Идеологија Србског Национализма

Археолог др Ђорђе Јанковић: о ниподаштавању српских митова

Генерална — Аутор svarog @ 12:30

Археолог др Ђорђе Јанковић: о ниподаштавању српских митова


" Видите, иако се настојало да се у народу развије свест како нас Дрина раздваја - не од данас, од Другог светског рата или од аустроугарске окупације, већ знатно раније, од првих покушаја де се наше тло подели између Рима и Цариграда - заједнички митови, десетерци и гусле, постојећи обреди, односно духовна култура, одређују нашу јединственост. Уграђено ниподаштавање српске историографије према нашим митовима и предањима, спутава нас да установимо њихову вредност, јер је то чисто археолошким методама тешко изводљиво. На пример, позносредњевековни градови-утврђења источно од реке Босне, уколико не носе своје име, називају се по правилу "Град проклете Јерине", а западно од Босне "Град Црне краљице" па и "Град Марије Терезије". Очигледно је реч о једном истом миту, о невољеној владарки. Ту су и топоними "Рељина градина", "Градина Љутица" (Богдана) на Уни. Сасвим је могуће да су те градине родна места или првобитни поседи оних по којима су прозване, који су ступили у службу Немањића и на истоку стекли славу, звања и имања, што се за Рељу Крилатицу, ћесара цара Душана, и зна. То је природно одлажење властелчића-ратника на исток из сиромашног динарског простора. Други је случај са предањима о војводи Момчилу, његовом крилатом коњу и граду Пирлитору, који указују можда на нека старија времена и повезаност клисура Таре са клисурама око Дрвара. Дакле и митови показују јединственост данашњег српског етничког простора од вајкада."

др Ђорђе Јанковић

 


ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И НАРОД

Генерална — Аутор svarog @ 11:37

                             ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И НАРОД

 

Питање односа између наше интелигенције и народа поставља се данас свом својом актуалношћу.Осећа се на све стране да између једног,многобројнијег,дела наше интелигенције и народа постоји велики духовни расцеп,јаз који свакодневно постаје већи.Тај факт,резултат дуго и систематски спровођеног однарођавања,откидања са рођеног духовног тла,данас нарочито забрињава.А забрињава зашто,што се један народ може успешно изграђивати и културно и политички само онда ако сви његови слојеви хармонично сарађују међусобно.Она стара римска прича о побуни против стомака осталих делова тела скрива у себи дубоку истину.На великом плану духовног изграђивања правих културних вредности,пред могућностима које као народ носимо у себи,у доба једне судбоносне свеопште преоријентације и страшно ризичног духовног беспућа и пометње,питање односа између интелигенције и народа и код нас је крупно и актуелно.

  Човек је данас,то не треба заборављати,најразочаранији створ на овој планети.И зато ваљда што је  човек поставља му се и највише проблема.А један крупан проблем јесте то како ће се данас живот оријентисати.Јер постоје само две идеологије живота:једна творачка,она која сабира и изграђује.То је она велика стихија живота из које су израсле све позитивне културне вредности.Друга идеологија је разарајућа,она која се суштински супроставља првој и која руши све што је створено из племенитих порива њених.

  И код нас данас,као рефлекс тога што се догађа у свету,бије се велика битка између те две идеологије живота.Основне животне вредности доведене су у питање и процењују се поново.Стара животна схватања се смењују и уступају место новим.Сви су свесни да ово није добро,али шта треба да дође сутра као ново то још увек многима није јасно.Само се на све стране осећа нека дотрајалост и иживљеност.Понегде се наслућује,а многима који даље виде чини се јасно,да нам дани који долазене доносе ни мало оспокојења.У доба општих друштвених преоријентација и културних смена не може се човек друкчије осећати.То је основна поука историје.

  И код нас се јако врши то духовно диференцирање.Оно је,стварно,почело у другој половини XVIII века.У идејама просвећене рационалистичке философије васпитао се одабран круг наших интелигената у бившој двојној монархији.И они,толико прослављени код нас,први су унели,у већој мери,туђе духовне елементе у нашу народну душу.Од њих је почело наше духовно поклоништво западу и наше културне позајмице отуда.Култ разуму,ослобођеном и просвећеном,култ је коме се највише клањало.Просвећење разума науком било је у њиховом сазнању идентично просветљењу његовом.Само је знање,које обогаћује разум,просветљавало личност.Од тада па до данас то подражавање западу било је све веће.

  Као последица таквог културног и духовног става било је стварање нарочитог,посебног типа интелектуалаца код нас.Тип таквог интелектуалца тип је човека безобзирног,погашене савести и скамењена срца.То су и интелектуално и етички развраћене личности,које су прекинуле све духовне везе са богатим залихама прошлости.Они су у наш народ унели духовну туђинштину и то најгоре њене тековине:безбоштво,материјалистички поглед на свет и једну дубоку унутрашњу развраћеност.На том тројству они су изграђивали нашу варошку грађанску културу,и њоме разбијали народне духовне основе.Оглашујући себе за борце новог,човечнијег и праведнијег,друштвеног поретка они су себи присвојили културтрегерску улогу у нашем друштву.Систематски су разбијали све наше народне вредности прекрајајући их по својим субјективним,никад тачним,схватањима.Поборници неког прогреса,који је у објективном мерилу вредности само и једино регрес,они су и саму идеју прогреса са њеним панкосмичким опредељењем фалсификовали и изокренули.Јер дух фалсификаторски са кореном у кошмарској метафизици,са исходиштем у неком пандемониуму,основни је покретач њихове активности.А у свој њиховој активности ,пројављиваној у разним приликама разно,припремала се свеопшта побуна твари против творца.Створен је један суштински изокренут поредак вредности.

  Једну свесну аморалност унели су они у наш друштвени живот.Све,многобројне,друштвене аномалије зачеле су се у њима и разрасле се из њих.По преисконској методи духа који све одриче и они су почињали са разарањем и одрицањем.Ради веће ироније то је разарање,и духовно и физичко,вршено у име саграђивања новог и напреднијег.Јер ни у којој се улози они радије не представљају као у улози градитеља.Само то њихово градитељство није оно велико неимарство засновано на оном великом,које увек тежи вечном.Јер из оног тројства на коме су они засновали свој поглед на свет и није могло произаћи ништа друго.

  Другчије је,међутим,живео и живи народ.Духовно се изграђује и продубљава одржавајући генетичку везу са оним што је било велико у нашој прошлости сатканој од великих подвига и борби.Зато наш народни човек зна зашто живи.Двоструко је везан за рођено тло:и духовно и физички укорењен је у велики народни колектив задржавајући при том све оне позитивне индивидуалне особине и сву слободу.Хармонични живот природе проживљава се посведневно на његове очи.И он сам има донекле учешћа у њему.Кроз то учешће он улази,бар донекле,у дубоку тајну свемирског збивања и сагледа трагове божанске активности у њима.Зато он и зна и разуме тајну онепорочене мудрости:,,Почетак је мудрости страх Божији``.

  Човек из народа има и шире погледе и дубљи смисао за једно конструктивно самоудруживање.На то га упућује сва збиља животне стварности,која се савлађује и побољшава само радом.Зато наш народни човек и не гледа у раду проклетство,нити у истинском раднику мученика.

  На селу,у народу,још увек влада морално начело вредности;код већег броја интелигената оно је давно ишчезло.У народу још има духовне девичности,резервоара једне велике творачке моћи.У градовима код овог типа интелигената свака,па и духовна,девичност је сасвим ишчезла.Село рађа и даје велике индивидуалности,град их обезличује и дави.Јер је принцип урбанизма принцип који разлама и разједињује.Град дегенерише и убија све велике покрете које се роде у народу.А из народа су и код нас долазили сви велики покрети и све велике личности.Из народа ће доћи и спасење земљи.

  Тако је то било до скоро,тако је,у многоме,и данас.Али у воме захукталом темпу живота,у овој свеопштој преоријентацији и народне се масе почињу јаче гибати,јер су и у њих унесени микроби,који трују душу.Па иако је стварно тако ипак се осећа,да је сваким даном све већи јаз између села и града.Тај велики антагонизам добија сваким даном све отворенији облик борбе,који није само стара политика фраза.На духовном плану та је борба и опаснија и тежа,него на економском.Село је увек занављавало град и духовно га окрепљавало.

  Има једна још неутешнија појава:на селу је све већа тежња за одлажењем у град.Уколико село више сиромаши,утолико се више и пролетизира;сељак све радије напушта окутњицу и срља у град у коме га нестаје.Губи се он у утопијама пролетерског безпочвеништва,одрођава се и распада као никад до сада.То пролетизирање праћено је отступништвом од највећих наших вредности,од духа који је у нашем народу створио један дубоко етичан и духовни поглед на свет.Такав човек постаје неман,која у разарању нема милости.У њему долази до практичног изражаја и примене све оно што су самозвани народни вођи сејали у његову душу.Све њихово доктринарство у њима се претвара у разорну акцију.А последице те акције зна се какве су.

  На великој се прекретници налазимо.У ставу ишчекивања.Разочаране у најновије духовно вођство народне масе чекају да их њихова неоднарођена интелигенција поведе новим путевима славе.Славе духовне и стваралаштва духовног.Поново вапи ова земља за духовним сједињењем.Само тако ми можемо доћи до потпуног духовног и културног израза.

  А зар Христове речи нису то,да свако царство,које се изнутра раздели пропада?

                                                                           ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ

 

Преузето из:Нова Искра,Септембар 1997,година VII,бр.46,стр.28-29


Powered by blog.rs