Идеологија Србског Национализма

ПОРУКА РАДЕНИЦИМА -МИЛАН НЕДИЋ

Генерална — Аутор svarog @ 14:22

ПОРУКА РАДЕНИЦИМА

ДРАГА БРАЋО, СРПСКИ РАДЕНИЦИ, 

Данас хоћу са вама и о вама да говорим. Ја сам ваш дужник. Зато ово сада испуњавам своју дужност према вама.
У нашој великој народној несрећи када је устао, прошле јесени, брат на брата и Србија била на прагу грађанског, братоубилачког рата; када су одрођени синови српског народа нанели му страховите зулуме, покоре, и крвопролића: када су бездушне банде изрода наших витлале овом напаћеном земљом; када се на чело тих разбојника, одметника, паликућа и убица поред белосветских ала ставио један део добро товљене народне интелигенције разуздане и избезумљене, сејући у свом махнитом бесу уништавање и смрт, - у редовима тих несрећника нисте могли наћи наше домаће раднике нити наше раденичке организације.
Ви сами знате, боље од мене шта је све радила црвена Москва да вас, српске раденике, ухвати у своје канџе и да вас направи својим робовима, и управи противу свога рођеног народа, да му ви будете џелати и убице. Шта је све чинила да вас уврсти у којекакве интернационалне и мрачне организације, противне вашем великом осећају народном, противне србизму.
Ви сте, браћо српски раденици, одбили то достојанствено, мушки, како то приличи Србима. Били сте и остали само Срби. Остали сте, као што вам је мајчино млеко казало, верни синови мајке Србије.
У зликовачким бандама комунистичким, које су у црно завиле велики део Србије прошлога лета и јесени, ретко смо могли наћи ког радника, на фронту који руши, пали и убија, али сте их нашли на другој страни, на фронту рада.

Браћо раденици, 

Колико сам вас пута гледао, прошлог лета, у ране часове, тек што је сунце изгрејало, како журним корацима промичете, и слабо храњени и слабо одевени, грабите на свој посао. Посао стваралачки, док су оне банде црвених наших крволока разарале, све што је јадни Србин вековима текао крваво, муком и знојем и тешким жртвама.
И зато питам данас сав честити српски свет:
Ко поруши по Србији јавна народна добра? Ко разори железничке пруге? Ко прекопа путеве? Ко диже у ваздух мостове? Ко онеспособи наше богате руднике те данас оволико сви патимо? Одговор је кратак и језив:
Наши одроди, наши комунисти, „партизани" и вајни „ослободиоци".
А ко поправи све то? Ко поврати народу и душу и живот? Ко га спасе од глади и зиме?
Опет је одговор кратак, али утешан:
Наши, српски раденици, свесни патриоти.
Ко је био међу комунистима нашим!
На највећу жалост морам отворено да кажем један део наше добро товљене и државном бригом однеговане интелигенције: питомци државних менза, ђаци скупо плаћених универзитета, разни државни благодеанци, од државе плаћени чиновници: учитељи, професори, лекари и томе подобно.

Од нашег женског света ко беше међу комунистима?
Неке хистеричне сурунтије, кћери богаташких родитеља, отрована и покварена школована женска омладина: учитељице, студенткиње и туцета развратних жентурина, болесних нерава, жељних авантура.
Ко беше на селу у комунистима? Разни сеоски ђилкоши, газдински и зеленашки синови.
А ко је у радном фронту који поправи све оно што ови злотвори и злодуси српског народа порушише и уништише? Раденици, раденичка сиротиња. Они који су били у Србији увек пасторчад. 
Они на које су сви бивши режими указивали прстом, као на револуционаре, интернационалце, само не на Србе. Они, од којих су сви партијски режими тражили и услуге и подршке: и демонстрације и незадовољства, па њима уцењивали народ и државу.
Браћо раденици, 

Целог прошлог несрећног лета и јесени нисам вас нашао у комунистичким бандама, међу крволочним „партизанима", ни у шумама ни са црвеним петокраким звездама, ни вас ни ваше сестре раденице, али сам вас нашао на послу за обнову Србије.
Јер, ко подиже порушени Београд? - Ви! Српски раденици.
Ко поврати редован живот Србији? - Опет ви! Српски раденици.
Ви, увек ви, где год се ствара ви сте свуда први, на послу и изградњи, зато морате и у државном животу бити међу првима.
Чујте ме, браћо раденици, долази ново доба. Старо се неће никад повратити. У том новом добу, неће се рађати више милионарски синови и кћери: у том новом добу, неће моћи да се тове више они који су за себе збирали све, а од себе нису давали ништа. Они, који су у држави били прави разорени елеменат. Рад ће добити своје право. Раденици, знајте да ћете ви, који сте овако задужили Србију и српски народ у најтежим часовима њеног живота, добити достојно место. За вас мора и друштво и држава да се побрину, да има те и руха и круха, и куће и кућишта. Нећете ви више бити пасторчад, већ збринута деца свог народа, јер сте били и остали највернија његова чеда, јер сте се знали показати кад је требало, његовим најчестијим, највреднијим и најсрпскијим синовима. Кад су они, које је српска држава школовала, наговарала и плаћала да је служе верно и честито, изнервирали и устали противу ње, рушећи сва њена добра и убијали браћу своју, онда ви који ништа од ње нисте тражили, а све сте јој дали, морате добити достојно место у Србији. Ви сте је волели верном синовском љубављу и грцали од туге и суза, спасавајући јој живот да не умре на радост њеним дин-душманима.
Вама, ја претседник Владе народног спаса велим у име отаџбине, Хвала. Овим вам чиним признање јавно пред целим нашим народом и целим културним светом и тиме откупљујем свој дуг пред вама, верним синовима Србије.

МИЛАН НЕДИЋ

 

8. фебруара 1942


ЈОВАН ДЕРЕТИЋ - СРБИЈА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 14:09

ЈОВАН ДЕРЕТИЋ

 

I - СРБИЈА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ

Ово излагање почињемо са великом античком српском државом, Србијом, која се простирала дуж источне обале Јадранског Мора, неколико векова пре римског освајања. Престолница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског Мора, ми називамо Јадранском Србијом, да би смо правили разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији, данашња Румунија, и друга на северу, на Сарматском Мору, које данас називају Балтичким Морем.
Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240 до 230 године с.е. Ову Агронову државу Зонара назива "Српском империјом". (1)
Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву, Кварнери Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског Мора, била је у поседу Србије.
Јадранска Србија је освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229 до 1б8 године с.е., а римска власт је ко начно утврђена тек 9-те године н.е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка.Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали - Илирима. (2)
По распаду Римског Царства, и по распаду римске Илирије, Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира.
Име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 1б0 године с.е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали -Далматима.
Стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу. Нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Српско име се помиње на више начина и неки његови облици су доста удаљени од савременог облика српског имена. Срби се помињу као: Серби, Сераби, Сораби, Сороби, Сорди, Сордиски, Скордиски, Серди, Сарди, Арди (без почетног слова С у новијим издањима античких писаца на Западу), Соробати, Саромати и Сармати. Поред тога, Срби се врло често помињу као Илири, Далмати или Венети. Код неких грчких писаца Срби се помињу и као Спори, Сури и Сабири.
Још је Херодот, у петом веку с.е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Географ Толомеј из Александрије, други век н.е., каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. (Књига 3, глава 5). Овде се под Сарматијом подразумева Северна Србија, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба.
Мавро Орбини, 1б-ти век, каже: "Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени".(3)
Еузебије Памфил, 4-ти век н.е., каже да је Тиберије победио (9-те године н.е.) "сарматске Далмате". (4)
Исто пише и Херман Контракт, 11-ти век, у својој Хроници. (5)
Да су Далмати које је Тиберије победио - Сармати, потврђује и Екехард, 12-ти век, у својој Хроници. (6)
Емоан Флориакенски, 11-ти век, каже: "У земљи Словена које Венетима зову." (7)
Јован Кинамос, 12-ти век, каже: "Срби, који су као народ Далмати, изградили су тврђаву Рас". (8)
Лаоник Халкокондил, 15-ти век, пише о цару Душану и каже да је он намеравао да створи "Европску империју народа илирског". (Стр. 35) Затим даље каже, народи који се зову: "Мези, Илири и Сармати говоре истим језиком". (Стр. 138) (9)
Ф.Г. Бергман, у своме делу "Скити", каже: "Под Сарматима су обухваћени сви Словени". (10)
Е. Прико Де Сент-Мари сматра Сармате за предке јужних Словена, у своме делу:"Јужни Словени". (С. 92) (11) Равенски Анонимус, писац Космографије, половином 7-ог века, каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског Мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, Равенски Анонимус подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. (12)

Да су Илири - Срби, односно Срби - Илири, то јест да се ради о два назива за један исти народ, сведочи и Апиан из Александрије, 1-ви век н.е., познати писац историје Римске Империје. Ди Канж показује како је од Апиановог облика српског имена: Сорди, Сордиски, настао каснији облик Скорди и Скордиски. Ди Канж претходно каже да су становници старе Илирије били: Илири, Либурни Јаподи, Истријани и Скордиски. Под тим искривљеним именом Ди Канж налази Србе у старој Македонији и Горњој Мезији.(13)
Е. Прико Де Сент-Мари каже да су ови Скордиски, у време Римљана, били толико бројни да су насељавали: Илирију, Панонију,, Мезију и Тракију. Он их затим још помиње у данашњој Херцеговини, у Црној Гори, у Босни, на Косову и Метохији и у Македонији. (14)
Све ово што смо навели јасно говори да су Срби били становници у свима српским покрајинама у којима и данас живе, далеко пре римског освајања Јадранске Србије.
Стари градови чија су имена настала непосредно од српског националног имена јесу: Сардика или Сердика -данашња Софија, Сарда, Сорда или Скодра - данашњи Скадар, Сардона или Скардона - данашњи Скрадин, Сарит (15), Сералиум или Сераљио (1б) - данашње Сарајево, римски Serbino, (19) Serbinum, (20) и у савременим издањима античких писаца на Западу, Servitium, а код Толомеја Σερμιον, то јест Сербиново - данашњи Загреб, у коме је била главна лука римске флоте на Сави. Град Сербиа на реци Бистрици и две Србице у старој Македонији, римска Сарабантиа у Панонији и град Сербион, Σερμιον грчки, и Sirmium римски - данашња Сремска Митровица.
Планински венац Старог Влаха па до Дурмитора и на југу Шар Планина, који се налази на сред српске земље, називан је у старом и средњем веку - Српским Планинама: Sardonici montes, (21) Scordus sive Scordisque montes". Ди Канж назива овај планински венац једноставно -"Планинама Србије" и каже да се стара кнежевина Требиња простирала до планина Србије, у ствари до Дурмитора, докле се простирала стара Херцеговина, Seruiae montes.(17)
И на крају да још једном поменемо Е. Прико Де Сент- Мари, који, такође, каже да је Агрон био српски краљ и да су се Римљани борили са Србима у долини реке Неретве. (18) Овде желим само да напоменем да је име краља, тачније цара, Агрона преиначено и да је његово право име било слично овоме али мало друкчије. То је једна посебна тема и о томе ће бити речи у једном од наредних дела.

BIBLIOGRAPHIA I
1. Joannis Zonarae: HISTORICA ANNALUM, Patrologiae, Migne, Paris 1864.
"Issa insula in Ionio sinu sita est: cujus incolae Issaei Romanis ultro se dediderunt, suo domino Agroni Sardianorum regi, genitis Illyricae irati. Ad cum consules legatos miserunt. Sed illo mortuo, fillio adhuc impubi haerede relicto, uxor ejus pueri noverca, Sardianorum imperium administravit". (Tomus 134, Pag. 690)
2. Dr. O. Dominik Mandic: HRVATI 1 SRBI DVA STARA RAZLIČITA NARODA, K.H.R. Barcelona 1971.
"Ilirik se početno zvala postojbina maloga plemena Ilira izmedju rijeke Vojuse i Matisa (Mathis) u današnjoj Albaniji. Po tom plemenu, koje su Grci prvo upoznali, oni su nazivali sva njima srodna plemena. Kada su Rimljani zauzeli istočnu obalu Jadrana, oni su svoju veliku pokrajinu, koja se protezala od rijeke Matisa do Inna više Beča, nazivali pokrajina Ilirik (provincia Illyricum)". (Str. 38)
3. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro, 1601. "Et Tolomeo al 3. Libro al Cap. 5. dice: i Venedi grandissime genti tengono gran parte della Sannatia per tutto il Golfo Venedico. Madi questi Venedi Slaui diremo poi al suo luogo.." (Pag. 15,16)
4. Eusebius Pamphili: OPERA OMNIA (Eusebii Caesariensis Opera Pars Uno). Patrologiae, Migne, Paris 1857. (CHRONICORUM Lib. 2, P.531) "Tiberius Caesar Dalmatas Sarmatasque in Romanum redegit potestatem." Macedonum, sed et praenominatum Hylas atque Sardonium..." (Pag. 199, 200) "..sed ego secundum Sardonium ipsam Sarmatonum patriam indicavi." (Pag. 200) "Quas utrasque Datias plurimi descripserunt philosophi, ex quibus ego legi Menelac et Aristarchum Gothorum philosophos; sed ego secundum Sardatium ipsas patrias designavi in quas Dacorum patrias antiquitus.." (Pag. 203)
13. Caroli Du Fresne Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM HISTORIA, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. "SCORDISCOS, quorum diuersa, pro sedium diuersitate... Ea namque, quae APPIANUS de Sordisco Illyici Filio, & Scordiscorum autore tradit, .." (Pag. 6) ".. delectisque inter veteres incolas sedibus, in vnam coiuerint ciuitatem, in quinque, Illyriorum, Liburnorum, Iapydum, Istriorum, & Scordiscorum, populos maiores,.." (Pag. 5) ".. vltra, Macedoniam vsque, Dardani, & inter eos, atque Dalmatas, Scordisci." (Pag. 3)
14. E. Pricot De Saint-Marie: Ibidem.
"La tribu des Scordisques, . Du temps des Romains, ils etaient si nombreux, qu'ils occupaient l'Illyrie, la Pannonie, la Moesie et la Thrace, .." (Pag. 51) "En Herzegovine,. . il convient d'ajouter a cette nomenclature les Scordisques.." (Pag. 53) "Au Montenegro, on retrouve les Scordisques, .." (Pag. 53) "La Bosnie... les Bessi et des colonies scordisques la peuplerent a l'origine." (Pag. 22) "La Vieille-Serbie etait occupee par les Scordisques„" (Pag. 22) "La Moesie superieure, .. Scordici vers la Macedoine.." (Pag. 26)
15. E. Pricot De Saint-Marie: Ibidem. "Saritte - Sarayevo." (Pag. 42)
16. C. Du F. Du Cange: Ibidem."Saraio, Seraglio, Saralium, ."(Pag. 147)
17.C. Du F. Du Cange: Ibidem. "..ad Treburniae, seu Trebinae principa-tum, extenditur: ex continenti vero, vsque ad Seruiae montes..." (Pag. 31)
18. E. Pricot De Saint-Marie: Ibidem.
"Aux Autoriates succedent les Ardaei: leur roi Agron.." (Pag. 23)
"De son cote, le consul Fulvius Flacus, informe des domages causes aux
Illyriens, sujets romains, par les Ardaei (Vardaei et Sardici), etablis au-
dessus de l'embouchure de la Nerenta.." (Pag. 114)
19. Francesco Beriinghieri: CLAUDIUS PTOLEMAEUS GEOGRAPHIA, Florence 1482.
20. et 21. Claudius Ptolemaeus: GEOGRAPHIA, Basle 1540.




ПРЕУЗЕТО ИЗ:ГЛАС СЕРБОНЕ,БР.5,СТР.15-16 ЈАНУАР-ФЕБРУАР 2003


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ-БЕСЕДА О ЈУНАШТВУ

Генерална — Аутор svarog @ 11:13

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

 

 

 

БЕСЕДА О ЈУНАШТВУ

Говорена у Тополи пред рат 1912. године.

 

 

Устаће Бог, и расуће се непријатељи Његови, и побјећи ће од лица Његова сви
који га мрзе. Ти ћеш их разагнати као дим што се разгони; као восак што се
топи од огња, тако ће безбожници изгинути од лица Божијега.
Псалм, 68, 1.

Страх животу каља образ често. - Јунаштво је цар зла свакојега.
Горски Вијенац

 

О јунаштву хоћу да вам говорим, драга браћо. Ако игде приличи говорити о јунаштву, приличи то у месту, где је живео Карађорђе. И ако је икад у Србији после Карађорђа било време говорити о јунаштву, то је време данас.

Јунаштво је цар зла свакојега, - вели велики српски песник. То значи: тамо где има јунаштва, зло је поданик, тамо пак где нема јунаштва, зло је суверен. Или: тамо где је јунаштво цар, зло је роб, тамо пак где зло царује, јунаштво робује.

Како је код нас? - запитајмо се. Како је код нас? Да ли је у нашем животу јунаштво цар над злом, или је зло цар над јунаштвом?

Истина је често увредљива, но никад није штетна. Истина је отров, који лечи, но не отров, који трује. Узимајмо што чешће ту медицину, она је лековита. Рецимо, дакле, слободно истину: Зло је се зацарило код нас над јунаштвом.

Зло је се зацарило над душама нашим; у душама нашим зло је утврдило себи престо, и са тога престола управља оно целим нашим животом, како приватним, тако и јавним. Није наше зло нигде ван нас, но у нама самима.

Упитајте човека, кога прво сретнете: - Како је? Он ће вам одговорити једном речју: зло. Неће вам тако одговорити само болесни и сиромашни и неучени, но тако ће вам одговорити и здрави и богати и учени.

Зашто здрав човек код нас говори о злу? Зар није здравље једно велико добро? Зар здравље није љути непријатељ зла? Да, здравље је једно велико добро, и здравље је љути непријатељ зла, но није довољно бити само телом здрав да би се над злом царовало, но мора се бити здрав и душом. Здрава тела могу бити само оруђе, здраве душе су вође и творци. Здрава тела су сита, гладне су болесне душе. Наше су душе болесне зато што су гладне. А глад је увек готова да служи свакоме господару. Наше душе су гладне, зато су се и предале у службу злу. Вере и наде гладне су душе наше. Вером у себе и надом у Бога заситимо душе наше, и нашој служби злу биће крај, и јунаштво ће се зацарити у душама нашим! Ја имам доказа за ово што говорим. Доказ су ми оне здраве душе, засићене вером и надом, којима је на овоме месту једнога дана пре сто година синула ова мисао у глави: Четири стотине година царовало је зло над јунаштвом, од сад ће јунаштво царовати над злом!

И би тако. И као плод јунаштва роди се данашња слободна Србија.

И ми сви видимо, да је било добро. Како да ми, наследници толиког јунаштва, у јунаштву тако осиромашимо?

Зашто богат човек код нас да говори о злу? Зар није богатство једно велико добро? Да, богатство је једно велико добро и једно моћно оружје против зла, али само оно богатство, од кога су чак и мољци јачи, не вреди ништа без јунаштва. Шта вреди оштар мач у рукама онога, ко не може да га из корица извуче? Богатство је добро, кад се може у добро дело обратити. Богатство је зло, кад оно, место да да слободу човеку, стави свога сопственика у службу. Наша земља трпи много од таквих људи, који су постали робови свога стада и своје кесе. Ови људи не сањају да постоји једно боље богатство од њиховог. Они не сањају, да је богатство душевно боље од сребра и злата. А богат је душом онај, чија је душа засићена вером у себе и надом у Бога. Такав је у исто време и јунак, јер такав царује над сваким злом. Ја не говорим напамет, ја имам доказ за ово што говорим. Доказ су ми они богати сељаци из овог места, који су пре сто година своје богатство обратили у једно велико дело. Богатство није било њихов господар ни идол, но оруђе и снага њихове јуначке душе.

Зашто учени људи код нас да говоре о злу? Зар ученост није једно велико добро? Нема сумње, ученост је једно велико добро, но ученост многих наших учених људи личи на ватриште, на коме су наслагана многа дрва, и сува и сирова, али на коме нема ватре. Шта вреди ватриште без ватре? Ученост многих учених не вреди више но богатство у рукама тврдице. Ученост, која се не може у дело обратити, вреди онолико колико и богатство, које се не може ни у шта, до у идолопоклонство, обратити. Гладна је душа и у многих учених код нас, као и у многих телесно здравих и богатих, гладна је и жедна, и зато што је гладна она се подаје у службу злу. Може човек и мање учен бити, а више јуначан, а отуда опет више срећан и користан. Ја имам доказ за то. Срби од пре сто година нису били тако учени као данашњи, но ипак нису сe жалили на зло, но борили су се против зла. Данашњи Срби имају више учености, па се ипак само жале на зло. Јунаштво недостаје данашњим Србима. Наши људи су велико ватриште без ватре. Бољи је и један угарак, који гори, но хрпа дрва у снегу, која је хладна као снег. Шта помажу незапаљена дрва озеблом? Јунаштво је огањ, који пали наше срце и греје нашу душу.

Јунаштво је цар зла свакојега.

Ја не говорим напамет. Ја имам милион доказа за ово што говорим. Овај храм ваш доказ је овога, што ја говорим. Ова слободна земља, у којој живите доказ је тога. Она је дело јунаштва. Ова црква, која је ваша највећа светиња, дело је јунаштва. Овај храм није само место ваше молитве но у исто време споменик јунаштву, и то највећем, какво је икад било у свету. Христос је победилац свију зала, Он је "Цар зла свакојега", Он је јунак над јунацима. Овај храм споменик је Његовом јунаштву. Нашто је овај храм у средини вашој ако не зато, да вас подсећа на јунаштво и запаја јунаштвом?

Погледајте на овај иконостас, - на ове суве и озбиљне ликове! Ти светитељски ликови сведоци су онога, што вам ја говорим. Сви прави следбеници Христови, сви апостоли и светитељи, сви мученици и архимученици били су велики јунаци, достојни дивљења и подражавања. Највеће богатство њихово било је јунаштво душе њихове. Они су често имали мало здравља, мало злата, мало учености, но они су увек имали једно неисцрпно богатство, које их је и учинило царевима над злом. Имали су јунаштво, које је извирало из њихове вере и наде. Хиљаде година далеко од вас у времену и хиљаду километара далеко од вас у простору, живели су они и показивали своје јунаштво. Њихово јунаштво победило је и време и простор. Далеко од овог места распињани су они на крст или раздирани од зверова или сагоревани у катрану. Одкуд они овде, кад нису одавде? Дошли су и незвани, и дошли су у добри час. Желите ли да их одагнате из ваше средине? Узалуд је жеља ваша, - њих су и за живота гонили, па су они надживели своје гонитеље. Они су били победиоци у животу и остали победиоци и у смрти. Они нису зато овде, да просе милост од вас, но да вама, сиромашнима, запајају душу јунаштвом. Они вас гледају молећивим погледом, но не да би ви њима што дали, него да би ви што узели од њих. Узмите пример њихов, - јер зато вас они моле, - узмите јунаштво њихово, јер то вам они нуде!

Кад сте сиромашни, кад сте болесни, кад сте неправедно гоњени и оптуживани, кад стe презрени и запостављени сетите се ових озбиљних светитељских ликова. Они су овде зато, да вам у сваком часу служе као лек и утеха. У сваком тренутку, кад се зло зацари над вама, они вам енергично довикују: Не дај се, буди јунак, ми смо трпели више од тебе, ми смо се борили више од тебе, и победили смо јунаштвом. Јунаштво је цар зла свакојега.

Ако сте здрави и богати и учени, па се ипак из малодушности жалите, знајте, да у овој цркви стоје ликови великих хришћанских јунака, који вам служе за прекор.

- Ми смо с мање богатства од вас победили већа зла од ваших.

То они имају вама да кажу у сваком наступу ваше слабости и малодушности. Они су савест ваша онда кад ви савест своју изгубите. Они су храброст ваша, кад вас храброст ваша изда. Они су судије ваше, кад год пођете путем неправде.

Мислите, браћо, у сваком свесном тренутку живота на јунаке своје вере и своје народности. Није истина да ми не можемо бити јунаци. Ми само нећемо. Ми смо олењили своју вољу. Но дошло је време да се пренемо, дошло је време да се код нас заборави реч не могу, и да се научи само реч: хоћу. Помисао на јунаке биће спасоносна за вас и за децу вашу. Примери јунаштва преносе се као зараза. Та помисао запалиће сирово ватриште ваше душе, и загрејаће вас јунаштвом, јунаштвом које ће вас учинити "царевима зла свакојега" и којим ћете прославити и себе и народ свој. Амин


Писмо Србског Ратника Црнотравца

Генерална — Аутор svarog @ 18:39

Писмо Србског ратника Црнотравца

Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. gодине у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније

Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.


Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) ... када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.

 


ПРЉАВИ ДЕО ЧАРШИЈЕ И ПОКВАРЕНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Генерална — Аутор svarog @ 13:07

                             ПРЉАВИ ДЕО ЧАРШИЈЕ И                          

                          ПОКВАРЕНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

То је велика реч из говора Претседника Владе,г.Недића,коју нарочито хоћемо да истакнемо.

  Да прљава чаршија и покварена интелигенција!

  Ко је тај део прљаве чаршије и покварене интелигенције,нешто је о томе рекао и г.Недић:то су они што од уха до уха шапатом шире лажне вести које треба да помажу рад на пропасти властите земље и свог рођеног народа.

  Ову дефиницију г.Недића допунићемо другим,очигледним,свима познатим подацима.

  Онај део ПРЉАВЕ ЧАРШИЈЕ:

  То су зеленаши,изелице и саможивци који ни срца ни разумевања немају ни за ближњег ни за општу ствар.Некад је београдска чаршија била славна,национална и социјална,била је углед целом друштву.Чувене трговачке куће београдске,и у новцу и у крви,давале су прилог за ствар народа и државе.Онај део прљаве чаршије,који је храбро жигосао Претседник Владе,својим јучерашњим и садашњим радом и понашањем баца мрљу на честити део наше чаршије и на дивне традиције старог привредног Београда.

  Ми знамо да се у прљавом делу београдске чаршије налази свега и свачега:поред домаћих дегенерика и пропалица,који су од својих родитеља наследили само капитале и имања,налази се много дошљачког накота.Конјуктуре Београда после 1918 године,одакле све нису привукле шпекуланте и скоројевиће да се преко ноћи обогате и стекну утицај и положаје у друштву нашем!

  Прљави део чаршије живи и осећа као да се ништа с нама није догодило.Има новаца,има резерви хране,чак и оних намирница које су и пре рата овог биле за обично друштво луксуз.Једна радикална ревизија и контрола шпајза и подрума брзо ће решити многу беду и несташицу широких слојева и оних који су спремни да дају све од себе да се створи мир и омогући рад у овој земљи.

  Прљави део чаршије верује само у једног бога:у новац и у трбух.И стога је њему свеједно,ко био да био на власти или у режиму,ма што било у најближој околини Београда:њега се не тиче ни оно што се дешава код Малог Мокрог Луга,а камоли даље.Страх га хвата и почиње да вришти само ако мује дошла непосредна опаснот над личном главом...

  А ПОКВАРЕНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА!

  Пре свега и она је тешко прљава.То су забушанти на свим линијама.Мењала је партије и режиме као кошуље,а ником и никад није истински служила.Подмукла,бездушна,јалова ником никад добра није учинила.То су кукавице,готове да се увек блатом и клеветом баце на бољег од себе,а да просјачки траже протекцију,милост,помоћ,ако им је само и длака на глави угрожена.Припадници покварене интелигенције први су и после катастрофе заглавили надлештва и улагивали се комесарима само да би остали на старим положајима или да би,у општој забуни и несрећи,извукли још боље положаје,веће групе и приходе,унапред спремни да одмах у четири ока олајавају и ново стање и све оне који су им омогућили да продуже без тешкоћа свој вечно паразитски живот.Сами без икаквог убеђења и без одређеног погледа,оспоравају сваком да може у ма шта да верује...

  Покварена интелигенција никад није гледала у свој народ,а данас то чини најмање.Она очекује велике одлуке на страни,па да се онда определи.Слуша Лондон,прислушкује Москву,удвара се Немцима,највећи број денунцијаната се врбује из редове ове интелигенције...

  Знамо ми ту покварену интелигенцију врло добро,знамо сви њен тип,а знамо њене припаднике.Као и прљавом делу наше чаршије,тако се и нашој поквареној интелигенцији примиче последњи час.Иде скоро време кад ће она доћи на своје право место.Неће више бити плата и група,положаја и синекура за нераднике,забушанте и саботере свих врста из редова покварене интелигенције.Из склоништа и бусија мораћемо да извучемо овај тип наше интелигенције,и одузећемо му могућности,да без икакве одговорности,а уз све привилегије,помаже рад на пропасти своје властите земље и свог рођеног народа.

                                                                                      

                                                                                             РАТКА ПАРЕЖАНИН

 

Преузето из:Наша Борба,број 3,стр.2,Београд,14 септембар 1941


О ПОТРЕБИ ОЧУВАЊА СТАРОГ ЈУЛИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА

Генерална — Аутор svarog @ 12:15

О ПОТРЕБИ ОЧУВАЊА СТАРОГ ЈУЛИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА

 

Календар је један од покушаја да се открију временски ритмови, да се створи модел времен, слика времена, да се састави његов периодични систем. Немогуће је говорити о тачности времена. Не понавља се време, него условни оријентири за одбројавање времена. Одлике календара су ритмичност структуре и тачност у односу на задате оријентире. Јулијански календар је оријентисан на сидеричку-звездану годину. Григоријански на тропску, сунчеву годину, и због тога је немогуће поредити њихову тачност у односу једног према другом. Тачност Јулијанског календара се не може разматрати у мерама тропске године. У врлине Јулијанског календара спадају: строга наизменичност простих и преступних година у ритму 3:1; подједнак број преступних година у календару; веза и симетричност Јулијанског календара с лунарним календаром; циклус од 28 година, када се у данима недеље понављају исти бројеви дана у месецу; циклус од 19 година када се понављају исте фазе месеца у односу на датуме месеца. Пасхални циклус или Велики индикт који садржи 532 године (28х19) – циклус након којег се понављају месечеве фазе, дани, недеље и датуми месеца се понављају, односно празник Васкрса постаје периодичан. Кроз Јулијански календар време се оцрковљује у ритмовима Богослужења, нарочито у пасхалији. Оцрковљено време постаје символ и икона Вечности.

 

            Григоријански календар је лишен цикличности. Његови периоди су толико велики да је он практично праволинијски; узима у обзир мање космичких фактра од Јулијанског (одсуство звезданих оријентира), његови фактори – пролазак сунца кроз геоцентричну осу су променљиви. Изгубио је везу са лунарним календаром и због тога је постао туђ библијском мерењу времена. Григоријански календар је у поређењу са Јулијанским по својој структури примитивнији, а његове мерне таблице су незграпније и тромије.

 

            Три основна циклуса Јулијанског календара нам дају следећу слику: први циклус је смена три просте и једне преступне године (3 и 1), тријада и јединица – свештени символ Божанства. Други циклус је подударање дана недеља; збир ових бројева (2+8) даје 10 (плерома, савршенство и завршеност. Трећи циклус је подударање месечевих мена с бројевима месеца сваких 19 година (1+9=10). Свештени циклус Јулијанског календара јесте Велики Индикт – Пасхални круг, то су 532 године (5+3+2=10). Да ли овакве једначине могу бити проста подударност или је то мистички подтекст календарско астрономске таблице?

 

 

Архимандрит Рафаил Карелин     

Вања Мојсиловић     

 

 

коришћен часопис: Кнез Лазар


ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ 2 Део

Генерална — Аутор svarog @ 14:18

Изјављујући своју верност и оданост цару и молећи га, да им опрости ако су у нечем грешили, патријарх и српски народ препоручују се Богу и царевој правди, а патријарх на крају моли, за себе лично, пошто су му одузети замци и имање у Сирачу и Сечују, где је он велике издатке уложио, што је изазвало велику штету од 50000 форинта, као и што му је одузета пензија у износу од 3000 форината, да му се за показану верност цару и царском дому при Ракоцијевом устанку изда одштета за Сечуј, у износу од 20000 форината у готову, да му се одреди неко друго место за седиште у Срему или Славонији, а наиме, заостале пензије у износу од 6000 форината, да му се додели још неко друго место у Срему или Славонији и да му се да титула кнеза од Албаније, а његов грб да буде наследан у мушком и женском потомству његовог брата Ћорђа. Своју представку патријарх завршава: „Тако молим, да би се што пре издала одлука на ове молбе, кано би могао сићи у народ и још више га подстицати на верност и службу вашег величанства. Тој милости препоручујући себе и свој народ јесам вашег величанства итд."

И на понеке од ових захтева патријархових, Колонић је такође ставио своје примедбе, док је већину од њих усвојио и цару препоручио. Тако је Колонић предложио цару, да не удовољи захтеву из тачке 11. тј. да право купљења десетка имају само католички свештеници, јер је патријарх на име овога добио пензију од 3000 форината, док купљење десетка од Русина и Влаха не долази уопште у обзир. По тачки 12. Колонић захтева од цара, да се после патријархове смрти укине пракса да патријарх поставља епископе и свештенике, а да се, место патријарха више не попуњава. По тачки 22. Колонић упозорава цара, да никако не дозволи Србима преселење у назначене крајеве и његово груписање, па каже: „Бојати се, да тај народ сакупи се у једну целину, јер и овако расејан необуздане је ћуди и чуда чини, а шта би тек могао починити кад би се у поменуте крајеве преселио; сигурно је да га тада нико не би могао држати у послушности и њиме владати, јер бунама никад краја не би било — тај њихов заједнички живот дао би им голему снагу ... те је стога још најбоље да они остану где су данас; тако ће и даље живети помешани с Мађарима, те како се међусобно врло мрзе пазиће један народ на рад другога, те неће допустити да се изведу рђаве и опасне намере њихове .. . с друге стране опет кад би се сви они у поменуте крајеве преселили, тада би они у будућем рату с Турцима, пошто би Турци прво на њих морали навалити, силан отпор Турцима дагги могли, те свакако и спречити њихово продирање." По тачки 24. Колонић је дао ову примедбу на патријархову молбу, да му се у случају опасности дозволи да може преселити своју столицу где хоће: „ ... Нарочито ми је приметити да при томе треба пазити да патријарх и у томе нема какове скривене намере; а наиме: да му не буде то само лажан изговор, да се лакше увуче у права оних, који не спадају под његову јурисдикцију. Јер лако је могуће, да он тиме само тражи начин, да уђе међу унијате који су признали римску цркву за своју главу, како би их опет на стари гад („vomitus") навео, као што је то већ пре неколико година покушавао чинити у Хрватској, а у епископији свидничкој." — Веома је интересантна и Колонићева информација у погледу личних захтева патријарха Арсенија, те је такође морамо, макар у изводу, навести: ,, .. . А пошто се знаде, да је тај патријарх увек веран дому австријском остао, те с разлога, што је он већ близу очајања, а међутим је код свог шизматичког народа у врло великом поштовању тако, да само једним мигом може сав тај народ, како на добро, тако и на зло покренути, то би врло нужно било, да му се што пре даде извесна одштета за претрпљена зла. Да би се пак и даље патријарх, а и народ, задржао у верности дому австријском, нека се све што се тиче његове особе, брата му Ђорђа и све његове породице потпуно потврди; он нека се обаспе сваком чашћу и нека му се даде наслов саветника и еквивалент у имању за претрпљене штете. Ово се сада може учинити, без икакове штете по садање стање старе вере, а тако исто и без штете по опће, јавно и приватно добро, јер све ово што се сада лично патријарху чини, мора се после смрти његове опет државној благајни повратити."

Нашао сам за потребно да овде цитирам ова најзначајнија места из Колонићеве информације цару Јосифу I поводом велике представке патријарха Арсенија III Црнојевића истоме цару, јер ове и овакве информације најбоље илуструју и дају једну убедљиву и праву слику лика и карактера ове утицајне личности аустријске ћесаревине и католичке клерикалнојезуитске клике, која је водила главну реч на аустријском двору и решавала судбину не само појединаца, већ и читавих група или читавог једног народа, који је био само зато крив и кога је требало само зато мучити, малтретирати, понижавати, прогањати, па чак и уништити, што није хтео да пређе у католичку веру или бар да прими унију, већ је упорно остајао у својој „заблуди" и „шизми". Иначе мислим, да неки посебан коментар на ове Колонићеве информације цару, није потребно давати, јер у њима је тако све видљиво и јасно и оне су само снажан доказ свега онога што је у овом раду до сада речено, о мрачној делатности ове још мрачније спреге између аустријског двора и клерикалнојезуитске дружине, заклетих непријатеља српског народа.

Када је цар добио Арсенијеву представку, пропраћену са Колонићевим примедбама, запажањима и предлозима, а водећи строгог рачуна о политичкој и војној ситуацији у земљи и ван ње, осећајући још увек потребу за српском помоћи, нарочито у Ракоцијевом устанку који још није био савладан, он је позитивно оценио у целини ову Арсенијеву представку, удовољио молбама и донео своје царско решење о потврди свих досадашњих српских Привилегија 7. августа 1706. и решење, да се хитно позову све надлежне цивилне, војне и црквене власти у ћесаревини, да уважавају и респектују привилегисан положај Срба и њихове повластице, које је патријарху достављено преко Угарске дворске канцеларије 29. септембра 1706. године. Но, та царева одлука, као и све раније, ништа није конкретизирала, већ је све уопштено и обучено у једно рухо лепих и китњастих речи, којима се истичу велике заслуге и верност Срба аустријекој круни, те се удовољава постављеним захтевима, јер су они то заслужили, и обећава се потпуна заштита њихових виталних интереса, изричу претње свима онима који се у будуће усуде да крње и газе права српског народа. Између осталог, а после похвалног истицања српских заслуга, њихове верности, оданости и поданичке послушности, њихове храбрости и неустрашивости у последњим непријатељским бунтовничким акцијама и намерама упереним против царевине и царског дома аустријског, цар Јосиф I истиче како је српски народ „тиме бесмртном хвалом праву поданичку дужност извршио и обећава и жели вршити је тако до краја живота свога — то милостиво хоћемо да уважимо све најпонизније молбе поменутих молилаца. Стога, по нашем најбољем знању и по здравој савести, пуном царском и краљевском влашћу и важношћу напред споменуте Привилегије, слободе и правице, које су им најмилостивије цане царским отвореним писмом нашег узвишеног Господина и родитеља — овим писмом најљубазније за пријатно држимо у целом њиховом садржају, закључцима и изложењима, у свему и свачему најмилостивије одобрити и потврдити, задржавајући себи при томе иајпотпунију власт, када се по вољи Божијој и сложеним заузимањем Срба и осталих Наших верних поданика, мир поврати у Нашем угарском Краљевству и другим локрајинама, — да те слободе, права и привилегије проширимо и у бољи их ред према приликама времена поставимо; а уједно и да пространију нашу Милост према српском народу покажемо, како то буде одговарало користи и добру Нашег Царства и Наших Земаља, а особито самога српског народа. Стога овим оштро налажемо и заповедамо свим Нашим редовним судовима, како црквеним, тако и светским, даље свим Нашим поданицима, министрима и чиновницима, ког му драго степена, чина, достојанства и имена, те свим осталим нашим верним и љубазним поданицима: да поменутом архиепископу и патријарху, те свим сталежима реченог српског народа — све напред наведене привилегије, права слободе власти, милости, дозволе и правице, што су им овом Нашом граматом потврђене, употребљавати, уживати и њима се радовати оставе мирно, без запреке, смутње и без сваке напасти; да их држе, штите и да се не усуде учинити нешто, што би било противно њиховоме садржају, а нека не допусте, да се усуде и други то чинити, иначе ће пасти у Нашу и Наших наследника најтежу немилост; па осим што ће им се дело уништити, још ће платити казне 30 марака чиста злата и то половину фиску или нашој благајни, а другу половину онима, којима се учини неправда (Czoemig, Etnographie — III, 72) затим у Жефаровића, Пикоа, Грбића итд,).

Свакако да са овом „милостивом" царском потврдом досадашњих српских привилегија и повластица, којс сe никада нису извршавале и са овим „најмилостивијим" царским обећањима, која су превазишла сва досадашња и која ће бити „извршена" када се прилике политичке и војне у ћесаревини нормализују и ако Срби и даље буду показивали на делу своју верност и оданост ћесару и интересима ћесаревине, није био задовољан ни патријарх, а ни српски народ, јер на ова и оваква царска обећања они су већ били навикли, а досадашње горко искуство их је опомињало, да се ни овога пута неће ништа изменути у њихову корист. Патријарх је у својој представци тачно прецизирао и по тачкама навео шта тражи од цара у име своје и свога народа, као што је и злуради кардинал Колонић презицирао и по свакој патријарховој тачци дао своје језуитско мишљење и своје језуитске савете и предлоге цару, али цар у овој својој „најмилостивијој" грамати, у којој није жалио китњасте речи ласкања српском народу и њеном патријарху, не даје свој одговор ни по једној овој тачци, већ све уопштава и замагљује већ добро познатим стилом изврдавања и вештог избегавања једног отвореног и јасног одговора, који би најзад правилно решио све неправилности и неспоразуме и учинио крај дугогодишњем планском малтретирању досељеног српског народа! Карактеристично је у царевом писму још и то, што он сада врло добро зна право српско име, па по истоме Србе и ословљава и назива, а не употребљава више оне раније називе: Расцијани, Расци, Илири, Арбанаси и Клименти, јер се ћесаревина још налази у опасности услед ратне ситуације напољу и унутрашње побуне Ракоцијевих устаника, па цару Срби требају и од њих очекују ангажовање око угушивања побуне и изразе њихове непоколебљиве верности, ако они хоће да уживају плодове датих Привилегија и ако покажу своју храброст и спремност на потребне жртве и у будућности! — Е. Пико, коментаришући царску диплому од 7. августа 1706. године лепо каже: „ ... То беху навек обећања па обећања, наскоро заборављена. Јосиф се стално упуштао у опште изреке, добро пазећи, да не одговори на одређене захтеве митрополитове. — У Бечу никако не миловаху Србаља, па Дворско ратно веће и у онај мах, кад цар изношаше њихове услуге, тражаше начина, како да им одузме и ову заосталу самоуправу, па да их стави под јежовитску шибу." — Стога се патријарх Арсеније новом својом молбом обратио Ратном савету почетком септембра 1706. у којој је молио Ратни савет, да изда заштитну диплому преко Дворске канцеларије и Угарске дворске канцеларије на све повластице које су Срби добили од Леополда I, због својих заслуга за цара и ћесаревину, прилажући молби декрет цара Леополда од 6. септембра 1691. године, који је био адресован на све војничке власти, са обавештењем, да је српски патријарх, епископи, свештенство и сав народ ослобођени од давања државних терета. Ова патријархова молба је заведена у деловоднику Ратног савета 15. септембра 1706. године. Одговор на ову молбу патријархову још истога дана издао је у име Ратног савета сам цар, у виду заштитне дипломе. То је учињено зато тако брзо, што су баш у то време Ракоцијеви побуњеници направили јаку офанзиву, навалили на аустријске трупе, у којима је било много Срба и 10. октобра 1706. заузели Острогон, о чему је принц Евгеније Савојски известио цара и Ратни савет, /Прилог 82—84/ те је царска војска под командом генерала Рачутина и Штаренберга, сачињена највише од Срба, ступила у дејство и повратила већ 12. октобра Острогон од Ракоцијевих побуњеника. — Том царском дипломом, цар Јосиф I потврђује декрет Леополда I од 6. септембра 1691., којим се патријарх, епископи, свештеници и сав српски народ по свим крајевима у Угарској, Славонији, Хрватској, Илирији, Мизији, Албаиији, Грчкој, Бугарској, Подгорју, Босни, Јенопољу и по свим другим местима, гдегод их има, узимају у царску заштиту и ослобађају од свих давања и ратних терета. То им се чини ради њихових неоспорних заслуга у бојевима и против савремених устаника, а са жељом, да се налаже свима, којих се ова ствар тиче, а нарочито комесарима војним, фуририма, и осталим војним чиновницима, као и свима заповедницима, да српеки народ пазе, чувају и штеде, те, под претњом најстрожије казне, да им се не усуде чинити никакву штету, нити их силити на плаћање дажбина и терета, од којих се они овим писмом ослобађају /види препис у M.II.A.V.K. ех 1706. бр. 88/."

Нема никаквих писмених докумената из којих би се могло утврдити, да ли се патријарх још који пут обраћао цару, те излази, да је ова горња патријархова молба била задње писмено обраћање његово аустријском цару. У октобру месецу 1706. патријарх се налазио са епископом Исаијом Ђаковићем и народним првацима у Бечу, вероватно опет ради свршавања неких народних послова. „А из Беча није се родољубиви патријарх ни вратио више у свој народ, већ тамо мученички завршио свој патнички живот 27. октобра 1706. године. Карактеристично је, после свега оног, што дознасмо из информације Колонићеве, да је истог дана, када је патријарх Арсеније III Црнојевић издахнуо, изашао царски декрет, путем царске Дворске канцеларије, којим се владика Исаија Ђаковић именује ц.к. Саветником /ориг. М.П.А.К. ех. 1706. бр. 91/"

Патријарх Арсеније, као да је предосећао да му се ближи крај, па је зато, да би умирио своју савест, да би учинио све што се могло учинити и да би до последњег даха свога мученичког живота, чврсто у рукама задржао заставу часне борбе за спас и интерес угњетаваног свога народа, још једном се обратио аустријском цару, још једном му је све испричао — цео мучни пут српског народа, његове иевоље, његове патње, његову храброст и херојску борбу, најпре против турских поробљивача, на страни аустријског оружја, а затим борбу за одбрану своје националности и вере, на коју су у новој домовини насрнули језуитски мрачњацм, па показану и доказану верност српског народа аустријском ћесару у Ракоцијевом устанку; даље борбу за извршење скупо плаћених царских Привилегија и повластица, за један слободнији и достојнији живот у угарској краљевини, итд. Ето, још једном све да ставим на хартију, мислио је велики патријарх, да остане као један писмени докуменат за генерације које долазе, како се живело, како се патило, како се борило и гинуло, у туђини, далеко од својих милих прадедовских огњишта; да се види, како су поетупале световне војне и црквене власти нових господара према досељеним Србима, према мени као народном и црквеном поглавару, како је била награђена српска верност и оданост аустријској ћесаревини, како су извршаване, односно, не извршаване крваво стечене Привилегије, да још једном све то отворено кажем цару, да га још једном замолим за помоћ и заштиту и за испуњење датих обећања, да би нам се обезбедио један сношљивији живот, када се већ више не можемо вратити нашим попаљеним и уништеним домовима, па нека онда историја донесе свој суд о свему. Мислим, да се слободно може рећи, да је ова последња представка патријарха Арсенија цару и сви они документи који се на исту односе, тестамент патријарха Арсенија српском народу и потоњим генерацијама, једна темељна рекапитулација целог његовог рада и делатности, а уједно и велики аманет његов, којим путем треба даље ићи, како борбу наставити, шта се мора и у будуће непрестано тражити и захтевати, јер те, никада не извршене Привилегије, које је српски народ на молбе патријархове добијао и које су вазда биле попрскане српском крвљу, биле су и остале као нека моћна барикада, од навале и насиља католичког клера, предвођеног језуитима, ћесаревих дворских и војних власти, мађарског племства и жупанијске самовоље. Те Привилегије, послужиле су касније као званичан царски и државни докуменат, који се правнички није могао демантовати, на кога се морало рачунати као на нешто што је ту и што се не може мимоићи, докуменат о који су се спотицали сви они, који су извршење датих парских Привилегија спречавали, докуменат који је касније послужио као темељ црквенонародне аутономије српског народа, његовог школства, просвете и културе, као и јаког црквеног уређења у Аустроугарској монархији, те устројства црквених сабора, који су одиграли једну важну и значајну улогу у животу досељеног и затеченог нашег народа у Угарској краљевини, Кроз читав XVIII и XIX век, на њих се увек позивао српски народ и његови представиици, кадагод су им чињене неправде и кадгод се насртало на њихову слободу, на њихову веру и националност, те се тако увек понешто добијало, иако су те Привилегије непрестано, на вешт начмн, сужаване и укидане, те је тако наш народ у новодосељеним крајевима успео да се спасе и одупре од разних насртаја и тенденција отуђења и претапања у националност и веру својих домаћина и да сачуван, ојачан и уједињен, дочека распадање и пропаст својих подлих угњетача и своје коначно ослобођење и уједињење са свом својом осталом јужнословенском браћом! У тој дугој и тешкој борби, патријарх је Арсенија одиграо врло значајну улогу, која се никако не може и не сме запоставити или омаловажити, јер успомена на њега, његов самопрегоран рад и његове несебичне жртве, живе и живеће вечно у нашем народу, са осећањем дивљења, поштозања и захвалности.

И заиста, захваљујући чињеници, да су сва ова документа сачувана, како патријархове молбе, жалбе, протести и захтеви, тако и одговори царски и његових органа, ствара једну савршену могућност, да се о свима овим догађајима прибрано, реално и рбјективно суди и пресуди, што и јесте најузвишенија дужност свих оних дисаца и историчара, који се оврм проблематиком баве. Као што је напред на више места већ напоменуто, на ову тему је много писано и постојећи извори и литература су веома богати и баш та чињеница мора допринети и осигурати жељени успех, у настојањима, да се свима овим догађајима и личностима тих догађаја додели у историји оно место, које им припада.

Још једно питање патријарх Арсеније је хтео да разчисти и по могућству и реши, пре но што га задеси смрт, чије је кораке сваким даном све ближе осећао. То је питање његовог канонског односа са наметнутим пећким патријархом Калиником I. У ту сврху он се обратио за помоћ и савет чувеном јерусалимском патријарху Доситеју Нотаресу, кога је знао још са свога пута у Јерусалим и који је био веома добар познавалац Балкана и балканских прилика. После свога разговора по овом питању, са цариградским патријархом Гаврилом и Синодом патријарх Доситеј је у једном писму пуном похвале упућене Арсенију и његовом раду, на одбрани православља у Хабсбуршкој монархији, иако је одлично, као и цариградски патријарх Гаврило, знао, да је Арсеније канонски изабрани пећки патријарх, а да је Калиник наметнут од стране Турака и Порте, а њих обојица су били Порти лојални, саветовао патријарху Арсенију, да ерпска црква у ћесаревини треба да сачува јединство и слогу архијереја с Пећком патријаршијом, и да сви буду „потчињени часном престолу свете архиепископије у Пећи", а да он /Арсеније/ „нађе начин и да учини, као мудар и разборит човек, да сви архијереји и сви православни... буду подчињени пресветој столмци у Пећи као и пре и да „не оставиш да то буде после твоје смрти, јер ако ти то не извршиш и умреш, нико други не може то извршити."

Можда су на основу ових речи јерусалимског патријарха Доситеја, као и касније, на основу речи наследника цариградског патријарха Гаврила, патријарха Атанасија V /од 1709—1711./ „да јерархија новоустановљене Карловачке митрополије /„митрополити Фрушке и Бачке"/ треба да одају пећком патријарху законску и канонску послушност и покорност." неки наши историчари тврдили, да је патријарх Арсеније на крају признао Калиника I за канонског патријарха пећког. Ја лично мислим, да то патријарх Арсеније није никад учинио, јер се титуле патријаршијске до смрти своје није хтео никако да одрекне, већ је чак у последњем своме обраћању аустријском цару Јосифу I тражио повраћање и потврђивање патријаршијске титуле његове, те је и ово болно питање отворено и нерешено, патријарх Арсеније понео са собом у гроб. Иначе, ово Доситејево писмо јесте једна дивна ода похвале раду и личности патријарха Арсенија, те ћемо овде навести неке делове тога писма, по Душану Поповићу; Истичући Арсенијеву непоколебљиву борбу са бројним непријатељима и његове велике жртве да би сачувао и спасао своје „овце од вукова", ради чега је постао „мученик без крви", патријарх Доситеј каже: „ ... Архијерејство твоје до данас сви поштују и клањају ти се, а признаје те за добротвора и спасиоца свога сав тамошњи хришћански народ, који се увек чувао под својим окриљем, па ћеш га и даље чувати. А кајда те Бог позове да одеш к њему неће те само благосиљати, благодејем и блаженим звати, као једног од светих отаца учитеља Свете Христове цркве, сав пећски престо и сав свет, а особито пресвети саборни патријарси, што си за живота свога учинио такво дело и тако управљао, него ће ти поред тога остати спомен и част у свеопштој цркви до дана поновног доласка Господа нашег Исуса Христа."

Ускоро после добијања од цара и Ратног већа напред поменуте заштитне дипломе, на основу своје темељне, добро смишљене ti састављене представке, са којом свакако да нису у потпуности били задовољни ни патријарх Арсеније, ни српски иарод ни његови прваци, ми их све видимо у октобру исте ове 1706. године у Бечу. Шта су смерали, какве су даље кораке хтели да предузму, то се не зна, али 27. октобра 1706. године, престало је занавек да куца срце великог патријарха Арсенија III Црнојевића и он је занавек склопио своје уморне очи, не дочекавши жељене плодове свога рада, својих напора и својих жртава, у преданој служби своме напаћеном народу, на чијем се челу налазио пуне 32 године. Вест о његовој смрти, болно је одјекнула у српскоме народу, који се осетио одједном обезглављеиим и осиротелим, јер више није било њиховог великог патријарха, који је даноноћно стајао на мртвој стражи, штитио, бранио, храбрио, тешио и подизао свој народ, коме је целога себе жртвовао.

ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 14:12

Стефан Чакић

ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ  ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ 

 

Као да је осетио да му се приближују задњи дани живота и долази крај његових патњи, а у жељи да до краја остане неодступно на мртвој стражи у одбрани виталних интереса свога народа, патријарх Арсеније III обратио се још једном аустријском двору и новом младом аустријском цару Јосифу I, и на хартији је излио сву своју бригу, све жеље, све потребе и све наде своје и свога напаћеног народа, апелујући на цара, да се све додељене привилегије од цара Леополда, потврде његовом високом потврдом, те да досељени српски народ, у држави угарског краљевства, где је приморан у недогледно и неизвесно време остати, већ једном почне уживати плодове тих датих му царских повластица, заслужених тешких жртава, у крви проливеној за царски дом, одбрану граница цесаревине и у борби са ћесаревим непријатељима, унутар саме царевине. Хтео је патријарх да потпуно умири своју савест и да удовољи вапају ерца свога народа, те да новог младог аустријског цара упозна са садржајем свих тих Привилегија додељених Србима и да га замоли, да предузме одговарајуће мере да се те Привилегије у будуће имају респективати и извршавати, јер су великим жртвама верности и оданости аустријској круни, поштено и часно заслужене.

То је једна веома дугачка, савесно и педантно састављена представка, коју је патријарх Арсеније поднео цару Јосифу I, 16. јуна 1706. године. Она садржи најпре осамнаест тачака, у којима патријарх Арсеније излаже цару историјат сеобе и доласка у Угарску, добијање Привилегија од цара Леополда I, као и садржај тих Привилегија, а затим још 24 односно 25 тачака, у којима патријарх излаже питање повреда тих Привилегија и конкретно наводи исте, молећи цара, да има у виду српске заслуге за царски двор и државу, проливену крв и верност те да све до сада издате 'Привилегије потврди и нареди, да се имају без поговора извршити. Пуни текст ове патријархове представке на латинском језику, саопштио је први Јован Радонић, поред осталих важних докумената, али се највише задржао на овој патријарховој представци цару Јосифу I од 16. јуна 1706. године, те је изнео кратак садржај на српском језику свих тачака из поменуте Арсенијеве представке, издвајајући оне најважније, што је учинио и у својој напред више пута споменутој студији Римска Курија и јужнословенске земље (стр. 460—461). Но, најтемељније и најопширније ову представку Арсенијеву цару Јосифу I изложио је Радослав Грујић, који је иза сваке тачке патријархове представке, изнео и мишљење кардинала Колонића, коме је цар дао исту на преглед и мишљење, а објавио је и пуни текст на латинском језику целе ове информације Колонићеве.

Служећи се са ове две лубликације, осврнућемо се на садржај ове значајне патријархове претставке, као и на Колонићеве коментаре. У уводу, патријарх Арсеније најпре потсећа на Леополдов Манифест од 6. априла 1690, коме су се он и Срби одазвали, те из ревности и оданости аустријском царском двору и дому, преселили се, бегајући од турске освете, са 40000 породица, у крајеве Угарске краљевине, оставивши своју прастару постојбину и добивши од цара Леополда 1 Привилегије, чија се потврда сада тражи од новога цара. — Кардинал Колонић, на ова патријархова излагања одговара, да је цар Леополд још две године пре тога свога Манифеста од 6. априла 1690, позвао народе из Арсенијеве старе постојбине, те да су се они одазвали и неколико хиљада породица се доселило, а Арсеније је само следио њиховом примеру. Што се тиче захтева патријархова, у уводу, да им се потврде Привилегије, које им гарантују слободу њиховог православног вероисповедања. Колонић упозорава цара, да Привилегије Срби погрешно тумаче, јер се никако не може дозволити, да они остану у „шизматичкој" вери, „стога ваља настојати, али без велике галаме и вређања, да се тај илирски или рашки народ полако сједини са римском црквом, од које се, уосталом, и онако много не разликује". Колонић предлаже да Срби поднесу своје добијене Привилегије у оригиналу, да се комисијски прегледају, а тачке које се односе на верске ствари и које нису јасно формулисане, те их цар слободно може и да не потврди, или да их ограничи.

У појединачним тачкама патријарх за Србе и себе тражи:

1.   Гаранцију слободног православног вероисповедања и употребу старог календара.

2.   Заштиту од узнемиравања од стране и црквене и световне власти.

3.   Слободу избора Архиепископа, кога ће бирати црквени и световни сталеж.

4. Право патријарха да слободно може располагати свима православним црквама грчкога обреда.

5. Право патријарха да слободно може посвећивати епископе, свештенике, постављати калуђере по манастирима и подизати према потреби цркве и манастире.

6.   Да патријарх стоји на челу свих цркава и манастира.

7. Гаранција патријарховог права и ауторитета, управљања и руковођења црквама и својим народом у Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, Јенопољу, Херцеговини, Угарској и Хрватској, Мизији и Илирији и свугде где Срби живе.

8. Слобода делатности свих црквених сталежа, архиепископа и калуђера и да их нико не сме у дужности ометати.

9.   Ослобођење давања десетка,  квартира војсци и других давања.

10.   Заштита свештеничког сталежа од световних власти и да их нико не може, осим цара, затворити.

11.   Право Архиепископа да по канонском праву кажњава и суди свештенике који се огреше и начине преступе.

12.  Да им се оставе у поседу све цркве, манастири и њихова добра, као и добра Архиепископа и епископа, која су им пређашњи владари додавали, или потврдили.

13. Да им се поврате цркве, што су од Турака освојене, јер су Турци пре те цркве од њих отели.

14. Да се гарантује Архиепископу и епископима потпуна слобода канонских посета својим верницима и да их ни световне ни црквене  власти у овоме не смеју ометати.

15.  Да се учине сви напори да се непријатељи истерају из њихове старе постојбине, како би се могли натраг на своја огњишта вратити.

16. Да Срби остану и даље под својим месним управама и да слободно уживају своје привилегије.

17.  Да сва заоставштина лица која умру без наследника прелазе у руке црквама, манастирима и Архиепископу, а овај када умре или епископ, његово имање прелази у руке архиепископа.

18.   Да сви Срби и у духовним и у световним стварима зависе од

свога архиепископа.

Готово на свих ових 18 тачака, у својој информацији цару, кардинал Леополд је дао своје оштре примедбе, а за многе захтевао, да се потпуно укину. Тако по трећој тачци захтева патријархових, Колонић предлаже цару да се укине право избора архиепископа од стране црквенонародног Сабора, већ да то право узме себи цар и да он именује новог архиепископа, као што је био случај у Турској, док су Срби тамо били. По тачци 5, Колонић се заузима, да се заштите цркве и свештеници који су примили унију и да се патријарху оспори било какво право над њима и да се не дају увек дозволе за подизање нових цркава, већ само у изузетним случајевима. По тач. 18, Колонић се нарочито устремио на иветовну власт патријархову, јер ни католички бискупи немају световну власт над својим верницима, те стога имају Срби, као и католици да у световним стварима зависе од својих световних поглавара и надлежних магистрата. Интересантно је, да је у многим тачкама патријархових захтева, кардинал Колонић овога пута био доста попустљив, али томе се није чудити, када се узме у обзир нов курс политике аустријског двора према Србима у том времену Ракоцијеве побуне, у којој су Срби остали верни двору и цару. Но, поред свега, често се он није могао довољно да савлада, те је долазила до изражаја његова нетрпељивоет и затрована мржња према Србима и њеном патријарху.

Наводећи на крају овога дела своје претпоетавке, жртве које је поднео Српски народ у борби против Турака на страни ћесареваца и указујући како те српске заслуге нису довољно цењене, већ напротив, дате Привилегије и права стално ограничавана и гажена, патријарх Арсеније моли цара, да све ове наведене тачке његове претставке, без икаквих клаузула усвоји и потврди, а надлежним органима световне и црквене власти на терену нареди, да имају убудуће респектовати од цара издате Привилегије, не само у Угарској, већ и у Хрватској и Приморју, Лици и Крбави, Малој Влашкој и Славонији; да се укину сви декрети који ограничавају његову власт као архиепископа и световног вође свога народа, да му се врати наслов патријарха и да исти остане и његовим наследницима и да се дозволи њему и епископима слободно купљење десетка по свима крајевима где Српски народ живи. На ово је оштро реаговао Колонић и ту се није могао више уздржати. Он узвикује: „Ове овако изричито противне католичкој вери привилегије, могу само шизматицима од користи бити, те би се српски или илирски народ тиме само теже сјединио са својом матером светом римском црквом. Изнето треба имати на уму, да такове привилегије никада није тражио сав народ Илирика римског, а сви они заједнички борили су се против непријатеља хришћанског имена и мађарских устаника. Шта више, ни сами Срби, чије заслуге патријарх истиче, не траже, од његовог Величанства, новог цара, и његова двора, ништа такова, што би било против цркве католичке; они траже само то, да приликом склапања мира са Мађарима, узму се и они у обзир, те да се подвласте искључиво царском дому аустријском, како их не би после Мађари, као непријатељи њихови, како у црквеним, тако и у световним стварима, узнемиравали и прогањали. Нека тај патријарх писменим доказима покаже своје старе привилегије, по којима је тобоже добио право јурисдикције над поменутим покрајинама; но то он никако доказати неће моћи, те му се ни на који начин тај захтев не може уважити."

У другом делу своје претставке цару Јосифу I патријарх Арсеније тражи:

1.   Да се Срби више не називају шизматици, које је погрдно име.

2.   Да патријарх може себи још за живота поставити наследника, кога народ и свештенство изабере, те је овај дужан да изврши све што патријарх тестаментом буде одредио.

3. Свештеници који би прешли на унију, да се не могу користити никаквим привилегијама.

4.  Да се онемогуће они који пређу на унију да међу српским народом чине разне немире, што је досада рађено, а што иде на штету општег добра и царске службе.

5.  Да патријарх поставља епископе, свештенике, и остале црквене и световне званичнике, на основу добијених Привилегија и да се мора тражити потврда од цара.

6. Да се гарантује потпуна слобода збора и договора народа као Архиепископа или епископа и да се нико не сме спречити ако би хтео да иде у Беч.

7. Да се гарантује слободно подизање штампарија и школа, као и похађање римских универзитета.

8. Да Срби уживају исте повластице као и њихови суседи Немци и Мађари и да их нико не сме ометати у вршењу њихових религиозних обреда и да слободно из своје средине бирају саветнике у општинско веће.

9.  Да слободно могу у градовима и селима подизати цркве и да их нико од световних и католичких црквених власти не може у овоме ометати.

10.  Да епископи и свештеници зависе једино од свог Архиепископа, а никако од римљана, а ако Архиепископ некога позове па овај не дође и не оправда свој недолазак, да се има казнити по канонском праву. Исто тако да се обезбеди слободно празновање православних празника.

11.  Да свештеник слободно може од људи грчкога обреда /Срба, Русина и Влаха/ свугде прикупљати десетак и остале приходе.

12. Да се епископ или свештеник, постављен од патријарха, има као такав признати и поштовати.

13.  Да српски официри и војници у свему се изједначе са немачким и нека уживају исте повластице.

14.  Да Срби племићи, именовани од цара, уживају сва уобичајена права и користи десетине од својих добара.

15. Да се у местима где живи српски народ, не дозволи Турцима и Јеврејима да држе дућане и продавнице, изузев великих вашара.

16.  Да се не дозволи никоме страном да доноси на продају своје вино у српске крајеве, док Срби властито вино не продају.

17.  Да се Срби приликом склапања мировног уговора са Мађарима заштите против ових својих крвника.

Од 18. до 21. тачке су разноврсни захтеви, као: слобода и олакшице у дажбинама, које да се не повећавају; да се Срби ослободе робота личних или са колима, у противном да им се та услуга плати; да Срби не дају јавни подвоз, у противном да им се плати; код сечења шуме да им се плаћа од једног хвата 45 потура; да српски војници не вуку лађе, већ да им се у име тога плати пристојба; ако царски војници причине штету да се иста надокнади, а царским изасланицима да Срби нису ништа дужни дати без признанице итд.

22.  Да се већ једном изврши преселење Срба у крајеве који су царским декретима одређени.

23.  Да Срби имају два своја стално плаћена представника у Угарској дворској канцеларији, који ће тамо заступати интересе свога народа, који је једини надлежан да их бира и разрешава дужности и да се без њиховог знања и сагласности не могу доносити никакве одлуке које се тичу Срба, као и да се преписи Привилегија третирају као и оригинали.

24.  Да се Арсенију у случају неке опасности дозволи да може слободно променути место резиденције, уз пристанак свога клира и народа и да се то место онда има сматрати као такво заувек и потврдити.

 


ХРВАТСКИ ФИЛОЛОЗИ И СРПСКИ ЈЕЗИК

Генерална — Аутор svarog @ 13:48

Слободан Јарчевић

Београд

 

ХРВАТСКИ ФИЛОЛОЗИ

И СРБСКИ ЈЕЗИК

 



Не би се могло претпоставити да стручњаци у некој грани друштвених
наука раде ненаучно – изостављајући чињенице и замењујући их произвољним
одредницама, али је такав пример очигледан у делима југословенских филоло-
га у 19. и 20. столећу. Реч је о њиховим “стручним“ радовима о српском јези-
ку, који су, чудом, прихваћени и на катедрама славистике у свету, па су ушли
и у све школске књиге Југославије, од 1918. до 1990. године. Да је реч о произ-
вољним одредницама – тамо где би морали да буду научни закључци, увериће-
мо се и на основу тога што се српски језик у Југославији није изучавао у скла-
ду с правилима филолошке науке у свету – под именом „српски језик“, него су
му додавани и други називи: „српскохрватски“, „хрватскосрпски“, „српски
стандардни језик“, „хрватски стандардни језик“, „хрватски“, итд. Но, српски
језик није скрнављен само на овај начин. Чињено је то и горе и ненаучније.
Хрватски и српски стручњаци су га прогласили и „штокавским дијалектом“.
Кад смо навели да је немогуће ненаучно деловање у некој од друштве-
них грана (осим у југословенској филологији), имали смо у виду ово прогла-
шавање српског језика за дијалект. Нико се није обазирао на лако схватљиву
чињеницу – немогуће је одговорити на питање: Којем језику припада „што-
кавски дијалект“?
Суноврат југословенске филологије је још дубљи. Она је избрисала хр-
ватски језик из породице светских језика – искористивши произвољну одред-
ницу (примењену на српском језику), па га је прогласила „кајкавским дијалек-
том“. Ни овде се нико није обазирао на чињеницу о немогућности одговора на
питање: Којем језику припада „кајкавски дијалект“?
Тако су српски и хрватски језик, проглашавањем за дијалекте, ишчезли
из видокруга светских научника, јер се за дијалекте нико није занимао, пошто
их је одбацивано на десетине (например) у: Италији, Француској и Немачкој,
кад је у свакој од ових држава изабран по један – да би се користио за једин-
ствени национални књижевни језик.
Има ретких осврта на чињеницу да „кајкавски дијалект“ није ништа
друго него хрватски језик, с доста богатом књижевношћу – у деветнаестом и
почетком двадесетог столећа, на хрватском су објављени преводи многих књи-
жевних и стручних дела с других језика. Али, ти осврти нису оставили значај-
нијег трага у филолошкој науци и нису, до сада, подстакли филологе да напи-
шу научну истину о српском и хрватском језику. Хрватски књижевник Миро-
слав Крлежа, чији је матерњи језик хрватски, један је међу ретким интелекту-
алцима који је признао да су хрватски филолози и хрватски политичари одба-
цили хрватски језик – не „кајкавски дијалект“. Ево његове тачне оцене:
„Сам факат што су наши будитељи илирске народнојединствене књижев-
ности одлучили да пробуде народну свијест из мртвила, тако да су се одрекли
свог народног имена и свога језика, и то веома одлучно и смионо, увјерени да се
искључиво само неопозивим одрицањем језика и имена може остварити јужно-
словенска, управо свеславенска синтеза у вишем, наднаравном, одуховљеном
смислу, тај факат одваја их битно од свих сличних романтичара у свијету... За
вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитаристичке
перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне, од Крањске до Ср-
бије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне прошло-
сти и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост самозатајна, ко-
ју је могао да надахне само безазлени иделизам, без икаквих скривених мисли и
комбинација“.1
Видимо, Крлежа је написао филолошку истину – одбачен је хрватски је-
зик, али је, попут осталих интелектуалаца у Хрватској, кривотворио државну
доктрину Хрватске – јер није истина да у том гесту (одбацивању хрватског је-
зика) није било „скривених мисли и комбинација“, како то он тврди. А било их
је, српским језиком, као оружјем, Хрватска је успела асимиловати Србе римо-
католике.
Крлежа је посведочио да је према хрватском језику поступљено као пре-
ма дијалектима: италијанског, француског и немачког језика, па се о ову исти-
ну највећег хрватског књижевника није лако оглушити. Она ће стварати главо-
бољу данашњим филолозима, у првом реду хрватским.
Мада је и српски језик (као и хрватски) проглашен дијалектом, он злу
судбину одбацивања није доживео. Филолози су, временом, кад се учврстило
уверење да нико неће жалити за одбаченим хрватским језиком („кајкавским
дијалектом“), престали да га зову „штокавским дијалектом“ и најчешће се о
њему говорило као о „српском“ или „хрватском језику“. Постао је службени и
књижевни језик у Хрватској, па су, тако, југословенски филолози (међу којима
су предњачили хрватски) учинили преседан, незабележен у другим земљама.
Одрекли су се свог хрватског језика и омогућили су да то не запазе ни струч-
њаци УНЕСКО-а, који су обавезни да сачувају од изумирања сваки живи језик
- као део светске културне баштине.
Произвољне одреднице хрватских филолога
Овакве ненаучне појаве у многим гранама друштвених наука бивше Ју-
гославије (и у историји), биће предмет истраживања научника, а нама неструч-
њацима мора да дозволе да их, оваквим радовима, упозоримо на ту обавезу. Уз
њу, можемо понешто и запазити у вези с подвалама у југословенској филоло-
гији, па ћемо завирити у књигу „Хрватски народни и књижевни препород“ Ду-
бравка Јелчића.2
Јелчић, већ на почетку књиге, гомила произвољне одреднице о срп-
ском језику – спомињући га као „штокавски дијалект“. У питању је, нема спо-
ра, кривотворење, с циљем да се и филологијом доказује хрватско право на
српске етничке и историјске територије. Проглашавајући српски језик „јези-
ком хрватског народа“, нуди се и закључак да су хрватске земље тамо где се
говори „штокавски дијалект“, или „хрватски језик“. Укратко, изрази: „хрват-
ски језик“ и „штокавски дијалект“ крију СРПСКИ ЈЕЗИК – проглашен за др-
жавни и књижевни у: Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори.
Погледајмо ове произвољности о српском језику и српским земљама у
радовима хрватских филолога:
„У 19. стољеће, Хрватска је ушла разједињена и раскомадана. У то вријеме,
она је још увјек политички раздробљена на више покрајина (Хрватску, Далма-
цију, Славонију, Војну крајину...), које су биле под влашћу трију царева, а језич-
но и књижевно подијељена дијалектима (кајкавски, чакавски, штокавски), од ко-
јих је сваки на своме говорном подручју вршио и функцију књижевног језика.
Ти су дијалекти били већ толико развијени да се сваким од њих могло успјешно
умјетнички изражавати, па је сваки већ имао за собом и богату књижевну тради-
цију. У том погледу, Хрватска се нимало не разликује од неких других средњое-
вропских земаља, које су биле у истој ситуацији“.3
На први поглед, овде се аутору и не би имало шта замерити – ако пође-
мо од чињенице да смо, током школовања, без изузетка, прихватали оваква
„научна“ објашњења. Међутим, данас се све југословенско преиспитује, па је
лако уочити, у овом тексту, слојевито поређане филолошке, па и историјске,
подвале. Прва је у томе што се српски језик, како смо навели, обележава као
„штокавски дијалект“, а друга, што се тај „дијалект“ (српски језик) подмеће
науци за дијалект хрватског језика. То подметање се прикрива позивом на при-
мере у средњевреопским земљама, где је филологија утврдила више дијалеката
у језицима: Немаца, Чеха, Словака, Мађара... Следећа подвала је у наводу да је
сваки од три дијалекта у Хрватској (чакавски, кајкавски и штокавски) „на свом
говорном подручју вршио и функцију књижевног језика“. Ево ненаучности. Ако
је нешто књижевни језик, онда се то не може звати дијалектом. Супротно ло-
гици, за храватског филолога су ово и дијалекти и књижевни језици.
Он се не усуђује да напише да су два „дијалекта“ одбачена („кајкав-
ски“ и „чакавски“), а да је један узет за књижевни језик („штокавски“) – са-
мо је најавио да је „истоветан“ поступак примењен у филологији средњое-
вропских земаља.
Јелчић описује језичке прилике код Јужних Словена у деветнаестом сто-
лећу, па ћемо му дати за право да су у питању књижевни језици, како је навео
у другом делу горе цитиране реченице, али му не можемо дати за право да су
ти језици, у исто време, и дијалекти. Нису. Сигурно је и он знао да то нису ди-
јалекти, па је избегао да нам објасни којем језику припадају (уколико су дија-
лекти).
Ако би рекао да су они дијалекти хрватског језика, не би био у праву,
јер је „штокавским дијалектом“ говорио најбројнији јужнословенски народ –
српски, а нико од Срба није разумео хрватски језик („кајкавски дијалект“). Јер,
кад је реч о дијалектима, онда се подразумева да га говори један те исти народ.
У овом случају, ако није претерано што оволико понављамо, српски народ не
говори ни „кајкавским“, ни „чаковским“ дијалектом. Зато нас Јелчић није ни
покушао уверавати да су то дијалекти српског језика. Био је опрезан, јер тада
нико од Хрвата није говорио „штокавским дијалектом“ – нико од етничких
Хрвата из Хрватске, или Загорја, омеђаног између Загреба, Мађарске, Слове-
није и североисточног дела Јадрана.
Прве три деценије деветнаестог столећа, хрватски интелектуалци су же-
лели службени латински језик заменити хрватским, али се од тога одустајало,
јер тај језик не би прихватили Срби католици у Славонији и Далмацији, па су
се, по упутама из Беча и Ватикана, опредељивали за одбацивање хрватског и
преузимање српског језика. Ова идеја је прихваћена, а њени противници међу
Хрватима су оставили, попут Крлеже, по неку јадиковку за својим матерњим
језиком. Тако и Павле Штоос – преклиње Хрвате да не одбацују свој језик и де
се не претварају у други народ. То чини стихом песме Кип домовине ву почет-
ку лета 1831:
„Вре и свој језик забит Хорвати
Хоте, тер други народ постати...“4
Поред Штооса, зажалио је што Хрвати одбацују свој рођени језик и То-
ма Миклошић. Он не верује Павлу Витезовићу да је најчистији хрватски језик
„штокавско нарјечје“, него упућује да је у питању страни језик, којег треба
одбацити. Он српски језик назива „славонским“ и то је сведочанство о томе да
у овој аустријској краљевини никад нису живели Хрвати – него Срби, право-
славни и католици:
„Позвао је своје пријатеље и сљедбенике да не пропусте притиску
шлавонскога језика и да очувају свој хорватски језик, тј. кајкавштину“.5
Да поједноставимо – хрватски језик („кајкавски дијалект“) и српски је-
зик („штокавски дијалект“) су међусобно удаљенији него, рецимо, српски и
бугарски и исто толико су удаљени колико: српски и чешки, српски и словач-
ки, српски и словеначки... Зато није реч о дијалектима – у питању су два језика
словенске језичке породице: српски језик и хрватски језик.
Што се тиче „чакавског дијалекта“, можда је у питању посебан језик,
или је то дијалект једног од два језика – српског, или хрватског. Но, нема раз-
лога да о њему расправљамо, јер југословенски филолози, како видимо, ненауч-
но пишу и о прва два, а о овом трећем би ко зна шта написали – да су се њиме
више бавили.
Јелчић погрешно приказује и хрватске земље, јер српске етничке и исто-
ријске територије обележава за хрватске. У деветнаестом столећу су становни-
ци Далмације, Славоније и Војне Крајине били Срби. Тад су римокатолици у
овим покрајинама били Срби и говорили су српским језиком, истоветно као и
њихови православни суседи. Ни једни, ни други нису знали хрватски језик
(„кајкаваски дијалект“), али то не смета Јелчићу да Славонију, Далмацију и
Војну Крајину проглашава за хрватске земље. Да је поштовао научну методо-
логију, написао би да су се римокатолици у овим покрајинама осећали Србима
у деветнаестом столећу (то је уписано у аустријска и ватиканска документа), а
да ће, пропагандом Ватикана и ратним походима Аустроугарске и Немачке, у
Првом и Другом светском рату, бити приморани да се изјашњавају за Хрвате,
или „политичке Хрвате“, како многи данас говоре – кад им се простру чињени-
це о српској припадности њихових предака.
Очигледно, овде је реч о асимилацији Срба и плану да се будућа Хрват-
ска прошири на српске земље. Језик је био главна полуга за асимилацију Срба.
Зато је одбачен хрватски језик („кајкавски дијалект“), а у Хрватској је за књи-
жевни проглашен српски језик („штокавски дијалект“), јер су се само помоћу
њега могли асимилирати Срби римокатолици у Далмацији, Славонији и Војној
Крајини. Нико од њих не би желео да учи хрватски језик („кајкавски дија-
лект“) – да им је, неким чудом, то понудила тадашња аустријска власт и локал-
ни хрватски органи у Загребу. Још би с више одлучности била одбачена та
идеја у Босни и Херцеговини, где Срби римокатолици говоре најлепшим дија-
лектом српског језика, дијалектом којег је Вук Стефановић Караџић одабрао за
књижевни.
Да је језик био оружје у борби против српског народа и српских држава
(Србије и Црне Горе), признао је и Јелчић. То му се, некако, омакло и то је јед-
на од ретких истина у овој његовој књизи. Наш закључак о асимилацији Срба
римокатолика помоћу српског језика (ко бајаги хрватског), кристално јасно је
објаснио Јелчић следећом реченицом о хрватском вођи из деветнаестог столе-
ћа – Људевиту Гају:
„Ето, оно што је вриједно потцртати: Гај није био филолог, него вођа јед-
нога националног покрета, њему језик није био циљ, него само средство. Зато
његова рјешења језично-правописних питања нису увијек полазила од знанстве-
не, него више од политичке основе“.6
Ова Јелчићева оцена ће издржати. Биће одговарајућа за скоро све радове
хрватских филолога, јер никоме од њих „језик није био циљ, него само сред-
ство“. То ће потврдити и сваки редак Дубравка Јелчића, јер ни у једном од
њих се није „полазило од знанствене, него више од политичке основе“. Да је
Јелчићу био циљ језик, он не би кривотворио да је српски језик, о којем је реч,
језик хрватски. Знамо да нема филолога који би прочитао текст на енглеском,
па нас уверавао да је то немачки језик. У нашем случају, хрватски филолози и
критичари ће прочитати српски текст и рећи да је писан на хрватском језику и
подвући да текст припада хрватској књижевности. И Дубравко Јелчић поступа
тако. Пише о књижевности у деветнаестом столећу, кад је она цветала на хр-
ватском језику („кајкавском дијалекту“), али ту књижевност у својој књизи не
спомиње. Напротив, наводи дела на српском језику и кривотвори да су писана
на „хрватском“, па да, зато, припадају хрватској књижевности.
Ако би се овај наш приказ превео на енглески језик, нико не би разумео
о чему је реч. Но, ми из бивше Југославије, ако то нисмо раније уочавали, сад
знамо да хрватски филолози и данас српски језик бележе за хрватски – књи-
жевна дела на српском језику, сматрају хрватском књижевношћу. То ћемо ви-
дети на Јелчићевом примеру. Он Петра Прерадовића, сина српског подофици-
ра, убраја у Хрвате, а његове песме на чистом српском језику својата за хрват-
ске и тврди да су писане на хрватском језику. Погледајмо његов коментар и
стих лепе Прерадовићеве песме на српском језику, у којој се спомиње српски
јунак Марко Краљевић и српске земље:
„Рефлексивна поезија Прерадовићева је умјетнички најзрелији резултат не
само индивидуалних расположења или пак опћих пјесничких тема, него и родо-
љубивих осјећања препородног раздобља хрватскога књижевног романтизма“.
РОДУ О ЈЕЗИКУ
... Од стамбула града до Котора,
Од Црнога до Јадранског мора,
Његову царству простор пуче,
Туј по горх и долинах,
Преко девет покрајина
Свуд га мајке дјецу уче;
Соколова, соколића
Његовијех гнијездо ту је,
Свуда туд се пјеват чује
Пјесан Марка Краљевића!...7
Поред оваквих садржаја (изричито сведоче о српском језику и српској
књижевности), није лако хрватским филолозима да буду, колико толико, увер-
љиви у кривотворењу да су у питању – хрватски језик и хрватска књижевност.
Они ходају ивицом ножа, како то народ каже. Тога су свесни, па узмичу кад
год би требало (логичким следом) да напишу: „хрватски језик“, „хрватска књи-
жевност“ или неку другу одредницу о хрватском језику и литератури. То избе-
гавају, посебно кад пишу о делима из 19. столећа (кад је одбачен хрватски је-
зик, а преузет српски). Тад користе следеће одреднице: „народни језик“, „што-
кавски дијалект“, „штокавштина“, „језик илираца“, „заједнички језик“, затим:
„народна књижевност“, „књижевност на штокавском дијалекту“, „дубровачка
књижевност“, „славонска књижевност“, „славонски језик“, итд. Наравно, у обе
Југославије, читаоци су били припремљени (кроз образовни програм) да ово
читају, али да свакој одредници дају унапред одређено значење – да је реч о
хрватском језику и хрватској књижевности.
Ево примера о тим језичким и „научним“ вратоломијама у делу Дубрав-
ка Јелчића. Описујући збивања у Аустрији и о хрватском народном препороду
у 19. столећу, спомиње хрватску књижевност, али не наводи да ли је она на
српском, или хрватском језику – „штокавском“, или „кајкавском дијалекту“.
Сходно реченом замагљивању око преузимања српског језика за пучанство ко-
је га није говорило, он ће, за тај прелазни период – док је у Загребу намеравано
коришћење хрватског језика уместо латинског, избећи спомињање и хрватског
и српског језика:
„Хрватски препородитељи наумили су да хрватски пук политички освије-
сте и културно уздигну. Они су подузели да у средини с грађанством оријенти-
раним према њемачкој или италијаској културној сфери, с феудалцима који ни-
су имали правога контакта с народом, са сељаштвом неписменим и у сваком по-
гледу заосталим, уведу књижевност на народном језику, потисну туђински дух,
успоставе народно јединство“.8
Јелчић ће назвати српски језик „народним језиком“, али ће, у име плем-
ства у Хрватској, написати да је то хрватски језик – без обзира што га тако не
именује:
„То високо друштво (грофови: Оршић, Сермаге, Фестатић, Пејачевић, Ер-
деди, Драшковић; баруни: Кулмер, Раух; више часника и богатих грађана) хтје-
ло је припомоћи раширење нашега краснога народнога језика /.../, јербо се он са-
мо тим начином у више круге увести може, а знан је, да дакле један језик из њих
изкључен јест, цвасти не може“.9
Ево примера, Јелчић тврди да је „штокавски дијалект“ хрватски језик,
без спомињања Срба, који су једини говорили тим тзв. дијалектом у 19. столе-
ћу. Пише о хрватској интелигенцији и њеном ставу према „хрватском језику'':
„Њени припадници су већ сасвим јасно схваћали, на примјер, да је једин-
ствени књижевни језик битни предувјет јединства народнога, па су језику при-
давали доличну пажњу, загријани идејама загребачкога школскога надзорника
др Томе Кошћака (1751-1831), које су утирале пут касије прихваћеном рјешењу
са штокавским нарјечјем, као заједничким књижевним језиком свих Хрвата“.10
Кад Јелчић набраја књижевнике, па кад су међу њима и они који су пи-
сали на хрватском и они који су писали на српском језику, он избегава споми-
њање оба језика, па их све класира у „период хрватског књижевног романти-
зма“:
„Уз Гаја су стајали истакнути прваци и градитељи препорода: Иван Дер-
кос, Павао Штоос, Матија Смодек, Драгутин Раковац, Јосип Кундек, Вјекослав
Бабукић, Димитрија Деметер, Људевит Фаркаш-Вукотиновић, Томо Блажек; за-
тим браћа Мажуранићи: Антун, Иван и Матија; па Станко Враз, Иван Кукуље-
вић, Мирко Боговић, Антун Михановић, Антун Немчић... а с њима још низ дру-
гих, зацијело једнако марљивих, иако не тако истакнутих писаца и прегалаца,
као што су, примјерице: Јосип Марић, Јуре Тординац, Стјепан Марјановић, Ма-
то Топаловић, Стјепан Илијашевић, Лука Илић Ориовчанин. И књижевници Пе-
тар Прерадовић, Фран Курелац, Адолфо Вебер Ткалчевић, Мато Водопић, фра
Грга Мартић јавит ће се већ у првим годиштима „Данице“, иако ће своју пуну
књижевну афирмацију и зрелост постићи тек послије препородног раздобља, у
другом, литерарнијем периоду хрватскога књижевног романтизма“.11
Мада Јелчић пише и о хрватском језику („кајкавском дијалекту“), њему
то неће сметати да га, на неким страницама, занемари и да тврди да постоји са-
мо један језик – објашњавајући да га Срби зову српским, а Хрвати хрватским:
„Гај је сасвим у духу тадашњих схваћања да постоји један велики славен-
ски језик, који се дијели на четири главна нарјечја: руско, пољско, чешко и оно
четврто, које ће Гај касније назвати илирским, а које тада још зове хрватским,
као што га српски књижевници, у исто вријеме, зову српским“.12
Тек што је Јелчић присвојио српски језик за хрватски, он на следећој
страници наводи да је и „кајкавски дијалект“ хрватски језик! Мада су „штокав-
ски“ и „кајкавски“, међусобно, удаљени као билокоја два словенска језика, Ду-
бравку не смета што тврди да су Хрвати народ с два језика – изузетак у свету:
„Још 1831. године, кад је млади доктор филозофије и свршени правник Ма-
тија Смодек (1808-1881) затражио допуштање да може слушачима загребачке
краљевске академије необвезатно предавати хрватски језик, појмови нису би-
стри ни њему самоме. Види се то из сачуванога текста његова наступног преда-
вања, одржанога 6. студенога 1831, дакако на кајкавском дијалекту“.13
Кад бисмо помислили да су српски и хрватски језик, у овој збрци, до-
вољно одеће променили, Јелчић нас разуверава, јер једном од два језика (ко
зна којем) облачи и илирско рухо. Тврди да је часопис „Даница“ посветио
илирском језику једно своје издање:
„У „Даници“ је, из броја у број, објављена цијела једна збирка чланака о је-
зику, неколико бројева часописа, у ожујку и травњу 1836, испуњено је од првога
до посљедњег ретка једним јединим прилогом: Бабукићевом (Вјекослав) Осно-
вом словнице славјанске наречја илирскога“.14
Ако није јасно који је то језик под именом „наречја илирског“, сазнаће-
мо. Дубравко Јелчић неће написати да је то српски, али ће рећи да је то „што-
кавски дијалект“, уз обавезну потврду да је у питању језик народа хрватског. У
истом делу књиге, пише да је и „кајкавски дијалект“ језик хрватског народа.
Дакле, све је хрватско у наречјима, или дијалектима: илирском, кајкавском и
штокавском. Погледајмо његов текст о „три хрватска наречја“ и сложимо се
да српски филолози не би написали да је „кајкавски дијалект“ – српски језик:
„Снажна афирмација народног језика био је и чин генерала Јурја Рукавине:
Захваљујући се на избору за поткапетана Краљевине, он је 11. студенога 1832.
одржао у Сабору говор на хрватском језику („кајкавском дијалекту“, СЈ). Први
пут у повијести чула се тада, у овом највишем државном тијелу Хрватске, на-
родна, хрватска ријеч! Некако истодобно, појављује се и први политички спис
писан хрватским језиком, и то већ на штокавском нарјечју... Драшковић износи
план Велике Илирије, као јединствене политичке цијелине унутар Хабсбуршке
Монархије, а сачињавале би је: Хрватска, Славонија и Далмација, Војна Краји-
на, Босна, Херцеговина и град Ријека, затим Крањска, Корушка и Штајерска, са
службеним језиком „илиричким“ (тј. штокавским говором) и баном као врхов-
ним главаром земље, који врши власт у име краља“.15
Нема шта, израз „народни језик“ је коришћен у Хрватској у 19. столећу
и кад је била реч о спрском и кад је била реч само о хрватском језику. Треба
изузетна пажња да бисмо, у текстовима хрватских филолога, књижевника или
критичара, утврдили о којем се језику пише. Ево примера и код Дубравка Јел-
чића. Мало ко би из следећег текста закључио да је реч о правом хрватском је-
зику, или, како се његово име кривотвори, „кајкавском дијалекту“:
„Мађари су добро знали што је жила-куцавица једнога народа, па су нај-
прије одлучили да, макар и насилним увођењем мађарског језика у све хрватске
уреде и школе, скрше отпор пробуђене хрватске свијести... Гроф Јанко Драшко-
вић је узвратио захтјевом у скупштини загребачке жупаније, 12. просинца 1839,
да се Хрватска отцјепи од Угарске и да затражи од краља засебну владу, какву је
у прошлости имала у доба Марије Терезије. А како краљ, уважвајући вето хр-
ватских заступника, није санкционирао закључак пожунског сабора, поднио је
хрватски сабор већ слиједеће године 1840, молбу краљу да се у хрватским шко-
лама, поменице у загребачкој краљевској академији и у гимназијама, уведу кате-
дре народног језика“.16
Оволика имена за српски језик у 19. столећу су преживела осим једнога
– илирског. На захтев Угарске, Аустрија је забранила коришћење илирског
имена за српски језик, уз забрану Илирског покрета:
„А да би се створили предувјети за то, и да би се уклонило огорчење које
илириство изазива код Мађара, забрањује се назив илирски, илиризам и Илирија
за Хрватску и Славонију, те за њезин народни језик и књижевност“.17
Ова реченица Дубравка Јелчића разголићује притворност хрватских
лингвиста. Њоме се прикрива језичка истина деветнаестог столећа. Не призна-
је се да се у Хрватској (Загорје) говорио хрватски, а у Славонији српски језик.
Жели се оставити утисак да је и у Хрватској и у Славонији један језик, па га
зове „народним језиком“ и додаје да је Аустрија забранила његово новоусвоје-
но име – „илирски језик“. Прикрива се да је српски језик био тај који је добио
ово новоусвојено име – „илирско“, јер кад би се то изричито рекло, онда се не
би могло тврдити да тим језиком говоре становници Хрватске. Они су говори-
ли хрватским језиком, али тај прави назив се (хрватски језик) ретко спомињао.
Не спомиње га ни овде Дубравко Јелчић, јер не би могао да објасни зашто се
тим језиком, ако је хрватски и ако у Славонији живе Хрвати, не служе станов-
ници Славоније. Хрватски језик, хрватски лингвисти, као што смо више пута
рекли, прогласили су „кајкавским дијалектом“ – да би га престали користити у
књижевности, пошто је тако поступљено с дијалектима и у другим европским
земљама (дијалект се може одбацити – језик не може, а Хрвати су одбацили
свој језик).
Да не бисмо били оптужени за овакав закључак – да су Хрвати одбаци-
ли свој матерњи језик и узели српски, понављамо део већ цитиране изјаве нај-
већег хрватског књижевника Мирослава Крлеже. Он сведочи о одбацивању хр-
ватског језика, објашњавајући да је то учињено ради тешњег културног и по-
литичког јединства Хрвата са Србима, Бугарима, Македонцима и Словенцима
(Крањцима):
„За вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитари-
стичке перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне, од Крањске
до Србије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне
прошлости и традиције, свога језика и свог имена, била је то смионост самоза-
тајна, коју је могао да надахне само безазлени идеализам без икаквих скривених
мисли и комбинација“.18
Наравно, овде није тачно само то да су хрватски прваци преузели срп-
ски језик „без икаквих скривених мисли и комбинација“. Српски језик је узет,
како смо написали, да би се Срби католици кроатизовали.



Напомене

1 Дубравко Јелчић: Хрватски народни и књижевни препород, „Школска књига“, Загреб, стр. 298-299.

2 Дубравко Јелчић: Хрватски народни и књижевни препород, ''Школска књига'', Загреб, 1978.

3 Исто, стр. 6.

4 Исто, стр. 14.

5 Исто, стр. 20.

6 Исто, стр. 17.

7 Исто, стр. 212. и 216.

8 Исто, стр. 6.

9 Исто, стр. 18.

10 Исто, стр. 13.

11 Исто, стр. 15.

12 Исто, стр. 16.

13 Исто, стр. 17.

14 Исто, стр. 17.

15 Исто, стр. 19. и 19.

16 Исто, стр. 24

17 Исто, стр. 25

18 Исто, стр. 299.

 Преузето са:www.svevlad.org.rs


СЛАБОСТ НАШЕ ОДБРАНЕ ОД МАРКСИЗМА

Генерална — Аутор svarog @ 17:05

                  СЛАБОСТ НАШЕ ОДБРАНЕ ОД МАРКСИЗМА

 

Наша ,,Буржоазија``има о марксизму,као политичком противнику,сасвим несавремене и сентименталне појмове.

  Комунисти и комунистичка пропаганда то је за нашег ,,грађанина`` нека врста младићке лудости која ће проћи и коју треба пустити да истутњи.

  Наш човек,производ политичке демагогије која је трајала на свим пољима јавног живота деценијама,пред упорним марксистима од срца ће се предати ,,алал ти вера``.Без икаквог познавања марксизма,или врло површног,као партијски човек на дну срца,наш политички човек,па и наш просечан човек,иде уз марксисту као саботера,са истом оном притајеном симпатијом којом гледа на божјака против кондуктера када развали ноздрве или тресне пљуванак о патос трамваја.Пусти слободног човека.

  Иначе и те како без поштовања туђег политичког убеђења,препредена и пуна немилосрдног цинизма,наша буржоазија,без обзира на демагогију,примитивно саботерство његовог покрета,и данас меша марксисту и светли лик идеалисаног Светозара Марковића.Она мери данашње марксисте појмовима које је стекла око Туцовића и у њеној глави данашњи интернационалист једнак је са марксистом типа професора Ђурића.

  Нема сумње да се,нарочито стицајем политичких прилика оног доба покрет Светозара Марковића и његова личност може идеалисати и да је идеалисана.Нема сумње ни да је социјалистичка партија пре рата можда вредност у нас донекле и са националистичког гледишта.Најбољи израз национачне свести наших тадашњих Бакуњиноваца дата је у писму Гаврила Принципа где је борба између свести да је потребно,пре свега,решити питање национално,и револуционарног идеализма,јасна.

  Све то,међутим,нема никакве везе са данашњим нашим марксистима и никаква смисла.Те реминисценције поводом марксизма само су опасна самообмана либерализмом ушкопљеног нашег ,,грађанског `` сталежа.

  Оно што је било најбоље међу марксистима,давно је откинуто од радништва,ућуткано у дреци нових,,савремених`` марксиста и када би се данас прегледао,без илузија,наш марксизам,нашло би се у њему скоро 90% немарксистичког елемента конфесионалне демагогије и сепаратистичког саботерства.Према њима наша буржоазија не би требало да има никакав обзир.

  Комунистичка пропаганда,баш зато јер је за нашег човека нова успева код нас скоро без отпора.

 Та пропаганада,већ сама по себи,израђенија је и боља од свих других манифестација марксизма.Она има читаву скалу мајсторски прорачунатих ефеката.

  Наш буржоа који уме да се брани од хајдука,који на селу даје тип зеленаша хладна срца,стоји наивно и ошамућен пред игром марксизма.Зато је пропаганда марксистичка у нас тако илегална и закићена са толико туђег перја.О читавом низу комунистичких пропагандних елемената наш буржоа нема појма.

  Теза голготска о пролетеру код нас је потпуно успела.Кад би нас неко посматрао из далека изгледало би као да је код нас пролетерски проблем главни проблем нације и друштва.Толики други,економски,и што је важније духовни проблеми нису још ни дотакнути,али се зато сваки дан,све што зна да пише и чита,све што је ишло у школу,скупља око марксизма.

  Марксизму треба теза да је пролетер великомученик,а одмах и друга да је буржуј што одвратнија свиња.

  Марксизам издваја као изабрани народ пролетера,говори му да је цвет човечанства.Марксизам као поп с дана у дан уверава пролетера да је само он јадан и бедан, да треба да се прене и влада.

  Што је најлепше наш буржоа се при томе снебива као неиспавана млада и све те тезе прима,па се стидљиво склања.Је ли игде показао вољу да се бори против марксистичког лицемерства?У сталежу свештенства,професора,младих,,научника``универзитета,одборима ,,националних``организација?

  Не,он подлеже тој масовној хипнози као буба шваба.

  Пролетер,сам по себи,тобоже,инкарнација је свега доброг и племенитиг,њега треба дићи на пиједестал,он је вазнесење човечанства.

  Да не би био ,,несавремен``нехуман и нарочито литерарно заостао буржоа све то гледа као да сања.

  Пролетеру је све дозвољено и све му се извињава,за њега и његову класу сви су забринути.У њему је идол морала па и лепоте.Уметност као венеру треба голишавог да слика само њега.

  Што је најодурније у тој комедији то је да све то не доноси никаквог бољитка нашем раднику,нарочито не оном који је расно наш,још је у контакту са нацијом,и тек пошао из села.

  У ствари,све се то одиграва на површини т.зв.интелигенција и читава та апотеоза пролетера који га после тако скупо кошта(види:Аустрија,Немачка,Шпанија,Бугарска)код нас постаје права карикатура.

  Марксистичка пропаганда претвара нашу интелигенцију у аморфну масу која не зна да се брани и која изгледа напушта положај традиције,положаје своје уопште,без удараца.Марксиста,без теоријски,задржавши плате разуме се,прошла је једна читава класа кукавица.

  Земља наша стоји по страни и сељак гледа чудо што се око њега збива,али онај сталеж,који има за дужност да се брани полако попушта.

  Пролетер није такав каквим га марксистичка пропаганда фарба и они који су делили хлеб са њим и рачунали на њега,знају да његова права слика сасвим друга.Место њега високо се уздиже национална идеја,али наш буржоа сматра да је ,,несавремена``.

  У ствари то је једина идеја у име које у нас може да се тражи не само социјална правда,него и смисао сваког рада и логична веза са оним што је било.А све што није и неће у нацију има да зна шта га чека.

  Питање марксизма није полицијско питање каквим га наша буржоазија сматра ,оно је питање друштва,оно је питање борбе и отпора.

  Нација,она је ту,у тих 80% сељака,једносушних,архаичних,у својим пољима и планинама.За њу,никакав социјални програм није широк доста,у име њено никаква строгост није тврда доста.Пролетерско питање није главно питање.Напротив.

  Марксистичка пропаганда израсла је у нас као печурка,у њој свега има,а највише непријатељства,мржње.подлаштва,према свему ономе што је наше,расно наше,наше по традицији,наше по духу.Марксистичка пропаганда у нас не заступа радника,ни реални програм његових интереса,нити је неки идеализам.

  Марксистичка пропаганда у нас је једнака са радом издајицама у туђини,против ње наша буржоазија не уме да се бори,против ње наћи ће се тек онда када буде уздигнута као политичка идеја нација и рада,а то постоји.Она је ту и код Новог Места и Чрномеља и дуж Кордуна и на Пакри,и дуж Дрине и преко свих наших древних кршева,вртача и планина до светих језера.Једна иста и неприкосновена.Доћи ће дан када ће она судити уљезима.

 

                                                                                       МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

         ПРЕУЗЕТО ИЗ:ДВЕРИ СРПСКЕ-ПРЕЋУТАНИ ЦРЊАНСКИ,СТР.15-16


Запис са Вукановог јеванђеља 1202.

Генерална — Аутор svarog @ 14:56

Запис са Вукановог јеванђеља 1202.

"О самодржавној властели ужасавам се умом и ријечју

Поњеже мнози начеше књиге и повести дејати, јаже о извсетних вештех случи се и мне грешному, присно унилому и хуждшуму всех и ни достојному назвати се именеми сим, мниха Симеона, вазвестити вса по реду, јаже саврши владика всех прошенијем и мољенијем мене грешнаго Симеона старца, бившаго ме некогда в мире, и јеште бо ми сушту не разлучену от рода, ино мољеније моје не беше токмо: Господи Исус Христос сподоби ме недостојнаго достојну бити подјети иго твоје на се. Он же јако благ и милостив реки: гредуштаго по мне иждену в[ад]?, исплни желаније моје ва скоре узе и об... то же чајах за многије дни, и јеште сушту ми у манастиру ва обштежитији, и паки ужделевшу ми се, понудих се изити из манастира и од братије и последовати Богу; и помиловах себе, ни поштедех немоштније старости матере својеје за име... и љубимују братију оставих, и сестри, и ину прочу присн, да сабудет се глагољемоје не пророки, ни апостоли, ну самем Господем нашим Исусом Христом: всак остављеј матер и братију, ина прочаја и по мне шад, стократ пријет живот вечни. Давид бо пишет: каја полза у крви мојеј, јегда саниду ва истаљеније, једа исповест ти се прст, или вазвестит истину твоју? Се време покајанија настојит, јако нест у самрти поминајеј тебе, ва аде же кто исповест ти се. И вса самислившу ми подобих се странан бити ка својему родитељу и брати , пријемље досажденије и укореније, и обаче оклеветаније од злих чловек, а од врага напасти и брани и паче всех, ну аз та вса вземљу за име Христово поменује слово Давидово: јако тебе ради поруган бих вас дан; и паки: Тужд бих знајемим мојим, и странан син матери мојеј. Сим же сем савршившим се мноју грешним, сподобих се жити у пеки, у граде Расе, и написах сије књиги својему господину велијему жупану ... О неизреченије Богу и божаствније тајни ... самодржаних властелех, тем же изреку о њих , ужасају се зело умом же и словом, обаче дрзнух васпоминају величија их и подвиги душевније јаже саврши небесни цар о таковех властелех, поњеже владики ... Господ наш Исус Христос по неизмернеј јего милости , и по изволенију пресветије госпоже Богородице предаст Христос частни венац велијему жупану Влку, владичаствујушту јему својеју српсков земљеју и зетсков странов и поморскими град ... и нишевскими предели велеродному, велеславному велијему жупану Влку, сина самодржанаго (!) господина области својеје Стефана Немање.
Петровград, Руска Национална Библиотека. Ф Н И 82 (Вуканово јеванђеље, око 1202. г.) ЗИН I 7.

 


НАРОДНО ПРЕДАЊЕ ПРОТИВ ДЕМОКРАТИЈЕ И КОМУНИЗМА

Генерална — Аутор svarog @ 10:36

Милосав Васиљевић


НАРОДНО ПРЕДАЊЕ ПРОТИВ
ДЕМОКРАТИЈЕ И КОМУНИЗМА




Људи, који сачињавају данашњи наш народни покрет Збор под вођством Димитрија Љотића, одавно су приметили незгодно и по нашу народну заједницу штетно деловање извесних духовних и физичких чинилаца у нашем народу. Циљ је овога деловања био да се наш народ одврати од својих досадашњих духовних основа, чије поштовање га је на овоме месту одржало за време његове веома бурне и мучне тринаестовековне историје, и да се упути новим путевима, којима су тајне силе Јеврејства, слободног зидарства и Комитерне гурале и нас и све остале народе сем јеврејског, који је једини био упознат са крајњим циљевима ове борбе.

 

Да би се наш добри и у дубокој љубави према Богу и људима одгајени народ што боље ухватио на пружене му удице, вешти његови духовни непријатељи измишљали су ''доказе'' да је баш тај нови пут у ствари вајкадашњи наш народни пут и био. А после овога, ти људи и њихови следбеници, којих нађоше у изобиљу међу нашом површном такозваном интелигенцијом, заогрнуше се лажним плаштом родољубља и под тим плаштом наставише још јаче свој паклени рад на разарању наше народне заједнице.

 

Тако су, на пример, пропагатори демократије у нашем народу измислили лаж да је прави дух српског народа од вајкада био демократски. По њима, наш српски народ носи у себи демократска схватања као нешто што му је урођено.

 

Да бисмо видели колико у овоме има истине, замислимо да је 1804. године, на скупштини у Орашцу, био присутан и такав један, у данашњем смислу демократски потпуно одгојен човек, нека је уз то још и учен, утолико би ваљда био кориснији.

 

Сакупио се приличан број српских домаћина да диже устанак на Турке. Први проблем, који су ти нешколовани наши сељаци видели, био је проблем старешине. Ево како Вук Караџић у чланку ''Прва година српскога војевања на дахије'' ово описује:

 

''Пошто се већ Срби одметну и подобро се заваде с Турцима, онда ове Шумадијске четовође стану разговарати се и договарати међу себе: ''Ко ће сад бити старјешина? Ни једна кућа не може бити без Старјешине, а камо ли толики народ? Ваља да се зна, кога ће мо питати и слушати''. Млоги повичу, да буде старјешина арамбаша Станоје Главаш...''

 

- Стојте људи! - повиче наш учевњак, - дати политичку власт једноме човеку, то није демократски. Ја предлажем да изаберемо један устанички одбор, један револуционарни комитет. То је у духу демократије.

 

Сељаци би гледали у овога човека и не би разумели шта тиме хоће да каже. По њиховом схватању кућу води један домаћин. Чим су два ту куће нема. ''Двије воље, четири ћуди'' вели наш народ у пословици.

 

И сељаци наставе па изаберу Карађорђа и то за Вожда српског. Као да их је неко учио да поштују принцип вођства.

 

-Стојте људи.- опет би завриштао наш демократа, 'па ви забраздисте баш сасвим против демократије. Опре свега, оставите се ви вође, јер то није демократски, а друго, баш ако по сваку цену хоћете Вожда, хајдете да решимо за које време да му траје мандат. Демократија никад не даје неограничену власт, нарочито на врху.

 

И опет би ти наши сељаци гледали у нашег учевњака и питали се, шта ли је тиме хтео да им каже. Демократска схватања су им толико ''блиска'' и ''урођена'' да ниједан демократски предлог не разумедоше. И изабраше Карађорђа, за кога Вук даље вели:

 

''И тако се Кара-Ђорђије прими старјешинства, и почевши одма господарски судити и заповиједати, и мјесто пријетње из пиштоља гађати, огласи старјешинство своје по Србији'' (Вукова књига прва, Ц.К. Задруга, стр.18). Из овога се види да 1804. године идеје демократије нису имале ничег заједничког са духом и схватањима нашег народа. Принцип домаћинства, принцип поштовања једне воље у природи (Бог), у држави (Вожд, Кнез или Краљ) и породици (отац), прожимао је наш народни живот. Због тога је наш народ био чврста духовна и физичка заједница.

Идеје демократије су нашем народу дошле са стране, а увозили су их и данас их још увек ревносно увозе и шире: Јевреји, масони и политичке странке. Увозе их и тиме разарају везе у нашој народној заједници.

 

Друга мисао, која се непрестано са стране намеће нашем народу, јесте да је наш народ радан народ и да је због тога од увек био против господе јер господа ''не ради''. Хоће људи да целу нашу историју објасне класном борбом, мржњом на господу. То хоће комунисти.

 

Наш српски народ имао је своју господу у средњем веку па је остао без ње кад је потпао под Турке. Пет стотина година наш је народ живео под туђом господом, под Турцима, и ако је мрзео своју господу, тад му се дала прилика да ту мржњу искаже. Шта међутим видимо?

 

У својим народним песмама, од којих је највећи део био испеван баш за време овог робовања под Турцима, наш народ се поносио својом старом господом, њиховим јунаштвом и самим њиховим господством. Сељаци и чобани уживали су у опису старих српских царева и краљева, војвода и јунака. Ево како гуслар описује Милоша Обилића у песми Сестра Леке капетана:

''Милош оде на танке чардаке

Те облачи дивно одјело:

Самур калпак и чекрк-челенку,

А на себе три ката хаљина,

И пригрну коласту аздију,

Које данас ни у краља нема

Отишло је тридес'т ћеса блага,

Док изнутра уд'рио поставу,

А с лица јој ни хесапа нема...''

 

Не завиди српски народ богатству своје старе господе већ се њоме и сам поноси. Он ту господу осећа својом рођеном и нагонски јој придаје све особине добрих старешина: храброст, одлучност, снагу и правичност. Мајка Јевросима, оличење српске мајке, заклиње свога сина Марка, који иде да пресуди коме треба да припадне Душаново царство, нејакоме Урошу, оцу Марковом, Вукашину или његовим стричевима, да не говори криво, овим речима:

 

''Марко, сине једини у мајке!

Не била ти моја рана клета,

Немој, сине, говорит;и криво

Ни по бабу ни по стричевима.

Већ по правди Бога истинога!

Немој, сине, изгубити душе;

Боље ти је изгубити главу,

Него своју огрешити душу''.

 

Наш народ нагонски ставља духовно испред материјалног, истину испред богатства и царства, правичност испред живота. Кнез Лазар се не одлучује за царство земаљско већ стиче поштовање српског народа зато што се одлучио за Царство Небеско. Све супротно ономе чему желе да нас науче присталице класне борбе Јеврејина Карла Маркса и Јеврејина Фидриха Енгелса.

 

И овде је наш народни дух сасвим другајији од онога какав желе да представе присталице комунизма. Али напори за кварењем овога здравог и за народну заједницу изванредно конструктивног нашег народног духа, прелазе сваку границу. И код наше површне и однарођене интелигенције успевају до те мере да потпуно окрећу смисао схватања шта је по живот народни напредно, а шта није.

 

(Oдломак из Зборашког социолошког требника)

http://www.czipm.org/


ПРОТИВ КРШТЕЊА КРОПЉЕЊЕМ

Генерална — Аутор svarog @ 11:32

ПРОТИВ КРШТЕЊА КРОПЉЕЊЕМ 

Посланица Никифора Архиепископа 

Слованије и Херсона, из 1754 г. 



Због мог положаја ја сам дужан да пазим и посматрам да све остане потпуно сачувано и непромењено. Најпре ћу вам скренути пажњу на свето Крштење које значи улаз у све свете тајне, почетак нашег спасења, опроштење наших греха и поновно измирење са Богом. То је дар усвајања, јер кроз Крштење ми постајемо синови Божји и следбеници Христови, облачимо се у Христа Господа нашег, као што каже свети апостол Павле: „јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“Без тога спасење није могуће. „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“ (Јн. 3, 5). 

Што се тиче ове свете Тајне, морам нагласити следеће: 

1) Право значење или име ове Тајне, на језику који су у почетку употребљавали просветљени апостоли у саопштавању благе вести Јеванђеља нама, у суштини значи погружавање, а не обливање или кропљење. 

2) Први установитељ крштења – Господ и Спаситељ Исус Христос, сишао је у реку Јордан и погружавањем био крштен. 

3) Апостол Филип сишао је до воде са ушкопљеником с намером да га крсти: „... и сиђоше оба у воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га“ (Дап. 8, 3 . 

4) Православна Црква, по апостолском предању, увек је крштавала погружавањем. То се види у 7. канону 2. Васељенског сабора који говори о крштењу; у другој беседи о вршењу Тајни Св. Кирила Јерусалимског јасно стоји: „Исповедали сте спасоносно исповедање, и потопили сте се три пута у воду, а потом се појавили из ње“, као и у речима Св. Василија Великог: „Кроз три погружења и исти број призивања извршава се света Тајна Крштења“. 

5) Погружење у воду, а посебно трократно погружење са трократним изласком из воде није било установљено самовољно или случајно, него као слика Васкрсења Христовог у трећи дан. „Вода“, каже Свети Василије, „има символичко значење смрти, и прима тело као у мртвачки ковчег“. Како онда, да се упоредимо са Оним, Који је сишао у ад, имитирајући Његово погребење крштењем? Тела оних, који се крштавају, на неки начин су погребена у води. Због тога, крштење тајанствено представља стављање на страну телесних брига, речима апостола: „У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол. 2, 11). Св. Кирило у тумачењу ових речи каже: „Тако сте ви, помоћу ових знакова представили Христово три-дневно погребење, јер као што је наш Спаситељ био у срцу земље три дана и три ноћи, тако и ваше прво појављивање из воде символизује први дан Његовог привременог бивања под земљом, а ваше погружење символизује ноћ. Као што и онај, који хода ноћу, не види ништа, а онај, који хода дању види, тако и ви потопивши се у воду не видите ништа, као што не видите ни ноћу, а појавивши се из воде видите све, као што видите дању. Били сте и погребени и рођени. Тако је спасоносна вода за вас била обоје, и мртвачки ковчег и мајка. Иако ми у ствари нисмо умрли, били погребени, нити били распети на крст, него смо представили то само символички, ми, свеједно, заиста постижемо спасење. Христос је био истински распет, истински погребен и истински је васкрсао. Све ово је даровао нама, тако да ми, имитирајући Његове муке, постајемо њихови саучесници и заиста добијамо спасење. 

6) Православна Црква свуд у свету све до данашњег дана крштава са трократним погружењем и излажењем из воде. Грчке, арапске, бугарске и српске цркве све крштавају на такав начин. Свака од тих цркава има посуду у којој погружавају необучену децу са призивањем имена Свете Тројице. Нема сумње да је исти начин крштења деце био присутан и у Малој Русији. Свети принц Владимир, који је живео и владао у Кијеву, примио је веру и све црквене обреде од Грка који су и тада, а и сада крштавали погружавањем. Зар није чудно да они, који су имали Грке за своје учитеље и које су крстили Грци, сада не крштавају погружавањем? 

Све у свему, мислим да је оправдана претпоставка да је крштавање обливањем почело у Кијеву, и раширило се Малом Русијом. Ово застрањење постоји од времена када су унијати стекли власт над Кијевском митрополијом. У римској Цркви, до 12. века, или боље речено, до 13. века крштавало се погружавањем. Али касније они не само да су почели да крштавају обливањем, него чак и кропљењем. Као последица тога Малоруси су једини православни људи, који су укинули погружавање и увели обливање. То је дало изговор расколницима да нас оптужују за запуштање апостолског предања, које је остало непромењено у целокупној Православној Цркви. Оптужују нас да следимо пример паписта који су се заједно са многим другим неправилним укидањима, усудили да мењају и Свето Крштење. Божански апостол Павле јако је молио Коринћане за очување предања следећим речима:в „Хвалим ас пак, браћо, што све моје памтите, и чврсто држите предања као што вам предадох“ (1.Кор.11, 2). Молио је Солуњане да „чврсто држе предања, којима су научени, било ријечју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15). 

Начин крштења погружавањем је заиста апостолско предање које чува Православна Црква чврсто и непоколебљиво од апостолских времена до данашњих дана. Св. Василије доста јасно указује на опасност која лежи у испуштању било чега што нам је било предато о светој Тајни крштења: „Велика је мука кад неко умре без крштења, или кад је нешто, што нам је било предато, у светој Тајни крштења изостављено.“ 

Зашто правимо пропусте код тако важних ствари? Зашто не чувамо ово свето и апостолско предање (тј. крштење погружавањем), које се чува у читавој Православној Цркви? Који разлог, који изговор можемо изнети да објаснимо зашто се ова света тајна врши код нас другачије? Зашто је не вршимо на начин као што нам је предата од светих апостола, као што су учили свети оци, као што је читава Православна Црква вршила и врши чак и сада? Можда ће неко рећи да је опасно погружавати децу у воду? Али овакав изговор може да буде повезан са оним за кога цар-пророк каже: „Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно“. Животи Његовог Царског височанства, императора и великог принца Павла Петровича и његове царске деце веома су драгоцени. Али они су, ипак, без размишљања и милошћу Божјом били крштени трократним погружењем у прилично дубокој посуди, коју сам видео својим очима у царској цркви. Ако овакав пример није довољан, онда ће пример безброј деце по читавом свету, које Црква крштава сваки дан, или боље речено, сваког часа трократним погружењем без опасности по њихове животе, бити довољан. На крају крајева, ако неко каже да хладна вода зими може да буде опасна по здравље деце, онда тај треба да зна да не постоји никакво правило, које заповеда, да вода на крштењу мора да буде хладна или близу смрзавања. Могуће је употребљавати воду собне температуре, која није хладна као она, која се налази напољу. Довољно је било речено, моја љубљена децо у Христу, и поштовани свештеници. Довољно вам је било речено да не крштавате обливањем, него погружавањем. Тако ћете бити међу првима у Малој Русији који следе свети пример и који достижу славу чувањем апостолског предања. Такође, за чување исконског предања Цркве, бићете награђени од Бога. Рекавши све ово, да нико не прекрши ове одредбе под изговором, да није било довољно јасних упутстава. Наше архијерејство одређује да сви под нашим духовним вођством: 

1) Настоје да у свакој цркви буде сребрна или бакарна посуда (или од ког другог подесног материјала) која ће имати облик звона или бурета, сужена према дну, исте ширине као и дубине и једноставна за употребу. 

2) Заповедамо свештеницима свуда, да морају изнад посуде са водом бити прочитане одговарајуће молитве, и бити крштена у тој светој води са трократним погружавањем уз призивање Лица Свете Тројице са сваким погружењем. Једном речју, све ово треба да се врши као што то раде у Великој Русији. 

3) Стриктно инсистирамо да света вода после крштења не сме бити просипана на неко нечисто место, него треба да буде преливена опрезно, са поштовањем, у умиваоник где свештеник умива руке. Посуда за крштење не сме се употребљавати ни у коју другу сврху и нек се чува међу осталим светим сасудима. 

Поред тога одређујемо да у свакој цркви треба да буду две мање посуде од сребра, бакра или бронзе – једна за свето миро, која се увек мора чувати у цркви на одговарајућем месту, и друга за свето уље, које се употребљава на крштењу. Ова посуда, заједно са паром маказа треба да се држи у чистој кутији, која мора бити одговарајуће украшена, да не би они, који нису у вери, имали разлога за оптуживање. 

Онима који су послушни и вољни да се повинују овим одредбама, обећавамо благослов Божји, вечну славу и наш пастирски благослов

 


Забрањена Песма Јована Јовановића Змаја

Генерална — Аутор svarog @ 11:12


Ох, дај ми, музо, грло тако јасно- 
Ох, дај ми, музо, музикални дар, 
С обичним гласом не може се ласно 
Опеват' овај родољубив жар. 


У Новом Саду – српскоме Паризу - 
Багрјаношарна зора јавља блеск; 
Са фирмамента на фирме се спушта, 
Ох, ту је фино, ајнциг и гротеск. 


Примерним духом, без користољубља, 
Из чистог триба просвешћењу свом, 
Украшена је скоро свака болта, 
С Улфила штапци скоро сваки дом. 


Кирил и Метод, тисућлетни свеци, 
Доситеј, Рајић – радују се сви; 
Душе им поју песму покајања: 
Овако треба, фалили смо ми! 


И Клио сишла да бележи верно, 
Западном духу пружајући лек, 
Како је Србин мудар, жертвоносан, 
Нихт ибертрибен, просвештен и мек. 


Прилаже народ, позориште диже, 
Талија с' спрема у свој нови храм, 
Ох, како ће јој мило бити место, 
Мислећи да је Беч ил' Амстердам. 


Жур'те се, дакле, к'о што сте почели, 
Ох, дични Срби, скин'те српски знак; 
Добро би било кад би у фришкоћи 
И име мог'о променити свак. 


Просвета иде железом и паром, 
И грдан носи за варваре бич, 
Па тешко нама, ох срамоте црне, 
Кад спази древно српско ић и вић. 


Једно је само што се бринем љуто, 
Што неће да вас појми пуки свет - 
Муштерије су јогунасте птице, 
Од ваших болта окренуће лет. 


Туђин вам неће ни онако доћи, 
А Србин – шта ћеш – не мами га шрифт; 
Закован Србин у простоти својој, 
Чујте га само ви гемајн ер шрихт. 


„Ја сам му“ - вели - „муштерија главна, 
А он мој језик презирати сме, 
Бар часно име да ми српски каже, 
Па ту паразит' – нећу, богме, не!“ 


Ал' ово нек' вас не тушира ништа, 
Шта знају они шта је нобл велт. 
Друкчији људи признаће вам жртве, 
Награда ваша – си ист шон бештелт. 




Јован Јовановић Змај 

http://www.cirilica-beograd.rs/Отворена-Писма/100905_52/

 


Култ Светог Саве Kод Римокатолика

Генерална — Аутор svarog @ 10:47

Култ Светог Саве код римокатолика

 

Духовни ауторитет Светог Саве Српског у далматинском приобаљу, од почетка шеснаестог па до краја осамнаестог века, био је изнад католичко-православних разлика међу тамошњим словенским живљем. Лик Растка Немањића није надахњивао само сењске ускоке који су своју утврду звали кулом Светог Саве већ и значајне католичке прелате и канонике, историописце и књижевнике.

Своје истраживање ове интригантне историографске грађе објавио је, у последњем, светосавском броју „Православља“ Радован Пилиповић, млади теолог и црквени историчар,чији је предмет интересовања одавно скрајнути простор „тромеђе“: Далмације, Лике и западне Босне.

У поменутим, глувим столећима кад је словенски етнички елемент у Далмацији био стешњен и гажен у троуглу укрштених империјалних интереса (османлијског, млетачког и аустријског) Савина величина је била светионик укупне народне самосвести.

Осврти на Савину духовно-историјску фигуру налазе се у делима дубровачког монаха и историчара М. Орбина, Сплићанина Ј. Кавањина који је свој епос „Богатство и убогост“ написао на штокавском наречју, затим код дубровачког књижевника А. Сасина, па код пераштанског писца и барског надбискупа А. Змајевића и других.

За ову тему један од најинтересантнијих аутора је Шибенчанин Иван Томко Мрнавић, титуларни бискуп босански, који је написао Савино житије под насловом „Живот Светог Саве епископа: сина Симеона Стефана краља Рашке“. Ово дело објављено је у Риму 1640. године, а у њему Мрнавић наглашава да је Сава „пресјајни изданак који је у тринаестом веку, светитељским начином живота, прославио своје краљевско порекло“.

Године 1789. макарски каноник др Иван Јосип Павловић Лучић поново, у Венецији, штампа Мрнавићеву биографију Светог Саве, с портретима српског првојерарха у бакрорезу и грбовљем Немањића и службом Светом Сави која је прилагођена католичкој литургији. Као приређивач књиге, Павловић Лучић тврди да његова породица потиче „од великих Немањића“! Сам Мрнавић, нешто мање смион од Лучића, своју генеалогију изводи од династије Мрњавчевића, а на основу тог свог уверења сам је себи додао друго презиме –Мрнавић.

За учене католичке свештенике, као и за народног епског песника, привлачност преткосовских српских династија била је магнетска. Славни одсјај у времену ропства под туђим крунама. А и Мрнавић и Лучић поносно истичу да су „српског племена“.

Пилиповић истиче то етничко утемељење Савиног култа односно „српску етничку припадност римокатолика између реке Цетине и реке Бојане“ који су „по инерцији (народном памћењу) славили великог сина духовне сцене“. При том, треба имати у виду да је Растко обележио северни део овог дела јадранског поморја, најпре као принц–владар, а после као први архиепископ аутокефалне српске цркве.

Тек пре пола века откривен је доказ да је најмлађи Немањин син заиста владао Хумом (тада: обала и залеђе од Дубровника па на север до реке Цетине), што се чита из једне Немањине повеље граду Сплиту, а, можда баш због тога, архиепископ Сава је прву српску епархију основао у Хуму, са седиштем у Стону.

Још средином осамнаестог века папски канцелисти, тврди Пилиповић, за пасторални простор данашње БиХ користили су израз „Краљевство Босне и војводство Светог Саве“, а Расткова владавина Хумом и његова слава били су згодан разлог каснијем владару исте земље, Стефану Вукчићу Косачи, да се прогласи „херцегом од Светог Саве“.

Године 1756. макарски фрањевац Андрија Качић Миошић објављује у Венецији „Разговор угодни народа словинскога“, највећи далматински бестселер свих времена који је, до данас, доживео више од седамдесет издања.Књига се састоји од историјских хроника „Словина“ (јужних Славена) и епских десетерачких песама на икавици које је фра Качић покупио од гуслара па дотеривао или сам компоновао. Његов десетерац, наравно, није заобишао Немањиће и Марка Краљевића.

Једна од песама посвећена је „ружи изабраној“ и „војводи пустињака“ односно „калуђеру Сави“ који потиче „од колина Немањић Стипана, словинскога краља и цесара“ и који је „круна, дика, поштење и слава, словинскога пука и народа“. Тако је фра Качић промовисао српски епски десетерац неколико деценија пре штампања Фортисове „Хасанагинице“ и пола века пре настанка првих Вукових „Песмарица“.

Ни Качић није одолео родословним конструкцијама. За Мрњавчевиће, па тако и за Краљевића Марка, тврди да су пореклом из околине Имотског, а на основу етимолошке сличности једног имотског села (Мрњавци) са овом династијом. А потомци Немањића су, каже Качић, сињски Вучковићи, некад сердарско-свештеничка а данас позната алкарска породица.

Самом фра Качићу нису биле потребне овакве пројекције: омишки кнез Ђура Качић био је зет краља Владислава Немањића.

Извор: Политика, 12.02.2012.

 


Powered by blog.rs