Идеологија Србског Национализма

20 ÐÑ, 2012

Почетак Слома Србскога

Генерална — Аутор svarog @ 13:08

Др Горан Комар

 

Почетак слома српскога

 

Побожност Срба, а нарочито динарских Срба, несумњиво, ни у првој половици 20. вијека које имала квалитет црквености, јер је дозволила да се у њој прихвати једна богоборачка идеологија која се у својим најјаснијим одразима пројавила као противнародни покрет. Покрет уперен и организован ка уништењу свих националних обиљежја. Тај покрет је тражио своје теоријске оквире у неким туђинским идеологијама, и никада није уочио широки простор за прихватање у одређеним конституцијским одликама српског народа. Он се јасно декларисао против Цркве, учинио да Црква постане сиромашнија и кадровски слабија, али никада, у декларативном и програмском смислу у постављању теоријског оквира, у тражењу јасних прихватишта и исходишта, он није маркирао нешто што јесте било његово стварно извориште грубе физичке снаге и његове изненађујуће масовности која је била изразита управо у оним средишњим дјеловима српског народа, на његовом средишњем динарском планинском билу. Нико није уочио још једну истину: овај је покрет и те како наслоњен на тековине аустроугарске монархије која је управо овим дјеловима српског етничког простора господарила у 19. вијеку. У томе се налази и објашњење за релативно значајно учешће у комунистичком покрету наших приморских Срба, па чак и оних који су вјековима припадали изграђеном грађанском сталежу, сталежу помораца и трговаца. У баштињењу синтетичке религиозности наших балканских политичких и културних рефугијума и изолата, у средњем вијеку, али и вршним вјековима хришћанског српског миленијума, српски народ је могао, притиснут туђим народима опстати, али као народ издијељен на ситне политичко–територијалне аутономије, као народ који је у високом 18. вијеку живио у древном организационом моделу својих родовских мрежа. У то вријеме тај је модел организовања могао бити дјелотворан. Наши су стари нама оставили велико материјално наслијеђе средњега вијека. Све што смо живјели током 19. вијека, под аустроугарском окупацијом, представља искварени, модифицирани кодекс, и у обичајно–вјерском комплексу. Ми који смо изучавали изворну архивску грађу 18. вијека у српском поморју, знамо посигурно да живот српскога друштва у вијеку млетачке управе, на примјер, и у 19. вијеку носе доста разлика. Срби су у другу половицу 19. вијека и у 20. вијек ушли у дубокој поларизацији својега друштва: на предоминирајућу скупину (дио) народа који је живио искварене моделе родовске организационе структуре са продирањем елемената туђинског државно–политичког и културног глобала у ове резидуе родовског друштва, и онај дио народа који је у то вријеме неодступно и жртвено прихватио начела хришћанског морала путем уградње специфично хришћанских догми у живот наших динарских српско–православних заједница. То је онај елитни дио друштва који је стварао материјално наслијеђе за надметање са свијетом и који се заложио за успоставу хришћанског реда и поретка и укључење великог и скоро непрегледног прасловенског свијета у породицу Христових народа Средоземља. Наш 20. вијек донио је велика искушења и продубљавање дубоке подјеле Срба. Срби који су стајали у својим културним изолатима у потицају својег најснажнијег дијела друштва, анархистичке оријентације, који је давно изгубио организационе шеме и извршну снагу древног устројства српскога друштва, а несумњиво у процесу брисања и премоделирања старих обичајно–вјерских установа, у доба Аустроугарске, понијеће се једном туђинском противдржавном и противцрквеном идејом. Ми данас морамо прихватити да тај покрет није био мали. Он је у своме артикулисаном облику сажимао васцјели корпус антисрпских идеја. Нема ни једнога елемента народности који није био погођен, прије или касније. Он је управо свој врхунски израз у поратној историји Срба задобио у дјеловању подгоричког режима и у покрету црногорских сепаратиста постантибирократског преобраћења, јер у њему као најснажнији заговарачи испуњени мржњом дјелују они који су смјењени. Српска елита, средњи, грађански или грађанскији дио друштва, још је за вријеме другог свјетског рата, и веома интензивно, послије рата, уништен. Уништен или расељен, помјерен. Обим физичког уништења инвентивног дијела српског друштва још увијек није могуће измјерити. Није постојала ни слабашна могућност да ми као друштво, нарочито у нашим предњачећим регијама регрутујемо квалитет за политику, науку, културу. Сви покушаји стварања, објашњавања и изналажења реалних оквира за преусмјеравање регресивних токова догодили су се далеко, у емиграцији. Сви физички сукоби Срба били оно зачети у ратним метежима васколиког свијета, или како другачије, представљају израз дубоког унутрашњег сукоба у српскоме народу.

Српски истраживачи створили су у прошлости много вриједних дјела која су настојала да путем изучавања у обичајном комплексу, или тачније, обичајно–вјерском, докуче обрисе старе српске вјере. Веселин Чајкановић је начинио непревазиђена дјела која обиљежава компаративност и тежња за препознавањем заједничких исходишта европске паганске традиције. Ми смо у нашим истраживањима на терену и у архивима стекли утисак да је прекид са синтетичком традицијом Балкана био груб и готово тренутачан, и што је много важније – није се догодио давно. Догодио се, барем када су у питању наши приморски и непосредни полеђински изолати, у последњих двјеста година, дакле, у вријеме доминације Аустроугарске монархије нашим динарским планинским етничким и културним језграма. Прекид је продубљиван у последњих пола вијека владавине Брозових–брозовских комуниста у заједници Јужних Словена, који у своме интернационализму нису уочили дубоки домашај и шансу за теоријско продубљавање своје идеје у исквареној српској етничкој религиозности чији су практични одрази били видљиви у животу динарских Срба. Али механизми исквареног српског етничког фронта су дјеловали и без написаног програма рушећи народност и државност. Управо због тога догодило се да прекид историјског и митског памћења динарских Срба буде необично потпун. Историјско памћење динарских Срба брисано је у двије фазе или два огромна периода. Први период трајао је дуго, готово један миленијум и зачет је као унутрашњи покрет, међу Србима, у сукобу двије велике политичке и идеолошке групације. Овај је процес обиљежила изразита временска и просторна дисконгруентност. Бијаше то процес практичне хришћанизације Срба пагана. Иако је овај поступак имао опште национални карактер, он се у различитим регијама простирао изразито неуједначено. Утисак је, најслабије, током средњега вијека, кроз Босну и Црну Гору. Отпор хришћанизацији и утемељењу установа институционалног Православља у овим крајевима учиниће да се свршетак средњега вијека помјера у вршне вјекове новога вијека. У овим областима ипак је српски народ остварио велику и оригиналну духовну синтезу која је своје очигледне изразе сачувала на гробним споменицима Босне и Херцеговине у средњем вијеку. У сваком случају, овај је процес и овај први период, обиљежила поступност, која је допустила да се у српским земљама створи препознатљиво материјално–културно наслијеђе. Други период почиње са почетком аустријске и аустроугарске владавине старим српским земљама. Постоји мноштво доказа о покушајима затирања старих српских обичајних установа путем мјера државне репресије. Осим тога, ова аустроугарска управа је донијела још нешто. За динарске Србе биће 19. вијек вијеком образовања у страним земљама и њиховим университетима. Овај ће вијек изродити велике затираче Истине о српској народној историји међу самим Србима, и исто тако, велику и значајну групу промовената Истине међу Србима и међу странцима. Поред репресије, у овоме вијеку ствараће се међу Србима и нове норме и стандарди друштвеног рангирања и вредновања свеукупног традиционалног поступка и традиционалног живота. Овај механизам конверзије Срба постаће дјелотворнијим механизмом од мјера било какве државне принуде. У доба аустроугарске окупације динарских области, и то средишњих динарских области (Босне), српски народ ће створити нови елитни слој друштва који ће показати нове реперне вриједности и мјерила друштвеног успјеха. Овај ће процес обиљежити наглост и неприродност и он ће свој директни продужетак доживјети и пронаћи у вријеме управе брозовских комуниста послије другог свијетског рата, и у њему. Биће то велико финале у поступку затирања српских земаља на простору јужнословенске државне заједнице.

Вјероватно је да нема згоднијег модела за посматрање и изучавање процеса рушења народних обиљежја и његове народне Цркве од Боке Которске. Сачувани архиви, велики значај и домети културне мисије мале и економски снажне српске земље. Њено последње народно–црквено окупљање учињено је у првим деценијама 19. вијека на оставштини великог дјела драчевићких Срба под управом Венеције. Чак су то окупљање носили стари игумани који су градили последњи и најјаснији симбол српске Боке: Велику цркву манастира Савина. Од тога часа до данас руши се српска Бока, и све српске земље, а наш велики и добри динарски свијет веома изразито. Дакле, равно двије стотине година. аустроугарска окупација и њен директни продужетак у комунистичком покрету код Срба у доба Јосипа Броза Тита, који је, ево, домашио до својега врхунца у анархистичком и атеистичком покрету црногорских сепаратиста у наше дане.

 Преузето са:Пројекат Растко-Бока


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs