Идеологија Србског Национализма

18 СÐ, 2012

ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ 2 Део

Генерална — Аутор svarog @ 14:18

Изјављујући своју верност и оданост цару и молећи га, да им опрости ако су у нечем грешили, патријарх и српски народ препоручују се Богу и царевој правди, а патријарх на крају моли, за себе лично, пошто су му одузети замци и имање у Сирачу и Сечују, где је он велике издатке уложио, што је изазвало велику штету од 50000 форинта, као и што му је одузета пензија у износу од 3000 форината, да му се за показану верност цару и царском дому при Ракоцијевом устанку изда одштета за Сечуј, у износу од 20000 форината у готову, да му се одреди неко друго место за седиште у Срему или Славонији, а наиме, заостале пензије у износу од 6000 форината, да му се додели још неко друго место у Срему или Славонији и да му се да титула кнеза од Албаније, а његов грб да буде наследан у мушком и женском потомству његовог брата Ћорђа. Своју представку патријарх завршава: „Тако молим, да би се што пре издала одлука на ове молбе, кано би могао сићи у народ и још више га подстицати на верност и службу вашег величанства. Тој милости препоручујући себе и свој народ јесам вашег величанства итд."

И на понеке од ових захтева патријархових, Колонић је такође ставио своје примедбе, док је већину од њих усвојио и цару препоручио. Тако је Колонић предложио цару, да не удовољи захтеву из тачке 11. тј. да право купљења десетка имају само католички свештеници, јер је патријарх на име овога добио пензију од 3000 форината, док купљење десетка од Русина и Влаха не долази уопште у обзир. По тачки 12. Колонић захтева од цара, да се после патријархове смрти укине пракса да патријарх поставља епископе и свештенике, а да се, место патријарха више не попуњава. По тачки 22. Колонић упозорава цара, да никако не дозволи Србима преселење у назначене крајеве и његово груписање, па каже: „Бојати се, да тај народ сакупи се у једну целину, јер и овако расејан необуздане је ћуди и чуда чини, а шта би тек могао починити кад би се у поменуте крајеве преселио; сигурно је да га тада нико не би могао држати у послушности и њиме владати, јер бунама никад краја не би било — тај њихов заједнички живот дао би им голему снагу ... те је стога још најбоље да они остану где су данас; тако ће и даље живети помешани с Мађарима, те како се међусобно врло мрзе пазиће један народ на рад другога, те неће допустити да се изведу рђаве и опасне намере њихове .. . с друге стране опет кад би се сви они у поменуте крајеве преселили, тада би они у будућем рату с Турцима, пошто би Турци прво на њих морали навалити, силан отпор Турцима дагги могли, те свакако и спречити њихово продирање." По тачки 24. Колонић је дао ову примедбу на патријархову молбу, да му се у случају опасности дозволи да може преселити своју столицу где хоће: „ ... Нарочито ми је приметити да при томе треба пазити да патријарх и у томе нема какове скривене намере; а наиме: да му не буде то само лажан изговор, да се лакше увуче у права оних, који не спадају под његову јурисдикцију. Јер лако је могуће, да он тиме само тражи начин, да уђе међу унијате који су признали римску цркву за своју главу, како би их опет на стари гад („vomitus") навео, као што је то већ пре неколико година покушавао чинити у Хрватској, а у епископији свидничкој." — Веома је интересантна и Колонићева информација у погледу личних захтева патријарха Арсенија, те је такође морамо, макар у изводу, навести: ,, .. . А пошто се знаде, да је тај патријарх увек веран дому австријском остао, те с разлога, што је он већ близу очајања, а међутим је код свог шизматичког народа у врло великом поштовању тако, да само једним мигом може сав тај народ, како на добро, тако и на зло покренути, то би врло нужно било, да му се што пре даде извесна одштета за претрпљена зла. Да би се пак и даље патријарх, а и народ, задржао у верности дому австријском, нека се све што се тиче његове особе, брата му Ђорђа и све његове породице потпуно потврди; он нека се обаспе сваком чашћу и нека му се даде наслов саветника и еквивалент у имању за претрпљене штете. Ово се сада може учинити, без икакове штете по садање стање старе вере, а тако исто и без штете по опће, јавно и приватно добро, јер све ово што се сада лично патријарху чини, мора се после смрти његове опет државној благајни повратити."

Нашао сам за потребно да овде цитирам ова најзначајнија места из Колонићеве информације цару Јосифу I поводом велике представке патријарха Арсенија III Црнојевића истоме цару, јер ове и овакве информације најбоље илуструју и дају једну убедљиву и праву слику лика и карактера ове утицајне личности аустријске ћесаревине и католичке клерикалнојезуитске клике, која је водила главну реч на аустријском двору и решавала судбину не само појединаца, већ и читавих група или читавог једног народа, који је био само зато крив и кога је требало само зато мучити, малтретирати, понижавати, прогањати, па чак и уништити, што није хтео да пређе у католичку веру или бар да прими унију, већ је упорно остајао у својој „заблуди" и „шизми". Иначе мислим, да неки посебан коментар на ове Колонићеве информације цару, није потребно давати, јер у њима је тако све видљиво и јасно и оне су само снажан доказ свега онога што је у овом раду до сада речено, о мрачној делатности ове још мрачније спреге између аустријског двора и клерикалнојезуитске дружине, заклетих непријатеља српског народа.

Када је цар добио Арсенијеву представку, пропраћену са Колонићевим примедбама, запажањима и предлозима, а водећи строгог рачуна о политичкој и војној ситуацији у земљи и ван ње, осећајући још увек потребу за српском помоћи, нарочито у Ракоцијевом устанку који још није био савладан, он је позитивно оценио у целини ову Арсенијеву представку, удовољио молбама и донео своје царско решење о потврди свих досадашњих српских Привилегија 7. августа 1706. и решење, да се хитно позову све надлежне цивилне, војне и црквене власти у ћесаревини, да уважавају и респектују привилегисан положај Срба и њихове повластице, које је патријарху достављено преко Угарске дворске канцеларије 29. септембра 1706. године. Но, та царева одлука, као и све раније, ништа није конкретизирала, већ је све уопштено и обучено у једно рухо лепих и китњастих речи, којима се истичу велике заслуге и верност Срба аустријекој круни, те се удовољава постављеним захтевима, јер су они то заслужили, и обећава се потпуна заштита њихових виталних интереса, изричу претње свима онима који се у будуће усуде да крње и газе права српског народа. Између осталог, а после похвалног истицања српских заслуга, њихове верности, оданости и поданичке послушности, њихове храбрости и неустрашивости у последњим непријатељским бунтовничким акцијама и намерама упереним против царевине и царског дома аустријског, цар Јосиф I истиче како је српски народ „тиме бесмртном хвалом праву поданичку дужност извршио и обећава и жели вршити је тако до краја живота свога — то милостиво хоћемо да уважимо све најпонизније молбе поменутих молилаца. Стога, по нашем најбољем знању и по здравој савести, пуном царском и краљевском влашћу и важношћу напред споменуте Привилегије, слободе и правице, које су им најмилостивије цане царским отвореним писмом нашег узвишеног Господина и родитеља — овим писмом најљубазније за пријатно држимо у целом њиховом садржају, закључцима и изложењима, у свему и свачему најмилостивије одобрити и потврдити, задржавајући себи при томе иајпотпунију власт, када се по вољи Божијој и сложеним заузимањем Срба и осталих Наших верних поданика, мир поврати у Нашем угарском Краљевству и другим локрајинама, — да те слободе, права и привилегије проширимо и у бољи их ред према приликама времена поставимо; а уједно и да пространију нашу Милост према српском народу покажемо, како то буде одговарало користи и добру Нашег Царства и Наших Земаља, а особито самога српског народа. Стога овим оштро налажемо и заповедамо свим Нашим редовним судовима, како црквеним, тако и светским, даље свим Нашим поданицима, министрима и чиновницима, ког му драго степена, чина, достојанства и имена, те свим осталим нашим верним и љубазним поданицима: да поменутом архиепископу и патријарху, те свим сталежима реченог српског народа — све напред наведене привилегије, права слободе власти, милости, дозволе и правице, што су им овом Нашом граматом потврђене, употребљавати, уживати и њима се радовати оставе мирно, без запреке, смутње и без сваке напасти; да их држе, штите и да се не усуде учинити нешто, што би било противно њиховоме садржају, а нека не допусте, да се усуде и други то чинити, иначе ће пасти у Нашу и Наших наследника најтежу немилост; па осим што ће им се дело уништити, још ће платити казне 30 марака чиста злата и то половину фиску или нашој благајни, а другу половину онима, којима се учини неправда (Czoemig, Etnographie — III, 72) затим у Жефаровића, Пикоа, Грбића итд,).

Свакако да са овом „милостивом" царском потврдом досадашњих српских привилегија и повластица, којс сe никада нису извршавале и са овим „најмилостивијим" царским обећањима, која су превазишла сва досадашња и која ће бити „извршена" када се прилике политичке и војне у ћесаревини нормализују и ако Срби и даље буду показивали на делу своју верност и оданост ћесару и интересима ћесаревине, није био задовољан ни патријарх, а ни српски народ, јер на ова и оваква царска обећања они су већ били навикли, а досадашње горко искуство их је опомињало, да се ни овога пута неће ништа изменути у њихову корист. Патријарх је у својој представци тачно прецизирао и по тачкама навео шта тражи од цара у име своје и свога народа, као што је и злуради кардинал Колонић презицирао и по свакој патријарховој тачци дао своје језуитско мишљење и своје језуитске савете и предлоге цару, али цар у овој својој „најмилостивијој" грамати, у којој није жалио китњасте речи ласкања српском народу и њеном патријарху, не даје свој одговор ни по једној овој тачци, већ све уопштава и замагљује већ добро познатим стилом изврдавања и вештог избегавања једног отвореног и јасног одговора, који би најзад правилно решио све неправилности и неспоразуме и учинио крај дугогодишњем планском малтретирању досељеног српског народа! Карактеристично је у царевом писму још и то, што он сада врло добро зна право српско име, па по истоме Србе и ословљава и назива, а не употребљава више оне раније називе: Расцијани, Расци, Илири, Арбанаси и Клименти, јер се ћесаревина још налази у опасности услед ратне ситуације напољу и унутрашње побуне Ракоцијевих устаника, па цару Срби требају и од њих очекују ангажовање око угушивања побуне и изразе њихове непоколебљиве верности, ако они хоће да уживају плодове датих Привилегија и ако покажу своју храброст и спремност на потребне жртве и у будућности! — Е. Пико, коментаришући царску диплому од 7. августа 1706. године лепо каже: „ ... То беху навек обећања па обећања, наскоро заборављена. Јосиф се стално упуштао у опште изреке, добро пазећи, да не одговори на одређене захтеве митрополитове. — У Бечу никако не миловаху Србаља, па Дворско ратно веће и у онај мах, кад цар изношаше њихове услуге, тражаше начина, како да им одузме и ову заосталу самоуправу, па да их стави под јежовитску шибу." — Стога се патријарх Арсеније новом својом молбом обратио Ратном савету почетком септембра 1706. у којој је молио Ратни савет, да изда заштитну диплому преко Дворске канцеларије и Угарске дворске канцеларије на све повластице које су Срби добили од Леополда I, због својих заслуга за цара и ћесаревину, прилажући молби декрет цара Леополда од 6. септембра 1691. године, који је био адресован на све војничке власти, са обавештењем, да је српски патријарх, епископи, свештенство и сав народ ослобођени од давања државних терета. Ова патријархова молба је заведена у деловоднику Ратног савета 15. септембра 1706. године. Одговор на ову молбу патријархову још истога дана издао је у име Ратног савета сам цар, у виду заштитне дипломе. То је учињено зато тако брзо, што су баш у то време Ракоцијеви побуњеници направили јаку офанзиву, навалили на аустријске трупе, у којима је било много Срба и 10. октобра 1706. заузели Острогон, о чему је принц Евгеније Савојски известио цара и Ратни савет, /Прилог 82—84/ те је царска војска под командом генерала Рачутина и Штаренберга, сачињена највише од Срба, ступила у дејство и повратила већ 12. октобра Острогон од Ракоцијевих побуњеника. — Том царском дипломом, цар Јосиф I потврђује декрет Леополда I од 6. септембра 1691., којим се патријарх, епископи, свештеници и сав српски народ по свим крајевима у Угарској, Славонији, Хрватској, Илирији, Мизији, Албаиији, Грчкој, Бугарској, Подгорју, Босни, Јенопољу и по свим другим местима, гдегод их има, узимају у царску заштиту и ослобађају од свих давања и ратних терета. То им се чини ради њихових неоспорних заслуга у бојевима и против савремених устаника, а са жељом, да се налаже свима, којих се ова ствар тиче, а нарочито комесарима војним, фуририма, и осталим војним чиновницима, као и свима заповедницима, да српеки народ пазе, чувају и штеде, те, под претњом најстрожије казне, да им се не усуде чинити никакву штету, нити их силити на плаћање дажбина и терета, од којих се они овим писмом ослобађају /види препис у M.II.A.V.K. ех 1706. бр. 88/."

Нема никаквих писмених докумената из којих би се могло утврдити, да ли се патријарх још који пут обраћао цару, те излази, да је ова горња патријархова молба била задње писмено обраћање његово аустријском цару. У октобру месецу 1706. патријарх се налазио са епископом Исаијом Ђаковићем и народним првацима у Бечу, вероватно опет ради свршавања неких народних послова. „А из Беча није се родољубиви патријарх ни вратио више у свој народ, већ тамо мученички завршио свој патнички живот 27. октобра 1706. године. Карактеристично је, после свега оног, што дознасмо из информације Колонићеве, да је истог дана, када је патријарх Арсеније III Црнојевић издахнуо, изашао царски декрет, путем царске Дворске канцеларије, којим се владика Исаија Ђаковић именује ц.к. Саветником /ориг. М.П.А.К. ех. 1706. бр. 91/"

Патријарх Арсеније, као да је предосећао да му се ближи крај, па је зато, да би умирио своју савест, да би учинио све што се могло учинити и да би до последњег даха свога мученичког живота, чврсто у рукама задржао заставу часне борбе за спас и интерес угњетаваног свога народа, још једном се обратио аустријском цару, још једном му је све испричао — цео мучни пут српског народа, његове иевоље, његове патње, његову храброст и херојску борбу, најпре против турских поробљивача, на страни аустријског оружја, а затим борбу за одбрану своје националности и вере, на коју су у новој домовини насрнули језуитски мрачњацм, па показану и доказану верност српског народа аустријском ћесару у Ракоцијевом устанку; даље борбу за извршење скупо плаћених царских Привилегија и повластица, за један слободнији и достојнији живот у угарској краљевини, итд. Ето, још једном све да ставим на хартију, мислио је велики патријарх, да остане као један писмени докуменат за генерације које долазе, како се живело, како се патило, како се борило и гинуло, у туђини, далеко од својих милих прадедовских огњишта; да се види, како су поетупале световне војне и црквене власти нових господара према досељеним Србима, према мени као народном и црквеном поглавару, како је била награђена српска верност и оданост аустријској ћесаревини, како су извршаване, односно, не извршаване крваво стечене Привилегије, да још једном све то отворено кажем цару, да га још једном замолим за помоћ и заштиту и за испуњење датих обећања, да би нам се обезбедио један сношљивији живот, када се већ више не можемо вратити нашим попаљеним и уништеним домовима, па нека онда историја донесе свој суд о свему. Мислим, да се слободно може рећи, да је ова последња представка патријарха Арсенија цару и сви они документи који се на исту односе, тестамент патријарха Арсенија српском народу и потоњим генерацијама, једна темељна рекапитулација целог његовог рада и делатности, а уједно и велики аманет његов, којим путем треба даље ићи, како борбу наставити, шта се мора и у будуће непрестано тражити и захтевати, јер те, никада не извршене Привилегије, које је српски народ на молбе патријархове добијао и које су вазда биле попрскане српском крвљу, биле су и остале као нека моћна барикада, од навале и насиља католичког клера, предвођеног језуитима, ћесаревих дворских и војних власти, мађарског племства и жупанијске самовоље. Те Привилегије, послужиле су касније као званичан царски и државни докуменат, који се правнички није могао демантовати, на кога се морало рачунати као на нешто што је ту и што се не може мимоићи, докуменат о који су се спотицали сви они, који су извршење датих парских Привилегија спречавали, докуменат који је касније послужио као темељ црквенонародне аутономије српског народа, његовог школства, просвете и културе, као и јаког црквеног уређења у Аустроугарској монархији, те устројства црквених сабора, који су одиграли једну важну и значајну улогу у животу досељеног и затеченог нашег народа у Угарској краљевини, Кроз читав XVIII и XIX век, на њих се увек позивао српски народ и његови представиици, кадагод су им чињене неправде и кадгод се насртало на њихову слободу, на њихову веру и националност, те се тако увек понешто добијало, иако су те Привилегије непрестано, на вешт начмн, сужаване и укидане, те је тако наш народ у новодосељеним крајевима успео да се спасе и одупре од разних насртаја и тенденција отуђења и претапања у националност и веру својих домаћина и да сачуван, ојачан и уједињен, дочека распадање и пропаст својих подлих угњетача и своје коначно ослобођење и уједињење са свом својом осталом јужнословенском браћом! У тој дугој и тешкој борби, патријарх је Арсенија одиграо врло значајну улогу, која се никако не може и не сме запоставити или омаловажити, јер успомена на њега, његов самопрегоран рад и његове несебичне жртве, живе и живеће вечно у нашем народу, са осећањем дивљења, поштозања и захвалности.

И заиста, захваљујући чињеници, да су сва ова документа сачувана, како патријархове молбе, жалбе, протести и захтеви, тако и одговори царски и његових органа, ствара једну савршену могућност, да се о свима овим догађајима прибрано, реално и рбјективно суди и пресуди, што и јесте најузвишенија дужност свих оних дисаца и историчара, који се оврм проблематиком баве. Као што је напред на више места већ напоменуто, на ову тему је много писано и постојећи извори и литература су веома богати и баш та чињеница мора допринети и осигурати жељени успех, у настојањима, да се свима овим догађајима и личностима тих догађаја додели у историји оно место, које им припада.

Још једно питање патријарх Арсеније је хтео да разчисти и по могућству и реши, пре но што га задеси смрт, чије је кораке сваким даном све ближе осећао. То је питање његовог канонског односа са наметнутим пећким патријархом Калиником I. У ту сврху он се обратио за помоћ и савет чувеном јерусалимском патријарху Доситеју Нотаресу, кога је знао још са свога пута у Јерусалим и који је био веома добар познавалац Балкана и балканских прилика. После свога разговора по овом питању, са цариградским патријархом Гаврилом и Синодом патријарх Доситеј је у једном писму пуном похвале упућене Арсенију и његовом раду, на одбрани православља у Хабсбуршкој монархији, иако је одлично, као и цариградски патријарх Гаврило, знао, да је Арсеније канонски изабрани пећки патријарх, а да је Калиник наметнут од стране Турака и Порте, а њих обојица су били Порти лојални, саветовао патријарху Арсенију, да ерпска црква у ћесаревини треба да сачува јединство и слогу архијереја с Пећком патријаршијом, и да сви буду „потчињени часном престолу свете архиепископије у Пећи", а да он /Арсеније/ „нађе начин и да учини, као мудар и разборит човек, да сви архијереји и сви православни... буду подчињени пресветој столмци у Пећи као и пре и да „не оставиш да то буде после твоје смрти, јер ако ти то не извршиш и умреш, нико други не може то извршити."

Можда су на основу ових речи јерусалимског патријарха Доситеја, као и касније, на основу речи наследника цариградског патријарха Гаврила, патријарха Атанасија V /од 1709—1711./ „да јерархија новоустановљене Карловачке митрополије /„митрополити Фрушке и Бачке"/ треба да одају пећком патријарху законску и канонску послушност и покорност." неки наши историчари тврдили, да је патријарх Арсеније на крају признао Калиника I за канонског патријарха пећког. Ја лично мислим, да то патријарх Арсеније није никад учинио, јер се титуле патријаршијске до смрти своје није хтео никако да одрекне, већ је чак у последњем своме обраћању аустријском цару Јосифу I тражио повраћање и потврђивање патријаршијске титуле његове, те је и ово болно питање отворено и нерешено, патријарх Арсеније понео са собом у гроб. Иначе, ово Доситејево писмо јесте једна дивна ода похвале раду и личности патријарха Арсенија, те ћемо овде навести неке делове тога писма, по Душану Поповићу; Истичући Арсенијеву непоколебљиву борбу са бројним непријатељима и његове велике жртве да би сачувао и спасао своје „овце од вукова", ради чега је постао „мученик без крви", патријарх Доситеј каже: „ ... Архијерејство твоје до данас сви поштују и клањају ти се, а признаје те за добротвора и спасиоца свога сав тамошњи хришћански народ, који се увек чувао под својим окриљем, па ћеш га и даље чувати. А кајда те Бог позове да одеш к њему неће те само благосиљати, благодејем и блаженим звати, као једног од светих отаца учитеља Свете Христове цркве, сав пећски престо и сав свет, а особито пресвети саборни патријарси, што си за живота свога учинио такво дело и тако управљао, него ће ти поред тога остати спомен и част у свеопштој цркви до дана поновног доласка Господа нашег Исуса Христа."

Ускоро после добијања од цара и Ратног већа напред поменуте заштитне дипломе, на основу своје темељне, добро смишљене ti састављене представке, са којом свакако да нису у потпуности били задовољни ни патријарх Арсеније, ни српски иарод ни његови прваци, ми их све видимо у октобру исте ове 1706. године у Бечу. Шта су смерали, какве су даље кораке хтели да предузму, то се не зна, али 27. октобра 1706. године, престало је занавек да куца срце великог патријарха Арсенија III Црнојевића и он је занавек склопио своје уморне очи, не дочекавши жељене плодове свога рада, својих напора и својих жртава, у преданој служби своме напаћеном народу, на чијем се челу налазио пуне 32 године. Вест о његовој смрти, болно је одјекнула у српскоме народу, који се осетио одједном обезглављеиим и осиротелим, јер више није било њиховог великог патријарха, који је даноноћно стајао на мртвој стражи, штитио, бранио, храбрио, тешио и подизао свој народ, коме је целога себе жртвовао.

Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs