ИНТЕЛИГЕНЦИЈА
И НАРОД
Питање односа између
наше интелигенције и народа поставља се данас свом својом актуалношћу.Осећа се
на све стране да између једног,многобројнијег,дела наше интелигенције и народа
постоји велики духовни расцеп,јаз који свакодневно постаје већи.Тај факт,резултат
дуго и систематски спровођеног однарођавања,откидања са рођеног духовног
тла,данас нарочито забрињава.А забрињава зашто,што се један народ може успешно
изграђивати и културно и политички само онда ако сви његови слојеви хармонично
сарађују међусобно.Она стара римска прича о побуни против стомака осталих
делова тела скрива у себи дубоку истину.На великом плану духовног изграђивања
правих културних вредности,пред могућностима које као народ носимо у себи,у
доба једне судбоносне свеопште преоријентације и страшно ризичног духовног
беспућа и пометње,питање односа између интелигенције и народа и код нас је
крупно и актуелно.
Човек је данас,то не треба
заборављати,најразочаранији створ на овој планети.И зато ваљда што је човек поставља му се и највише проблема.А
један крупан проблем јесте то како ће се данас живот оријентисати.Јер постоје
само две идеологије живота:једна творачка,она која сабира и изграђује.То је она
велика стихија живота из које су израсле све позитивне културне вредности.Друга
идеологија је разарајућа,она која се суштински супроставља првој и која руши
све што је створено из племенитих порива њених.
И код нас данас,као рефлекс тога што се
догађа у свету,бије се велика битка између те две идеологије живота.Основне
животне вредности доведене су у питање и процењују се поново.Стара животна
схватања се смењују и уступају место новим.Сви су свесни да ово није добро,али
шта треба да дође сутра као ново то још увек многима није јасно.Само се на све
стране осећа нека дотрајалост и иживљеност.Понегде се наслућује,а многима који
даље виде чини се јасно,да нам дани који долазене доносе ни мало оспокојења.У
доба општих друштвених преоријентација и културних смена не може се човек
друкчије осећати.То је основна поука историје.
И код нас се јако врши то духовно
диференцирање.Оно је,стварно,почело у другој половини XVIII века.У идејама
просвећене рационалистичке философије васпитао се одабран круг наших
интелигената у бившој двојној монархији.И они,толико прослављени код нас,први
су унели,у већој мери,туђе духовне елементе у нашу народну душу.Од њих је
почело наше духовно поклоништво западу и наше културне позајмице отуда.Култ
разуму,ослобођеном и просвећеном,култ је коме се највише клањало.Просвећење
разума науком било је у њиховом сазнању идентично просветљењу његовом.Само је
знање,које обогаћује разум,просветљавало личност.Од тада па до данас то
подражавање западу било је све веће.
Као последица таквог културног и духовног
става било је стварање нарочитог,посебног типа интелектуалаца код нас.Тип таквог
интелектуалца тип је човека безобзирног,погашене савести и скамењена срца.То су
и интелектуално и етички развраћене личности,које су прекинуле све духовне везе
са богатим залихама прошлости.Они су у наш народ унели духовну туђинштину и то
најгоре њене тековине:безбоштво,материјалистички поглед на свет и једну дубоку
унутрашњу развраћеност.На том тројству они су изграђивали нашу варошку
грађанску културу,и њоме разбијали народне духовне основе.Оглашујући себе за
борце новог,човечнијег и праведнијег,друштвеног поретка они су себи присвојили
културтрегерску улогу у нашем друштву.Систематски су разбијали све наше народне
вредности прекрајајући их по својим субјективним,никад
тачним,схватањима.Поборници неког прогреса,који је у објективном мерилу
вредности само и једино регрес,они су и саму идеју прогреса са њеним
панкосмичким опредељењем фалсификовали и изокренули.Јер дух фалсификаторски са
кореном у кошмарској метафизици,са исходиштем у неком пандемониуму,основни је
покретач њихове активности.А у свој њиховој активности ,пројављиваној у разним
приликама разно,припремала се свеопшта побуна твари против творца.Створен је
један суштински изокренут поредак вредности.
Једну свесну аморалност унели су они у наш
друштвени живот.Све,многобројне,друштвене аномалије зачеле су се у њима и
разрасле се из њих.По преисконској методи духа који све одриче и они су
почињали са разарањем и одрицањем.Ради веће ироније то је разарање,и духовно и
физичко,вршено у име саграђивања новог и напреднијег.Јер ни у којој се улози
они радије не представљају као у улози градитеља.Само то њихово градитељство
није оно велико неимарство засновано на оном великом,које увек тежи вечном.Јер
из оног тројства на коме су они засновали свој поглед на свет и није могло
произаћи ништа друго.
Другчије је,међутим,живео и живи
народ.Духовно се изграђује и продубљава одржавајући генетичку везу са оним што
је било велико у нашој прошлости сатканој од великих подвига и борби.Зато наш
народни човек зна зашто живи.Двоструко је везан за рођено тло:и духовно и физички
укорењен је у велики народни колектив задржавајући при том све оне позитивне
индивидуалне особине и сву слободу.Хармонични живот природе проживљава се
посведневно на његове очи.И он сам има донекле учешћа у њему.Кроз то учешће он
улази,бар донекле,у дубоку тајну свемирског збивања и сагледа трагове божанске
активности у њима.Зато он и зна и разуме тајну онепорочене мудрости:,,Почетак
је мудрости страх Божији``.
Човек из народа има и шире погледе и дубљи
смисао за једно конструктивно самоудруживање.На то га упућује сва збиља животне
стварности,која се савлађује и побољшава само радом.Зато наш народни човек и не
гледа у раду проклетство,нити у истинском раднику мученика.
На селу,у народу,још увек влада морално
начело вредности;код већег броја интелигената оно је давно ишчезло.У народу још
има духовне девичности,резервоара једне велике творачке моћи.У градовима код
овог типа интелигената свака,па и духовна,девичност је сасвим ишчезла.Село рађа
и даје велике индивидуалности,град их обезличује и дави.Јер је принцип
урбанизма принцип који разлама и разједињује.Град дегенерише и убија све велике
покрете које се роде у народу.А из народа су и код нас долазили сви велики
покрети и све велике личности.Из народа ће доћи и спасење земљи.
Тако је то било до скоро,тако је,у многоме,и
данас.Али у воме захукталом темпу живота,у овој свеопштој преоријентацији и
народне се масе почињу јаче гибати,јер су и у њих унесени микроби,који трују
душу.Па иако је стварно тако ипак се осећа,да је сваким даном све већи јаз између
села и града.Тај велики антагонизам добија сваким даном све отворенији облик
борбе,који није само стара политика фраза.На духовном плану та је борба и
опаснија и тежа,него на економском.Село је увек занављавало град и духовно га
окрепљавало.
Има једна још неутешнија појава:на селу је
све већа тежња за одлажењем у град.Уколико село више сиромаши,утолико се више и
пролетизира;сељак све радије напушта окутњицу и срља у град у коме га
нестаје.Губи се он у утопијама пролетерског безпочвеништва,одрођава се и
распада као никад до сада.То пролетизирање праћено је отступништвом од највећих
наших вредности,од духа који је у нашем народу створио један дубоко етичан и
духовни поглед на свет.Такав човек постаје неман,која у разарању нема милости.У
њему долази до практичног изражаја и примене све оно што су самозвани народни
вођи сејали у његову душу.Све њихово доктринарство у њима се претвара у разорну
акцију.А последице те акције зна се какве су.
На великој се прекретници налазимо.У ставу
ишчекивања.Разочаране у најновије духовно вођство народне масе чекају да их
њихова неоднарођена интелигенција поведе новим путевима славе.Славе духовне и
стваралаштва духовног.Поново вапи ова земља за духовним сједињењем.Само тако ми
можемо доћи до потпуног духовног и културног израза.
А зар Христове речи нису то,да свако
царство,које се изнутра раздели пропада?
ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ
Преузето из:Нова
Искра,Септембар 1997,година VII,бр.46,стр.28-29