Идеологија Србског Национализма

Велика Србија

Генерална — Аутор svarog @ 19:12

Велика Србија

 

Док су хрватски родољуби, – с малим изузетком, – сматрали да се Велика Хрватска може остварити само у оквиру Аустрије, дотле су српски политичари, – готово без изузетака, – веровали да се Велика Србија може створити само по цену распада Аустроугарске.

Отуда сукоб између Срба и Хрвата у питању Анексије: док су Срби Анексију схватили као један пораз своје националне идеје, као удар за Српство и цело Словенство, дотле су Хрвати овај чин аустроугарске дипломатије глорификовали као један успех хрватске националне идеје, као један корак ка остварењу Велике Хрватске, и као такав, врло користан и са општесловенског гледишта, па да би за Анексију придобио саму Русију, тадашњи хрватски национални идеолог Стјепан Радић отпутовао је у Петроград (посетио је и Москву), где је покушао да, у смислу своје анексионистичке идеологије, утиче на руско јавно мњење (које је било одлучно противно Анексији).

(Кад је, на основу поверљивих извештаја из Беча, утврђено да је Радић у Русију путовао о трошку Балплаца, он је протеран из Русије).

Отуда и супротност између Србије и Хрватске у току Светског рата: док су се Срби очајно опирали аустријској најезди и док су каткад покушали да пређу аустријску границу (полазило им је за руком да пређу Дрину и да се приближе Сарајеву, а прелазили су и Саву и заузимали Срем) – дотле су Хрвати, као аустријски војници, с ентузијазмом борили се за Аустрију, и при првом прелазу у Србију показали су се према ненаоружаном становништву свирепији, него и сами Мађари, убијајући без милости старе људе, силујући жене и девојке, набијајући на нож малу децу.

(Све су ово на лицу места утврдиле стране мисије, а за ове нечувене вандализме Хрвати су остали некажњени као што су остали некажњени и Бугари за њихове беспримерне зулуме над српским становништвом које је било под њиховом окупацијом).

После коначног освојења Србије, њен гувернер Хрват Салис-Севис (аустријски генерал, сада наш пензионер) путује по Србији како је он говорио, да "освоји срца покореног становништва", и јадни српски народ, са свештенством на челу, дочекује га најпомпезније, а он, као неки суверен, држи беседе народу, и свештеницима например, овако придикује: "Крстити, венчати и у гроб спратити. Ништ више... ништ !."

Србија је подељена између Аустрије и Бугарске, граница иде реком Моравом. Бугари су заузели целу Македонију, а на Косову пирују Арнаути, чувени зликовац Хасан-бегВучитрнац враћа се у Вучитрн, где га народ најсвечаније дочекује па и јадни Срби (под морање), а Хасан-бег, поздрављајући се с народом, каже: "Замало нисам ухватио Краља Петра".

На једном банкету приређеном аустријским официрима у Митровици познати арнаутски првак Неџиб Драга (који је раније важио као пријатељ Срба) држи здравицу на француском језику (немачки није знао), у којој слави победу Централних сила, поздравља долазак "царске ослободилачке војске" на Косово и најсвечаније проглашава да је Србија за навек покопана...

При доласку немачког цара Виљема ИИ на Балкан, у његову част приређује се банкет у Нишу, на коме бугарски краљ Фердинанд држи здравицу на латинском језику (Кобург и латински!), величајући Виљема као "цара над царевима" и као творца новог Римског царства немачке нације! Србије је нестало, а на њеним рушевинама створене су на Балкану Велика Бугарска и Велика Хрватска, обе под егидом "Апостолске Монархије".

Преокретом на бојном пољу који је настао у другој половини 1918 године Централне силе дочекале су слом, а "почетак краја" настао је на Балкану, где је српска војска, уз припомоћ савезничке војске, пробила аустро-немачко-бугарски фронт, па Бугарску принудила на капитулацију, а Аустро-угарску претерала преко шест река, заузевши све словенске територије на Југу које су биле у поседу Двојне Монархије.

Од Велике Бугарске ни трага ни гласа, од Велике Хрватске ни трага ни гласа!.

Дошао је час да се прогласи Велика Србија, светска историја, која је, по Волтеровим речима, "светски суд", пресудила је ствар у корист Срба, у корист њихових националних аспирација.

Хрватска би тада имала да подели судбину Мађарске и Аустрије, имала би да испашта за недела аустро-мађарско-хрватске војске и дипломатије. То захтева правда, тада прибегавају лукавству: изјављују да се кају, одричу се Аустрије и проглашавају своју солидарност са Србијом и, стављају се под заштиту Србије, под заштиту њене војске и њене дипломатије. Србија прима ово покајање, предаје забораву све што је било за време Рата, спасава Хрватску од бољшевизма, спасава њену валуту од катастрофе, а на Конференцији мира у Версаљу Србија својим ауторитетом успева да добије за Хрватску повољне границе према Мађарској и Италији.

За љубав Хрватима одустаје се од проглашења Велике Србије, Срби се одричу сваке хегемоније, Хрвати и Словенци примају се у зајединицу као равнопавна браћа, њихова имена улазе у само државно име.

Али кад је Конференција мира свршила свој посао, Хрвати почињу да фрондирају, они сад почињу да причају о некаквој "хегемонији Срба", за њих су Срби "некултурни" (док, међутим, имају само ласкаве речи за Бугаре као да су они културнији од Срба!). Они сад траже од Срба да своју власт повуку из Хрватске, шта више да је повуку из Босне и Далмације!

Све те крајеве они сад сматрају као своје, као саставне делове Велике Хрватске, која би имала да се прогласи одмах после повлачења српске војске!

Дакле, да би се остварила велика Хрватска, Србија има да се повуче у старе границе, у предратне границе!

То значи да Срби нису ратовали за Велику Србију него за Велику Хрватску!

То је оно што народ каже: један тресе, а други купи!

Кад се све то има у виду, онда је јасно да је учињена велика погрешка што одмах после победе није проглашена Велика Србија. Да је проглашена Велика Србија, ми данас не бисмо имали више тешкоћа с Хрватима него што их имамо, а српски народ био би компактнији и претстављао би јачу силу него што је сада случај.

Место Велике Србије проглашена је Југославија. Тиме је хтело да се направи један компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србије и Велике Хрватске.

Али Хрвати неће ову синтезу. Они хоће издајањ Хрватске. Та тежња за издвајањем окупила је сада све Хрвате, – готово све, – под вођством Влатка Мачека. Тако је постало фамозно "хрватско питање".

Београдски политичари, готово без изузетака, признају да хрватско питање "постоји", признају му велику важност и настоје да га "реше".

Конкретно формулу за решење хрватског питања још нико није предложио, ни са хрватске ни са српске стране. Овде се, као што сам раније констатовао, документује једно велико фарисејство наших политичара, српских као и хрватских.

По свему судећи, изгледа да смо на путу да добијемо неку "хрватску нагодбу". О садржини те нагодбе и њеном обиму и њеном обиму не може се још ништа рећи, то ће зависити од мериторних преговора."

То нагодба, међутим, повлачи собом једну конзеквенцију за Србе: они морају прогласити Велику Србију.

Ова ће имати да обухвати све наше данашње територије сем Баније. Пошто се Срби у Банији солидаришу с Хрватима, онда њихова судбина постаје за Србије индиферентна.

Доста је било назаренства с наше стране, томе једном има да се учини крај: Не сме се дозволити да Српство буде и даље понишавано и малтретирано и да се они који су у рату побеђени понашају када су они победници.

К.Цицварић

("Балкан", Београд, 21. X 1936)


Почетак Слома Србскога

Генерална — Аутор svarog @ 13:08

Др Горан Комар

 

Почетак слома српскога

 

Побожност Срба, а нарочито динарских Срба, несумњиво, ни у првој половици 20. вијека које имала квалитет црквености, јер је дозволила да се у њој прихвати једна богоборачка идеологија која се у својим најјаснијим одразима пројавила као противнародни покрет. Покрет уперен и организован ка уништењу свих националних обиљежја. Тај покрет је тражио своје теоријске оквире у неким туђинским идеологијама, и никада није уочио широки простор за прихватање у одређеним конституцијским одликама српског народа. Он се јасно декларисао против Цркве, учинио да Црква постане сиромашнија и кадровски слабија, али никада, у декларативном и програмском смислу у постављању теоријског оквира, у тражењу јасних прихватишта и исходишта, он није маркирао нешто што јесте било његово стварно извориште грубе физичке снаге и његове изненађујуће масовности која је била изразита управо у оним средишњим дјеловима српског народа, на његовом средишњем динарском планинском билу. Нико није уочио још једну истину: овај је покрет и те како наслоњен на тековине аустроугарске монархије која је управо овим дјеловима српског етничког простора господарила у 19. вијеку. У томе се налази и објашњење за релативно значајно учешће у комунистичком покрету наших приморских Срба, па чак и оних који су вјековима припадали изграђеном грађанском сталежу, сталежу помораца и трговаца. У баштињењу синтетичке религиозности наших балканских политичких и културних рефугијума и изолата, у средњем вијеку, али и вршним вјековима хришћанског српског миленијума, српски народ је могао, притиснут туђим народима опстати, али као народ издијељен на ситне политичко–територијалне аутономије, као народ који је у високом 18. вијеку живио у древном организационом моделу својих родовских мрежа. У то вријеме тај је модел организовања могао бити дјелотворан. Наши су стари нама оставили велико материјално наслијеђе средњега вијека. Све што смо живјели током 19. вијека, под аустроугарском окупацијом, представља искварени, модифицирани кодекс, и у обичајно–вјерском комплексу. Ми који смо изучавали изворну архивску грађу 18. вијека у српском поморју, знамо посигурно да живот српскога друштва у вијеку млетачке управе, на примјер, и у 19. вијеку носе доста разлика. Срби су у другу половицу 19. вијека и у 20. вијек ушли у дубокој поларизацији својега друштва: на предоминирајућу скупину (дио) народа који је живио искварене моделе родовске организационе структуре са продирањем елемената туђинског државно–политичког и културног глобала у ове резидуе родовског друштва, и онај дио народа који је у то вријеме неодступно и жртвено прихватио начела хришћанског морала путем уградње специфично хришћанских догми у живот наших динарских српско–православних заједница. То је онај елитни дио друштва који је стварао материјално наслијеђе за надметање са свијетом и који се заложио за успоставу хришћанског реда и поретка и укључење великог и скоро непрегледног прасловенског свијета у породицу Христових народа Средоземља. Наш 20. вијек донио је велика искушења и продубљавање дубоке подјеле Срба. Срби који су стајали у својим културним изолатима у потицају својег најснажнијег дијела друштва, анархистичке оријентације, који је давно изгубио организационе шеме и извршну снагу древног устројства српскога друштва, а несумњиво у процесу брисања и премоделирања старих обичајно–вјерских установа, у доба Аустроугарске, понијеће се једном туђинском противдржавном и противцрквеном идејом. Ми данас морамо прихватити да тај покрет није био мали. Он је у своме артикулисаном облику сажимао васцјели корпус антисрпских идеја. Нема ни једнога елемента народности који није био погођен, прије или касније. Он је управо свој врхунски израз у поратној историји Срба задобио у дјеловању подгоричког режима и у покрету црногорских сепаратиста постантибирократског преобраћења, јер у њему као најснажнији заговарачи испуњени мржњом дјелују они који су смјењени. Српска елита, средњи, грађански или грађанскији дио друштва, још је за вријеме другог свјетског рата, и веома интензивно, послије рата, уништен. Уништен или расељен, помјерен. Обим физичког уништења инвентивног дијела српског друштва још увијек није могуће измјерити. Није постојала ни слабашна могућност да ми као друштво, нарочито у нашим предњачећим регијама регрутујемо квалитет за политику, науку, културу. Сви покушаји стварања, објашњавања и изналажења реалних оквира за преусмјеравање регресивних токова догодили су се далеко, у емиграцији. Сви физички сукоби Срба били оно зачети у ратним метежима васколиког свијета, или како другачије, представљају израз дубоког унутрашњег сукоба у српскоме народу.

Српски истраживачи створили су у прошлости много вриједних дјела која су настојала да путем изучавања у обичајном комплексу, или тачније, обичајно–вјерском, докуче обрисе старе српске вјере. Веселин Чајкановић је начинио непревазиђена дјела која обиљежава компаративност и тежња за препознавањем заједничких исходишта европске паганске традиције. Ми смо у нашим истраживањима на терену и у архивима стекли утисак да је прекид са синтетичком традицијом Балкана био груб и готово тренутачан, и што је много важније – није се догодио давно. Догодио се, барем када су у питању наши приморски и непосредни полеђински изолати, у последњих двјеста година, дакле, у вријеме доминације Аустроугарске монархије нашим динарским планинским етничким и културним језграма. Прекид је продубљиван у последњих пола вијека владавине Брозових–брозовских комуниста у заједници Јужних Словена, који у своме интернационализму нису уочили дубоки домашај и шансу за теоријско продубљавање своје идеје у исквареној српској етничкој религиозности чији су практични одрази били видљиви у животу динарских Срба. Али механизми исквареног српског етничког фронта су дјеловали и без написаног програма рушећи народност и државност. Управо због тога догодило се да прекид историјског и митског памћења динарских Срба буде необично потпун. Историјско памћење динарских Срба брисано је у двије фазе или два огромна периода. Први период трајао је дуго, готово један миленијум и зачет је као унутрашњи покрет, међу Србима, у сукобу двије велике политичке и идеолошке групације. Овај је процес обиљежила изразита временска и просторна дисконгруентност. Бијаше то процес практичне хришћанизације Срба пагана. Иако је овај поступак имао опште национални карактер, он се у различитим регијама простирао изразито неуједначено. Утисак је, најслабије, током средњега вијека, кроз Босну и Црну Гору. Отпор хришћанизацији и утемељењу установа институционалног Православља у овим крајевима учиниће да се свршетак средњега вијека помјера у вршне вјекове новога вијека. У овим областима ипак је српски народ остварио велику и оригиналну духовну синтезу која је своје очигледне изразе сачувала на гробним споменицима Босне и Херцеговине у средњем вијеку. У сваком случају, овај је процес и овај први период, обиљежила поступност, која је допустила да се у српским земљама створи препознатљиво материјално–културно наслијеђе. Други период почиње са почетком аустријске и аустроугарске владавине старим српским земљама. Постоји мноштво доказа о покушајима затирања старих српских обичајних установа путем мјера државне репресије. Осим тога, ова аустроугарска управа је донијела још нешто. За динарске Србе биће 19. вијек вијеком образовања у страним земљама и њиховим университетима. Овај ће вијек изродити велике затираче Истине о српској народној историји међу самим Србима, и исто тако, велику и значајну групу промовената Истине међу Србима и међу странцима. Поред репресије, у овоме вијеку ствараће се међу Србима и нове норме и стандарди друштвеног рангирања и вредновања свеукупног традиционалног поступка и традиционалног живота. Овај механизам конверзије Срба постаће дјелотворнијим механизмом од мјера било какве државне принуде. У доба аустроугарске окупације динарских области, и то средишњих динарских области (Босне), српски народ ће створити нови елитни слој друштва који ће показати нове реперне вриједности и мјерила друштвеног успјеха. Овај ће процес обиљежити наглост и неприродност и он ће свој директни продужетак доживјети и пронаћи у вријеме управе брозовских комуниста послије другог свијетског рата, и у њему. Биће то велико финале у поступку затирања српских земаља на простору јужнословенске државне заједнице.

Вјероватно је да нема згоднијег модела за посматрање и изучавање процеса рушења народних обиљежја и његове народне Цркве од Боке Которске. Сачувани архиви, велики значај и домети културне мисије мале и економски снажне српске земље. Њено последње народно–црквено окупљање учињено је у првим деценијама 19. вијека на оставштини великог дјела драчевићких Срба под управом Венеције. Чак су то окупљање носили стари игумани који су градили последњи и најјаснији симбол српске Боке: Велику цркву манастира Савина. Од тога часа до данас руши се српска Бока, и све српске земље, а наш велики и добри динарски свијет веома изразито. Дакле, равно двије стотине година. аустроугарска окупација и њен директни продужетак у комунистичком покрету код Срба у доба Јосипа Броза Тита, који је, ево, домашио до својега врхунца у анархистичком и атеистичком покрету црногорских сепаратиста у наше дане.

 Преузето са:Пројекат Растко-Бока


Powered by blog.rs