Идеологија Србског Национализма

Лист Срба католика „Дубровник”

Генерална — Аутор svarog @ 12:51

 

Недељковић: Лист Срба католика „Дубровник”

 

 

Лист „Дубровник” био је гласник Срба католика. Најпознатији уредник листа био је Антун Фабрис. Срби  на Приморју  после Првог светског рата и Уједињења определили су се за  радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. Двадесетих година 20 века лист  „Дубровник” издавао је Одбор Народне Радикалне странке у  Дубровнику. Одговорни уредник био је Михо Клаић а лист је септембра 1922. уређивао Иво Херцо. 

Власник, издавач и уредник од 1937. био је стари национални борац Кристо П. Доминковић, а главни сарадници били су Божо Хопе и Јован Перовић, стари борац и емигрант. Доминковић је био члан Народне радикалне странке. После првог светског рата био је управник и економ Дечјег опоравилишта Министарства социјалне политике и народног здравља на Локруму. Писао је новеле, приповетке. Одликован је Орденом светог Саве. Био је истакнути члан Соколског друштва у Дубровнику.  Лист Дубровник штампан је у Дубровнику а за време Бановине Хрватске и у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом. Редакција листа истицала је: „Помагати „Дубровник” значи помагати ширење националне мисли на нашем Приморју”. Лист је сматрао да је етничко порекло и језик важније од верске припадности. У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика лист је истицао да претставља све Србе католике који живе у Југославији (1). „Дубровник” је истицао да су дубровачки Срби католици били први у нашем народу који су узели за свој програм гесла „ брат је мио, које вјере био" и  „ башка вјера, а башка народност". 

Такође је истицао да је то исто проповједао у својим списима још у задњој четврти 18 вијека Доситије Обрадовић, који је поставио српску народну мисао на модерну основу.  (2) Лист „Дубровник” писао је за Загребачки „Обзор":  „ „Обзор" и његови држе се политике : оно што је моје, моје је; а оно што је твоје, да буде и моје и твоје, док те не истиснемо." (3) Лист је разматрао развој хрватске националне свести код  Срба католика: „Освајачи, да би покорене народе што лакше и што дуже држали у ропству, убијали су им осјећај заједнице с осталом једнокрвном браћом, а уцијепили територијални патриотизам. Тако се развио и Кроатизам као територијална припадност. То нам лијепо илустрира Имбро Штавић у свом чланку : „Хрватска свијест и политичка зрелост”(Хрватски дневник, Загреб, 23 маја 1937) : „ Прије доласка браће Радића мален  дио нашега народа истицао се својим Хрватством. Знам то добро из дјетинства, као код нас у доњој Хрватској или Славонији, особито старијем човјеку никако није ишло у главу, да је Хрват, него је рађе говорио за себе, да је : католик, шокац, Славонац, Граничар. Дакле мјесто имена Хрват могли смо прије чути у разним нашим крајевима ова имена: Загорац, Славонац, Сријемац, Граничар, Приморац, Личанин, Босанац, Херцеговац, Истранин, Међумурац, Шокац и Буњевац ... ” ”(4). О утицају Срба католика из Дубровника : „Босанске власти, са министром ... пл. Калајем на челу нијесу тако пуштале на миру ни наш Дубровник. Католичко Српство дубровачко било им је тешки трун у оку, јер оно није било локалног карактера, но је имало голем уплив и значај и на остали католички дио нашег народа : на старом дубровачком територију, Боци Которској, а што је за босанске власти било најтеже; и на католике Босне и Херцеговине” (5). 

Лист је истицао као пример Србина католика свог сарадника дон Ивана Стојановића.  Херцеговачког поријекла, дум Иван је настојао да очува живе искре поноса старе славе и величине, ,,све у нади да ће негда временом из пепела мртвила и застоја оне разбуктати живи плам и огањ истинског и јаког патриотизма, који ће утрти пут новој слави и величини Дубровника.”(6)

 

 

Поводом сукоба у Сењу 8 и 9 маја 1937. које су изазвале Павелићеве “усташе” многе цркве у Дубровнику истакле су црне заставе. Међу њима и бискупов двор. (7) У листу „ Дубровник” је пренето службено саопштење да међу убијеним и рањеним лицима  има и оних који су осуђивани ради учешћа у личкој усташкој афери и оних која су познати као комунисти.(8) Лист „ Дубровник” је констатовао да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и бискуп у Дубровнику жалили за “усташама” и анализирајући њихове реакције на вест о смрти бискупа Фране Ућелинија-Тице истакао : „ Док су они оплакивали и тиме глорификовали такове елементе, већина у граду није ни била на чисту чему та жалост.  ... Али кад је ...преминуо не само један њихов брат у Христу, већ истински  родољуб, проповевједник братске љубави и вјерске сношљивости, кад је цио честити и прави  Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божје не дадоше никаквог знака саосјећаја. С једне стране жале и глорификују антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И ова чељад одгајају и школују младост, народну узданицу, у својој гимназији. Има ли се та, од њих одгојена младост, угледати у оне, које њихови учитељи жале и глорификују ? ” (9)  У листу „Дубровник” поводом терора ХСС приликом избора пренета је изјава преставника ХСС : ,,Није то никаква диктатура нити терор одоздо, него је то допуштена и поштена слобода”. 

Један читалац се обратио листу „Дубровник” од 27 новембра 1937 са примедбом да су скоро сви радници који раде на градњи кућа из Северне Далмације. Питао се да ли је то случајност. У Дубровнику се градило као никад раније : „Плоче, Пиле, Коно, пут од Гружа стари и нови, Груж, Ријека – а Лапад да и не спомињем......” У листу ,,Дубровник” истакнуто је : На Лопуду је основана Мјесна организација ЈРЗ, на челу са Петром Ућелинијем, поморским капетаном, синовцем бискупа Ућелинија. У њеним редовима било је пет вијећника, изложених претњама и шиканама ХСС. У чланку ,,Вандали” лист ,,Дубровник” је јављао да је у ноћи између 10 и 11 априла 1938. нанесена штета у винограду Андра Грбића из Мандаљене. (10) 

У Сребрном је свечано отварао свој нови пансион један Чех. Позвао је плакатима Дубровчане да га посете. Позвао је из Дубровника  Грађанску Музику која је требала да свира на отварању. Аутобусима и моторима дошло је у Сребрно око 200 Дубровчана, да искористе свој недељни одмор. Пред суседним рестораном нашао се дубровачки народни заступник Роко Мишертић са неколико својих ,,омладинаца”, изазивача. Неколико одрпанаца је стално изазивало, пјевало марјанашке пјесме и клицало ,,Хајл Мачак”. Народни заступник шећкао се испред ресторана да би соколио своје ,,омладинце”. Кад су видели да мирни посјетиоци новог пансиона не реагирају, јер их презиру, омладинци су поломили неколико сламнатих столица-фотеља власника Чеха. Па ни то им није  било доста. Одлучили су су да поразбијају прозоре на аутобусима којим су требали да се враћају посјетиоци Сребрног из Дубровника. Органи власти су морали да прате сваку партију посјетилаца до Дубровника. Странци су се згажали. Послије одласка народног заступника сви његови људи осим десетак букача, који су се разбјежали куд који, пришли су гостима у новотвореном пансиону и братски се погостили веселећи се до касно у ноћ.

У селу Мартиновићима 12. јула 1938. у глуво доба ноћи, експлодирале су два динамита постављена у ћошак Соколане, на два мјеста. Нико није био повређен, али је кућа била знатно оштећена. Лист ,,Дубровник” претпостављао је да су починиоци они који су сијекли туђе лозе, пале стогове. Жандари су спровели у судске тамнице деветорицу сељана, међу којима је био главар села Петрушић. Лист ,,Дубровник” коментарисао је : ,,Ваљда је ово само једна тачка програма за прославу г. Мачекова имендана, ако полиција не нађе за сходно да евентуално коригује поједине тачке.(11)  

Због свог писања о активностима хрватских сепаратиста редакција листа била је изложена нападима оних о којима је писала. Групица хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је јула 1938. пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклик  доље „Дубровник”, ,,крвави” Београд , Стојадиновић, Влада итд.   Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1430 динара уз пропратно писмо : ,,Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према  „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника ... јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! - Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели ! “ (12)  И Чибачани из Жупе дубровачке послали су 110 динара у фонд листа са пропратним писмом : ,,Господине Уредниче! Најенергичније осуђујемо онај дивљачки атак на Ваш цијењ. лист, који још једини брани и чува оно што је наша славна република кроз једанаест вјекова стекла, т.ј. културу, углађеност, финоћу, складност и прави народни осјећај, на што нам у задње вријеме насрнуше туђини, који би силом хтјели да униште нашу дичну прошлост. Молимо се драгоме Богу, госп. Уредниче, да Вам да снаге и дуг живот, да и даље радите на дику и част Дубровника и околице. Увијек Вам вијерни Чибачани”(13)

Насупрот спаљивању листа „Дубровник” од стране групице хрватских сепаратиста Дубровник је 28 јула 1938. приредио величанствени дочек др. Милану Стојадиновићу.  Гђца Бона предала је председнику владе киту цвијећа  у име младог националног Дубровника. Предвођени музиком др. Стојадиновић и пратња прошли су кроз густе масе народа у луци дубровачкој и на Плаци краља Петра. Праћен урнебесним клицањем и махањем стотина барјачића стигао је у Општину.  У општини је примао депутације а са жупљанима и жупљанкама се сликао. Маса света га је допратила до брода ,,Петке” на коју се укрцао да крене у Цавтат. У листу „ Дубровник” о испрачају : ,,Уз непрестано клицање, шаролико свијетло бенгала, пуцање пушака и ракета, кренула је ,,Петка” из луке, а за њом, као пратња, пун велики и удобни пароброд ,,Шипан” Дубровчана. ... Један делиријум одушевљења и радости Цавтаћана дочекао је г. др. Стојадиновића”. Пут председника владе по обалама Јадрана завршио се у Бару. (14) Лист „Дубровник” помагали су прилозима исељеници из Америке. Редакција  листа захвалила се дародавцима. (15)  

Један читалац се обратио листу “Дубровник”од 10 септембра 1938. пишући о активностима хрватских сепаратиста : ,, ... Стога је упрегла да у Дубровник доведе и намјести само оне и онакове наставнике који мисле као и они, ... видјети у поворкама за Мачека или поворкама каквог ,,велебног славља”, гдје се кличе Слободној, Мачеку, Павелићу, Перчецу и осталим тамо њиховим величинама”.(16)

Група од 10-15 младића, из редова мачекове партије напала је  14 новембра 1938. нешто прије 11 сати ноћу Криста Доминковића, уредника „Дубровника” оборивши га на земљу. Навалили су са поклицима: “доље јереза !, доље „Дубровник”, доље влада!” и слично. Група нападача била је састављена од  студената и радника од 20-24 године. Неки од њих имали су  посла са полицијом због свог агресивног држања. У чланку „Разбојнички нападај на нашег уредника” истиче се:„Ово је тај елеменат ког Дубровачки репортери извјесних новина у Сплиту, Загребу и Сарајеву називљу „одлични хрватски омладинци" ".Један од нападача из групе мачекових питомаца осуђен је за напад на уредника на 15 дана тамнице и исплату парничких трошкова. (17) 

Поводом 25 година од избијања Првог светског рата 1939. у листу ,,Дубровник” писано је о страдању дубровачких Срба од објаве рата Србији 1914. :  „Још прије него је званично рат био објављен, подузела су се појединачна и скупа хапшења свих искрених народних људи, који су и  по свом друштвеном положају и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима које су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од којих нам је пок. Аустрија намрла приличан број и који и дан данас кукају за њом и понекад цијене да им се пружа прилика да обнове 1914 годину.”(18)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је користила власт за прогоне и отпуштања Срба, југословенских националиста и сокола. Дубровчани су прославили Дан Уједињења, 1 децембар 1939.  и поред свих техничких сметњи власти ХСС у Дубровнику. Град и предграђе били су искићени заставама. На благодарења у црквама било је бројно грађанство  уз присуство војних и цивилних власти. За време благодарења пред католичком катедралом и православном црквом била је постројена војска и чланови Нове Југославије. Соколска музика предводила је и једне и друге. После благодарења одржана је у соколани свечана сједница, и нови чланови су положили свечану заклетву. После свечане  сједнице упркос техничким сметњама које су имале сврху да омету сваки вањски знак манифестације, формирана је поворка Дубровчана  предвођена соколском музиком. Пред поворком су ношена четири вијенца, која су положена на спомен-плоче у вратима од Пила. Поворку су сачињавали чланови сокола са својом заставом, чланови  Нове Југославије са барјаком, те мноштво дубровчана, који се затекоше на улици, јер је већина њих мислила да због техничких сметњи неће бити никакве јавне манифестације. У поворци је узело учешћа преко 2.000 грађана. Поворка се зауставила у вратима од Пила, гдје су на спомен плоче положени вијенци, а предсједник Нове Југославије, кап. Нико Папа одржао говор упућен омладини, која је баш тог дана у Дубровнику показала и својим бројем и својом одлучношћу, да не постоји техничких сметњи када хоће јавно да се изрази љубав према народу и  држави. 

У листу ,,Дубровник” истакнуто је : ,,Наша дична омладина заслужује овом приликом не само признање већ највећу похвалу.” Након говора кап. Папе кликнуло се је по три пута Слава краљу Ујединитељу и Живио младом краљу Петру II и Југославији. После тога поворка је прошла у потпуном реду преко плаце краља Петра до у Соколану (Спонза). На плаци краља Петра поворка је одала почаст заставама. У коментару листа ,,Дубровник” истакнуто је : ,,... да у  ,Дубровнику – крај свих зала – још се у пуној снази одржава дух љубави према Краљу и Отаџбини, да му тај дух нијесу могле да умање ни ново повучене границе које су га бациле у један неиздржив и неприродан положај у политичком и привредном правцу.”(19) 

Изабрани чланци Антуна Фабриса у издању ,,Дубровника” штампани су у Београду 1940. Књига се могла набавити у књижари Јова Тошовића у Дубровнику. Чланке је скупио и предговор написао др Хенрих Барић, професор универзитета. (20)После Априлског рата Приморје је окупирала Италија. Слутња листа „Дубровник” из 1939. да  они који су их прогонили 1914. чекају прилику да то поново ураде, обистинила се. Страховладу усташа описао је Србин католик Мато Јакшић у својој књизи „Дубровник 1941”. По њој је снимљен филм „Окупација у 26 слика”. 

Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Извори и литература 

1. Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.”, стр.347, „ Српски биографски речник”, том 3, Нови Сад, 2007; „О нашем листу”,стр.3, бр.43, „Дубровник”, 20 новембра 1937; „Онима којима сметамо”, стр.1, бр. 2,  „Дубровник” , 15. јануара 1938, Дубровник; 
2. „Срби католици и Доситеј”,стр. 1, Бр. 47, „ Дубровник”, 18 децембра 1937, Дубровник; 
3. „Non bis in idem", стр. 1, бр.33,  „Дубровник”, 20 августа 1938, Дубровник
4. „Туђински утицај код Хрвата”, стр.2, бр.2, „Дубровник”, 11 јануара 1941, Котор-Дубровник;
5. „ 60-годишњица окупације Босне и Херцеговине“, стр. 3, бр. 39, „Дубровник”,  1 октобар 1938,  Дубровник
6. „О годишњици смрти Дон Ивана Стојановића” , 16 септембар 1939, бр.37, „Дубровник”, Дубровник, стр.1; 
7. „Чудне појаве”, „Дубровник”, бр.16, Дубровник, 22 мај 1937, стр.3;
8.„Крвави догађаји у Сењу”, „Дубровник”, бр. 15, Дубровник, 15 мај 1937, стр.3;
9. „Упоређење, које се не смије заборавити”, „Дубровник”, бр. 18, Дубровник, 5 Јуни 1937, стр.4;
10. ,,Свој своме”, бр. 34, „Дубровник”, 18 Септембар 1937, Дубровник  стр.1; Rag, „Радови и радници у Дубровнику”, бр. 44, „Дубровник”, 27 Новембар 1937, Дубровник, стр.3; ,, Вандали”, ,,Проти Југосл. Радикал. Заједници на Лопуду”, бр. 15, „Дубровник”, 16 априла 1938, Дубровник  стр. 4;
11.,,Чиме се баве Мачекови ,,Народни заступници”, 21 маја 1938, бр. 20, „Дубровник”, Дубровник, стр.4; ,,Увод у Мачекову прославу”, бр.28, „Дубровник”, 16 јула 1938, Дубровник,стр.4; 
12. ,,У фонд листа „Дубровник”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.3; ,,У знаку хиљадугодишње културе”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.3; ,,Самоуправа” о демонстрацијама”, бр. 31, „Дубровник”, 6 августа 1938, Дубровник, стр.4;
13. ,,У фонд ,,Дубровника”, бр. 32, „Дубровник”, 13 аугуста 1938, Дубровник, стр.4;
14. ,,Величанствени дочек  др. Стојадиновића у Дубровнику”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.4; ,,Пут др. Милана Стојадиновића обалама Јадрана”, бр. 31, „Дубровник”, 6 августа 1938, Дубровник, стр.3;
15. „Хвала браћи у Америци”, бр.33, „Дубровник”,  20 аугуста 1938, Дубровник, стр.4;
16. „Дубровачка „писарна”, бр. 36, „Дубровник”, 10 септембар 1938, Дубровник, стр.4;
17. „Разбојнички нападај на нашег уредника",  „Дубровник”, 19 новембра 1938, бр. 46, стр. 3 ; ,,Осуђен нападач”, стр. 4, „Дубровник”,  бр.52, 31 децембра 1938,  Дубровник;
18. „Након 25 година”, бр. 30, „Дубровник”, 29 јула 1939, стр. 4;
19.  ,,Прослава 1 децембра”, бр. 49 „Дубровник”,   9 децембар 1939, Дубровник, стр.4;
20. ,,Изабрани чланци Антуна Фабриса”, „Дубровник”,  27 јула 1940, бр. 29, Дубровник, стр.4;

 

 

 


САЧУВАЈ НАС БОЖЕ ОД АЛБАНАЦА!

Генерална — Аутор svarog @ 12:36

САЧУВАЈ НАС БОЖЕ

ОД АЛБАНАЦА!

(Изјава бискупа Матије Мазарека)


Пише: Проф. Др КАПЛАН БУРОВИЋ, академик



Писао сам и, документима, чињеницама и аргументима, доказао да Албанци нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли и на Косову и осталим областима око граница данашње Албаније. Рекао сам и то да су Албанци сишли са њихових гора у области суседних земаља, конкретно у Грчку, Македонију, Србију (Метохија и Косово) и у Црну Гору. (1) Али нигде нисам ни речи рекао како су се понашали ови Албанци у овим областима Грчке, Македоније, Србије, Црне Горе, па и Италије. Мислио сам да то није ни потребно, јер су пре меме, очевидци, већ рекли то. Али, ови моји савременици, не само да не знају како су се понашали Албанци, већ, напротив, индоктринирају се фалсификованом историјом од албанских "исроричара", "професора" и "академика", који не само што настављају са њиховим претендовањима на аутохтонију већ и оптужују суседне народе да су ови "презрени дошљаци, уљези", као дивљаци и варвари, разарали њихова материјална и духовна достигнућа, њихове домове и њихову културу, па и таманили их немилосрдно, вршили над њима геноцид.

Зато мислимо да је потребно да се зна ово:

1.Грцки историчар Лаоник Халкокондилос (1423-1487), како видите из периода кад је живео, био је савременик првих сеоба Албанаца преко граница њихове данашње Албаније, конкретно у Грчкој, текстуално пише:

"(Арванити - Албанци) затим су грабили и разарали имања Грка и нападајући (Грке) отели су им све што су имали, стоку и товарне животиње. Ове народности (Албанци) су сви номади и ни на једном месту немају њихово устаљено место боравка". (2)

Значи, према југу, тамо - у Грчкој, Албанци су силазили, грабећи, пљачкајући и разарајући, као номади, који "ни на једном месту немају њихово устаљено место боравка". За дивљаштво Албанаца писали су и други византијски историчари, хроничари. Колико за пример спомињем овде Georgii Pachumeris, Nicephori Gregorae, Joanis Cantakuzenus, Mihail Fermodor Kritobulи Georgis Sfrantzes. О албанском дивљаштву посебно имате сведочанства на страницама дела ''ХРОНИКА ЈАНИНЕ калуђера Комнен и Прељуб, као и у делу ''ХРОНИКА ТОКА''.

2. Немац А.Грисебак, пишући за Албанце Дукађина (Област у Средњој Албанији, испод реке Дрим), представља их као дивље. Дословно каже за њих да су "лопови и убице". (3)

Један немацки официр из године 1689, у његовом анонимном дневнику за борбе аустријске војске на Косово, назива Албанце "barbarischin und Unmenschlichen Nation“ (варварска и нехумана нација). (4)

Исто овако, па и са научним претензијама, пишу и други немачки аутори. Колико за пример спомињем овде добро познате немце академикe dr Jakob Philipp Fallmerauer (5) и E. Jackch.

. 3. Исто тако пишу и Италијани Цесаре Ламбросо, Тиронео, Билота, Реналдо Лали, Винценцо Ванутели, Фредерико Мецио, Микеле Петири, Никола Леони и др. Тако један од ових пише: "Ако сретнеш путем Албанца и вука, пушком гађај Албанца и остави вука". Поменути Билота пише: "Ко има за суседа Албанца, зло му јутро свануло".

4. Па и Американац Ц. Л. Сулцбергер, пишући са презрењем о Албанцима, каже за њих да су дивљаци који не знају ништа друго сем да "цепају дрва и да продају лешнике на угловима улица". (6)

Али нису само страни аутори писали тако о Албанцима. Горе од њих су писали о њима сами Албанци.
 

Ево имена неколико њих:

1.Е. Коци је више пута писао за Албанце да су дивљи, па су га зато његови Албанци прогасили за особу која се ставила у служби "италијанских реаксионера". (7) Ово је најобичнија одбрана Албанаца. Чим неко каже нешто против њих, одмах га прогасе да је агент овога и онога, у служби овога и онога, продат код овога и онога.

2. Пашко Васа, познати албански књижевник, непријатељски расположен према Словенима уопште и према Србима посебно, кога до данас његови Албанци још нису оптужили да је "стављен у служби" ма кога против свог народа, у његовом роману BARDHA E TEMALIT, Штампан на француском језику у Паризу 1890. године, из странице у страницу представља Албанце као дивље и супер дивље, мушкарце и жене, вође народа и најобичније људе. Он их и назива д и в љ и м, отворено и без икаквих еквивока. Преко свега, каже нам како једна албанска мајка даје свог недораслог сина, који тек што се дигао на ноге, своме брату, значи ујаку, да би га "научио бурном животу убица". (8)

3. У фоклору ових Албанаца постоји песма Halili dhe Hajrija ( Халил и Хајрија), где се приказује албанска мајка како својом руком коље свог сина у колевци.

4. Шота Галица је клала српску децу по Косову у колевкама и, једног дана, својим је рукама задавила и своје једино дете. Ово нам сведочи албански интелектуалац и "комуниста" Ајет Хаџија, са Косова, али у Албанији и под заставом Енвера Хоџе. (9)

5. У документарном филму о догађајима у Албанији 1997, који су направили Италијани и приказали га преко телевизије, видимо једну Албанку, жену, која, пошто је убила Албанца, свог политичког противника, сише му својим устима крв.

6. Сами Фрашери (1850-1904), један од главних апостола албанског национализма, у његовом делу ШТА ЈЕ БИЛА АЛБАНИЈА, ШТА ЈЕ И ШТА ЋЕ БИТИ? пише: "Током читавог свог живота Албанци су имали велику жељу за ратом и рат су сматрали за уносан посао и своју добит. Ишли су на све стране Европе са оружјем у руци и чинили су да изађе победник онај на чијој су страни стали они.Турци су нашли код Албанаца (муслимана и хришћана!- КБ) једног свог јаког и верног друга за рат; и Албанци су нашли код Турака једног господара, који је пред њима отварао широко и неограничено поље да чине све оно што им је срце желело. За време Турака Албанија је постала богатија неголи ма када друго; јер се Албанци бацаху у рат заједно са Турцима по свим крајевима света и враћали су се натоварени са златом и сребром, са новим оружјем и лепим коњима Арабије, Египта, Курдистана, Мађарске итд" (10). На стр. 35

додаје: "Албанци, мешајући се са Турцима, учествовали су у свим ратовима, које су ови водили и добили против читавог света".

7. Исмаил Кадаре, у више својих дела, па и у његовом главном делу ГЕНЕРАЛ МРТВЕ ВОЈСКЕ, приказује нам албанску мајку сасвим дивљу: она својим рукама убија Италијана, који јој је закуцао на врата и тражио од ње помоћ, да га сакрије где, јер - после капитулације Италије - прогањали су га да га убију Немци Адолфа Хитлера. Овај Кадаре и из Париза пише да су његови Албанци (0ви данашњи!) дивљи и да се њима не може друкчије владати, већ само терором. Чак шта више, обећава свету да, ако га Албанци изаберу за председника Албаније, пошто им је Енвер Хоџа скратио главе, он ће им скратити и ноге.

8. Борећи се против светских аутора, који приказују Албанце као дивљаке, крволоке, лист БАШКИМИ града Скадар, године 1910, у главном чланку, насловљеном "Studimi i marre“ (Луда студија), између осталог пише: "Кажу да су Албанци лоши људи, неразумни, дивљи, нервозни и убице, и тд. Дивљаштво Албанаца је потекло увек због недостатка власти, или боље речено због наопаке владавине оних које су имали над главом. Власти су саме давале разлог нередима, извртале редовну владавину.дајући разлога највећим крвницима да убијају и да ускомешају место и села."

Изразом "дивљаштво Албанаца је потекло увек" аутор тог чланка - негирајући дивљаштво Албанаца - фактички признаје постојање тог дивљаштва.

9. Један од највећих албанских песника и интелектуалаца, академик Ђерђ Фишта, рекао је за Албанце Косова: "Добро је Косово, али без Косоваца!"

10. У мом делу, роман ИЗДАЈА, објављен по први пут 1965. године у Тирани, на албанском језику, приказујем Хасана Ремнику, стварна личност са Косова (о коме су и сами Албанци писали!), како коље Србе у моменту кад они спавају.

Ова је лицност најомиљенија за Албанце свих категорија, јер то његово крваво дело сматрају за јунаштво и лепо, достојанствено. У истом роману спомињем и Албанца Qазоја и Сефес (Сефов Цазо), интелектуалац, инжињер, који је стварно постојао на Косову у току ДСР, а који се тада бавио шкопљењем Срба, да би их употребио као робове, али да се не множе. (11) Да би избегао одмазду, после ДСР пребегао је у Турску и тамо се крије дан-данас, ако већ није умро.

11. Године 1991, у Албанији су избиле демострације са захтевом да се протерају Косовци из Албаније. Том је приликом председник Републике Салих Бериша (актуелно је председник Владе!) позвао становништво да прекине са тим демострацијама, јер нису сви Косовци као они због којих демострирају. Да би их убедио у то, употребио је моје име (познато међу Албанцима Албаније и њене дијаспоре као борца за слободу и демократију!), проглашавајући ме арбитрарно не само Албанцем, већ и Косовцем, иако је сасвим добро знао да ја нисам ни Албанац, камоли и Косовац. Или ово није истина господине Берисха?!

12. Матија Мазарек, који је био католички бискуп у Скопљу, у својим обавештењима која је слао Ватикану о ситуацији на терену, више пута пише за Албанце, жалећи се на њих непрекидно. Ево шта пише 1760: "Стално, многе католичке породице силазе овде са албанских гора; пошто су нервозни, плаховити, љути и горди, као и јако наклоњени да убијају људе, они одбијају да се покоре Турцима, како то налазе света реч Јеванђеља. Неће да Османлијама плате таксе и, истовремено, лутају около сво време, дању и ноћу наоружани, и - ради истине морам рећи - убијају један другог збо једне речи, или због једног малог поступка." (12) У наставку он каже да ови католици, чим стижу на Косово, напуштају своју веру и прелазе на ислам, а са циљем да уживају турске повластице и да пролазе живот без препрека.

У известају из 1791. године бискуп Мазарек каже да су ови Албанци "напунили и покорили" сву Србију (Србијом назива Косово!) и да су учинили многа недела, злочине против хришћана, били они православни, или католици. Он наглашава на посебан начин да су Албанци једна "раса која се множи великом брзином": једна њихова породица може да направи "стотину кућа" за неколико година. Тај извештај Папи он завршава са молбом да му се дозволи да литургији својој дода: "Ab albanensibus libera nos D omine“ (Спаси нас, Боже, од Албанаца!). (13)

Satis superque! (14)

Ипак, ако коме није довољно, нека пође и нек живи са Албанцима, па нека их на својој кожи упозна ко су и шта су, као што сам то ја учинио и - искусио на својој, па коначно и научио. Сигурно да има и међу Албанцима културних, савремених људи, али су ми сами Албанци више пута рекли: "У једној врећи са змијама не исплати се турнути руку да бисте ухватили једну једину јегуљу, која се налази међу тим змијама!"

 


Powered by blog.rs