охрабрењима верујући да су постали вође, аристократија. Они најплеменитији писци, стидећи се да подлегну том демократском улагивању, се повлаче из јавности и траже у себи самима, у својим индивидуалним сензибилитетима, начело које више не пружа онај национални сензибилитет. Племенитошћу они само наглашавају распад јер ускоро и не изражавају више ништа до своје посебности, својих фантазија и личних различитости. Анархија се тада дешава у духовима јер све литерарне снаге су тако нагнане да крену у појединачним правцима; снаге моћних, снаге оних средњих, снаге слабих као и оних искључених из јавног живота, расипају се и губе сву кохезију међу собом. Књижевност је још само хаос осећања, тежњи и противуречних идеја у којима појединац не може више да открије правац колективном напору и чија целина потхрањује скептицизам и песимизам, заустављајући тако узлет његове енергије. 3. ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ САМА НЕГАЦИЈА НАЦИЈЕ Демократска доктрина и њена примена дакле, свим средствима слабе нацију. Уосталом, демократска доктрина и мора водити ка нестајању нације јер у себи носи њену пропаст. Да би народ навели да прихвати нестајање краљевске власти, моћници су морали прокламовати догму слободе и изјавити да су све друштвене институције резултат слободног удруживања појединаца, да и сам друштвени живот постоји услед "друштвеног уговора" склопљеног међу појединцима. На тај начин су припремили негацију нације. Демократска логика неизбежно мора одвести појединца, уморног од напора који му се намеће националним животом, да раскине тај уговор и да потврди своје право на то да га раскине. Демократска нација је у основи немоћна пред појединцем који хоће да се врати на стадијум звери, на старо, неорганизовано стање друштва када појединац није познавао други закон до сопствени, индивидуални, а за легитимни рат признавао само онај који предузима за свој рачун. И сви појединци који ништа не поседују, који не схватају да је за успон неопходно стварати и радити у миру а који при том хоће да уживају у свим богатствима стеченим захваљујући индустрији, сви они раскидају такозвани уговор и оснажени слободом коју им признаје демократска доктрина, истичу сопствену слободу у односу на нацију и опиру се припремању сваког другог рата сем грађанског. Тако се прва обмана моћника окреће против њих самих, а они који су својевремено давали пример непослушности краљу сада се налазе пред претњом од непослушности народа. Али, заједно са њима су угрожени како нација и мир који је остварила, тако и цивилизација. Грађански рат, предвођен онима који се одвајају од нације, све ће то уништити. И док је мећународни рат успон за цивилизацију јер остварује ширење мира и победу најбоље организоване нације, грађански рат је уништавање цивилизације јер ограничава мир на мале групе и ризикује победу оних који су организовани само за пљачку. Тако завршава демократија, после чега још има места само за напад неког са стране или пак за дугу и мучну обнову под чврстим законом диктатора.

МОЛИТВА ЗА СПАС НАШЕГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА

Генерална — Аутор svarog @ 23:23

МОЛИТВА ЗА СПАС НАШЕГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА 
ОД НАСРТАЈА НЕПРИЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВЉА -
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ

 

Царе и Господе наш, Исусе Христе, Боже спасења нашег, милостиво услиши и сада смирену молитву нас недостојних слугу Твојих.
Сагрешисмо Ти - опрости нам Господе.
Падосмо у кал безакоња - очисти нас, Пречисти.
Прогњевисмо Те - смилуј се, Преблаги.
Ево падосмо на колена пред Тобом и молимо Те са сузама покајања, не помињи грехе наше и избриши безакоња наша, чуј и услиши вапај грешне деце Твоје. Узми нас у заштиту, о Свемоћни, заштити Цркву Твоју Православну, јер ево адски јеретици, вековни одступници од истине Твоје, подмукао саставише план и грозно ударише на народ Твој и на светињу Православну. Још једном пролиш крв деце Твоје; још једном отворише потоке суза верних Твојих; још једном обукоше Цркву Твоју у црнину туге и жалости и исплетоше јој трнов венац од лажи и насиља и неправди својих.
Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе Имена Твога. Ако ми нисмо достојни Твоје помоћи, сети се отаца наших који Ти кроз векове верно служаше, и за Име Твоје и за Крст Твој часни муке и гоњења и смрт претрпеше, па због њих, Господе, пружи помоћ Своју и нама и помилуј нас.
Због праведних отаца наших и Мученика за Веру праву, избави нас од напасти која нас је снашла. Посрами зловерне непријатеље народа Твога, одби јеретике од стада Твога и уразуми и покај помагаче њихове у земљи нашој, земљи освештаној часним Крстом и Мученичком крвљу. Не допусти, да гонитељи наши ликују над нама, но Духом уста Твојих, одагнај их далеко. И ако се не раскају, суди им по вечној прави, Господе и Боже отаца наших. Цркви Твојој Светој даруј мир, уплаканој деци Њеној поврати радост, а браћи нашој пострадалој у одбрани Свете народне Цркве отвори двери рајске у Царству Твоме бесмртноме.
Да Те сви ми на земљи славимо и хвалимо скупа са небеском Црквом Твојом, Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, сада и на век века.
АМИН.

 


Шта Значи За Нас Ћирилица?

Генерална — Аутор svarog @ 22:11

Шта значи за нас ћирилица?

Србско национално удружење Ћирилица


Проф. др Лазо Марков Костић
 

Ћирилица је наша светиња, саставни део нашег националног бића. Без ње ми нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби. Да покушамо то рашчланити:

Ћирилица је инструмент Православља; она је наше верско, она је наше свето писмо. Откад смо примили Православље, а то значи откад смо примили хришћанство ( обоје смо примили одједаред ), ми смо се у црквама и богослужењу служили ћирилицом, старом, „црквеном“ ћирилицом, али ипак ћирилицом. Да ли би неко могао замислити у нашим црквама неко друго писмо а не стару ћирилицу. Кад би до тога, не дај Боже, дошло, да ли би те цркве изгледале наше?

Ћирилица је такође израз Светосавља или србског православља. Свети Сава се њом служио, на њој написао сва своја дела, на њој дао превести Крмчију и остале црквене зборнике. У њој је видео јемство против католичења, јемство самосталности Србске цркве, у крајњој линији јемство одржања Србства.

Ћирилица је наше историјско писмо, писмо наше прошлости. Сви су благовјерни наши владари на њој писали и њом се служили. Сви су законски споменици на њој написани, и њихово ремек-дело, наш национални понос: Душанов законик. Одричући се ње, ми се одричемо и своје прошлости, ми немамо више прошлости, ми постајемо парвени, тикве без корена.

Ћирилицом су се служиле, као, искључивим писмом, и обе слободне државе: Црна Гора и обновљена Србија. Ћирилицом су давате наредбе да се иде у рат за ослобођење, ћирилицом је дотада поробљеном народу објављивано да је слободан.

У неслободним србским државама ми смо се служили ћирилицом као симболом народности и као знаком пркоса. У свим крајевима где су Хрвати имали реч она је била гоњена и забрањивана. Тим нам је постала милија и светија. Ко се служио другим писмом сматран је да је изневерио српство. У најтежим моментима по наш народ, она је делила судбину Србства. Па зар сад да је напустимо и оставимо на цедилу.

Наша нова књижевност није Бог зна како велика у упоређењу са књижевношћу других народа. Али она није за потцењивање. Ми имамо Горски вијенац и многа друга дела трајне вредности, сва писана и одштампана ћирилицом. Хоћемо ли се ми одрећи те литературе?

Наши преци нису били много писмени. Али је било и писмених. Писац ових редова, случајно из свештеничке куће, има на дому много писама 2-3 века стара. А и писама свог деда, оца итд. То имају и други. Да ли се морају њих одрицати и чинити да њихова деца не разумеју више писање својих предака, писана на истом језику? То могу да раде само парвени, али не и кућићи.

Ћирилица нас везује за остале словенске народе: Русе свих нијанси, Бугаре итд. Запад нам све више окреће леђа. Не значи да ћемо се ми одвојити од њега. Али ми морамо имати могућност лавирања и маневрисања. Ми се не смемо одаљавати од националне Русије, јер тешко нама без ње. Ми не смемо рушити нити које нас са Русима спајају. Док други народи желе да се групишу, чак и без вере, католицизма, и ту виде главно оруђе против нас, не смемо да одбацујемо оно што нас може везивати са другим великим народима, нама наклоњеним.

Хрватско-комунистички режим Југославије створио је једну нову народност нама на уштрб: народност македонску. Ова је узела ћирилицу као национално писмо.Свако напуштање ћирилице, свако, ма и најмање удаљавање од ње, удаљује нас још више од Македонаца. Кад бисмо потпуно напустили ћирилицу, ми никад више Македонце не би придобили за себе. Они и данас виде нас колебљиве са „два писма“, и то их свакако отуђује, док код Бугара нема него једно писмо.
Ћирилица је најједноставније и најлакше писмо на свету. За земљу многих аналфабета то није за потцењивање. Ниједно друго писмо не може се тако лако научити, и од деце и од одраслих, као србска ћирилица.

Све у свему, ћирилица је символ Србства. Она је и његов саставни део. Србство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима који не престају. Знају то наши непријатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоције, због лењости, због недовољне будности. Непријатељи су то искористили и користе још данас.

Ја сматрам да когод од нас пише латиницом чини смртни грех према Србству или даје доказ да га се одриче.
(из књиге Ћирилица и Србство издате 1955. године у Канади)
Извор: djordjebojanicistorija


Национализам Светог Саве

Генерална — Аутор svarog @ 15:20

Владика Николај Велимировић

Национализам Светог Саве

I

У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у светоме Сави која је овога Божијега човека и народног хероја покренула на сва велика дела која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина, а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања. Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе : не живим ја него Бог живи у мени, ја сам назвао азијском способношћу. Уистини, многи нам примери показују како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи које је Азија дала човечанству. Но људи са таквим божанским одушевљењем обично су бежали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речии – да буду и увек пребуду ''усамљени са Усамљеним''. И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за пребивањем усамљен са Усамљеним, и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као рођени Балканац, то јест као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Јанпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је потом био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целог света а нису уредили своју душу ни своју кућу. 
Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, другом њивом Господњом. Сав труд његов над народом српским, сву ужурбану и многосртуку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљавајући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу. 
Шта означава народна црквa? Означава самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумљиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народe. (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Светог на апостоле, апостоли су почели говорути разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. 
Отуда је Савина народна црква јеванђељска и апостолска. Такву народну цркву желео је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи, грчке епископе и свештенике заменили су епископи свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику. 
Народна црква изискује народну династију у држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Паралела је овде и логична и у пракси неизбежна. Упоредивши народну цркву, Свети Сава је почео уређивати народну државу. Најважнији његов акт у уређењу државе јесте утврђивање националне династије. Он је крунисао Стевана за краља не зато што му је Стеван био брат, него зато што је био православни Србин и уз то законити носилац државне власти. Да је место Стевана ма ко други био законити носилац државне власти и уз то православни Србин, Сава би га крунисао за краља и тиме утврдио његову династију у народној држави. За Саву је главно било не његово лично сродство са династом, него сродство династа са народом. То сродство са народом морало је бити потпуно и по крви и по језику и по отаџбини и по вери, духу, моралу и обичајима. И тако је било до данас. Светосавски идеал народне династије српски народ је гледао у стварности кроз сву своју светосавску историјску прошлост до данас. Од светога Саве до данас никада у слободи није над српским народом владала нека страна династија, чак никада ниједан странац, сем можда Јерине, коју је народ прозвао проклетом Јерином. За српски народ, као ваљда ни за један други у свету, народна династија постала је тако природна ствар, да му је непојмљиво како неки народи могу узимати туђине за своје владаре, а неподношљива и сама помисао да њему у његовој слободној држави туђин буде владар. 
Народна држава за светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге, јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавима производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала. Створио је империју, и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила отаџбину, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу. 
Отац наше народне просвете Свети Сава је схватао просвету као знање и вежбање. Пре свега као знање врлина и вежбање у врлинама. Отуда је народна просвета у органској и нераскидивој вези са народном црквом. Јер Црква је најбогатија ризница знања о врлинама и методама вежбања у врлинама. Школа није за то да да многа знања, него да одучи омладину од злоупотребе знања. Јер није тако тешко стећи знање као – не злоупотребити га. Знање се може стећи и ван школе. Но школа је вежбаоница у врлинама јаког карактера, вежбаоница у употреби стеченог знања на добро своје и свога народа. Несумљиво да васпитање светосавско има веома јаку спартанску одлику, али само у духу јеванђељске неприсиљености и благости. До данашњих дана такав идеал просвећења и васпитања лежи дубоко утиснут у народној души.
Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хиландар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је српски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју – култура, онда је Свети Сава творац и надахнитељ свуколике наше народне културе. 
Свети Сава није био војсковођа ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља српске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега, народна војска састоји се из синова народа, а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ само и једино да брани народ и народну државу а никако да напада друге народе и руши туђе државе.Најбоље име оваквој војсци јесте народна одбрана. Но ни као народна одбрана војска се не употребљује ни у једном спору са суседним народима докле се претходно не исцрпе сва средства за мирно решење спора. То је Свети Сава примером својим показао. Док је краљ Стеван држао војску у приправности да брани свој народ од мађарског краља Андреје и од одметника Стреза, Свети Сава се лично упутио њима, да их одврати од рата, у чему је и успео. Но и свештеници који су причестили на Косову војску Лазареву и прота који је благословио устанике у Орашцу, духовни су синови Светога Саве, и чинили су оно што би и Свети Сава чинио на њиховом месту. Јер се одбрана отаџбине и борба за ослобођење робља не противи вољи Божијој. Вољи Божијој противи се напад на туђу отаџбину и империјалистичко завојевање туђе земље.

II

И тако творац српске народне цркве следствено је био творац свуколиког национализма српског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом тако да не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол. 
По схватању Светога Саве живот је народни једна недељива целина, како физички, тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу, него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу. 
Ово светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и постало тако природно као дисање. И уистини, душа је Србинова дисала тим основним начелима светосавског национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан-данас за Србина је одбојна и сама помисао да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божија на страном језику.Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна отаџбина. ''Своје чувај, туђе не дирај'', његова је посведневна реч и за њега света реч. Школу која не значи вежбаоницу у врлинама и која производи људе непоштеније и побрканије од неписмених људи, Србин сматра злом, и то злом које се скупо купује. Рекламаторску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовном подсмеху и порузи, а у души страхује од ње као од лукавог непријатеља, који се с осмехом увлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње. Војску сматра народном одбраном, и сам војује као лав, али само онда – и једино онда – кад му је савест мирна да не отима туђе, него да брани или ослобођава своју отаџбину, земљу отаца својих. Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио, и своме народу као остварени идеал оставио. То је његов јеванђељски и органски национализам. Па због тога што је јеванђељски, он штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штити индивидуалност самога народа као целине, да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам.

III

Да ли је овај светосавски национализам узак, искључив и несавремен? Гле, Свети Сава пре 700 година а ми се налазимо у ХХ веку! 
Истина је да је Свети Сава живео пре 700 година, али његов национализам живео је и коренио се и растао у Савином народу кроз свих седам столећа до данас. Ми смо рођени у том национализму, и тај национализам је још непрестано жива сила у нама. Пример Светога Саве најбоље сведочи да његов национализам нити је узак нити искључив. Пре свега, наш светитељ је провео више од две деценије у интернационалној средини, или бар интерправославној. То је светогорска средина, монашка република, састављена од Грка и руса и Румуна и Бугара и Арнаута и Ђурђијанаца и Арапа. У тој и тако разнородној средини Сава се научио волети људе разних народности и био неизмерно вољен од своју. Па иако је провео своје најимпресивније младићке године у таквој интернационалној средини, Сава није постао интернационалист, но жарки јеванђељски националист. И доцније као старац он није дао да се до његовог срца дохвати шовинизам или искључивост према другим народима, ближим и даљим, него је пружао своју помоћ свакоме народу Божијем на земљи где год је долазио и где год је могао. Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свима народима наследио је српски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове. Ми често читамо у народним песмама, како наши први јунаци називају браћом људе друге крви и језика и вере. Тако, на пример, Марко Краљевић говори Циганину: ''Богом брате, Суљо циганине!'' 
А Страхинић бан, опет дервиша турског ословљава братом: 
''Богом брате, старишу дервишу!'' 
Ви који сте ратовали у последњем Светском рату, ви можете дати лично сведочанство једног ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани повели на бојиште из својих колонија. Док су се сами Европљани туђили свих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима. Не може, дакле, бити никаква оправдана приговора светосавском национализму да је узак и искључив. 

IV

Још мање може бити приговора нашем светосавском национализму као да је несавремен. Не чујемо ли ми у наше време покличе у земљама Запада: ''За национализам!'' ''За националну цркву!'' ''За националну радиност!'' ''За националну културу!'' и тако редом? Но оно што је српском народу створио Свети Сава пре 700 година, многи па и најкултурнији народи Запада још нису постигли. Борба за националну цркву, која је основ правог, јеванђељског и органског национализма, водила се у Европи кроз свих последњих 700 година. И циљ те борбе још није достигнут. И борба та још није завршена. Нема народа у западној Европи који није водио борбу за националну цркву, почев од Исланда па до Карпата. То је била крвава и дуготрајна борба. И већи део историје свих западних народа исписан је крвљу и такозваним верским ратовима. А ти верски ратови у основи су били ратови за националну цркву. Јан Хус је на ломачи изгорео зато што је хтео националну цркву у Чешкој.Оно што је Хус деловао пером, страшни Жишка је продужио мачем; но мач му се сломио. И Чешка је до данас остала без националне цркве. После Светског рата први родољуби чешки, који су и сада на власти, подржавали су покрет за стварање националне чешке цркве, но покрет је спласнуо, и од њега је остало само голо име. Холандија је била некад сва у црнину завијена и крвљу поливена у борби за националну цркву, но своју националну цркву, која би обухватила цео холандски народ није извојевала. Лутер је својом црквеном буном успео једино да подели немачки народ на две половине, готово равне, но једну националну цркву није могао установити. Лутерова буна створила је од Европе ратно поприште, на коме се с прекидима ратовало столећима, но само с делимичним или поготову никаквим успехом. Лутерову замисао о стварању једне националне цркве у Немачкој, у наше дане предузео је садашњи вођ немачког народа. С тешком муком и још несвршеном борбом, он је за последње две године донекле успео да само од протестантског дела немачког народа организује нешто налик на националну цркву. На стварању националне цркве у Француској, под именом галиканизма, мучили су се у своје време најплеменитији и најумнији људи.Велики филозоф Лајбниц радио је живо на томе. Најзнаменитији прелати француски, Босије и Фенедон, трудили су се на томе. Блез Паскал, несумљиво најфинији ум што га је дао француски народ, у друштву са чувеним Пол Роајалом, мучио се на стварању галиканске националне цркве. Но безуспешно. Ни Енглеска ни Шкотска ни скандинавске земље нису биле поштеђене од крвавих борби за националне цркве. Оне су успеле више од других, али не потпуно. Извојевале су, истина, називе националних цркава, али су тиме поцепале своје народе. Енглески народ успео је више од осталог Запада. Кроз крв и страдање он је створио националну енглеску цркву, која је и до овога дана државна црква. Али нити национална и државна црква у Енглеској не обухвата све Енглезе. Нико од свих европских народа није успео у потпуности у томе послу онако као што је успео Свети Сава. Па ни Енглези, ни Скандинавци. Најзад се Европа уморила од страшних и столетних борби и напора, физичких, моралних и интелектуалних, и у тој заморености многи њени синови дигли су руке сасвим, не само од цркве, него и од вере хришћанске.Тада су се интелектуалне и политичке вође европских народа решиле на корак очајника, наиме: на одвајање ненационалне цркве од државе и на стварање национализма без вере. У жалосноој заблуди живе они наши људи који мисле да је одвајање национализма од вере, и државе од цркве, резултат неког ''прогреса''. Никаквог прогреса, него очајања и само очајања. Шта су тиме постигли синови Европе? Одвојили су цркву од државе, али су одвојили и себе од народа. И тако видимо у тим западним државама непремостиву провалију између интелигенције која се труди пошто-пото да не верује ни у шта и народа који хоће пошто-пото да одржи веру. Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком вођи који је, као прост занатлија и човек из народа, увидео да је национализам без вере аномалија, хладан и несигуран механизам. И ево, у ХХ веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик предузео у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју. 
А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијима и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче, него пре 700 година. Отуда је национализам српски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне 1848.г. Ако је то истина, онда значи да је национализам српски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији, него је и савршенији, јер је јеванђељски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и очајању, док је светосавски започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против имперјализма и против националне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње, час империјализму и против националне цркве, час интернационализму. А јак темељ правом национализму јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светом Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је српском народу учитељ у свему. Учитељ – но не једино српском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима.

__________________


Краљ Милан Обреновић О Русима

Генерална — Аутор svarog @ 15:14

 

Краљ Милан Обреновић, према списисма др. Владана Ђорђевића


Али ако на кугли земаљској има и једног роба који све руске заповести безусловно испуњава онда је то црногорски кнез. Шта је он добио, не у Берлину, већ у Сан Стефану? Победничка руска армија стоји пред зидовима Цариграда. Русија је толико моћна да једним потезом ствара бугарску државу од четири милиона становника. Зашто се Русија у овом моменту није сетила река крви које су Црногорци двеста година лили за свету Русију? Зашто поред велике Бугарске није створена и велика Црна Гора? Ако папир из Сан Стефана трпи да се на њему оцрта једна Бугарска од Црног до Егејског мора, онда би папир исто поднео да се на њему испише једна велика Црна Гора од реке Дрине до Јадранског мора. Непослушност црногорске династије не би Русима створило никакве тешкоће јер Петровићи су се увек задовољавали улогом једне руске губерније. Ако је Русија икада осећала искрену љубав за србски народ онда би гроф Игњатијев у Сан Стефану целу Босну и Херцеговину дао Црној Гори, а да је то покушано и да се са тим успело ја би био први који би све учинио да таква увећана Црна Гора убухвати и Србију. Не, не и не, мој драги докторе. Русија уопште не може волети србски народ. Он је за њу сувише западњачки, сувише револуционаран. Русија је увек читав србски народ користила као ситниш у пеглању својих рачуна са Аустријом, и зато нећу више да будем роб руске владе већ ћу једино и само да браним интересе независне Србије.”

 

 


Словенска симбиоза породице Ђурђа Кастриота Скендербега

Генерална — Аутор svarog @ 15:31

Татомир П. Вукановић

Словенска симбиоза породице 
Ђурђа Кастриота Скендербега

Врањски гласник, књ. VII, Врање 1971

Постојбина Ђурђа Кастриота Скендербега је Епир.[1] У овој области постоји обиље топономастичких назива и оронима словенскога порекла. То пак јасно сведочи да је у Епиру постојала у неко старије средњовековно доба, словенско-арбанаска симбиоза.[2] Она је настављена кроз цео средњи век, што је било условљено феудалним устројством средњовековних српских држава, с једне, и арбанских земаља с друге стране. Српски цар Стефан Душан, у ове арбанаске земље, слао је често своје кефалије и ћесаре. Дед Скендарбегов, као што је из историјских извора познато, био је кефалија у то доба у Јанини (јужна Арбанија).

Српска симбиоза породице Кастриота почива на женидбеним везама. Наиме, Иван Кастриот (1407 — 1437), био је ожењен Воисавом, кћерком једног спрског властелина из Доњег полога у Македонији (подручје града Тетова).3 Ове везе су биле од утицаја те су синови Ивана Кастриота и жене му Voisava Tripalda[4] (од Воислава — Војислава) дали имена својим синовима: Станиша (Stanissa), Репош (Repossius), Константин (Konstantinus) и Ђурађ (Georgius)- Као што се види из наведених примера, од шест поменутих имена породице Ђурђа Кастриота Скендербега, три члана имају чисто словенска лична имена: мајка Скендербегова Воислава и браћа Станиша и Репош.[5]

Ове женидбене везе биле су од утицаја, те је Иван Кастриот са своја четири сина: Станишом, Репошем, Костадином и Ђурђем, учинио обилат прилог манастиру Хиландару, прилажући му село Радостушу (данашња варошица Ростуше) и Требиште, у пределу Долној реци, СИ од Дебра[6] Оба ова села, са црквом Св. Богородице у Ростуши, И. Кастриот је ослободио од свих малих и великих работа и данака, осим "харача царева" и "града" (обавезних работа на одржавању Дебарског града).[7]

Најезда Турака у земље Балканског полуострва, дакако, захватила је и њихово надирање у Арбанију. Под утицајем наведених женидбених веза и упливом словенске симбиозе, И. Кастриот је са своја три сина: Репошем, Костадином и Ђурђем, купио у Хиландару, за себе и своје синове, братствене уделе, што им је давало право да се тамо сколне и пребивају, у случају ако би им Турци отели њихове земље и протерали их из отаџбине. Споразум о овој куповини обавио се 1430. год. у Хиландару. Том приликом је И. Кастриот са наведеним синовима, склопио уговор са хиландарским игуманом Атанасијем. Према том уговору, управа манастира Хиландара уступила је И. Кастриоти и његовим синовима, за становање за "шесет флорина'' пирг Св. Ђорђа.[8] Ова кула је сачувана све до данашњих дана у Хиландару и носи назив Арбанашки пирг.[9] Поред тога, Иван и његова три сина, имали су право на четири адрфата, маслињаке, винограде и остале принадлежности које су припадале томе пиргу.[10]

Адрфати (братствени удели), били су одређени за личности, па је наведеним уговором било одређено, када један од наведених чланова из породице Кастриота умре ("чим један образ оде"), гасио се и његов братствени удео. Значи, када сва четири "образа" из рода Кастриота помру, Арбанаски пирг и братствени удели имају се вратити поново на располагање управи манастира Хиландара. На концу, имена сва четири братствена удеоничара остала су и даље записана у манастирском поменику, докле год буде трајао манастир Хиландар.[11]

Ко је све од поменутих чланова породице И. Кастриота обитовао у манастиру Хиландару, тешко је рећи, јер о томе постоје штури подаци. У унутрашњем нартексу главне хиландарске цркве, у северном зиду, налази се једна ниша, полукружног облика, с фреском Богородице с Христом. Око ове фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве српског. Испод ликова налази се натпис: »Престави се рабь божии Репошь, доуксь илирскии, 6939«[12] (1431. год,). Према овим подацима, Репош је неко време живео, а потом и умро као световњак у Хиландару.[13]

Наводимо и следећи пример о животу чланова породице Кастриота у Хиландару, који исто тако говори о њеној симбиози са српским етносом. Наиме, у Хиландару је умро 2. маја монах Јоаким Кастриот, што се види из једног записа хиландарског рукописа (доспео у Румјанцевски музеј у Москви): »Сего 2. (маја) престави се Кастриот, мни (шки) же Иоаким монах".[14] Свакако, ради се о Ивану Кастриоту, који се вероватно пред смрт повукао у Хиландар и замонашио.[15]

*

Кад је реч о словенској симбиози породице Ђурђа Кастриота Скендербега, треба имати на уму и чињеницу, да је код балканских народа, посебно код средњовокевоних Срба, местимично био обичај великог шаренила у давању личних имена. Тако, дешавало се да отац има српско име, а син страно. Затим, било је случајева да отац има српско име, син страно и унук страно. Исто тако, било је случајева да отац има страно име, а син српско.[16] На крају, било је случајева да дед има страно име, а унук српско име и слично. Но, нигде се у средњовековним изворима не помиње овако очита симбиоза Арбанаса и Срба у давању личних имена, као што је то случај код породице Ђурђа Кастриота Скендербега. Корени ове симбиозе су дубоки. Они почивају с једне стране на етничкој симбиози словенских етничких скупина и племена у Епиру, баштини Ивана Кастриота, оца Скендербеговог и арбанаских етничких скупина и племена с друге стране. Напоредо с тим, ова родовска симбиоза темељи се и на женидбеном миграционом кретању, на матрилокалним прежицима очуваног код рода Кастриота. Као што смо навели, Скендербегова мајка Воислава, водила је порекло од словенског рода, спрског рода, из Доњег полога у Македонији, па је тај моменат имао утицаја на давање личних имена њеним синовима.

Све остале наведене везе овог угледног владајућег рода средњовековне Арбаније, са манастиром Хиландаром, као српским средњовековним културним и религиозним жариштем, азилског карактера и сродне функције,, у ствари су надрагадња ове симбиозе.

До словенско-арбанаске симбиозе у средњем веку, понајчешће је долазило тамо, где су словенске и арбанаске етничке скупине и племена живели у насеобинском шаренилу, боље рећи етнографском шаренилу. То је омогућавало и средњовековно словенско, напосе српско друштвено и законодавно устројство. Наиме, пред српским средњовековним законским одредбама, Арбанаси и Срби имају иста права и дужности. Међутим, тај случај није с осталим балканским етничким скупинама (нпр. Власи), који у погледу законских права и дужности не уживају равноправност са Србима и Арбанасима.

 

Напомене

1 Јов. Радонић: Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку. Споменик САН, књ. XCV. Београд, 1942, стр. VII.

2 P. Skok: Leksikologijske studije. Prilog povijesti slovenstva u Epiru. — Rad JAZU, kgj. 272. Zagreb, 1948, str. 79 — 85; cfr. H. Jinalcik: Fatih devri uzerinde tetkikler ve vesikalar I, 159; S. Pulaha: Les Kastriote devant la conquete Ottomane des annees 1420 — 1430. — Studia albanica 1. Tirana 1971, 113.

3 Рад. М. Грујић: Светогорски азили за српске владаоце и властелу после косовске битке. — Гласник Скопског научног друштва XI, 5, Скопље, 1932, 81.

4 Јов. Радонић: ор. cit., стр. 1—2.

5 P. Skok: op. cit. 82; Joв. Радонић: ор. cit., стр. 1—3, 5, 8, 250; Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века. Београд, 1912, стр. 467.

6 Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, стр. 467 — 468.

7-8 Cif. Рад. М. Грујић: ор. сit., стр. 81—82.

9 Влад. Р. Петковић: Арбанашки пирг у Хиландару. — Архив за арбанаску старину, језик и етнологију I, св. 1—2, Београд, 1923, стр. 196—197; cir. Рад. М. Грујић: loc. cit.

10-11 рад. М. Грујић: loc. cit.

12 Љ. Стојановић: Сари српски записи и натписи, књ. IV. Ср. Карловци, 1926, стр. 97, бр. 10038; cif. Рад. М. Грујић: loc. cit. У једном другом запису каже се: »Въ к є. (јула) прьстави се рабь Божіи Репош... Ивана Кастріота«.
— Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. III. Београд, 1905,
 стр. 74, бр. 5055.

13 Cif.. Рад. М. Грујић: loc. cit..

14 Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. I. Београд, 1902, стр. 87, бр. 271. У другом запису стоји: »Пръстави се господин Иван Кастриот
вь дьни цара Амурата. Въ лет(о)... (месеца маја). — Ор. сit., стр. 87, бр. 270.

15.Cfr Рад. М. Грујић: op. cit., стр. 81—82.

16 Ст. Станојевић: Лична имена и народност у Срба средњега века. Јужнословенски филолог, књ. VIII. Београд, 1928 — 1929, стр. 151 — 154; cfr. Г. Паликрушева, А. Стојановски: Дебарската област во шеесетите години на XV век. — Гласник на Институтот за национална историја. XIII, бр. 1—2, Скопје, 1969, стр. 48.

 


Powered by blog.rs