Идеологија Србског Национализма

Сребреница 2

Генерална — Аутор svarog @ 12:09

(Не) коме не одговара истина о Сребреници?

 

Аутор: Светозар Радишић

СРБИ СУ ДУЖНИ ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА”.

Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата”, попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. Прилика је сада, када су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава” помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата” Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице”. То место и трапаво режирана филмска фарса која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље.

Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран” да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа.

Слепи код очију

Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци дигитални фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ” који се пред њиховим очима „догодио” у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници, када се зна да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита и да су неки, од тзв. стационарних, због надгледања на Западу планираних операције, премештени и „фиксирани” изнад Балкана? Како је могуће да муслиманске снаге које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне, у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену тих масовних злочина? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран”, не сниме бар једну сцену убијања?

С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава” нису ни покушали да виде чиновници „великог брата”

,јер боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није заинтересован за истину о Сребреници.

Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса”, „Коријере дела сера”, „Ел паса”, „Гардијана” и „Индипендентеа”? Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу”, да је злочин на пијаци „Маркале”, гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони”, формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?

Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници”.

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!”

Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”.

Трагом истине

Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је ‘покољ у Сребреници’ француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу”. У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута”, на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници” .

Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској и Црној Гори не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора” и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон” избацили су уљезе уз узвике „издајице!”и „сорошевци!”. Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација”, Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност”, Алтернативне образовне институције итд.

Неговање лажи

Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке” искористили „добре услуге” илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова”. Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”.

Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично”, што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow’s Morning” број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”. Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје”.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу”.

Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата” и то оних „људи” којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима”, да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата”.

Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.

Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се као докази легитимно користе снимци не легално „пресретнутих разговора”. Зар је могуће да судије не знају да се снимци могу намонтирати. Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.
……..

 


Стефан Твртко I Котроманић

Генерална — Аутор svarog @ 10:54

Ненад Шеровић

 

Стефан Твртко I Котроманић
(1353 – 1391)

Твртко I Котроманић био је босански бан од 1353. до 1377., краљ Срба, Босне и Поморја и Западних страна од 1377. до 1390, краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја 1390 – 1391.

Твртко I је син кнеза Владислава Котроманића и Јелене Шубићеве. Престо насљеђује од свог стрица бана Стјепана II 1353. године. Прве године по стричевој смрти помагао га је отац, а по очевој смрти 1354. године подржава га његова енергична мајка. Твртко долази на власт у вријеме великих борби, које је мађарски краљ Лајош Велики водио против Млечића ради посједа у Далмацији, и против Срба. Као мађарски вазал, Твртко се заузимао 1355. године у Далмацији заједно са мајком, да се далматински градови опредијеле против Млечана. И поред свега, Мађари нису били задовољни његовим држањем, и присилили су га у љето 1357. године да им уступи Хум до Неретве, као мираз уз Јелисавету, ћерку Стјепана II, а жену краља Лајоша. Кад су Мађари 1363. године покушали да Твртка стегну још јаче, он им се супротставио војно. Мађари шаљу двије војске против Босне, али су обје биле сузбијене: једну – коју води краљ Лајош, под градом Соколом; друга под Сребрником. Послије ових побједа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле. На челу покрета стао је његов млађи брат Вук. Покрет се претворио у отворену побуну, и због тога почетком прољећа 1366. г. Твртко и његова мајка протјерани су из Босне, а за новог бана постављен је Вук. Због ових догађаја Твртко се обраћа за помоћ мађарском краљу, и уз његову помоћ се вратио у земљу и на власт. Током 1366. и 1367. године Твртко је успио да смири цијелу земљу, а његов брат Вук је побјегао у Дубровник. Послије је Вук покушао да против Твртка покрене папску курију и преко ње мађарски двор, али у томе није имао успјеха.

Смрћу српског цара Уроша 1371. године изумрла је мушка линија династије Немањића. Погибијом краља Вукашина у бици на Марици 1371. године нестало је стварног господара Србије. Послије ових догађаја, који су имали далекосежне посљедице за цијело Српство, Твртко се јавља са својим претензијама на српски престо. Како је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, која је била удата за његовог дједа Стјепана Котромана, што значи Немањић по женској линији, то је са правом тражио српску круну.

Са кнезом Лазаром био је у добрим односима. У то вријеме кнез Лазар био је господар Моравске Србије и исто као Твртко сусјед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у горе поменутој побуни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару отео је Рудник. Имао је претензије, да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља. Удруженим снагама Твртко и кнез Лазар поразили су Николу Алтомановића и уништили његову власт 1373. године. Дијелећи његову баштину, босански бан је припојио Босни подрињски дио српских земаља. Као господар једног дијела некадашњих немањићких посједа, Твртко се радо прихватио да се веже за њихове државне традиције. Зато Твртку није било тешко да се приклони схватању свог логотета Влатка, који га је убјеђивао да управо њему припада српска краљевска круна. Твртко I крунисао се за краља на новостеченом подручју. Крунисање је обављено у јесен 1377. г., највјероватније на Митровдан у манастиру Милешеви, мјесту особитог култа Светог Саве, оснивача Српске цркве. Крунисан је круном српске краљевске куће за краља Србљем, Босње и Поморју и Западним странам и свом народном имену додао оно које су симболички носили сви српски владари – Стефан. Твртково крунисање признали су најистакнутији српски господари, признали су га Дубровчани и Млечани, и он је, уздигнувши се у јерархију владара, усвојивши звања и церемонијал српског двора, учврстио власт у Босни.

Послије смрти краља Лајоша Великог 1382. г., мађарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Он је стога 1382. године подигао град Нови као утврђено босанско пристаниште. Кад је краљ Твртко дао зидати овај нови свој град, дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град доби назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију. Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама босанске државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на сјеверној страни улаза у залив Боке Которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на рјечици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382. г., што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и намјеном, а то је да буде трг соли.

Добитком Котора 1385. г. Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије цијелу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. г. «огњиште Шубићеве породице». Његове акције омели су за извјесно вријеме напади Турске на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. г. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. г. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један дио војске с војводом Влатком Вуковићем, побједником у бици код Билеће. Босански одред том приликом није много страдао, и војвода Влатко је обавијестио Твртка да је побједа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову као српски краљ, обавезан да штити земље «родитеља и прародитеља својих, господе српске». Краљ Твртко је био потпуно убијеђен да је његова војска и војска српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику побједу. У том смислу Твртко је слао писма хришћанским државама, јављајући радосну вијест о свом великом тријумфу. Сачуван је остао одговор Фиренце, стилизован од познатог хуманисте Колуча Салутатија, у коме се хвале и славе – краљевство Босне, којем је пало у дио да «бије тако славну битку и задобије толику побједу, јунаци који су убили Мурата и краљ кога је посветила тако славна побједа којој се успомена никад неће избрисати».

У љето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра, и највећим дијелом Хрватске. О Твртковој веома краткој владавини над Далмацијом и залеђем (трајала је свега 9 мјесеци) сачувано је врло мало података. У неким сачуваним латинским актима с титулом краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја Твртко се јавља први пут 10. јула 1390. године. Усред својих успјеха Твртко изненада умире марта мјесеца 1391. године.

Тврткова смрт донијела је крај блиставом раздобљу босанске историје. На штету краљевске власти, почели су да узимају маха обласни господари. Одсуство чврсте државне организације допринијело је брзом паду ауторитета владара. Смрт краљева је створила неповољну ситуацију за Босну и за кратко вријеме је читав развитак босанске државе кренуо другим путем.

 

Преузето са:Пројекат Растко Бока


Powered by blog.rs