Поуке из посланица св. Петра

Брђанима

Петар, Божијеју милостију, православни митрополит и кавалер росијски

Знате како сам вама и свијема Црногорцима вазда и на свако мјесто говорио, молећи свакога и заклињајући да у мир и слогу међусобом живите. И колико сам труда и муке од почетка до сада претрпио, то само једини Бог знаде; и све радећи за обште добро и слободу без никакве хиле и лукавства, нако с правијем и чистијем срцем, желећи виђети вас и осталу моју браћу от непријатељског јарма и зулума ослобођене. Нијесам искао моје собствене користи и течења ( = стицања), него сам оставио цркве и манастире и све црковне и манастирске и домаће послове. Заборавио сам и моју душу и моје здравље, а пријенуо за вас и за другу браћу Црногорце, да не изгубите, него да уздржите своје поштење и славу и да утврдите вашу предрагу вољност и слободу, који ви је Бог даровао мимо свакога народа у свијету, да ви туђин не господари и не заповиједа и да није господар од вашијех живота и ђеце и от вашега имућа и домовах, но ви сами да поставите себе из договора уредбе и законе от вашега владања и суда, по којему можете злога чојка и непослушнога кастигати, пак се у слободи дичити и живјети међу собом како браћа мирно, поштено, без ината и сваке мрзости. Али ево жалости и несреће велике, што ја не видим да ви ово своје добро љубите, нити вашу вољност и слободу познати хоћете, коју ако једанпут изгубите от својега непослуха и злочинства, онда ћете спомињати моје ријечи и виђети јесам ли право говорио и јесам ли за опште народно добро ваше и свега народа нашега радо; али ће то бити у невријеме, ка(д) ви нећете памет ништа ваљати. Ово ја не говорим само вама Брђанима, него и свима Црногорцима једнако, јер знам шта је слобода и што је темељ от свакога добра на овоме свијету, а знадем и што је робство и невоља или сужанство и јарам туђи оному који га носи... Друге ви не остаје, него да од зла престанете и да се помирите, како најскорије и најбоље знате, пак да не терате своју браћу Христијане који су под турско копито, и да им повратите њиове пљенове, које сте им неправедно уграбили, да ве сиротиња не куне и да зло од Бога на себе не дочекате. А ето шиљем тамо господу главаре и судце да се с вама виде и разговоре и да очисте смутњу и зађевице, које нађу у ваша мјеста, и да потврде стегу и јединство међу свијем народом. Тога ради свакога молим и страшнијем именом Божијим заклињем, промислите за своје добро и послушајте што ви суд и ваши главари реку и осуде, како из своје душе познаду. Најпослије правично, не носите злому и пакосному чојку хајтер и не чините како је мило, но такве глобите и кастигајте, да се зло не чини. А што је до сад било, то радите смирит, и кога видите да је зло без невоље учинио от силе и от своје опачине, тога и кастигом покарајте и будите сви супротиву онога који послух и слогу размеће. Ја желим да вазда наша браћа из нашега народа буду у нашу земљу судци и да они, који буду на то мјесто из договора обштега постављени, владају народом и управљају по начину разумно и да свеђер више слава, чест и слобода и благополучје ваше обће у мир и слогу вашу срећно и честито расте и да ово ђеци вашој након себе оставите, нака она имена ваша у вијеки хвале и превозносе и нека могу радостним гласом говорити: "О блажени отци! О славни родитељи наши, велики витези и честити јунаци! Блажна и преблажена витешка дјела ваша, блажене утробе које су вас родиле и дојке које су вас дојиле! Ви сте угасили међусобни рат и крвопролиће, ви сте поставили мир и тишину у своја мјеста, ви сте укријепили слогу и јединство међу народом и ви сте нам дохранили и оставили дражајшу вољност и слободу, а ми ћемо предраго име ваше у памети у срцима нашим с највећим благодаренијем до гроба носити и синовима нашим од рода у род остављати, нека име и слава ваша буде безсмртна!"

Ево, моји драги јунаци, што ја желим! Ево зашто се трудим непрестано и зашто моју душу и здравље полажем! Ево зашто сам добио неизбројене непријатеље и ево, познајете у чему ваша срећа и вјечно добро и благополучије стоји! Сад, ако нећете ово љубити, миловати и држати и за ово свијем срдцем и вољом и са свом јакости пријенути, ви ћете бити сами себи и својој ђеци самовољни крнвници и вјечни злотвори и мучитељи; а ја у то, како пред Богом тако и пред цијелим свијетом, не хоћу имати дијела, који остајем ваш доброжелатељ, Владика Петар.

Фебруара 23. год. 1800, на Стањевиће.

Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојанство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благођетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи... пакленим и отровним духом из његове утробе дише.

(Из посланице Бокељима, 1804. г.)

Народ ми не даје ништа и не иштем да ми даде икакве ствари, нако само да прекрати междусобно крвопролиће и остала безакона дјела и да у миру и у љубави христијански живе...

И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која ( = јер) у српском народу, како и у греческом, гордост царује.

(Из посланице архим. Арсенију Гаговићу, 1804. г.)

Свакога Црногорца... молим и заклињам нека сваки стоји с миром и нека трпи како и ја трпим, зашто знам да ће наше трпјеније боље за нас бити, него ли икаква наша освета.(Из посланице Катуњанима, 1805. г.)

Ми ћемо сви, љубезна браћо моја, умријети и тешко нама ако један другога на овоме свијету живлећи не љубимо, ако се не смиримо с нашијем суперницима на које жалост имамо, и ако један другоме увређаје не простимо, нећемо на ономе свијету вјечнога покоја и блаженства имати и неће нам Отац небесни наша сагрешенија простити.

Дакле, ради Бога, који је једино и вјечно наше добро и ради вјечнога веселија и радости, којега је Бог уготвио свијем послушним у рајске сладости вјековјечно уживати и наслаждати се Његова божественога лицезренија, и опет вас молим да послушате како ( = оно што) ви пишем, тако били од Бога благословени и тако ви Бог даровао на овому свијету сваку добру срећу и добри напредак у свему, а на оном вјечну радост, коју вам и свим христијаном од свега срдца желим и остајем, уздајући се да ће те моје молбе послушати, ваш доброжелатељ.

( Из посланице Радуловићима, 1805. г.)

А ја не бих рад ни Турчину, који је добар и поштен чојек, никаква зла колико ни доброме ни поштеноме Хришћанину, зашто знам што ми Бог заповиједа...

( Из посланице Дробњацима, 1809. г.)

... Видим да ви сваки дан више у своје самовољство и безаконије напредујете, и да ви је милије зло и срамота, него ли добро и поштење, и нека ви буде по желанију вашему. Ја се од свега зла и добра личим и по данас нити ме у ваше после призивајте, нити ћу се у њих мијешати, него остајем јошт залуду ваш доброжелатељ, несрећни... Владика Петар.

( Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1812. г.)

Људи ваља да зло дочекају овога и онога свијета, који свако зло самовољно чини и никога не слушају, ако им за добро говори.

( Из посланице Дробњацима и Жупљанима, 1817. г.)

Извјесно је вам и свему црногорскому и брдскому народу да у све вријеме мојега владичествовања нијесам ја преставао радећи за обшто народно добро и поштење, за које нити сам штедио мојега труда и мојега именија, него и живот мој и душу постављао на ползу и слободу мојега отечества. Ово знаду и остали, најпаче нам сусједствени народи; и ако би сте ви ово заборавили остају они, који ће ову истину пред цијелијем свијетом свједочити;

остаје мене за утјешеније моја чиста совјест, која ће ме свагда веселити, што сам ја непрестано испуњао моје дужности, како истинити и прави син и слуга отечества; остајете и ви по непослушанију и самовољству сами себе пред Богом и пред свијетом кривци за све несреће, које су се међу вама догодиле и које ће се унапријед догодити.

( Из посланице Катуњанима, 1818. г.)

Нијесу закони за добре, него за зле људе постављени; будући они не познају од Бога уливени у срдца њихова наравски закон, зато је потребно било законе поставит да свакога реда злођеји буду кастигани, јер инако ( = иначе) ваљало би да сви народи у свијету буду несрећни, како и јесу они где таквијех законах нема и гђе се добри људи не почитују, а зли не кастигају (= кажњавају).

( Из посланице Катуњанима, 1818. г.)

Него добро разсудите и спомените се, љубезна браћо, да сада стоји срећа или несрећа у ваше руке. Ако ви будете међу сложни и послушни, све ће добро и лијепо бит и то ће вам похвалу и поштење донијети; ако ли онако (не) учините, сва ће кривица на вас остати и ви ћете сами себе постиђети и своје поштење увриједити. Тога ради вас молим и страшнијем Богом Вседржитељем заклињем да сви у слогу и у согласије радите за обште народње добро. Ако ли се нађе који међу вама да започне чинити што поради мита и хајтера, таквога имате свиколици исћерат између себе, јер није мјесто међу вама и да вашу слогу не размеће.

( Из посланице Кметовима, 1818. г.) Људи, који путом Божијем иду да Бога служе и угоде, не мисле ни за какво зло, нако вазда за добро и не говоре сами себе да су свети, него да су грешни и окајани. А та(ј) је калаш ( = калуђер) до скора био у Шумадију ( ради се о калуђеру скитници Авакуму) хајдук и разбојник; пак и сада чини хајдучка и разбојничка дјела, наговарајући будале на зло, да се љуцка крв пролијева; и јошт има дрзновеније говорити да је светињак и Божји посланик! Није, дакле, доста што је он крвомутник, него и сувише хулитељ преблагога Бога и поругатељ чина калуђерскога. Зашто ( = јер) Бог у своје заповиједи забрањује најжесточајшим начином свако злочинство и безаконије, а прави калуђер ваља да буде добри и смирени чојек и да заповиједи Божје слуша и не учини дјелом ни помишљенијем ништа, што би вољи Божијој противно било.

Чојек, који Бога служи и хоће да буде спасен, неће ни звјера убити, ни рећи да га убију, а камоли человјека подобнога себе; јер он не жели никому зла, нако свакому добра, помишљајући да (су) сви људи од једнога оца Адама и од једне матере Еве произишли и да је Бог свакога сотворио и заповједио да једни другим добро чинимо и добра а не зла радимо.

Сад разсудите, може ли крвомутник бити светињак у исто доба кад чини да људи гину и једни друге кољу. Не стоји светиња у то што он иде, да боље народ вара, гологлав, бос и одрпан, него светиња стоји у праву вјеру и у добра дјела, како Бог заповиједа.

Не будите, дакле, безумни и не дајте да вас речени калаш превари и да његовим лажем вјерујете, пак да се послијед кајете, него га ишћерајте да га међу вама није...

( Из посланице Кучима и др. 1819. г.)

Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самовољство о ( = или) непослух доноси. И помислите на своје биће и состајаније ( = стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдити.

( Из посланице Његушима, 1822. г.)

Међу многе духовне неуредности находи се веома худи и неприлични обичај од давних времена укоријењен, да попови од ове епархије иду оружни једнако ка и мирски људи и да не имаду на себе ни једнога свештеническога знака, по којему би се могли познавати у свештенически чин. Ја сам вазда желио и настојао, што би ово неприлично и поругатељно дјело било изтребљено, и што би духовни људи у благопристојнији начин били приведени. Но будући приморски народ при владању бивше републике Млетачке на злођејаније распуштен, не мање него ли црногорски, који је у вољности и у самовољству свеђер живио, нијесам имао јакости за испунит моје желаније за прекратит такво злоупотрбљеније... Тога ради вам архипастирски подвељевам: да (по) полученији овога мојега објављенија не имаде ни један свештеник оружије и црвене капе носити, или браду бривати, него у благопристојни чин пастирскога смиренија, кротости и богољубија ходити и словесноје стадо Христових овец на пут спасенија настављати и учити... Ако ли се који свештеник међу вама нађе овому мојему објављенију непослушан, да не хоће оружије оставит и капицу од свите љубичастога цвијета носити, такођер и браду пустити, такви нека остави епитрахиљ и свештенство...

( Из посланице Бококоторском свештенству, 1808. г.)

Дајем ви на знање како дође ка мени показатељ овога писма честни јеромонах Софрониј, пострижник Пецкога патријаршескога манастира, будући соборно од игумена и братије послат искати од благочестивих Христјан милостињу на воспомошчествованије оне свете цркве, на коју су Турци велики данак и глобу поставили, пријетећи, ако не би оно благо дали, да ће и цркву и манастир разурити и свештенике посјећи и повјешати, како што су многе мнастире разурили и свештенике побили.

Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.

( Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1822. г.)

Да је проклет сваки они, који неправедно на сиромахе и на сиротињу намеће кривицу.

( Из посланице Бјелопавлићима, 1823. г.)

Питали су једнога мудрога и просвијећенога человјека: који је пријатељ најбољи и која земља јест најбоља? Ови је одговорио да је добар сусјед најбољи пријатељ и земља да јест најбоља, која се најближе кући находи. Ја мислим да је погодио... Ваши сусједи биће вам добри и најбољи пријатељи и ви ћете уживати њихову љубав и пријатељство, ако од своје стране будете равним начином соотвјествовали и учинили се достојни сусједске љубави и пријатељства.

( Из посланице Његушима, 1823. г.)

Благородна господо главари и народе црногорски и брдски,

Ево су већ прошлога прољећа, априла мјесеца, пасале тридесет и осам годиштах, откада сам ја постао међу вама Владиком. Труди моји јесу били најпрво и желаније моје, од свакога желанија највише, за покраћење ваше домаће рати и крвопролића, радећи вас саставити у слогу и јединство, док се избавите од љутога јарма паше скадарскога, под којим бјесте у вријеме мојега у туђе земље путовања по несогласију вашему себе подложили.

Ви моје науке примисте, послушасте, и своје оружје витешки у рукама прифатисте и Бог даде вама срећу не само да своју слободу опет к себи повратите, него и сувише да својега непријатеља у два жестока боја побиједите и да његову главу одсијечете и државу скадарску уплашите, од које мира и почивала не имасте.

Ова је побједа име ваше у свијет прославила и учинила да сви европејски народи за вас знаду и да ве почитују за народ славни, народ поштени, храбри и уздани, који своју слободу познаје и својијем оружјем брани.

Ја срдцем и душом жељах да се и више пред свијетом прославите и да вашу слободу јаче и боље утврдите. Молих вас да суд и правитељство поставите, на законах обштим согласијем сочињених, да правитељство народом влада и да народна дјела управља, а кулук да зле људе фата и на суд доводи, како што се у цијели свијет чини, јер без тога не могаше бит ни слава ни слобода ваша утврђена, ни дуговјека. И ви тако учинисте; кулук и правитељство постависте, да законик царствује и да је свакоји законик подложен. Настаде, дакле, законик међу вама, настаде суд и правда, мир и тишина, вријеме срећње и блажено, радост и весеље за добре и богобојазне људе и за нејаку сиромаш и сиротињу, престаде самовољство, престаде домаћа рат и крвопролиће.

Законик, царствујући кастигом, страшно пријећаше, правитељство суд и правду чињаше, кулук с мјеста на мјесто иђаше и сваки злођеј од страха трепеташе. Не бјеше већ домаће рати ни боја, не бјеше покличи; ни витеза на домаћи бој, не чујаше се колежа ни тужбање, не виђаше се лица мушкога ни женскога огреботинах крвава и нагрђена, ни главе црном капом, ни црном махрамом покривене, ни перчина мушкога ни женске косе острижене, не обливаше се земља, дрво и камен крвљу ваше браће и не кипјаше братска крв из устах вашијех, не кукаху мајке за својијем синовима, ни сестре за својом браћом ошишане, ни сироте удовице за својијем мужевима огребене, ни жалостна ђечица за својијем родитељима сузам обливена.

Путник мирно путоваше, трговац слободно трговаше, работник своју работу весело работаше и чобан своју стоку без страха пасијаше и Богом благословена тишина на све стране пребиваше.

Но будући вам милије зло него добро, не могасте правитељство међу собом трпјети, желећи да се опет на обична ваша зла и самовољна ђела повратите и да један другом крв пијете. Не би вам угодно да ве људи од свијета почитују добрим и поштеним народом, како сам пређе река, да ви буду туђи градови и пазари отворени и да имате стим у ( = уважење) како и остали народ европејски, него је вам драже и милије да ве називају злим, безаконим и самовољним народом, да стиме и приступишта нигђе немате и да ве ћерају како хајдуке и разбојнике.

Ви сте од свакога цара и краља вољни и слободни, да ви нитко не заповиједа, но нијесте један од другога; ви слободу своју не познајете и познати је не хоћете; вама је противно све Што је Богу и поштенима људима угодно; ви сте од Бога одступили и сасвијем страх Божји изгубили; ви не находите добра и поштења ни у чем, нако у своје зло и безаконо самовољство; ви не имате вишијех злотворах од самијех себе и вама нико ништа не чини без ваше зађевице.

Ја вас залуду у све вријеме мојега међу вама владичествовања учих и настављах на све оно, што могаше служит за вашу корист и поштење и залуду се у толико силе времена трудих, не штедећи ни живота ни имјенија мојега за ваше обште народно добро. Да сам то чинио за који драго остали народ од свијета, он би благодарио и ја бих међу њим срећно и весело живио и моје би име у љубави онога народа вјечно остануло, а међу вама је моје срдце од вашега злочинства увехло и старост моја оскорбљена, да почивала и радости нигда немам. Не могу већ ни о себе радити, а камо ли ваше после оправљати и за ваша дјела ћесаро-краљевскому гуверену одговарати, него ето ви, Господо Главари, владајте се како знате и договарајте се како ћете с народом управљат и за народ ђе потреба буде одговарат, да се црне капе у то не мијешају. Само вас молим да ми на писмо ваше мисли дате, како ћу реченому гуверну ову књигу одговорит, која ће ви бит с овијем листом данас приказана, да је добро чујете и разумијете. Међутијем остајем ваш доброжелатељ и слуга, Владика Петар.

( Посланица Црногорцима и Брђанима, 1826. г.)

...Зато ја најпре оне, којијема је највише зло и највиша штета учињена, пак и свакога великога и малога у све три племена молим и свијех Богом Вседржитељем, Творцем неба и земље и честним Крстом и пресветом Богородицом и свом силом архангелском и ангелском и светијем Евангелијем и свијем светијема, и вашим напретком, у три пута и у три хиљадех путах заклињем да помислите на своје и осталога народа жалосно живљење и да послушате речену господу главаре, да зло и крвопролиће прекратите и да се за све и посве умирите и подмирите. Такође молим и заклињем истијем начином свакога главара да сви јединодушно раде, како ће вас умирити, да не би који по хајтеру или по миту или по другому икаквому неправедному начину потезао кривицу на коју страну и чинио међу дружином смутњу. Који ли се нађе од стране главарске, оли од којега племена и братства толико злога и окамењенога срдца да се од Бога не убоји и да смутњу учини и на мир не пристане, такови од Господа Бога Вседржутеља да будет проклет и да му Бог смути срдце и мозак, да погине од праведнога суда Божија како зли и безакони крвомутник, и дом његов да остане пуст, а правим и богобојазним да будет Бог у помоћ, којему свакога доброга и послушнога препоручавам и остајем ваш доброжелатељ.

( Из посланице Чевљанима, Цуцима и Бјелицама, 1826. г.)

Не могу ја пером описат и језиком изговорит, колико ми је мило и радостно чути од главарах, који су међу вама шест неђељах данас стојали, како сте их лијепо држали и њихове молбе и мене послушали и умирили се за сва зла, која се бјеху у ваше племе догодила. Ово ће и свакога поштена чојка у сву Црну Гору и у сва Брда овеселити и сваки ће вам се такова богоугодна и поштена дјела христијанска благодарити, како што ви и ја из свега срдца благодарим и преблагога Господа Бога Вседржитеља теплејше молим да он благослови оне, који су се за своје синове и за своју браћу умирили и свакога ко је о миру вашега племена радио, и да им Бог дарује мир и здравље и свако добро овога свијета, а онога, душевно спасеније и вјечиту радост у царство небесно...

Домаћа рат и велика царства разура и у несрећу обраћа, камо ли неће једно племе, оли једну нахију у наша убога и сиромашна мјеста разурити; такођер слога и послушаније чине да један мали народ постане великим и силним народом. Спомените се, дакле, својега добра и своје славе и поштења, да се ваши злотвори не веселе.

Ја вас свијех молим и силнијем Богом Вседржитељем у три пута и у триста путах заклињам да учините сами себе начин како ће те живјети, то јест да збор и договор на једно саставите, да слогу и јединство међу собом непоколебљиво утврдите, да злому чојку руку не држите, него да глобите и покорите како буде заслужио и да своје старешине и главаре љубите, почитујете и слушате. Такођер и главаре на исти начин молим и свом силом небесном заклињам да оставе инад и ненавист, са чистисрдачно у љубави живе и да се мирно и лијепо договарају, како ће племе у мир и у слогу држати у једнако без хајтера и без мита суд и правду чинити, како што су и ваши родитељи и прародитељи чинили...

( Из посланице Његушима, 1827. г.)

Ја сам мнозини омрзнуо, зашто жалим нејаку сиротињу од напасти и самовољства и зашто говорим право, али Бог правду љуби, пред којим сва сила человјеческа свега свијета била би ништа, кад би она противу воље Божје ишла. И тешко ономе человјеку, који говори да је свјетлост тмина, а тмина да је свјетлост. То хоће рећи: ко не хоће говорит оно што је право, него по миту, али по хајтеру, оли по којему другому лукавому начину, говори и чини оно што је безаконо, и неправедно... нити се бојим урока, говорит ћу право, док год срце у мене куца.

( Из посланице Његушима, 1827. г.)

Данас с великим мојим оскорбљенијем разумјех зла и проклета дјела, која излазе од некаква проклетога ђетића, сина некојега попа из Врања, из Зете, и од његове дружине... који за... (про)клету корист да паре узимају варају безазлени народ и кажују некакве вјештице, ... и остале лажи свакојаке просипају међу народом, који без свакога размишљања њихове лажи вјерује и топи у воду, ... сиромашице жене мучи и трза, говорећи да су вјештице изјеле тога и тога младића, а тога и тога, који је у бој погинуо, с лијеве стране запахнуле и за то да је погинуо. О Боже мој, чудне сљепоте, чудна безумија и чудна сујеверија и злога помишљенија! Како могу људи такве проклете бајалице вјеровати, те ли не виде да их они за измамити коју пару варају и да им лажи за готове паре продају. Како ли може која жена кога заклати, кад га ни су чим не такне и кад му ништа отровно не даде јести или попити?! Како ли га изјести може, кад му тијело Јавно у гроб полаже цијело! Ви говорите да вјештице по ноћи лете, а како могу лећети, кад њихово тијело у одар лежи? Ви одговарате да њихов дух лети, но ја вам говорим и Богом се заклињам да то бити не може да дух из чељадета по ноћи или по дневи из тијела изиде, нити да се опет у тијело поврати, јер тијело без духа остаје мртво, а мртве нико воскресити не може, нако сам Творац неба и земље, Бог, Његовом силом и благовољењем.

Ја сам по свијету у нека мјеста ходио и неколико књигах читао и нигђе не нађох, нити ми ко каза, да има вјештицах и вједогоњах, нако међу слијепим и жалостним Српским народом, а зашто него зато што је слијеп и зашто више лажи вјерује, него ли Јевангелије Христово и Христове науке и заповједи.

Тога ради свијех вас, о Црмничани, великога и малога, мужевскога и женскога пола и возраста, силнијем и страшнијем Богом Вседржитељем и честнијем Крстом и пресветом Богородицом и свом силом небесном у три пута и у триста путах заклињам да се од тога злога и пребезаконога дјела прођете, да те проклете бајалице не слушате, да к њима не идете, да их међу вама не пуштајете, да им ништа не вјерујете и да праву чељад не мучите. А вама свијема свештеницима у сва села и племена пишем и властију нам од Бога даноју најжесточајше запрепаштавам ( = забрањујем) и говорим да ни једному, који не би ово писмо послушао, немате никаква посла црковнога оправљати, него они и њихови домови нека остају под жестоким проклетством отлучени; тако и они свештеник, који би преко овога мога писма преступио, а праве и добре Богу препоручавам и остајем ваш доброжелатељ, Владика Петар.

( Посланица Црмничанима, 1830. г.)

Калуђери имају гледати своје црквене и манастирске после и не мијешати се у дјела мирскијех свештеника, а мирски свештеници остају у дужности вјенчавати и сваки своју инорију ( = парохију) пазити, за коју имаде самому Богу отвјет на Страшни Суд второга пришествија Христова дати. Свештеници ваља да су свијетило и огледало народу, пастири и учитељи, вожди и наставници словеснога стада Христова, који воде и настављају Христијане на пут спасенија, дајући им изглед ( = примјер) од својега доброга и богоугоднога живљења. Но кад свештеници трују и погане народ, а најпаче којега скварнога прибитка и лакомости, - од кога ће се добру научити, оли добри изглед и наставленије примити? И како народ може бити спасен?...

( Из посланице Ришњанима, 1808. г.)

БУГАРСКА - МРЉЕ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

Божо Бјелак

Ако се анлизирају изјаве српских и бугарских вођа у последњих десет година, онда се долази до закључка да у Србији и Бугарској влада процес демократизације, привредни просперитет, да су изразито проевропски оријентисане, односно да ЕУ и НАТО немају алтернативу, те да су односе довеле до савршенатва. Улазак у ЕУ захтева сређивање односа са суседима. Бугари су, уз велику помоћ масмедија, доказивали представнику ЕК, у подужем припремном периоду уласка у НАТО и ЕУ, да немају буквално ниједан проблем са Србијом. Прагматично, ограђивали су се од изјава неких партијских првака, антисрпских књига, од неких историчата, Ганев, Госцев (територијалних претензија, мењања граница), уз девизу да би прошлост требало оставити по страни.

Успели су да убеде Европу да са Србијом тече мед и млеко, иако то, да се не заваравамо, и није био услов, јер је та Европа Србију сатанизовала. Бугарска је за несрећу Бугара и околних народа, ушла у НАТО и ЕУ. По најважнијим параметрима, она и није чланица ЕУ. Нису јој дозволили да 2009., како је било предвиђено, уведу Евро, није добили обећане огромне кредите од фондова ЕУ, CARDS i FAR, и што је основ равноправности, Бугари се не могу слободно кретати, селити се, живети у другим земљама ЕУ. Она је, од уласка у ЕУ, најсиромашнија земља, њена привреда је у колапсу, стандард становништва је на ивици тоталне беде, влада „бела куга“, изгубила је духовни, културни, историјски, православни и сваки други идентитет. ЕУ је Бугарску ставила у један велики саркофаг и сахранила је. Да ли су Бугарска, Румунија, сада ништа мање Грчка, Италија, Шпанија, Ирска, Пољска, опомена онима који као овце, без предводника и чактара, хрле у ЕУ.

Када се о славјанским народима ради, после крвавих ратова Руса и Пољака, највише таквих ратова су водили Срби и Бугари. Није лако заборавити ту несрећну прошлост и великодржавне тежње вођа. Кад год се са Бугарима појави неки проблем (случај пуковника Бранковића, или афера након објављивања докумената о шпијунажи, признање фантомске државе Косово, покушај митинга партије АТАК-а у Босиљграду и др), одмах исплива на површину све оно што је кроз историју оптерећивало две земље. Тај анимозитет, који прокључа, свако коме МИР нема алтернативу, требало би да сузбија.

У свим временима, па и у овим (иако је знано), потребно је поновити да су рецидиви прошлости на Балкану снажно присутни. Регион Балкана и Црноморског басена представља значајно подручје, са свих аспеката, посебно геополитичког, где се дефинишу интересне сфере главних центара светског одлучивања. На овом подручју преламају се стратешки интереси Имаперије зла, Русије, ЕУ. Интерси су исти: контрола политичких, економских, војних и др. кретања, док су разлози за овако стратешко опредељење различити. 

Бугари и Срби су се у „великим“ и „малим“ ратовима и у мирним периодима углавном налазили на супротној страни, пре свега блоковској. Такво стање је и данас. Бугарска је уместо Варшавског пакта врло брзо постала пуноправна чланица НАТО-а. На питање неким угледним Бугарима: како то да је Бугарска похрлила у НАТО, а док је била у Варшавском пакту, шапутали сте нам на уво, како је Варшавски пакт велико зло. Са дозом буквално туге, само су затварали очи, показујући одговарајућим покретом, да им је доста пактова.

У временима пре великих сукоба са Бугарском, Србија је, а посебно Београд, била Бугарима мост за Европу. Пре Сливничке битке, 1885. године, Београд је био најзначајнији град за бугарску културу. Постојале су разне културне институције у Београду, штампане су књиге на бугарском језику итд. Учевни људи су сматрали да западна цивилизација, заснована на култу знања, односно примене знања у техници, може наћи заједничке компоненте са медитеранском цивилизацијом, којој припадају Србија, Бугарска, Грчка, Румунија, Македонија. Очекивало се да те земље могу да одиграју значајну улогу у прожимању и уједињавању те две цивилизације. Нажалост, западна цивилизација је метафизичка, није успела да реши ниједно битно питање: духовно, економско, морално, историјско.

Како верујем у народ, а не у вође, народи и једне и друге земље последњих година су свесни да се морају ослобаћати међусобних оптуживања, иако смо сви рођени од чињеница прошлости. Не можемо негирати ни величенственост ни сервилност прошлости, ни живот ни смрт, али ћемо и даље само сањати добру будућност, ако тој будућности прилазимо са теретом прошлости. Велики догађаји у историји сваког народа и државе увек се изнова процењују и осењују, најчешће по последицама које се створе много година касније. То је случај и са односима бугарског и српског народа.

Чињеница је, што је такође знано, да су Србима, Бугари најближи од свих других јужнославјанских народа (иста вера, постоји немала сличност између старе штокавице и бугарског језика). У неким временима, као у доба просвећеног, култувисаног и европски оријентисаног Михаила Обреновића, заговарана је заједничка држава са Бугарском ( у Букурешту је Михаило Обреновић 1876. године склопио тајни споразум са бугарским првацима о заједничкој држави). Заједничку државу (до појаве Информбироа) договарали су Броз и Димитров (Георги Димитров, познат као јунак Лајпцишког процеса, шеф Коминтерне, извадио је Броза из чувеног хотела „Лукс“ у Москви, где су боравили многи комунистички прваци из Европе, одакле су одвођени без повратка у Љубљанку, затим Сибир, или су се убијали, односно једини је жив изашао анонимус, сумњивог поријекла Броз, кога је Бугарин поставио за генералног секретара КПЈ, а српске левичаре и комунисте, као браћу Вујовић и друге, су убили и сахранили под зидинама Кремља). Дакле, није случајно да је Коминтерна, односно Бугарин Димитров, одабро (клонираного Амброзија), а не некога од Срба да води КПЈ од 1937. године.

У време Информбироа, поготово у периоду до Стаљинове смрти, Бугарска је, од свих земаља Варшавског пакта, понајвише изражавала непријатељство прем оној Југи, боље речено Србији. Примери понашања Бугарске у тим временима, не би стали у неколкико дебелих књига. Довољна је констатација да је Бугарска (Бугари) била најоданија, најпослушнија слугењара СССР-а, од свих чланица ВП, као што је преко ноћи, након растурања Источног блока и СССР-а, постала најоданија Западу, односно НАТО-у и ЕУ. Први тзв. демократски председник Владе, бугарски цар (чија је странка НПСД, са партијом Турака ДПС формирала Владу након избора јуна 2001. године), прекинуо је сарадњу са Русијом, односно поништио је све уговоре, споразуме, протоколе, конвенције, забрањен је руски језик у школама, институцијама, чак и на улици. Енглески и немачки језик постали су доминантнији од бугарског.

Односе са Бугарском не би требало идеализовати. Не чека нас у тим односима, већ споменути - мед и млеко, али како се у народу каже: „Комшија је вежнији него кошуља“, те односе ваља градити са добрим намјерама. Свијест о томе требало би да захвати све средине у Бугарској. Међутим, стално су у власти присутне жеље за лидерством, а то лидерство схватају као наметање неких решења која би задирала у самосталност, достојанство, основне интересе, основе опстанка неке од суседних земаља. Поуздано се зна да је НАТО дао Бугарској посебне задатке када је Србија у питању, о чему је несмотрено нешто мало проговорио председник Бугарске 2006. године (критикован и од америчке стране), када је одржао предавање у Институту за стратешке студије у Вашингтону. Није Бугарска, у случају немира или рата, задужена само за Србију већ и за друге балканске земље. Себе сматра у том погледу лидером. Ако би, недо Бог, дошло до сукоба на овим просторима, Бугарска и Мађарска, као чланице НАТО, одмах би отцепиле део територије Србије. Бугари хлеба немају да једу, али годишње НАТО обавезе морају да измире из сиромашног буџета.

О односу према Македонији и жељама да је присвоји, да се и не говори. Водила је ратове, уцењивала савезе, све због Македоније. Сада би била задовољна једним њеним делом. Све македонске познате јунаке и историијске личности из разних области, сматрају Бугарима. У првој посети Македонији, бугарски цар, председник Владе, положио је венце на гробове Гоцета Делчева, Санданског и других, а на запрепашћење домаћина (К. Глигорова и др.) имао је одвојене, затворене разговоре са шиптарским првацима, иако Програм посете то није предвидео. Није тешко одгонетнути о чему су разговарали. Нажалост, Македонија неће опстати као држава. Једнога дана ће бити подељена између Шиптара (велика Албанија) и Бугара. Дигресија: та судбина ће задесити Црну Гору, Словенију, БИХ, Хрватску (о томе другом приликом).
                                                                                                                                                           
У једну реч, границе су биле и остале основна болна тачка Бугарске и Бугара, од момента ослобађања од Турака и признања на Сан-Стефанском миру. Кад год обележавају Национални празник, позивају се на Сан-Стефански мир, односно негирају ревизију граница на Берлниском конгресу у суженом виду. Бугарска се никада неће одрећи промене граница. Независно од политике предходних или садашње Владе, у интерним материјалима неких институција, академским круговима и НВО, неретко употребљавају синтагму, Западне покрајине. Исти ти кругови, уз благослов неких политичара, посебно деснице, актуализују питање промене Нејског уговора из 1919. године (претензије према свим пограничним градовима са Србијом, чак до Ниша). Након једне посете патријарха Павла Бугарској, бугарски свештеници, који су га пратили преко наше границе, у разговорима у Босиљграду, изјавили су да се налазе у „западној бугарској провинцији“. Сведоци кажу да је патријарх то изузетно тешко доживео.

Сливничку битку Бугарска обележава као свој велики празник, уз Национални, државни празник 3. март, када је ослобођена од Турака (Србија не обележава Брегалничку битку, крваве походе у светским ратовима бугарске солдатије, као нпр. у Бојник селу и које куде). Посебне свечаности су одржане поводом 120 и 125 годишњице битке. У присуству гостију из иностранства, представника Дипломатског кора и највиших државних и партијских руководилаца, њихови говори, садржај акдемије, дакле цели сценарио одише једним негативним призвуком према Србији и Србима. У том сценарију (учествују бугарски глумци и певачи) не пропусте да прозову по имену погинуле команданте, војнике, истовремено све то повезују са погинулим официрима и војницима чија имена, такође, прозивају, који су „ослобађали Београд и Србију“ (тако су фашистичке бугарске дивизије, заједно са Црвеноармејцима, ослободиле Србију, прим ББ).

Досманлијиски војни аташе, након завршетка четворогодишњег мандата, примио је у јуну 2005. године високо бугарско одликовање, које је симбол Сливничке битке (када на путу од границе на Калотини према Софији дођете у Сливницу, са леве стране на једном од брда, где се одиграла та несрећна битка, види се тај велики симбол, знак). Уручујући одликовање, бугарски генерал је у кратком говору, између осталог, позвао да те године на прослави учетвују у дефилеу и српски кадети. Рекао је: „Господине пуковниче, ако дођу ваши кадети, то ће бити први пут да на територију Бугарске уђе српска чизма, униформисани војник, а да није агресор“.

Када говоримо о мрљама, онда се мора, ради православља, подсетити да је и историја односа две цркве обиловала више лошим него добрим примерима сарадње. Бугари су чето својатали познате Србе. Мошти краља Милутина налазе се у храму Св. Кирила у Софији. Иако је након дугих преговора Свети синод Бугарске православне цркве донео одлуку 2006. године да се део моштију Светог краља Милутина врати Српској православној цркви, Кивот са моштима је и данас у Софији.

И мошти Св. Саве (Растко Немањић) биле су у старој бугарској престоници Трнову. На повратку са његовог другог ходочашћа на Гроб Господњи, представио се Господу 1236. године у Трнову. Српски краљ Владислав у више наврата молио је свога таста, бугарског цара Арсена, да дозволи да се мошти Св. Саве пренесу у Србију, што је цар Арсен одбијао. На крају Владислав је дошао код њега са великом свитом владика, игумана и попова и уз огромне дарове буквално откупио мошти и сахранио их у Милешеви.

Као што је познато, у близини Хиландара на СВ. Гори Атоској, налази се бугарски манастир Зограф. У Хиландару у 18. и 19. веку по бројности доминирају бугарски монаси (1722. године у пожару страдала је хиландарска библиотека, са великим бројем драгоцених докумената). Тих година проигуман је био Пајсије, родоначелник бугарске историје, коју је писао управо у овом српском манастиру. Враћање Хиландара Србима највише је допринео краљ Александар Обреновић, који је 1896. године посетио Хиландар, платио огромне дугове (монаси Срби га даривају Мирослављевим јеванђељем). Тада су се сви бугарски монаси морали вратити у матични Зограф. Бугари су поново у 20. веку покушали да се домогну Хиландара. На почетку тог века измолили су од Турака тапију на Хиландар. Срби су успели да дођу до тапије и униште је. Треба, такође, напоменути да је 1941. године, Хиландар са целим Атосом, као окупациона зона, додељен Бугарима, јер су се сврстали уз Хитлера и силе осовине.

О спорним питањима, која би требало избегавати, могу се написати многе странице. Бугарска епска традиција често пева о Краљевићу Марку, „Крали Марко“. Својатају га да је њихов јунак. У историји светске културе постоје слични примери. О Хомера се отимало седам античких градова – држава, о Андрића се отимају Хрвати и Турци. Слично је и са Теслом (иако су у крвавом етничком и верском рату Хрвати минирали његов споменик). Народи се отимају за великане. О безвредности се нико не отима. Бугари су снимили целовечерњи филм (2004.) „Чија је ово песма“. Сви представници балканских народа рекли су да је песма „Русе косе цуро имаш, жалиш ли их ти“ искључиво њихова, сви су је својатали. Бугари сматрају да је та песма искључиво бугарска.

Када говорим о бугарским мрљама, не би требало схватити да су сви други невини. Међутим, Бугарска се често кроз историју понављала У свим великим ратовима, била је на погрешној страни. Вечито је била разапета између жеља и могућности. Предуго трају времена (не само у Бугарској) када нема склада између друштвене правде и економског развоја. Не полази јој за руком и није јој лако да повуче граници између унутрашњих и спољнополитичких момената, који захтевају (пројектанти) брзу промену курса у унутрашњој и спољној политици, зато и јесте разапета између жеља и могућности.

У том контексту (иако нема оправдања) треба посматрати велику мрљетину, односно бугарско признање непостојеће државе Косово. Нажалост, потребно је поновити по стоти пут да је Србија морала прекинути односе са Бугарском, задржати само конзуларне. Оно што је генерално недопустиво у односима између земаља, у овом случају Бугарске и Србије, јесте бугарско традиционално дволично понашање (српска политичка „елита“ нема историјско памћење).

 У честим сусретима на највишем нивоу (председника, председника влада, министарским) у годинама 2004., 2005. (посебно када су те године у јуну победили социјалисти), 2006., Бугари су уверавали српску страну да су против мењања граница, отцепљења Космета, чак су говорили да неће признати Црну Гору ( о овим разговорима постоје забелешке, меморандуми, телеграми, похрањени у Бастиљи у улици Кнеза Милоша бр. 26). Након отцепљења Ц. Горе, само неколико дана касније, 29. маја 2006. године, прилком састанка шефова држава и влада земаља ЈИЕ у Софији, председник Бугарске је примио Председника Ц. Горе у чувеној резиденцији Т. Живкова подно Витоше, „Бојани“, којом приликом га је дочекао на улазу и уз љубљење, одмах му честитао самосталност. У разговору је рекао да је „увек заступао самосталност Ц. Горе, да је значајна историјска чињеница што је први признао Црну Гору, односно што се први сусрео са првим председником те самосталне државе, те да ће одмах отворити Амбасаду у Подгорици“ (тадашњи амбасадор СРЈ у Софији, црногорски кадар, који се дан након референдума изјаснио да остаје у дипломатији Србије из чистог прагматизма, јер би у супротном био одмах опозван, није вереовао да је то бугарски Председник рекао и није хтео да пошаље забелешку, телеграм МСП-у). Исте вечери у дневнику ТВ Бугарске и агенцији ФОНЕТ, бугарски Председник је дао изјаву, поновивши скоро све из разговора са Председником Ц. Горе. Нормално, тај амбасадор је амбасадоровао још пуне три године. То је Србија брале, односно то је досизам брале.

Да ли је свим народима својствено када су у великој беди, када гладију, када их се понизи, да изњедре вође који не знају да воде државу, који се непримјерено понашају, којима су други криви и у прошлости у садашњости. Иако су наведени само неки примери негативног наслеђа, бојимо се да и у будућности не би требало очекивати неко побољшање, што не значи да Бугари и Срби треба да одустану да траже друге путеве. Посебно се треба окренути вери и православљу, које је у својој бити мирољубиво и које треба да зближава два народа. Међутим, Империја зла и Западна Европа управо натерују (уцењују), захтевају да православне земље укину национални осећај и православље, јер сматрају „да национални осећај и православље не дозвољавају развој демократије“. 

Управо због зла Империје и Западне Европе (ЕУ), требало би сузбијати мржњу, полазити од самога себе, свакодневно се упитати шта то радимо у сузбијању мржње, шта је потребно заборавити, опростити. Иако не треба у будућности очекивати неко велико и нагло побољшање (посебно ако смо оптимисти са искуством), требало би и Срби и Бугари (и не само они), заједнички да се боре против два највећа ИЗМА – американизма и натоизма, који су заменили ранија два изма, стаљинизам и фашизам. У чему је проблем? Ако је американизам идеологија, а јесте и то чувена по злу, онда неки сматрају да је антиамериканизам такође идеологија. Е, ту је превара и подвала, посебно младим генерацијама: антиамериканизам није идеологија, то је борба против зла, односно против американизма као зле идеологије, као ситема владања у целом свету.

Преузето са:www.vidovdan.org

ГОМИЛА И ЊЕНЕ ОСОБИНЕ

 

Гомила је посебан облик у коме се појављује људско друштво.Овај облик има своје сопствене особине,различите и од скупа појединаца и од организоване заједнице.

  Свако груписање људи није гомила.Људи,који седе у кафани,међусобно неповезани,јесу скуп а не гомила.Да би постали гомила потребно је да их једна заједничка мисао,једна заједничка тежња,повеже и покрене.Тек онда скуп се претвара у гомилу.

  Исто тако,да би једна група људи била гомила,није неопходно да људи буду просторно окупљени.Људи могу да буду просторно разбацани па ипак да сачињавају гомилу и у социолошком и у психолошком смислу.Потребно је да су људи понети једном заједничком мисли и да су појединци те заједничке тежње свесни.Отуда је могуће да цео један град,или цео један народ,у извесним тренуцима узме облик гомиле.

  Појединац у гомили обично се другојачије понаша него када је сам.Као појединац,човек има осећање одговорности и ово осећање га кочи те извесне акције не предузима.Ретко ће се наћи појединац који ће разбијати излоге на радњама или линчовати јавно човека на улици.Међутим,то гомила чини сасвим лако.Појединац у гомили осећа се утопљен у број и свестан је да није много видан.Зато он у гомили сасвим лако и неразмишљено чини потезе које сам иначе не би учинио.Осећање одговорности појединаца потпуно ишчезава у гомили и чини гомилу у овом погледу потпуно слепом.

  С друге стране,на ово осећање неодговорности,додаје се код гомиле осећање њене свемоћи.Број и једнодушност толиких људи дају појединцима у гомили и целој гомили осећај свемоћи тако да гомила добије осећање свемоћи тако да гомила добије осећање да може све.Ношена овим осећањем,гомила је у стању да покаже пример великог јунаштва најчешће на жалост у рушењу,а врло ретко у стваралаштву.

  Стваралачки посао је сложен и захтева дубину мисли и тачност предвиђања на почетку,дисциплину,кординацију и истрајност у напорима у току акције,а за све ово гомила је неспособна.За рушење све ово није потребно.Ту је довољна одлучност и брз прелаз у акцију,а гомила те особине носи у себи.Отуда је гомила по правилу рушилачка,а стваралачка само по изузетку.Гомила је обично стваралачка у толико уколико поруши сметње напретку.

  Гомила је веома покретна и извесне помисли шире се у гомили таквом брзином да постају психоза.Нарочито је машта код гомиле развијена тако да површне слике постају веровања.Довољно је да се код једног члана гомиле створи илузија која на прост и гомили приступачан начин даје жељено објашњење:таква илузија постаје,укоро мотор гомиле.

  Јер гомила нема моћ критике а у гомили је појединац сав под утиском броја.Чим неколико људи у гомили верују у нешто то постаје убрзо и веровање гомиле пос условом,наравно, да је предмет веровања прост и да његово разумевање не захтева никакво размишљање.

  Није потребно да гомилу сачињава велики број па да она добије све особине.И мали број људи,на пример свега неколико људи,могу да узму облик гомиле.Одбор од неколико чланова већ умногоме има особине гомиле.

  Човек је у стању да се удубљује у мисли само кад је сам.Чим мора да мисли у друштву он не силази у дубину.И у колико је друштво многобројније,мисао мора да буде површнија.Ово има своје теоријско објашњење.

  Кад два човека неједнаких способности разговарају,разговор је могућ само на нивоу неспособнијега.Члан Академије наука кад разговара са чобанином мора да се спусти на ниво чобанина јер овај не може да се попне на ниво академика.И у колико је група већа у толико је ниво њених разговора нижи.Чим неко у гомили почне дубље да мисли,постаје несхватљив за остале,а бити нејасан за гомилу је исто што и бити сумњив.Због тога је особина гомиле површност,а не дубина.Одбори у погледу дубине мишљења слични су бродовима у конвоју:сви плове брзином најспоријег брода.

  Гомила не подноси умни напор и зато се задржава на готовим формулама,на речима и симболима.До које мере гомила не везује речи са суштином њиховог смисла,изванредан пример нам даје научник Гистав л`Бон у својој књизи Психологија гомила следећим текстом:

,,Тако,кад гомиле,услед политичког поремећаја и промена у веровањима,дођу до тога да исповедају дубоку антипатију према сликама које им буде извесне речи,први задатак правог државника јесте да измени речи,не дирајући,разуме се,ништа у саму ствар.Ова последња је сувише везана за наслеђени склоп да би могла бити измењена.Мудро Токвиљ примећује да се рад конзулата и царства састојао углавном у томе да старе установе из прошлости обуче у нове изразе,да према томе речи,које су будиле немиле представе у машти,замени другим које услед своје свежине спречавају слична осећања.La taille је постала порез на непокретности;la gabelle трошарина на co;les aides,посредни порези и тако даље.''

  Још су већи мајстори у овоме били бољшевици.Они су не само старим појавама дали нова имена,него су те исте старе и целом свету познате појаве под новим именом објављивали као своје проналаске.Веома карактеристичан је у овом погледу пример са стахановизмом.

  Познато је да су Карл Маркс и Фридрих Енгелс били велики непријатељи поделе рада за коју су тврдили не само да је некорисна него чак да је штетна.Прикивање радника само за једну врсту посла,по Марксу осакаћује радника,претвара га у нешто абнормално а за Енгелса су професије,као на пример гурачи колица и архитекти,унакажени економски варијетети''.(Анти-Даринг,III,3)

  Тако су писали комунисти док нису имали своју државу.Али кад су дошли на власт 1917.године у Русији,нашли су се пред великом незгодом:ако напусте поделу рада,онда ће изгубити и високу продуктивност коју подела рада друштву доноси.А ако задрже поделу рада,онда су напустили темељ комунистичке економске доктрине.И они су то питање решили стахановизмом.

  У својој књизи СССр,која је издата у Београду 1939.године у циљу пропаганде за Совјетски савез,Вук Драговић овако описује појаву стахановизма:

  ,,Алексеј Стаханов радио јеу угљенокопу,у окну,обарао угаљ,товарио га у ручне вагоне,гурао и извлачио га.Да би морао да утоварује и да гура вагоне,морао је,разуме се,за то време да престане са разбијањем блокова угља.Док је он товарио и гурао,не само што је морао да престане да ради свој прави посао(да разбија стене),већ је и његов алат,аутоматска машина за бушење,морала да мирује.Рудару Алексеју Стаханову то се учинило сасвим бесмислено.Један дан он је поделио рад у својој шихти:он,Стаханов,непрестано ће да буши и руши стене угља,док ће други да утоварују,а трећи да одвлаче и довлаче колица.Он је на машини свакако био највештији.Ускоро су и остали људи из екипе постали највештији,један у гурању колица,други у утовару''.

  Радећи по старом,традиционалном систему,Стаханов је могао да савлада,за шест часова рада,13 до 14 тона угља.По своме новом систему,он је успео да савлада,за исто време,102 тоне угља''.То је било 30.августа 1935.године.

  У суштини успех Стаханова сачињавала је подела рада.

  И совјетски властодршци,који из доктринарних разлога нису могли да врате у живот поштовање поделе рада,прихватили су Стахановизам.Стари принцип под новим именом.Баш као у време француске револуције.

  Пример Алексеја Стаханова постао је у СССр чувен јер је он поделом рада увећао своју производњу угља 7.5 пута и то у 1935.години.Пример који нам је навео Адам Смит остао је међутим и даље у СССр непознат и онај ко би га цитирао кажњаван је као ,,агитатор буржоаске поделе рада''.

  Ово играње са народима могуће је само зато јер је гомила површна.Она своје појмове везује за речи а не за суштину коју ове речи представљају.

  У гомили људи нису повезани својим највишим особинама,јер су ове ретке,већ најнижим јер су оне заједничке.Зато се на гомилу не делује разлозима већ површним осећањима и маштом која ова осећања изазива.Страх одлично делује на гомилу.

  Гомила не зна за делимичност појмова,на пример,за неизвесност или сумњу.Она сваку појаву схвата апсолутно и никад не види средину већ само крајности.Слутња у гомили за трен ока претвара се у неизвесност,недопадање прелази у мржњу.

  Ко хоће да говори гомили мора да се служи само упрошћеним појмовима.То знају сви велики мајстори пропаганде.

  Ко хоће да води гомилу,тај мора да уме са њом и да поступа.Ево шта по овом питању пише Гистав л`Бон у својој ,,Психологији гомиле'':

  ,,Ако треба гомилу повести и  за тренутак је одлучити да учини било какав чин:да опљачка какав двор,да се коље у одбрани једне барикаде,ваља на њу деловати брзим сугестијама.Најенергичнија сугестија јесте пример.Тада је потребно да је гомила већ припремљена извесним околностима,и да онај,ко хоће да је повуче,има особине које ће проучити даље под називом престижа''.

  ,,Ако се пак ради о томе да се у душу гомиле усаде лагано нове идеје и веровања-модерне социјалне теорије,на пример-методе вође гомиле су различите.Углавном ту служе ова три начина:тврђење,понављање и зараза.Рад на овоме је доста спор,али су последице трајне''.

  ,,Просто обично тврђење,ослобођено од сваког закључивања и доказивања,сачињава сигурно средство за продирање идеја у душу гомила.Уколико је тврђење јасније и збијеније,слободно од одказа и објашњења,утолико има више ауторитета.Верске књиге и кодекси свих времена служили су се увек простим тврђењима.Државници,који су позвани да бране извесну политику коју било,индустријалци који рекламирају своје производе путем огласа,знају за важност тврђења.''

  ,,Тврђење пак доспева до стварног утицаја тек ако се непрестано понавља и то што је могуће више,истим речима.Наполеон је говорио да постоји само једна озбиљна фигура у беседништву,а то је понављање.Ствар коју тврдимо,понављањем успева да се учврсти у духовима толико да је ови прихватају као доказну истину''.

  ,,Утицај понављања на гомилу схватиће се кад се види колику моћ оно има на просвећене духове.Ствар коју понављамо,успева да се најзад учврсти у дубоким областима подсвести где се рађају и мотиви за наше радње.После извесног времена,заборављајући од кога смо све слушали ова понављана тврђења,ми почињемо да им верујемо...''

  ,,Кад једно тврђење довољно понављано,са једнодушношћу у понављању,како се то дешава за извесна финансијска предузећа која купују све сараднике у пропаганди,образује се тада оно што називамо мишљења и снажан механизам заразе ступа тада у дејство.У гомили,идеје,осећања,узбуђења и веровања имају моћ заразног ширења као микробе.Ова појава се запажа чак и код животиња када су у гомили.Удар ногом у земљу једног коња у штали изазив подражавање и осталих коња у коњушници.Страх или неуредан покрет неколико оваца,шири се убрзо на стадо.Заразно ширење узбуђења објашњава нам и брзину наступања панике...''

  Гомила је дакле слепа,неодговорна,необуздана,лако узбудљива и покретљива,склона рушењу и површна.Она уопште није стабилан облик људског друштва.

 

                                                          МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

 

Преузето из:Нова Искра Београд,Јануар,1997.година V

број 38.стр.24-25

Антоније Ђурић

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ЗЛОЧИНА

Део први: ЖРТВЕ НЕЋЕ У ЗАБОРАВ

Боже, како су нас убијали!

Не како су нас убијали нацисти, фашисти, балисти, усташе, муслимани из ханџар дивизија, него како су нас убијали ови са српским именом и презименом, ови отпадници од вере и нације који за вођу и учитеља прихватише Јосипа Броза, за кога ни данас не знају ни ко је ни одакле је дошао...

Живима очи вадили!

Шумском тестером живе секли као трупце!

Јединце синове пред родитељима убијали!

Труднице пред порођај вешали!

Отвореним кабловима струје пржили тело!

Мртвима секиром одсецали ноге!

Силовали попадије по затворима!

Зубе с вилицом избијали!

Усијаним гвозденим шиљком мртвима бушили тело!

Живом свештенику драли кожу с леђа!

Убијали оне који читају Свето писмо!

Странице Светог писма претворили у клозет-папир!

У чизмама скакали затвореницима на стомак и ребра!

Како су осакатили српског владику Варнаву!

У Манастиру Жича, у посебном кутку, чувала се одора владике др Василија Костића, кога су богохулинци у Бањалуци каменовали и протерали.

Српске православне цркве рушили, палили – коње за олтар везивали.

Убили 480 српских православних свештеника.

Српски комунисти убили у Словенији 80 српских православних свештеника из Црне Горе који су измицали пред најездом злочинаца. На њиховом челу био је митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац – Њега су пребацили на планину Букуљу код Аранђеловца и ту после мучења усмртили. Од недавно се зна његов убица. Међу свештеницима у Словенији био је и Лука Вукмановић, доктор теолошких наука и рођени брат Брозовог генерала Светозара Вукмановића- Темпа.

ИСТИНА ЈЕ: Митрофану Матићу, калуђеру, игуману манастира Чокештина у Мачви, између Шапца и Лознице, према писању српских новина за време немачке окупације комунистички зликовци су најпре ископали очи па му под крваве очне дупље подметнули Свето писмо – да чита! Усмртио га је метком у срце Момчило Мома Малетић, бивши касапин из Мачванског Прњавора. То је утврдио студент Богословског факултета у Београду Владимир П. Петровић и објваио у књизи „Народни монах-животопис Митрофана Матића“.

ИСТИНА ЈЕ: Веселина Петровића, председика општине у Дивцима, код Ваљева, комунисти, чији је комесар био поп Влада Зечевић, усмртили су на свиреп начин: везали су му руке и ноге па га набили на „магаре“ на коме секу дрва и живог тестерисали на трупце! Само су најкрволочнији злочинци могли да измисле овакву смрт. Када су Брозови следбеници упали у ово село, опљачкали су задругу, продавнице, занатске радње, домаћинске куће...Председник општине Веселин Петровић рекао им је да врате све што су наотимали и да ће једног дана, кад се заврши немачка окупација, одговарати пред редовним судовима. Злочинци су ове речи схватили као отпор и претњу, што је још више увећало њихову миржњу...

Злочинци су брзо похватани и изведени пред суд. На саслушању су рекли да их је на ово дело навео њихов комесар поп Влада Зечевић, Брозов следбеник који је нешто касније био министар у Брозовој влади и који је упамћен по томе што је Србима, избеглим са Косова и Метохије за време немачко-шиптарске окупације забранио после рата повратак у своје куће. Његов брат Марко био је осуђен на 20 година робије јер је био у војсци генерала Михаиловића. Поп је био немилосрдан и према брату. Црква га није рашчинила.

ИСТИНА ЈЕ: Свештеника Добросава Добру Поповића, који је искрено служио Богу и роду свом у селу Штрпци, у околини Пробоја на Лиму, комунисти су осумњичили да има контакте са генералом Михаиловићем тако што га уочи великих православних празника причешћује. Прота је, враћајући се кући из посете верницима налетео на потерно одељење ОЗНЕ на чијем је челу био Брозов министар Слободан Пенезић Крцун, који је већ био стекао славу џелата. Кад су га пресрели и испитивали, прота је одбио да има ма какву везу са Дражом, што је Пенезића разбеснело па је наредио својим џелатима да проту оборе на земљу, да му скину мантију и да му на голим грудима запале ватру...Цврчало је тело проте Поповића као кости Светог Саве на Врачару које је запалио Синан-паша. До краја живота прота није могао да зацели ране. Остала је тајна да ли је прота Добро последњи пут причестио генерала Дражу.

ИСТИНА ЈЕ: има доста сведочења и доказа да су комунисти убијали јединце синове и да су родитеље присиљавали да играју коло поред своје убијене деце. Један од сведока је и Бранко Пејовић, један од најборбенијих српских емиграната у Торонту, иначе борац војводе Павла Ђуришића, из некадашње српске Црне Горе. Он у својим записима сведочи ко нас је све, и како, убијао. Пејовић, који је прошао кроз пакао Словеније сведочи како су их живе спаљивали. Бранко Пејовић је драгоцени сведок, а његови записи од историјског значаја. Данас се зна да су злочини чињени по наређењу и данас живог Митје Рибичића, шефа ОЗНЕ за Словенију, Милке Планинц, комесара, Симе Дубајића који је пред смрт признао неке злочине.

ИСТИНА ЈЕ: да је Јованка Тасић из села Бијела у Вишеградском крају потајно хранила одметнике који су себе називали и четницима. Била је пред порођајем кад су је у новембру 1947. године открили и ухапсили Брозови следбеници. Како батинање и слични методи нису дали резултате, одлучили су да је обесе. Везали су јој руке и обесили о греду у подруму куће. Из утробе обешене жене испало је дете које су жене из те куће прихватиле и увиле у неке крпе. И мајка и дете прођоше кроз нова искушења. Јованка је детету дала име Ратко. Он је тек у четрдесетој години сазнао да је рођен на вешалима. О овом злочину пише Миодраг Тасић, чији су блиски рођаци били активни четници. А Јованка Тасић је донедавно живела у сремском селу Добановци, али завичај и муке кроз које је прошла никад није заборавила.

ИСТИНА ЈЕ: ужички ознаши, чији су господари живота и смрти били Аца Чизмић и Миле Тороман натерали су Раденку Стојановић, из златиборског села Мачката, супругу четничког комаданта Милана Стојановића да себи ископа гроб. Њен муж је за то време био у илегали. Ознаши су пуцали изнад њене главе, а она је, мислећи да је погођена пала у ископану раку. Како је била трудна, од силног стреса изгубила је дете. Данас Раденка Стојановић живи у канадском граду Торонту – ту пали кандило и гаји цвеће на гробу свога мужа Милана.

ИСТИНА ЈЕ: Милунка Мачић, млада девојка из села Трудова код Нове Вароши била је осумњичена да је знала за тајно скровиште четничког мајора Вука Калаитовића, комаданта групе милешевских корпуса, који је се из Босне вратио у завичај. Један од најелитнијих официра генерала Михаиловића био је веома омиљен у златарском крају. Комунисти су организовали многе заседе и потере са жељом да га усмрте. Кад нису могли то да остваре, одлучили су да убију жену Наду и кћер Бранку. Кад су за овај план сазнали нововарошки муслимани отишли су ноћу у село Штитково, обукли мајку и ћерку у муслиманску одећу, крили их месецеима по муслиманским кућам. И данас су живе и здраве... Стака Куртић, рођена Калаитовић, из села Штиткова, којој је Вук близак рођак, преживела је „Исусове муке“ и остала нема пред Озниним иследницима... Ране на телу некако је залечила, али ране на души никада.

ИСТИНА ЈЕ: Неда Мијушковић, из Ариља, која је као млада и лепа учитељица уписивала своје суграђане у четнике била је по завршетку рата ухапшена и оуђена на вишегодишњу робију. Њен рођени брат био је комунистички јавни тужилац града Београда и ојадио је многе честите породице, а ни свој сестру није хтео да заштити. Нада сведочи да је у ужичком затвору Ознин егзикутор Николић, звани Лакан, слиловао многе српске затворенице, нарочито се окомио на супруге четника. Силовао је и попадију Милицу, док су остале затворенице, бојећи се Лакановог крвавог ножа покривале очи шакама. Лекон је био Ознин миљеник и само Бог зна колико је људи убио...

ИСТИНА ЈЕ: нису комунисти мучили само живе – горели су од мржње и освете и према мртвима. Када је у петнаестој години робијања умро доктор правних наука Стеван Мољевић, који је на Светосавском конгресу изабран за председника Извршног одбора Централног националног комитета њему су, да би могао да стане у мртвачки сандук, пребили ноге. Није ни то било довољно па су му тело бушили усијаним гвозденим шиљком. Када су комунистички главари сазнали да Мољевић болује од неизлечиве болести, дошао је Брозов министар Слободан Пенезић Крцун с намером да га приволи да се одрекне свог националног програма и да би могао да оде кући. Стеван Мољевић је овако одговорио министру Пенезићу: „Крцуне, загледај се у мој образ и знај нама те слободе која ће ме навести и нема те болести која ће ме уплашити да га изгубим!“

Његове ћерке Мирјана и Радмила после тридесет година од смрти успеле су да његове земне остатке пренесу у породичну гробницу на Београдском Новом гробљу.

ИСТИНА ЈЕ: када је суђено младим гимназијалцима у Лесковцу, међу којима су били данашњи професор Растко Крстић и лекар Владислав Кнежевићи његов брат Лазар (умро у Чикагу) судија је рекао да су иследници били милостиви према малдим људима. На то је Кнежевић пред судом и публиком пружио доказ те самилости – из џепа је извадио гомилу својих зуба и ставио их на судијин сто. Судница је занемела док су родитељи ухапшених ђака плакали.

ИСТИНА ЈЕ: Брозови Ознаши у Нишу били су веома маштовити у измишљању мука којима ће изложити своје жртве. О томе сведочи писац Петроније Стојановић Зоркин који је једва преживео ударце њихових чизама. Петроније је као ђак уписан у црне књиге као ватрени противник комунистичке владавине. Није он, тако је учен и васпитаван, мрзео људе, али је мрзео зло у људима. А Брозови следбеници који су га мучили били су пуни зла – ни једну људску врлину. Зоркин је аутор мносштва књига, а највише је читана она под насловом „кад удба бије“. Стојановића је Бог сачувао да би и у позним годинама својим књигама могао да сведочи о комунистичким злоћчинима.

Овај текст има циљ да се жртве не забораве.

О значењу речи "КАТОЛИЧАНСКИ" и "САБОРНИ",

а поводом написа језуите о.Гагарина

Алексеј Хомјаков

 

Писмо уреднику листа "L'Union Chretienne"

 

 

М. Г.!

Какво год да је моје мишљење о програму вашег издања, питања која се у њему разматрају дотичу ме се у толикој мери да ја не могу остати равнодушан на полемику коју су она (питања) покренула, и на нападе на Цркву које су она изазвала. Смем се надати да нећете одбити да објавите неколико речи написаних као одговор на брошуру оца Гагарина (под насловом: "Одговор Руса Русу").

Пре него што је издата ова брошура, многопоштовани отац је рекао следеће: "замислите, браћо, у словенском преводу Символа вере реч "католичанска" замењена јенеодређеном и нејасном речју, која уопште не изражава појам свесветкости (universalite). Када певају Символ вере, милиони хришћана, уместо да кажу: "верујем у Цркву католичанску", кажу "верујем у Цркву саборну". И онда нас (тј. Латине) оптужују да кваримо символ вере!"

На ову смешну оптужбу ви сте сасвим аргументовано одговорили да реч "саборни" значи "католичански", да такав смисао има по црквеном речнику, да је у истом значењу употребљена у наслову посланице светог Јакова итд, итд. Сада, у својој брошури, о. Гагарин ставља себи у задатак да оправда своју пређашњу (оптужбу; но, пошто је притеран уза зид и разоткривен као незналица!, шта он налази да каже у своју одбрану? Ево његових речи: "Било како било, свако види да је за жаљење што символ, у облику у којем се чита у руским храмовима не садржи у себи израз у којем би смисао речи "католичански" блистао пунимсјајем".

Рецимо и да је имао разлога да жали због слабог или мањкавог превода; но да ли из тога следи да је изјави жаљења имао разлога додати узвик: "и онда нас оптужују да кваримо Символ вере!" не следи ли да је овај узвик доказ очигледне несавесности?

Али шта рећи за прву оптужбу? Чиме њу објаснити: несавесношћу или незнањем? Прва претпоставка би сама по себи била врло вероватна и чак се не би могла сматрати увредом за писца који у расправи са противницима прибегава потказивању и клевети. Ја сам му то рекао и доказао у једној од мојих брошура. Он није одговорио; није сеусудио, није могао ништа одговорити, нити ће икада смети и моћи. Позивам га да то учини. Али у овом случају ја га оправдавам: оптужба, коју је изрекао, производ је крајњег незнања; оно га је окуражило да непромишљено срља у пропаст које није ни свестан и да се, тако да кажемо, набоде на копље смртоносно по целу његову странку.

Размотримо најпре његову критику: "Руска реч (саборна) је неодређена и нејасна" Добро, рецимо да је тако; али реч којој о. Гагарин даје предност (католичка) неманикаквог смисла. Она исто ткао ништа не значи ни на француском, ни на немачком, ни на италијанском, нити на било км језику осим на грчком.

Да би се она могла разумети, неопходно ју је најпре објаснити, другим речима: превести је. А чим се допушта објашњавање, ништа нас не спречава да тим објашњењиманеодређени израз учинимо одређенијим. За шта нас, дакле, оптужују?

"Но - пребацују нам, - реч саборни се употребљава и у другим значењима; она понекад значи: синодални, катедрални, па чак и јавни (public)". Рецимо да је тако; али, зар реч "католичански" нема у грчком језику и других значења, осим оног које има у Символу? Очито отац језуита не само да не зна грчки језик, него нема у својој келији ниречник грчког језика из којег би се могао обавестити о различитим значењима која ова реч има у том једином језику, у којем она нешто значи. Питам опет: у чему се састоји оптужба?

Све ово је просто смешно; али ево озбиљне стране питања: да ли отац језуита схвата шта значи реч "католичански"?

"Она значи светски", одговара отац језуита. Светски! Али у ком смислу? - "Па то је јасно: у смислу да Црква обухвата све народе". Ја не подмећем ништа о. Гагарину, то су његове сопствене речи. Ево објашњења које он даје: "својство које понајвише недостаје источном (веро) исповедању, оно својство чији недостатак просто боде очи јесте управо католичност, светскост. Треба само отворити очи, па ће се видети да су цркве овог исповедања цркве обласне, месне, народне и да не сачињавају Цркву светску. У том погледу протестантизам је изнад њих: јер протестанте можете свугде срести, а за источне се то не може рећи".

Дакле, католичански значи " онај који припада свим народима". Али која је Црква у том случају католичанска? Где је она? У Риму? Нека ми покажу римску цркву међу Турцима, у Турској; међу Персијанцима, у Персији; међу Црнцима, у срцу Африке. Одговориће можда да је цепидлачење и да је у овом случају важан већи или мањи број лица која исповедају веру. Заиста, само најлакомисленији међу лакомисленим синовима овог века могу претпоставити да би се за тако груба одређења нашло места у Символу.

 

Већи или мањи број!

 

Добро, а шта да кажемо за оно време када је Црква била такорећи у повоју; када је цела стала у невелику просторију која је на дан Педесетнице била осветљена огњеним језицима да ли је, по вашем мишљењу она, Црква, била католична, или је у оно време то својство (светскости) било одлика паганства? А када је ислам победоносно раширио своја орловска крила од Пиринејских планина до граница Кине и држао у својим џиновским канџама мали хришћански свет, шта мислите, ко је тада био католичан: Црква или ислам? Ако се све сведе на бројно стање неће ли се испоставити да је данас будизам католичнији од Рима? Авај! У смислу који ви придајете овој речи, католични су досад само незнање и порок, који су збиља својствени свим народима и земљама.

Или ће рећи да је Црква католична и да је таква била од искони не у смислу да је фактички обухватала све народе, него у смислу да јој је то било обећано, тј. да је католична због своје будућности? Ја верујем у то, али како у том случају може бости очи сада, овог часа, одсуство нечега што ће тек доћи? Не, отац језуита није мислио на оно што је у будућности; он је имао на уму само величину садашње владавине, распрострањеност ове данашње власти и неприметно је упао у апсурд, јер је умисли ода је и данас цели свет или скоро цели свет остао римски. Њему цифре значе све.

Зато додајте протестантизму још неколико милиона следбеника и неколико нових колонија, па ће у његовим (Гагариновим) очима протестантизам добити најважнију, специфичну црту католичности. Ово произилази из његових речи.

Али Црква мисли другачије. Она познаје себе не по будућој светкости, него по другим обележјима. Ма каква да је била судбина вештаствених сила света, ма каква да су била кретања духовних сила народа, ма какви да су чак били и успеси апостолства, суштинско својство Цркве - њена католичност, ипак ни најмањ^ не би зависило од тих околности; то својство је увек било неизмениво, и остаће такво заувек. Тако га је схватао и свети Атанасије. Он није рекао: "нас је више, или даље смо се разишли по целом свету" (то би било сумњиво у односу на аријанце, и особито у односу на несторијанце који су се касније појавили); он је рекао: "ни у једној области нас нема више него аријанаца, евионита или савелијанаца; али ми смо свугде католични, свугде смо признати као такви." (Указујем на смисао речи светог Атанасија, јер ми његова дела нису при руци и не могу да наведем његове изворне речи). Овде се не ради о бројности и распрострањености, нити о светкости у географском смислу, него о нечему несравњиво вишем. "Сви ваши називи су од људске произвољности, а наш је из саме суштине хришћанства." Тако католичност схвата Свети Атанасије. Погледајмо како католичност схвата Црква.

Отац Гагарин жали што у словенском преводу Символа вере наводно не постоји израз у којем би идеја светкости сијала пуним сјајем. Нека је тако; али шта је узрок томе? Можемо ли претпоставити да преводиоци нису нашли или нису хтели да пронађу израз због чијег одсуства он толико тугује? Да ли је словенски језик био толико сиромашан, или преводиоци нису знали да се користе његовим богатством? Рецимо најпре нешто о преводиоцима. Од самог почетка словенски првоучитељи су желели да народу кога су призивали Христу, подаре превод Светог Писма. Да и је вероватно, да ли је могуће да они нису на самом почетку превели и Символ вере? Додуше, ми немамо њихове оригиналне списе; али ван сваке сумње је да превод који користимо јесте њихово дело. А ове првоучитеље. Кирила и Методија, који су Грци по рођењу, али су у то време још увек били у општењу са Римом, латинствујући, иако сасвим неосновано, присвајају као своје. Зато они и у очима оца Гагарина треба да имају одређени ауторитет. Баш они су одлучили да грчку реч католичански преведу речју саборни, тако да по овој другој можемо судити и о томе како су они схватали оригинални израз. Природно се намеће питање: да ли је у словенском језику постојала реч која би потпуно одговарала појму свеобухватности? Могли бисмо навести неколико таквих речи, али биће довољно указати на две: светски и васељенски. То је довољно да бисмо се уверили да је постојало довољно речи које би предале овај појам.

Прва од наведених речи (светски) среће се у веома старим песмопојима; древност друге (васељенски) такође је несумњива; она се употребљава када се говори о Цркви, за изражавање њене свеопштости (васељенска Црква) и када се говори о саборима (васељенски сабор). Дакле, ове би речи користили први преводиоци за превођење речикатоличански, да су овој придавали значење светскости. Свакако, ја не поричем да реч καθολικοζ  (од κατά и ολα, при чему се подразумева έθνη - народи или друга истородна именица) може имати и значење светскости; тврдим, међутим, да је словенски првоучитељи нису тако разумели. Њима ни на крај памети није било да Цркву одређују географски или етнографски. За такво одређење (дефиницију) очито није било места у њиховом богословском систему. Они су се зауставили на речи саборни; саборизражава идеју сабрања не само у смислу пројављеног, видљивог сједињења многих на одређеном месту, него и у општијем смислу свагдашње могућности таквог сједињења.

Другим речима, изражава идеју јединства у мноштву. Дакле, очигледно је да реч καθολνκζ по схватању двојице великих служитеља Речи Божје које је Грчка послала Словенима происходи не од речи κατά и ολα, него κατά и όλον; јер ката често изражава исто што и наш предлог по, на пример: κατά Ματθαίον κατά Μαρκον, πο Матеју, по Марку.

Црква католичанска је Црква по свему, или по јединству свих καθ όλον των πιδτεψωντων, Црква слободног једнодушја, једнодушја потпуног, Црква у којој су ишчезле народности, у којој нема ни Грка ни варвара, нема разлике у положају, нема ни робовласника ни робова; она Црква, ο којој је пророковао Стари Завет и која је остварена у Новом Завету, - једном речју, Црква како ју је одредио свети апостол Павле. Не усуђујем се рећи: да ли им је дубоко познавање суштине Цркве, поцрпено са самих извора истине у школама Истока, или још узвишеније надахнуће, ниспослато од Онога, Који је Једини, "Истина и Живот" дошапнуло да су Символу вере реч католичански преведу речју саборни; али смело тврдим да та једна реч садржи у себи целокупно исповедање вере.

Римљани, ви који присвајате словенске првоучитеље, одреците их се што пре! Ви који сте разорили једномислије и јединство, изменивши Символ, без учешћа и савета ваше источне браће, како бисте и могли да се усагласите са одређењем Цркве које су нам завештали Кирило и Методије? Оно вас осуђује. Останите ви при вашим претензијама на географску, светску распрострањеност: Даље ви и не можете. Нека при том појму остану и реформисти, које сте ви родили, јер би у истинском значењу речи "католичански" и они нашли себи осуду. Апостолска Црква у деветом веку није Црква ни καθ  εκαδτον  (по схватању сваког појединачно), нити Црква κατά τον επιδκοπον τηζ Πωμηζ (πο схватању римског епископа) као што је то код Латина; она је Црква καθ όλον (πο схватању свих у њиховом јединству), Црква каква је била до западног раскола, и каква је она остала и до данас код оних које је Господ сачувао од раскола: јер, понављам, тај раскол (римски) је јерес против догмата ο јединству (јединствености) Цркве.

Ето, м. г., на који начин је незнање оца Гагарина, тако да кажемо, натакло га на копље Кириловог и Методијевог сведочења. Свакако, он није био свестан ни опасности којој је сам себе изложио, ни тог оруђа које је сам дао у руке против своје партије. Рим бива осуђен сведочењем оних, које он сам, иако неоправдано, прибраја својим мисионарима. Уместо што ломи своје слабашне зубе ο камену чврстоћу Цркве, о. Језуита би боље поступио да се лати проучавања истине, коју је он услед незнања изневерио.

По годинама својим он још није престар за учење, а још мање за покајање.

 

Примите, м. г., уверавање и остало.

 

Превод са руског:

Родољуб Лазић

„Св. Кнез Лазар^“ 4/1995

  

преузето из књиге

"Православна Црква и римокатолицизам - од догматике до аскетике"

стр. 118-122

 

Најстарије српско порекло I део

 

Др Симо Јелача

 

 

Напред је наведено да су  халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко 7 хиљада година и да се у њима помиње име Србин.По неким научним теоријама настанак  људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена.По другима,сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временски расељавали.По таквој тврдњи за Србе се сматра да су  огранак аријског или индо-европског соја, коме припадају и романски,келтски и германски народи.За тај доказ узима се језик свих словенских народа произашао из прасрпског језика  индо.азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином.Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година.Један од заговорника српског порекла из Индије је и Др Ненад Ђорђевић који у својој обимној студији ''Историја Срба'' доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу.Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име.Постоји теорија да су се прве сеобе Срба  одвијале у правцу кретања сунца,од истока ка западу.За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година.Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година.Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена.И у данашњим језицима индијском и српском има много речи истоветног значења.Ево неких.: аган-огањ;багас-бог; братх-брат; бхала.бела; цхата-чета ; дети-дете ;  див-див ; дина-дан; даса-десет; дама-дом; гирја-гора; град-град; искра-искра; када-када; кута-кућа; лип-леп; лот-љут; лагхи-лаки, лаган; љубхва-љубав; матр-матер; нава-нови; параха-прах; прати-против; панца-пет; пена-пена; рабх-роб; роса-роса; са-со; сила-сила; сас-шест; стан-стан; сабха-соба; стала-сто; тата-тата; та-тај; твар-ствар; трасти-трести; транг-траг; тамас-тама; три-три; тријдоса-тринцст; тада-тада; врт-врт; вицур-вече; ватара-ватра; ви-ви; вас-вас; вива-живи ; У санскритском језику имена родбине су потпно идентична српским , као : тата, нана, брат, прија, сестра, стрина,свекар,свекрва, девер,кум, свастика.Затим: гувно,хлад, стока, говече, јама,апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге.Има их свакако још.Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и паљење бадњака, гатања, мотиви на везовима, и надгробним споменицима,  друштвено и државно уређење.Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих.Речи жупа и жупан у српском код Индуса имају значење удружења или задруге,а у санскритском  значе повезивање.Енглески писци истицали су  истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуван у Србији до данас.Макаров је записао многа имена српских станишта која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан,  Курдистан, Раџастан и још многе друге.Нисадес, дивни и неприступачни врх, стан богова по индијској религији, би је прва српска постојбина.Цитат из Ритера, на страни 29, гласи: '' Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове гране као Химават, Хенакутас, Нисадес, на којима је живео сурови и одевен у одело од козе народ Серба или Срба''. Значи да су Срби првобитно живели на просторима између хималајских и хиндокуских  планина, преко шест хиљада година пре Христа.Руски историчар Мороскин истиче да су остали народи били завидни према Србима који су настањивали област Дунај у Индији.

 

Он  такође наводи да су у унутрашњости Индије биле државе Празија,Гангазија и Сарбарска(Српска),а у приморској делу област која се звала Пановска.О постојању те две српске државе нађени су записи код Александра Великог.То указује на могућност да имена Дунава и Паноније такође носе порекло из Индије (или обратно).И у индијским географским картама има имена српског значења:Срба,Собрана,Царнигор,Белоспор,Ковиље,Житомир,Мала Бара,Бела Зора,Град,Царева,Прамен,Млава,Дрвар,Борац,Загоре,Сивоње,Равнагора,Борје,Дуб,Веселград,Тимок,Сарбату,Србистан,Морава,Драва,Котор,Србаљ и друга.По Мороскину,Срби су зивели у Индији неколико хиљада година пре исељавања у средњу Азију,а забелезена су масовна сељења пре 5000 година.Из свега произилази да се о пореклу Срба у Индији може говорити као о периоду од око 8000 година или још више.Масовна исељавања из Индије проузрокована су појавом куге,која их је бројчано скоро преполовила,као и најездом црних народа са југа који су их немилосрдно пљачкали.

По Мороскину први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије,око река Еуфрата и Тигра,где су основали своју нову сабарску државу,на тлу данашњег Ирака.Тамошњи градови названи су српским именима,а о истима постоје и дан данас нека сведочанства.Долазак Срба у Месопотамију датира око три хиљаде година пре Христа и ту су се задржали најмање један миленијум.Од тих Срба потомци су се проширили у Малу Азију,а нешто касније су прешли и у Европу.Делимично сус е настањивали и у Египту.После смрти фараона Пепија Другог,ти Срби завладали су подручјем које су населили и та њихова владавина трајала је од 2261 до 2052 године старе ере.Ту теорију заступа и француски египтолог Маспер Гастон,који казе да су Срби из Сарбарске стигли у Африку у три наврата.Гастон своју тврдњу заснива на српским натписима на египатским пирамидама и каменим споменицима.Србе су Египћани називали ''краљеви пастира'',а  владали су Доњим Египтом.Ово је у потпуној сагласности са изучавањем нашег историчара Стојана Бошковића који у ''Историји Света'' пише да су Египћани подизали устанке против српских владара у Доњем Египту.Франсис-Марија Апендини пише да су Срби неко време господарили Сиријом,одакле су нападали Египат.За такозвани'' чудесан'' период Египта означава се поробљавање од стране неких страних народа и владавине извесног Арсе(име му је писано ћирилицом АРСА).За тај ''чудесни'' период Франсиско-Марија Апендини казе да су то народи дошли из Каспијског језера,који су најработнији народ,а владали су дуго времена Египтом и Сиријом и звали су се Срби.

Први досељеници у Европу,задрзали су се на Балканском полуострву,док су у мањим групама отишли до Италије па чак и до Шпаније,3000 година пре Христа.Прво српско досељавање на Балкан догодило се од око три до четири хиљаде година пре Христа.Шафарик тврди да се ни за један европски народ осим Срба не може доказати порекло из Индије ,а за Србе за то постоји историја.Чак су и у баскијском речнику нађене речи српског назива:гора и гори(оно што гори).Нађен је чак и податак да у језику Баска има 30-40% речи српског значења.Милош Милојевић,у делу у коме говори о животу Срба у Француској и Данској где и данас постоје географски топоними  српског значења,наводи да је током великих прогона Срба страдало 30-60 милиона Срба у Европи.Он такође наводи српска боравишта у Холандији и Белгији и  да се Амстердам некада звао Славенград.А када је Др Олга Луковић-Пјановић дошла у Француску,извесна дама Хермина јој је испричала причу својих родитеља по којој су Срби владали у Алзасу, што Олга тада није знала.Међутим,касније је то утврдила као истинито и није могла опростити својим професорима који је томе нису научили,а још више српској академији наука која о тим стварима перманентно ћути.Други огранак Срба из Индије кренуо је према Каспијском мору и планинама Кавказа,где су основали домовину2560 година пре Христа и назвали је Сербанија.И ту су се задрзали неколико векова,све док их одатле нису потисли нови освајачи.

Трећи српски огранак усмерио се против китајског царства(Кине), у правцу севера и настанили су се у Сибирији,где су основали државу Сирбидија или Сирбија 3200 година пре Христа.Од те речи Сирбија настала је данашња реч Сибирија.Сеобе другог и трећег огранка Срба трајале су такође око хиљаду година,а започеле су готово истодобно са првим огранком,према томе запосели су своје нове постојбине два до три миленијума пре Христа.Док су се селили,успут су претезно ратовали,освајајући нове посторе за сопствени опстанак, али су такође и много страдали.Највише Срба изгинуло је у дуготрајној борби са Китајцима , Хунима и Монголима.

Дубровчанин Мавро Орбини , писао је да су ти Срби који су изгинули,које је он називао Славјанима,пореклом од Јефета,сина Нојева, насељавали две стотине покрајина од Азије преко Европе.Његова књига ''Краљевство Словена(из 1601.године) преведена је на српски тек 1968 и то без превода првог дела од 248 страница , у којима аутор пише о ранијим српским краљевствима од пре Римског царства.Из закључка Марва Орбина произилази да је династија Немањића последња средњевековна српска династија.Јован Рајић пише да су странци српско име извели из имена реке Зебрис (или Сербис), која тече између Еуфрата и  Тигра.И заиста та река се и данас тако зове.И данас у перзијском језику постоје бројне речи истоветног значења као у српском.Ево неких : бог-бог;  земо-земља; зима-зима; зена-зена; березо-брзо;  мисљ-мисао; зарја-зора; медо-мед; ноћ-ноћ; паурви-први; два-два; три.три;  четвере-четири; итд.И у јеврејском и јерменском језику такође  постоји доста српских речи што су јеврејски историчари  узимали за утврђивање свог порекла преко Јефета,сина Новејвог.

Срби су оставили своја имена где год су зивели.Ево неких : језеро Сорбонис у Сирији, Сербетес,место у Мауританији,Сербаница (или Србица) на црноморској обали.Серберион на ушћу реке Дон,Сарбакон на Криму,Сорбхаг у Ирану,Сербка у Индији,  Сарбиново у Украјини, Сербан-вода у Пољској,Сербија у Румунији,  Сербин у Грчкој,Сарбиодунум на Сардинији,  Сарбат река у Турској, у доба када Турци још нису ни живели на својим данашњим територијама. За Србе историчари казу да су зивели у читавој Европи и нису имали потребе да се припремају за ратовања. Професор Миомир Јовић утврдио је да се сеоба Срба из Индије одиграла 4500-4000 пне.

А Огњен Радуловић у  трагањима за коРенима  Срба , наводи да су из своје прапостојбине Индије Срби кренули пре 6000 година, усмеривши се у три правца, од којих је једна група након краћег задржавања у Месопотамији стигла и у долине фараона.

Српски историчар Страбен писао је да су у западној Азији , по планинским деловима зивели Срби,или Брђани, који су се одликовали русом косом и плавим очима. О истима постоје и записи руског историчара Михаила Ломоносова.Дубровчанин Иван Гундулић певао је о славној Троји:

При мору управ српских страна, у прзинах пуста зала

Лези Троја укопана,од грчкога огња пала.

А Цар Душан је поставио свога намесника у Малој Азији баш у области Троје.

Олга Луковић-Пјановић пише , у другој књизи: ''Срби народ најстарији'', страна 59, како је ''Цхицаго Трибуне'' 19.фебруара 1918. Објавио вест да је откопана кинеска најстарија мумија која је била плава зена беле расе.Затим је иста вест објављена у Паризу на тв.Те вести Олгу су подсетиле на  оне које тврде да су шиптари Илири само зато што су се населили на илирске територије.Према томе,Олга закључује да  је ''плава кинескиња''  могла бити само Српкиња.Постоје бројни записи о српској пропасти у временима нове ере.Ево неких.Током силних ратовања  са турским и монголским племенима  нестала су многа српска насеља у којима су  живели вековима.Према грчкој хроници римски цар Јустинијан је у седмом веку насилно преселио многе Србе из предела данашње Старе Србије у Малу Азију и од њих створио одабрану војску од 30 000 коњаника.У борби са Арапима 692.године, две трећине те војске пређе на страну Арапа а Јустинијан  даде налог да се све преостале српске породице покољу.Нешто касније,762.године, из Македоније се пресели око 250 000  Срба у Малу Азију,  а 802.године опет дође до сличне сеобе након што је грчки цар Комнен покорио Рашку.И коначно у петнаестом веку када су Турци освојили Босну, султан Сулејман пребацио је 30 000 српске мушке деце у Турску од којих је направио јањичаре и све их утрошио у наредним обрачунима са Србима.Латински бискупи су за време синода у Салони прогласили ћирилицу ''ђавољим писмом''  и забранили њену употребу.Пољска ,Чешка и Хрватска  одмах су је напустили и отпочела је борба против ћирилице.Ова борба продузена је до данашњих дана, а то је уједно борба између две цркве која траје већ вековима.Све су то докази да су Срби вековно били излозени страдањима и да су сопственом крвљу  плаћали  високу цену опстанка.

Oгранак Срба који се доселио на Балкан пре три до четири хиљаде година , о којима су писали грчки и римски историчари, су директни праоци данашњих Срба.Тај огранак доспео је чак до Шпаније и северних делова  Африке.О тим сеобама записе су оставили Цех Пулкова и Еније Силвије ,Који наводи сеобе Срба  у време постојања куле Вавилонске.Француз Моспер писао је о три провале пастира из Мале Азије у Египат и тврди да се ради о Србима. А на египатским пирамидама хијероглифима је записано да су 1600 година пре Христа у Либији и Мауританији допрли бели народи  плавих очију.Египатски извори тврде да су  ти народи на њиховим просторима основали своју дрзаву која је постојала седам векова.Др Олга Луковић-Пјановић даје диван опис ратних заробљеника , чији су ликови уклесани  на египатским пирамидама са ''зракастим крунама'' на главама, са закључком на основу речи ''пересет'' и ''прст'' да се ради о Србима  (стр 215-230). Рајић цитира руске летописце који казу да су Венди,Срби, помагали Тројанце у борби против Грка , па су се после пораза са својим војводом Антонором преселили из Мале Азије на Јадранску обалу.Наводи даље тврде да су Срби населили Боку, Црну Гору, Далмацију, Албанију,Босну и Херцеговину и све до Венеције још пре три хиљаде година.Сафарик пише касније да су ти Венди били једнородни са Вендима из подунавских крајева.

Из предњега произилази да су Срби населили Европу и Балкан истовремено са осталим индо-европским народима: германским, грчким и латинским.Шест стотина година после тројанског рата, Срби су потпуно насељавали Балкани то у доба македонски Цар  Александар Велики својом повељом дао им је земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност.Наводи се да су и Александар Велики и његов отац Филип такође Срби, пошто у то доба још нису постојали Словени. Хрват Свер наводи да је мајка Александра Великог била илирске крви, а зна се да су странци Србе називали Илирима.То се да тумачити и из песме Ивана Гундулића ''Осман'' , где казе:

Од Лесандра Србљанина, до свијех цара цара славног

Александро то свидочи краљ велики свега свита.

Александар Велики презивао се Карановић, а то презиме изведено је из титуле каран која је додељивана  код Срба високим достојанственицима и племићима или неком принцу из владарске куће , сроднику краља или цара , приликом његовог постављања на дузност главног заповедника војног или покрајине.По Деретићу, једино су Срби у време Александра Великог имали војне формације којима је предње тумачење одговарало.И две хиљаде година пре Христовог рођења једино је древна дрзава цара Нина била светско царство, коме је припадало половина савремене Европе, део Азије и Африке.Илирска ,Дачка и Карпатска Србија.У античком времену по Деретићу ,држава је била организована друштвена заједница, заснована на обичајном праву.За старе Грке у првобитну Европу они нису убрајали ни своју Грчку, Европа је за њих била само Србија и ништа више.Дрзаву је тада оличавао владар, господар,  а била је онолика колико је владар успевао да је стави под своју власт  и њоме успрешно управља.

После распада римске империје обновљена је српска држава 461 године, крунисањем Маркелина у Солуну.Маркели,Србин,био је војсковођа Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталинским пољима 451. године. Српску државу учврстио је Осторило Свевладов,490е године и звала се Српска царевина или Србија.Од тада па до краја 15ог века пуних хиљаду година Србија постоји као држава без прекида.Деретић цитира Анонимус Ревентаниса који је представио постојање три Србије  истог имена: прва од Јадранског мора до Дунава, звана Илирска Србија, друга од Дунава до Карпата, звана Дачка Србија, трећа од Карпата до Балтичког мора ,званом Сарматском Србијом.Било је то два цека пре Христа.Римљани су освојили Илирску и један део Дачке Србије,један век после Христа.а део између Тисе и Дунава је остао је заувек неосвојен, што иде у прилог тврдњи да никада није прекинута традиција римским освајањем.Цела Сарматска Србија остала је ван домашаја римског царства.Дачка Србија данас се зове Влашка,а Балтичка ,а Балтичка Србија се зове Пољска.Значи од успостављања Ниновог царства,око 2015 године  старе ере,па до данас , преко четири хиљде година српска дрзавна традиција није прекинута.Отуда је Србија ''вечна''.

Себастијан Долци и нехотице  повезује илирски језик са Србима.А Лаоникос Халкокондинос у књизи ''О Турској'' казе да су истим језиком говорили сви народи од Јонског мора до Венеције, а за Сармате наводи да су зивели у данашњој Пољској и потом су се спустили на Дунав, што потврђују и Сафарик и Суровјецки, пишући о распрострањеност српског народа.И хрватски писац  Динко Златарић у ''Електри'', посвети кнезу Зринском,пише му о ''Великом Александру,краљу српском''. Орфелина о руском цару Петру Великоме у грамати од 3.Марта 1711, записано је да ''цар свих Руса позива Србе на устанак против Турака,подсећајући их да се сете својих  славних и јуначких предака,у првом реду српског цара Великог Александра Македонског , који је многе цареве победио и многе државе освојио''.

 

СВЕДОЧЕЊА

Перица ВАСОВИЋ И Радоје АНДРИЋ-СВИРЕПА ИГРА ОШТРИХ НОЖЕВА

БРАТУНАЦ – Најуређенији делови Братунца су гробља. Тамо је, ваљда, највише – вољених. Тамо не влада само онај – божански мир, који се и данас, дуго након рата, молитвама тражи за мртве. Свој мир – тамо проналазе и живи. То је тешко схватити, али се може видети, на било ком од братуначких гробаља. Сваког дана. На гробљима се разговара више него у кафанама и у кућама: са споменицима.

Са три камена крста, Брано Вучетић разговара, већ, тринаесту годину. Толико је прошло од његове девете године живота, када је остао без мајке, оца и брата. А, судбина рекла: ни то није довољно!

Рањен гелерима бомбе, допао је заробљеништва муслиманске војске и заточеништва код Насера Орића, пуних 56 дана. Није био у “правом” затвору, мислећи, при том, на какву просторију са решеткама на прозорима, али – преживљавао је тортуру као да јесте и – издржао је.

- Имао сам сапатнике млађе од мене! – и у причи о свом животу и страдању, најпре се сећа других, немоћнијих. – Заробили су ме заједно са Миром Филиповић и њеном децом, тада осмомесечним Марком и двоипогодишњом Оливером. У кућу у којој су се скривали, упали су војници: Миру и Брана су везали и почели са “оштрењем ножева”. Немања је од страха вриштао, а његова сестра Оливера – потпуно занемела…

Тринаести дан децембра 1992. године по многе је био кобнији: тог дана у Бјелановцу, Бранином родном селу, убијено је 109 мештана, махом цивила. – Свему је претходио јак напад муслиманских снага. – сећа се Брано. – Велика трагедија моје породице почела је три месеца раније, када су моју мајку Радојку убили Бошњаци, 16. септембра 1992. године, на путу Братунац – Бјелановац. Отац ме, потом, послао у Љубовију, на сигурно. Тамо сам учио школу и сваког петка долазио кући, у Бјелановац, где су ми били отац Радован и брат Миленко. Он је имао 17 година, али није желео да напусти село. У Љубовију сам се, увек, враћао недељом, заједно са Миром Филиповић и њеном децом. Не знам зашто, али одлазак смо одгодили за понедељак ујутру…

Пробудила их је громогласна пуцњава и јауци са свих страна.

- Отац ме упутио у Мирину кућу, да се сакријем – прича Брано. – Одлазећи, видео сам велики број муслиманских војника који су надирали са оближњег брда и од Дрине. Већ су улазили у куће и палили их. Мира, њена деца и ја, сакрили смо се у оставу, у поткровљу куће, мислећи да смо на безбедном. Само неколико минута касније, нешто је страшно пукло! Све ме је болело, али – страх који сам осетио када ме је зграбио један војник – био је јачи од бола. Осетио сам нешто топло на глави, а да нисам ни знао да сам рањен гелерима бомбе и да крварим…

- У приземљу куће дочекали су нас Манџа и Миш, тако су их звали остали војници – наставља. – Све су преврнули, најели се и напили, а, онда је почела свирепа игра оштрењем ножева…

С првим мраком, повели су их, нису знали куда. Почео је да пада снег, а Брано је био бос. Поред плота је угледао велике чизме и успео да их обује, пре него што су их повели кроз воћњак.

- На крају тог воћњака, недалеко од родне куће, угледао сам брата, наслоњеног на ограду, чинило ми се – прича Брано. – Потрчао сам ка њему, али ме један војник ухватио, бацио преко ограде и запитао: “Куда, мали четниче?”

Ноћ је одмицала док су пешачили пред упереним цевима пушака. Успут, уз светлост запаљене куће, поред пута, Брано је препознао бабу Злату Јовановић, убијену тамо докле је стигла бежећи.

Са десет гелера у глави, касније је пребројано, Брано је убрзо изнемогао: пао је, а онда су га натоварили на запрежна кола. Тако је стигао до муслиманског села Полозника, до велике наде:

- Знао сам да идемо међу комшије, долазили су нам у госте, ми њима… – прича Брано, сећајући се да се, иако изнурен ранама и клонуо, дечије сретно осмехнуо онима које је препознао. Попут гелера у глави, у мозгу нови шок: дочекали су их као највеће непријатеље! – Уста пуних мржње почели су нас малтретирати жене и деца, пљували су нас, гађали камењем, тукли…

ПЕТ ДАНА НА БАТИНАМА

Пет дана провели су међу бившим комшијама, “на корама црног хлеба – повремено, и батинама – редовно”. Уследио је одлазак у Сребреницу. Насеље Солућушу памти најпре по томе што су му тамо обријали главу, сву у ранама од гелера.

- Мучили су нас и малтретирали на разне начине, а када им је досадило, онај Манџа предао ме својој сестри на чување. Е, она је са мучењем кренула испочетка. Посебно свирепи били су према мени. Редовно су ме тукли по глави, уз једно те исто питање: ко је од мојих носио пушку? Свих 56 дана сам се питао: чиме сам то заслужио ?! Зар треба да ме бију зато што су убили моју мајку?! Тада, још увек, нисам знао да су ми убијени отац и брат – ставља “тачку” на своју причу Брана Вучетић, кога су, са још неколико Срба, једног дана одвели некуда. Када је видео да је у питању размена – није могао да схвати: зашто га не чекају отац и брат?! Где су?

Нашао их је на гробљу у Братунцу. Тамо где му је и мајка. Њима је, уз воштаницу у рукама, тринаест година причао своју муку. Није имао коме другом.

Прихватили су га тетка Достана и теча Иван, ујак Дуле и ујна Роса. Завршио је и средњу машинску школу у, за живот зарађује као конобар у кафићу у Братунцу. Одскора – има и свој стан, добио га је од Министарства рада и борачко инвалидске заштите РС, и од Борачке организације.
Свој живот дугује, ма колико неприродно било, мртвима: Бошњацима за чија је тела размењен и – родитељима и брату, чијим се душама заклео да ће живети.

Перица ВАСОВИЋ – Радоје АНДРИЋ

(Извор: “http://www.novosti.rs”:Вечерње новости, 2. 7. 2005, )

ЛУЖИЧКИ СРБИ:КАКВА ЈЕ БИЛА СУДБИНА СЕВЕРНИХ СРБА

 

Савремена Лужичка Србија је део некада моћне словенске државе,која се на западу граничила са немачким државама а на истоку са Пољацима и Чесима.

 

Сви знају да на Балкану постоји српски народ,али не знају сви да су балкански Срби јужни Срби и да постоје још и северни-Лужички Срби.Немци их зову вендима или сорабима,али не зна баш сваки Немац да су многе Немачке градове,поред осталог и пресотницу Немачке Берлин,основали Словени-Лужички Срби.Лајпциг,Цвикау,Алтанбург,Дрезден некада су се звали другачије-Липск,Цвиков,Старград,Дрезна.Асонанца са руским језиком не треба да чуди,пошто низ истраживача сматра да Лужички Срби не само да су своје пресељенике дали Балкану;где се данас налази савремена Јужна Србија већ и истоку-земљама будуће Кијевске Русије.С.Д.Прјамчук,руски истраживач историје и културе Лужичких Срба,Срболужичнин,представник,,Друштва пријатељства Руса са Лужичанима-Лужичким Србима у Полабској Немачкој'' ,примећује да су ,,са јужних обала Балтичког мора на исток кренула два таласа Словена:Кривичи који су основали Смоленск,Полоцк,Витебск,Псков и Словени који су створили Новгород населили се у Горњем Поволожју.Радимичи и Вјатичи ,,дошли су од Љаха''.

Лужичани су реликтни словенски етнос,који живи на територијама савремене Немачке (у земљама Брандебург и Сакосонија).Савремена Лужичка Србија је одрезак некада моћне словенске државе,која се на западу граничила са немачким државама, а на истоку-са Пољацима и Чесима,укључујући и  добар део савемене Пољске.,,Дошли од Љаха'' заправо је значило да су се лужички пресељеници покренули у страну Русије преко Пољске.Успут су многи од њих,нарочито лужички католици,остајали на Пољској територији мењајући национални идентитет и претварајући се у Пољаке,али је одеђени део наставио да себе сматра Срболужичанима понављајући у неку руку судбину својих рођака-Кашуба,омањег словенског етноса на северу Пољске,у Кашубији.Кашуби су пружали отпор пољском утицају и дуго времена нису желели да мењају своју националну припадност.Међутим,данас су Кашуби,који су у давна времена упорно ратовали против Пољака,практично и сами постали Пољаци,јер је етничка дистанца између Кашуба и Пољака изузетно мала.Али то није сметало Пољацима да протерају многе Кашубе заједно са немачким насељеницима ван граница Пољске после Другог светског рата.Од данас познатих Кашуба могли бисмо навести пољског премијера Доналда Туска.

Тиха Асимилација-Данас Лужичана има свега око 60 хиљада,али сво од тих 60 хиљада Срболужичана не говори срболужички језик.Многовековно суседство са германским и скандинавским народима-од Немаца до Данаца-доприносило је асимилационим процесима,услед којих преци некада борбеног племена Лужичана,који су се са оружјем у рукама борили за своју независност против данских и немачких витезова,полагано препуштају своје позиције у тихој и неприметној ,,хуманитарној борби''.Степен интеграције младих Лужичана у немачко друштво толико је висок да практично сви они од младих година прелазе на немачки језик.Поред тога,Лужичани су још по правилу лутеранци и католици,то јест припадају главним конфесијама Немачке растапајући се у укупној маси верујућих.

Током многих векова Германи су се старали да угуше Лужичке Србе и избришу са лица земље свако сећање на њихово постојање.Забрањивано је да се користи термин лужички језик чак и у личном комуницирању и да се обележавају лужички празници.Све је већи број Срба Лужице прелазио на немачки језик.Чак и многи носиоци Немачке културе су се односили према ина као ,,најгори од свих народа''и предсказивао да кроз 100 год од  њиховог језика неће остати ни трага.

Са доласком нациста на власт живот Лужичких Срба се претворио у пакао.Хитлер их је прогласио србојезичким аријевцима,које треба вратити на колосеке Трећег рајха.Оне које нису желели да стану на колосеке трпали су у концентрационе логоре.А 1945.многе Лужичане који су се повлачили под налетима Црвене армије хитлеровци су насилно укључивали у редове фолксштурма.Долазак совјетских војника Лужичани су дочекали са радошћу и изразили жељу да се присаједине Чехословачкој обративши се совјетској влади да пружи гаранције безбедности за будућу Лужичку аутономију.Стаљин није желео да откида комад земље од ДР Немачке,земље пријатељске Совјетском Савезу,па су тако наде Лужичана остале на папиру.

Не можемо рећи да се данас немачка влада не брине о очувању лужичке културе.Превише су патњи нанели западном словенству Германи,и званичне власти труде се да изгладе ту историјску неправду.У Немачкој се на неколико института и друштвених организација бави истраживањем историје и културе Лужичких комптактно живе представници срболужичке националности сви натписи су двојезични-на немачком и срболужичком језику.Срболужичани имају свој радио,своју литературу и медије.Али сви ти напори неће спасити Лужичане од нестанка:средином 20.века њих је било преко 150000,а данас највише 60 хиљада!

Шта Лужички Срби имају заједничко са Русијом осим заједничког словенског порекла?Испоставило се да нас обједињује још доста тога.Међу Лужичанима,као и међу Русима,увек су била популарна имена Михаил,Петар,Андреј,Станислав,Павле,Јуриј НМарија.Како пише С Д Прјамчук ,,У Русији је било познато да постоји лужички народ још крајем 17.века.А 1697.године императору Русије Петру Првом,који је пролазио кроз Полабску Србију за време ,,Велике Амбасаде'' у Западну Европу,у Дрездену (Дрезни)лужички филолог Михаил Францељ (1628-1706) је у име Лужичана поклонио неколико својих књига на лужичком језику''.Он је написао и Петру Првом следеће:,,Најсветлијем и најснажнијем Цару,непобедивом императору и великом књазу,милостивом господину,цару Казанском и Астраханском,свемоћном књазу многих земаља и многих милиона поданика,који говоре нашим српским или сарматским језиком,који је својим доласком усрећио Полабску Србију-Саксонију и Дрезден који су основали Лужичани.Руска земља је велико и простано царство,тако да велики цар моћно влада од литванских граница и од Каспијског мора до самог леденог океана и до граница царства татарског.Нама, Лужичанима,такође је познато из историје да ваше царско височанство са свим својим поданицима припада и грчкој православној религији од 989.године.Пошто Руси-Московитјани говоре на нашем српском словенском језику,ја покорно дарујем најмилостивијем цару вендске или српске свете књиге које сам ја превео и издао у корист српског народа,и покорно молим да их однесете у вашу Русију како би Московитјани из њих сазнали да истинска и апостолско-лутеранска религија цвета у Полабској Србији код Лужичких Срба''.

Руси и Лужички Срби-Судбина Лужичана  увек је  интересовала руске дипломате,научнике и књижевнике.Амбасадор руске  империје у Константинопољу Ј Новиков је одбранио магистарску дисертацију на тему срболужичког језика.Познати слависта из 19.века И.Срезњевски је проучавању лужичких језика посветио више година,а историчар А И Тургењев је,путујући по Немачкој,писао родитељима (цитат по С Д Прјамчуку):,,Руском словену Лужица и Поморјанија треба да буду интересантнији од Италије:зато што је у Италији живео народ нама апсолутно туђ,а овде у Лужици и Поморјанији све одише словенизмом,ми овде налазимо трагове древних предака наших и у потомцима њиховим,Лужичким Србима,и Кашубима-поморјанима видимо још них словенских манира и обичаја.Купили смо библију и неке друге вендске лужичке књиге и трудићемо се да сакупимо библије на свим словенским дијалектима''.

Један од идеолога препорода срболужичког народа Јан Смолар,словенофил и поклоник Русије,1859.године отишао је у Петебург да би се састао са својим руским истомишљеницима.Затим је боравио у Русији још два пута.Смолар је од стране руске владе одликован орденом свете Ане другог степена за научне заслуге и  изабран је за дописног члана Харковског универзитета.Саборци Ј Смолара такође су са надом гледали у Руску империју видећи у њј заштитницу словенства.

Године 2006,за време посете Владимира Путина Немачкој,лужичка јавност му се обратила писменом молбом да посети Лужицу.Нажалост,програм посете одређивао је домаћин (власти Немачке)и Путин није могао по сопственој иницијативи уноси корекције у програм посете.

На територији Заједнице Независних Држава  (ЗНД) данас живи приличан број потомака Лужичана,чији су преци пре много столећа-кренули преко Пољске даље на исток-У Литванију,Белорусију,Русију и на Украјину.Велика већина њих већ је до тог времена сматрала себе Пољацима иако су они уствари били попољачени Срболужичани.Временом су се ти људи почели идентификовати као Литванци,Белорусу,Руси и Украјинци.Тако се догодило са представницима презимена Мењ,Гуљевич,Смолар,Горчински Навка.Презиме Гуљевич се данас сматра исконксим белоруским а презиме Смолар исконским украјинским,док презиме Горчински важи за исконски пољско.

Аутор химне Лужичких Срба и класик Срболужичке литературе Хандриј Зејлер (1804-1872)написао је изванредан текст ,,Где је српски родни завичај?'',у коме је,поставио питање где је отаџбина Срба-у Пруској,Литванији,Чешкој,Пољској,на Балкану или у Русији (на свим тим територијама данас живе потомци Лужичана).На крају сам Зејлер даје одговор на своје питање,да се отаџбина Срба простире од обале Лабе (Елбе)и Дунава до Црног Мора и Камчатке.Зато се Русија нипошто не би требала окретати од Лужичких Срба,већ напротив,треба да доприноси процвату срболужичке културе,да проучава историју тог народа и његове обичаје.Уз то,многи који воде порекло из Лужичке Србије,ушли су у структуре власти Немачке.На пример,Американци брижљиво и ненаметљиво покушавају да потчине себи русински покрет Закарпатја,који је сада проруски расположен.У САД делује Карпатско-русински научни центар,који одржава тесне везе са професором Универзитета у Торонту (Канада )Полом Магочијем,етничким Русином који се налази на челу катедре украјинистике,а неки високи политичари и чиновници САД имају русинско порекло,на пример Марк Сингел,гувернер државе Пенсилваније из редова Демократске партије САД или Том Риџ,гувернер Пенсилваније од 1995. до 2001.године из редова републиканаца.Данас су у Чешкој и Пољској створени створени културни центри који обједињују истраживаче срболужичке историје и традиција јер је познато да је  Варшава увек тежила да у  Лужичкој Србији има ,,снажну словенску позадину''на немачкој територији.Нарочито су активно Пољаци сарађивали са Лужичанима за време Другог светског рата.У априлу 2009.године депутат пољског Сејма Анжеј Гурски обратио се МИП Пољске са званичном препоруком да се активније сарађује са Срболужичанима и чешће Берлину  поставља питање о очувању њихове културне самобитности.

Русија је највећа словенска држава у свету и она не би смела да окрене леђа малобројном словенском народу у далекој Немачкој,тим пре што у самој Русији живи неколико хиљада потомака Срболужичана.Надајмо се да ће срболужички народ умети да сачува свој језик и своју културу јер,како је говорио немачки философ, поклоник лужичке културе Јохан Гердер ,,народи су Божје мисли''.

Преузето из часописа:Нови Стандард

Иван Иљин
ОД ДЕМОКРАТИЈЕ КА ТОТАЛИТАРИЗМУ

 

У наше време је доста раширена предрасуда да демократски поредак, наводно, штити људско друштво од тоталитарног режима и да свако одступање од демократије у правцу ауторитарног система води друштво у тоталитаризам. Да ли је то тачно?

Обе ове форме државе, и ауторитарна и демократска, добро су нам позната из историје. Свака држава којом управља власт, независно од народног избора и контроле, јесте ауторитарна држава: такве су све патријархалне општине, све теократске државе, све диктаторске републике, све аристократске наследне републике, све аутократске диктатуре и све апсолутне монархије. Ауторитарни поредак не искључује народно представништво (али му даје само саветодавна права): владар државе (лични или колективни) слуша савете народа, али управља самостално.

Такво ауторитарно законодавство и управљање нипошто не води тоталитарном режиму. Тоталитаризам значи искључење било какве самоактивности грађана: њихове личне слободе, њиховог корпоративног организовања, локалног и професионалног самоуправљања, одлучивања у личним и породичним стварима, њихове привредне иницијативе и њихове културне самоделатности. Такав (или њему сличан) режим представља у историји човечанства ретке и краткотрајне изузетке, неуспеле покушаје који нису ни у ком случају повезани са ауторитарном формом државе. Такав режим и није могао да буде консеквентно остварен до 19. века због непостојања техничких услова (железничких пруга, телеграфа, телефона, радија, авијације) и административне оперативности (организације свеопште зависности и узајамнoг денунцирања); овакав режим је, строго говорећи, био могућ тек у 20. веку. За нас је поучна историја Русије: наша земља је политички настала, ојачала и културно процветала подауторитарном формом државе, а сада живи у беди, трпи понижења, културно се не развија, физички изумире – управо под тоталитарним режимом…

Овакав режим је детерминисан укупним (тоталним) обимом државне регулативе. Међутим, ауторитарни систем не инсистира на том обиму: он може да се задовољи мањим административним мешањем, без претензија да наметне свестрано туторство над животом. Штавише, велики владари су увек тежили да развију код грађана слободну самоактивност и да подстичу њихове иницијативе. И када корумпирани писци, у жељи да угоде левим или десним тоталитаристима, почну Петру Великом да приписују тоталитарне тенденције, они тиме само показују своје незнање и говоре неистину. Петар Велики је имао један велики задатак: да пробуди стваралачку иницијативу руског човека у свим областима живота: оно што је он сам називао „присиљавањем народа“, било је подстицање његове воље ка стваралачкој самоделатности.

И зато не треба ствари представљати тако као да ауторитарни систем води тоталитаризму, а демократски чува народ од њега, јер управодемократски систем може бити склон систематском јачању свог административног апарата. Тај процес сада можемо пратити у Европи.

Тежња ка мешању у све аспекте живота, у циљу његовог ауторитарног регулисања, појавила се у историји под утицајем или теократско-црквених мотива, или демократско-социјалистичких побуда.

Тако је тоталитарна идеја, коју је описао Платон (5–6. век пре Христа), имала теократски карактер (владавина бого-сазрцавајућих философа): он је хтео да уреди целокупан живот грађана (од власништва, брака, васпитања, закључно с музиком). Покушај католичког монаха Савонароле да у Фиренци уведе црквено-државно-принудну врлину (1494–1497) имао је такође теократско-клерикални карактер. Рад Калвиновог реформата у Женеви (1541–1564) – који се сводио на то да државној регулативи подвргне веровања, нарави, разоноду, поступке, чак изразе лица грађана, и који се није зауставио пред организовањем тајног праћења и достављања, пред протеривањем и смртном казном (1542–1546. на смрт је осуђено 58 људи, а 75 је прогнано) – такође је имао клерикално-теократски карактер. Такав карактер је имала и сентиментално-комунистичка држава језуита у Парагвају (17–18. век).

С друге стране, социјализам као тоталитаризам у економији, касније у култури и свакодневном животу, имао је од давнина револуционарно-демократски карактер. Такав је био чак древно-кинески комунизам (више од 1000 година пре Христа). Још јаче је била изражена ова тенденција у комунистичкој завери Абдале Ибн-Мајмуна (9. век после Христа), која је довела до увођења заедничког власништва над имовином и женама у појединим деловима Арабије. Европски социјализам последњих година обновио је ову тенденцију и иступао под заставом револуционарне демократије. Француској револуцији (крај 18. века), с њеном демократском диктатуром, терором и тоталитарним тежњама, недостајао је само један корак до тоталног комунизма, коме га је водио комуниста-утописта Бабеф, због чега му је одрубљена глава (1797).

У току читавог 19. века управо је револуционарна демократија Европе, настављајући да и даље себе сматра демократијом, проповедала и припремала максимално ширење државно-административног апарата, то јест увођење тоталитарног режима; бољшевици нису представљали ништа друго до екстремну, чврсту и доследну струју овог правца. И сада, после страшних и поучних искустава левог тоталитаризма у Русији, а потом и у Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Југославији и источној Немачкој – управо европска социјал-демократија чини све што је у њеној моћи да у свим демократским земљама оствари привредни и културни тоталитаризам (почев од индустрије па све до „национализације“ лекарске службе итд)… Ето зашто је противстављањедемократије и тоталитаризма предрасуда, илузија и грешка.

Истина, демократска држава може да испољи и слободољубиве тежње и брани слободу и самоактивност грађана (Швајцарска, САД). Али демократска држава може да поклони поверење и тоталитарно расположеној већини (на пример, у Енглеској, Шведској), која ће и почети да уводи тоталитарно-социјалистички режим на основу општег и равноправног гласања, рада парламента и министарстава. За то се и залажу европски социјал-демократи, праћени гласним и одобравајућим коментарима њујоршког Социјалистичког Весника. Јер социјал-демократи свих земаља су по својој основној идеји и програму трећа по броју тоталитарна партија у свету (после комуниста и наци-фашиста). А чињеница да они настоје да остваре свој леви тоталитаризам еволуционим путем и по свим правилима формалне демократије никако их не чини мањим тоталитаристима. Тоталитарно ропство, уведено постепено, не мења своју природу; ми се добро сећамо какав је социјал-демократски терор владао у Аустрији пред Драјфусов долазак на власт, и у Летонији пред долазак на власт Улманиса.

Према томе, демократски систем није гарант да ће народ избећи тоталитарни режим. Постепено увођење социјализма ће значити прелаз на диктатуру социјалистичке већине, али, не заборавимо, већине састављене према условним и изопаченим схемама формалне демократије.

Тоталитарну природу социјализма почели су сада да схватају и сами социјалисти. Ту и тамо у њиховој средини сада се конфузно говори и пише како они не желе „тоталитарност“, како настоје „да повежу социјализам и слободу“; или, како не инсистирају на „социјализму“ већ „на слободољубивим социјалним реформама“. Ова конфузна прича, међутим, не мења план прокламован пре сто година. Њихови другови, који се налазе на власти, раде свој посао, а логика политичког развоја одредиће судбину њихове тоталитарне идеје.

 

Напомена: Објављено у часопису Наши задаци, бр. 44, од  9. фeбруара 1949. Наново штампано у Иљиновој збирки чланака Бела идеја, Логос, Београд 2012.

 

УГОВОР ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ОД 23. СЕПТЕМБРА (5. ОКТОБРА) 1866. Г.

Преамбула Уговора

"У име свете и једносушне Тројице. Његова Свјетлост Књаз Србије и Његова Свјетлост Књаз Црне Горе, имајући пред очима с једне стране своје свете дужности, а с друге стране жалосно стање народа српског у Турској, и одушевљени једнаком патриотском жељом, да у искреном споразумевању раде на ослобођењу и уједињењу свога народа сагласили су се да у овоме тајном уговору уреде сва питања која с тим у свези стоје, и означе унапред круг своје заједничке радње..."

Члан 1.

"Њихове Свјетлости Књаз Србије и Књаз Црне Горе обвезују се и залажу један другоме ријеч, да ће у највећој сагласности и искрености радити, да се што прије спреми устанак противу Турске пак да се цио српски народ у Турској ослободи од турског јарма и у једну српску државу споји"

Члан 2.

"Ако са божијом помоћу буде крунисано ово предузеће са подпуним успјехом, то јест да се цио српски народ у Турској ослободи и уједини у будућу велику Србију, онда и под тим условом Књаз Црне Горе свечано обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити с том великом државом, признавајући Књаза Михаила за владаоца те цјелокупне српске државе" Итд.

Свети Јован Златоусти

ПРОТИВ ЛЕЧЕЊА КОД ВРАЧАРА

 

 

"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да пр?трпиш казну од Бога Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест одмах бежиш од Његовог Господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима: "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преа Ме, нећу их услишити" ( Јер. 7,16, 15,1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно својим враџбинам и прекидају грозницу ( у телу )- у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.

Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита?"

Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш, са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек" осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху ( који си учинио идући врачару, нап. Прев. ), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама него да издаш поверено ти благочешће; у дан Суда бићеш са Мученицима".Они су били спремни да трпе бичевање и муке да би задобили част ( од Бога ): и ти си се сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и храњен тим надама ( на вечне награде ), ти ни нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однећа те, на крају крајева, нека друга: ако сада не умремо, умрћемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан ( Суда ) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље и умрети у том стању него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то бити за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подржавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на благовољеније и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела дође и узевши те за руку изведе те на средину тог призоришта и да сви чују, каже: "То је човек кога је некада мучила грозница, који је, кад су га веома много убеђивали да се излечи од болести због Мога имена и страха (Мога ) да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече ( врачарским средствима ), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне који су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега исто решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већи напор то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати били здрави или болесни и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: " А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију; зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икаве користи и награде?" тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпљење, која може да ободри душу која је упала ( у чамотињу ). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести" ( 1. Тим. 5, 23 ). Ако је такав праведник и светац, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко, какво ћеш извињење имати ти који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?

Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима?" Колико много њих и колико пута је желело да добије венац мученички? Ево, то је (трпљење у болести ) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре него да ту жртву принесе: не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../ Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина и будеш умро од болести бићеш савршен мученик зато што си када су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" ( Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих љуид ( врачара нап. Прев. ) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примиш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво -човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потпили у језеро (Лк. 8,33) да би ти знао да би они то исто учинили и са људима и да би их одмах погубили само ако би им Бог то допустио. Али их је он задржао и обуздао и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још мање би поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божијем /.../

Каква је корист , у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцељење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да ( врачари хвалишући се, нап. Прев. )не би указивали на своја исцељења, послушај шта говори Бог: " Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо и испуни се знамење и чудо, што рече, па каже: "Идемо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. Пон. 13, 1-3 ).

То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим ако би онај који говори чак и исцелио слепога или подигао мртваца, не слушајте га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу."

 

                   ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСТВО

                  СРБСКОГ СТИЛА И ИСКУСТВА

 

Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних,невидљивих мисли Божјих.А човек?-Човек је то исто и нешто далеко више од тога:човек је видљива појекција невидљивог лика Божијег...Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари,изнад свих анђела и арханђела,диже и уздиже до самог Бога...На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује прекрасним ликом својим.Зато је сваки човек по природи христолик,по природи христоносац.

  Свети Сава је први од Срба обрадио и разрадио у себи свето,еванђелско осећање света...Растковско усхићено око говорило је његовом узбуђеном срцу:чуј,из сваке твари бруји помисао Божија,а из свих твари скупа –бруји бођанска симфонија мисли Божијих...Васиона је чаробни храм у коме обитава Бог кроз мисли своје,а човек је свештеник у том храму,свештеник и првоевештеник.Сваки цветић је мирисна кадионица пред Богом,а свака птичица-раздрагани члан свеколиког хора који неућутно славослови Творца светова.

  Ти то не осећаш?Повери се Растку,и осетићеш...Пођи са њим од једне твари до друге,од једног бића до другог,и загрејан његовим осећањем света,ти ћеш осетити,несумњиво осетити ову основну растковску истину о свету:свака твар је чувар по једне мисли Божје:

Отуда је свака твар-мало еванђеље Божје,јер проповеда Бога...

Све има свој божански смисао,божански циљ,божанску вредност,све-сем греха,сем зла.

  Прво начело светосавске философије света јесте:свет је богојављење.А друго човек је богослужење.Богојављење је природа света,а богослужење циљ света...По светосавском схватању:човек и није друго до-свештенослужитељ.Он непрекидно служи Богу:и мислима,и осећањима,и речима,и делима...

Најбоље се и најсавршеније служи Богу када се живи по Еванђељу Богочовека Христа.Свети Сава је свим бићем својим и мислио и осећао и делао и живео по Еванђељу Христовим,и тако постао и занавек остао,најмудрији и највећи србски филозоф,који је србској души открио вечни божански смисао и света и човека.

Порекло свега светосавског јесте дакле,Богочовек и нико други и ништа друго...Све што је светосавско,своди се на богочовечанско,на еванђелско...Све светосавске вредности,од прве до последње,изводе се из Христа,и своде се на Христа.Светосавље,као комплекс светосавских идеја и као комплекс светосавских метода,извире из Христа и Његових Еванђеља...Тако је Христос са Својим Еванђељем,главна стваралачка сила наше историје.

  А Свети Сава је у историји нашег народа највећи и најдаровитији неимар богочовечанског прогреса...За Светог Саву прогрес је ово:стећи Господа Христа,и на тај начин савладати грех и смрт у себи и у ближњима око себе...У нашој народној он је увек био и занавек остао највећи и незаменљиви народни вођ наш из смрти у бесмртност,из овог пролазног живота у живот вечни.

  Пуноћу и савршенство своје личности човек постиже кроз сједињење са Богочовеком.Богочовечштво је једина категорија,кроз коју се појављује сва многструка делатност православне културе.Почиње се од Богочовека,а завршава идеалним,интегралним,обогочовеченим човеком.

  Ви настављате свето дело Светога Саве,ви стварате православну културу,ви изграђујете,улепшавате,обесмрћујете и своју душу и душу нашега народа,знате ли када?-Кад светосавски верујете у Господа Христа,кад Га растковски волите,кад Му се светосавски молите,кад постите,кад чините милостињу,кад изгоните грехе из себе,кад светосавски волите свој народ и кад благосиљате оне који вас куну,кад добро чините онима који вас,мрзе,кад се Богу молите за оне који вас гоне.Једном речју:кад испуњујете Еванђеље Христово.

Знате ли шта значи бити светосавски православан?То значи непрекидно се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе.

Са среброљубљем се бори се -сиромаштвом;

Са похотом бори се-постом и молитвом;

Са гневом бори се-кротошћу;

Са смрћу-бори се бесмртношћу;

Са ђаволом бори се-Богом...

Кад мислиш мисао чисту и свету,знај-ствараш светосавску културу.Свако твоје племенито осећање,свако твоје еванђелско дело,свака твоја добра жеља-неимар је светосавске културе!

Циљ народа као целине,исти је што и циљ појединаца:

Оваплотити у себи еванђелску правду,љубав,светост,постати ,,свети народ``,Божји народ``(I Петр.2:9-10 и 1:15-16),који својом историјом објављује божанске вредности и врлине,Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу;и на томе неуморно радили најпре они сами,па за њима и са њима сав србски народ...

Савест Србског народа су Светитељи,на челу са Светим Савом.А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свим вековима једну молбу,један савет,један завет нека вам свима,и убогима и богатима,и младима и старима,и писменима и неписменима,закон буду-еванђелске врлине!Буде ли тако,србски ће народ савладати све смрти у свим световима,и ништа му неће моћи наудити,ништа,ништа,ништа!

 

АРХИМАНДРИТ ЈУСТИН ПОПОВИЋ

МАРА ЂОРЂЕВИЋ МАЛАГУРСКА

ИЗ КЊИГЕ

 

                            БУЊЕВКА О БУЊЕВЦИМА

                                                     1941.

 

                 СРПСКА ИЈЕКАВШТИНА И ,,БУЊЕВАЧКИ ХРВАТИ``

 

Кад наши Буњевци хоће да постану Хрвати,они престану да диване својом милозвучном буњевачком икавштином и почну диванити-српском ијекавштином!На пример:не кажу липо дите,било млико,лива рука,ди си био,него лијепо дијете,бијело млијеко,гдје си био и.т.д.И мисле,незналице,да су се тиме похрватили!

Златна простота:Говорити српски,а мислити да је то хрватски, и да су се баш ти  ме похрватили!Јер,т.зв. штокавско-ијекавски дијалекат није хрватски како наше незналице и пркос-Хрвати мисле,него чист српски дијалекат.Дви трећине српскога народа говори тим дијалектом,(бијели снијег,лијева рука,лијепо дијете,гдје,овдје,ондје),а само једна трећина говори т.зв.штокавско екавским дијалектом (бели снег,лева рука,лепо дете,где,овде,онде и.т.д)Што значи да око 6 милиона Срба говори штокавско ијекавским,наречјем,док само око 2.000.000 Срба говоре штокавско екавским.

  Црна Гора,Бока Которска,Далмација,Лика,Босна и Херцеговина,Санџак и чила Западна Србија говоре ијеквштином,а само Војводина,источна Србија,и јужна Србија екавштином.Међутим,прави хрватски,говорно народни језик није штокавско-ијекавски,него чакавски и кајкавско-екавски (рич што изговарају ча и кај,а старословенско јат изговарају као е.На пример:не кажу:шта си казао,него ча си казал;не зашто си узео него за кај си зел?,али не кажу гдје,овдје,ондје,него:где,овде,онде,и.т.д.)

  Чакавском екавштином и нешто чајкавском ијекавштином,као и кајкавском екавштином од вајкада је говорио онај дио нашег словенског народа,који се од увик сматрао и стварно био прави и коренити хрватски народ(Северно приморје,одн.део Далмације са острвима и Загребачка област).Ко не вирује нека оде у Загреб,нека ступи у разговор ма са којим сељаком па ће чути и увирити се.

  Има и католика у западним крајевима наче државе који говоре штокавском ијекавштином,али њих има нешто прико шест стотина хиљада према шест милиона Срба,који говоре тим дијалектом!Према томе,штокавска ијекавштина (лијепо,бијело,ријека,сијено,снијег,гдје,овдје,ондје,и.т.д. није хрватски него српски говорни дијалекат.

  Е,а има нешто што буни наше незналице и пркос-Хрвате,ради којих ово и пишемо, у братској жељи да их нечим поучимо,те да се више не брукају и не буду више баш толико смишни (говорити српски, а мислити да је то  хрватски,па и још да су се баш тиме похрватили!).

  Иако дви трећине Срба говоре ијекавски (дијете,млијеко,ријека,овдје,ондје),ипак је за српски књижевни језик примљена екавштина(дете,млеко,река,овде,онде).Примљена је екавштина,иако је највећи српски и југословенски гилолог Вука Караџић предлагао (и сам писао) да се ијекавски дијалекат прими за српски књижевни језик,баш због тога што највећи дио Срба тим дијалектом говори.

  А како се то десило?Тако што се српска књижевност и српско новинарство почетком и средином деветнајестог вика снажно развили у Српској Војводини,са Новим Садом на челу,а посли у Београду и Србији.Како су прилике у Војводини,и  Београду биле повољније за развој књижевности,науке и новинарства,него у западним крајевима српским то су се ове у Војводини и Србији снажно и развиле,тако да су Нови Сад и Београд наметнули свој говорни и књижевни језик целокупном српском народу(мада се у западним крајевима наше државе и сада понегде,а нарочито у новинарству,подржава и ијекавшина као српски књижевни језик).

  У Србије је екавштина потпуно победила као  књижевни језик,мада сељаци и простији свит у Западној Србији и сада говоре ијекавштином.Али када и Србијански сељак хоће да говори господски,онда и он говори екавски,т.ј. не каже дијете,ријека,бријег,гдје,овдје,ондје,како он то на селу говори,него река,брег,снег,где,овде,онде,и.т.д.како то господа српска говоре.

  И онда можете мислити,како смишан изгледа по ники наш буњевачки паор,или по ника наша господична или милостива,када,стидећи се своје дивне икавштине (липо,бриг,сниг,овди),почну да говоре ијекавштином,којок у Србији само још сељак и прост свит дивани!

  Али,још није све!Ако Србији нису послушали велоког Србина Вука Караџића да ијекавштину приме за свој књижевни језик,послушали су га Хрвати,тако да је четрдесетих година прошлога вика примљена српска ијекавштина за хрватски књижевни језик!И данас,све књижевне и научне књиге као и новине у Хрватској не пишу се хрватском кајкавском екавштином,него чистом српском штокавском ијекавштином!(гдје,овдје,млијеко,бијело,и.т.д.).

  Еј,наша весела браћо,буњевачко-хрватска!Много су вас излагали за ови двадесет година некажњеног вршљања,али вас никада нису тако направили смишнима,као кад су вам у никли у главу да ћете постати Хрвати,ако будете говорили српски!

 

                             БУЊЕВЦИ И ,,РАЦКИ ЈЕЗИК``

 

Као што је бар нама Суботичанима познато Буњевци и Србљи диване истим језиком,са том разликом,што ми старословенско јат изговарамо и,а Србљи е (мада у Босни има и православних Срба који кажу дите,писма,млико,мисто дете,песма млеко).

  Тај језик су Мађари,што ми Суботичани такође најбоље знамо,називали рацки језик.Зашто?Зато што су Србе називали Раци (од Расиани,што значи становници старе српске државе Рашке,Расије),па су тако називали и српски језик-рацки језик.

  Наши стари Буњевци,кадгод би хтили рећи,ко су и којим језиком диване,увик су одговарали:Ми смо Буњевци и диванимо Рацки!То јест:Ми смо једно југословенско племе,које се зове Буњевци и које говори истим језиком,којим и Срби.

  Тек од Боже Шарчевића и браће Кујунџића почело је улазити у обичај да се каже:Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки(мисто рацки).

  Наш народ и сада каже:Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки или рацки,али нико и никад на салашима,тамо гди туђ рачун,лаж,туђа пропаганда и наш инат или необавештеност нису стигли,није и неће рећи:Ми смо Хрвати и диванимо хрватски!

  То је божија истина,а све друго је лаж и туђ рачун!

 

                                  ПОКАТОЛИЧЕНИ СРБИ

 

Као што је познато велики број суботичких православних Срба у прошлости је на разне начине приведен у католичку виру.

  У Фрањевачком самостану у Суботицу налази се рукопис из вримена прија 1743.год., а који у оригиналу гласи: »Inde erat quod partis alterius populus, ab origine sua et introductione has in oras Schismaticus, qui altera fere vice populum Romano Catholicum superabat, videns populi nostri has pulchras devotiones, Patrum has zelosas instructiones, sponte trahebatur, ac convolabat ad amplectendam nostram RCatholicam fidem: quorum nunc etiam plurimae domus extant«.

 

(В.латински запис у др.Јован Ердељановић:О Пореклу Буњеваца,Београд,1930.стр.315.)

Ово,када се приведе на буњевачки,значи:Због тога други дио народа,по свом пориклу и по довођењу у ове крајеве православне вире (Шизматичке),који је скоро двапута био бројнији од римокатоличког народа,када је видио ове липе побожности нашега свита и овако ревносне поуке фратара,био је вучен жељом и пристајао да прими нашу римо-католичку виру:од њих постоје и данас многобројни домови.

Дакле, ево доказа исписаног руком наших фратара ондашњих савременика и очевидаца:

А)да се са нашим народом католичке вире доселио и наш народ православне вире;

Б)да је нашега народа православне вире тада било два пута више него свију ондашњих католика у Суботици;

В)да је тај народ посли приведен у католичку виру (из разлога који се горе спомиње,или других),

Д)да је од њих и онда,када је горњи запис написан,било многобројних домова.

О овоме има и других доказа,а и сам бискуп Антуновић указује на овај факт (В.Разправа,стр.98.).Али и сви други докази остају сувишни поред горњег записа!

  Зато нико никада није могао да одвоји Буњевце од Срба,мада су у прошлости туђинске интриге успивале да нас на краће вриме и заваде!

•   Зато Буњевачки бискуп Мартин Брајковић још 1790.г.каже:Католички Срби,то јест Буњевци catolici Valachi, alias Bunievczi).

            Зато сународни обичаји католичких Буњеваца исти као и код православних Срба!

           Зато Буњевци попивају Краљевића Марка и Скендербега бана-како то каже наш фра Грга Пешталић још 1790.г.!

          Зато смо ми пали на Косову равном,како то каже г.Блашко Рајић!

         Зато има Срба римског обреда-ево ми Буњевци!како то такође каже г.Блашко Рајић.

       Зато Приморско-лички Буњевци заједно са Србима божићкују,ускрсују и кумују јер су и тамо православни Срби привођени у католичку виру)како то каже лички Буњевац Иван Мургић,а неће да се мишају и ороде са Хрватима,како то каже наш бискуп г.Лајчо Будановић,итд.ж

     А, зато ,да не редамо даље,нико никад,а накмање франковачки дођоши неће одвојити Буњевце од Срба!

    

       

ГОВОР ПРОТЕ МИЛАНА ЂУРИЋА НА КАЛИПОЉУ

 

,,Синови моји!Ето земље наших прадедова,ето земље где смо славни били,ето земље где смо царовали,ето двора нашијег царева,ето славних царских задужбина,ето гробља наших витезова,што за вјеру своју умираху,што праг Србства грудма заклањаху,груду родну крвљу натапаху.Не бојте се синови!Ја видим пред вама цара Душана и цара Лазара,Обилиће,Југовиће...Зна душман ко су дјеца Обилић Милоша.Напред Синови!Ето и ја сам с вама.Ево мене старца.Идем са вама да испуним косовски аманет``.

Жана Меркус или време заборава


Полазећи на фронт, пребогата хероина оставила је аманет: „Уколико погинем у борби, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” Умрла је природном смрћу, сама и сиромашна. И заборављена. А звали су је и „српска Јованка Орлеанка”, „српски Бајрон”, „Амазонка Херцеговачког устанка”, „женски ускок”...

Какви су то само били усклици одушевљења и готово неверице. Многи су, на срећу, забележени па тако, иако избледели и скрајнути, дотекли до наших дана. А она је, госпођица, била крхка и бледуњава, али пркосна, с ватром у очима. И увек у мушкој херцеговачкој одећи, с црногорском капом на глави. Хроничар борби у Херцеговини, с почетка 1876. године, оставио је овакав траг:
„...У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке иако су је дочекивали уз заглушујуће псовке. Говорило се, чак, да је Жана након значајне битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца...”
Други сведок драматичних догађања на херцеговачком ратишту пише:
„У једној бици Јохана Меркус се пробила у прве редове. Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове девојке која је желела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дела.”
Европски репортери извештавају да „у њеном присуству Срби чине чуда од јунаштва”. На питање једног од њих да ли је овде да као припадница Црвеног крста помаже рањеницима, одговара одсечно и помало увређено:
- Не, мени су живи и здрави Срби много дражи од болних и рањених!
Пре тога је Немац Албин Кучбах, не зна се да ли као ратни извештач или шпијун у редовима херцеговачких устаника, приметио њен долазак у логор у залеђу Дубровника и у својим успоменама га овако описао:
„...Око Божића дошла је код Миће Љубибратића, једног од вођа устанка, једна богата дама, презименом Меркус. Издавала се за врло побожну и желела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јованке Орлеанке, стављајући устаницима на располагање и велику суму новца.”
А земунски лист „Граничар” у броју од 16. јануара 1876. године јавља:
„Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска, донела је потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устаника.”
Ко је заправо била Жана Меркус, својевремено слављена као „српска Јованка Орлеанка” и „српски Бајрон”? Одгонетка стиже захваљујући помним истраживањима холандског историчара и антрополога Ренеа Гремоа који је о њој написао монографију „Фатална ратна муза”, али и помоћи новинара и публицисте Бранислава Матића.


Париз, ах, Париз!

Леп догађај збио се октобра 1839. године у дворцу генералног гувернера холандске колоније Источна Индија на острву Јава, данас Индонезија. Родила се Жана Меркус (Јеанне Меркус). Пет година доцније, после смрти оца, породица се враћа у Холандију, а четири лета касније умире јој и мајка, „пребогата Вилхелмина Крансен”. О девојчици и њеној браћи и сестрама бригу преузима стриц Шарл Гијом Меркус, свештеник протестантске (валонске) цркве. И то ће можда пресудно усмерити њен живот и судбину.
У кући стрица заволела је Бога и смисао живота видела у тежњи ка Њему. Већ тада јој је узор постала Јованка Орлеанка, толики да је одлучила да се ни сама не удаје. Кад је постала пунолетна, добија право на располагање огромним наследством, купује имање код Арнема, далеко од такозваног грађанског живота, бави се јахањем, чита, помаже сиромашнима.
Крајем шездесетих година, међутим, распродаје имовину и креће на пут. Прво је то Немачка, па Италија, а у Паризу је затиче француско-пруски рат. У Граду светлости „преживљава страшну пруску опсаду”, добровољно ради у амбуланти Црвеног крста, помаже рањеницима, држи се „храбро, као стари искусни војник”. У главном граду Француске је и у време успостављања Париске комуне, али 1871. године, сасвим исцрпљена, по савету лекара, опет креће према југу и стиже у ослобођену и уједињену Италију.
Две године доцније ето је у Светој земљи, тада под турском влашћу, где намерава да подигне дворац у ком ће, по њеном дубоком веровању, бити дочекан Син Божији по његовом Другом доласку. Земљу је купила код капије за Јафу, недалеко од зидина старог Јерусалима, и то преко посредника пошто тада странци нису могли да имају некретнине у Турској царевини. Једном француском архитекти исплаћује огромне паре за градњу дворца и враћа се у Европу.
У лето 1875. године потресају је, али због борбе против Турака и охрабрују, вести о устанку у Херцеговини. Почетком наредне године већ је на бојишту, у првим борбеним редовима. У предаху војевања од војводе Миће Љубибратића захтева да се под хитно набаве топови и за то одваја гомилу новца. Топови никад нису стигли...




Слава теби, јуначице!

Неколико месеци касније, приликом уобичајеног преласка аустријске границе између Херцеговине и Далмације, Жана Меркус је „на превару ухапшена с групом устаника”. С њом је био и војвода Љубибратић. На дугом путу, како је утврдио Рене Гремо, ухапшенике овацијама дочекују масе народа у местима од Сиња до Сплита, па онда све до Трста, кличући јужнословенској идеји, са све „славјанским тробојкама”. 

Није сасвим извесно како се Жана Меркус докопала слободе, зна се да крајем марта 1876. године стиже у Београд, на савско пристаниште, поново у мушкој херцеговачкој одећи с црногорском капом на глави. Лист „Шумадија” извештава да је „позната Холандескиња Г-ца Меркус, која је онако штедро притрчала у помоћ нашој борбеној браћи у Херцеговини, приспела у Београд и лежи болна”. Разбарушени и често одушевљењу склони Ђура Јакшић објављује песму „Добродошлица Јованци Меркусовој”: „...Девојко дична / Јованко наша, не орлеанска... / Имена твога повести наше / Славу ће носит најсјајнији лист. / А рода једног ослобођенога / Благородности чућеш усклике: / Слава ти! Слава! Бајроне наш!”
Био је то дотад ретко виђан призор на београдским улицама. После опоравка, за Васкрс 1876. године, велика поворка с бакљадама у којој је било око шест хиљада људи кренула је од данашњег „Лондона” и стигла испред хотела „Старо здање” (преко пута Саборне цркве), где је одсела и где се опорављала Јованка Маркушова, како су је звали Херцеговци. Ређају се говори и говорници. Професор филозофије на Великој школи Милан Кујунџић Абердар узвикује: „Слава теби, јуначице!” Захваљујући с балкона „Старог здања”, Жана каже:
„...Изјављујем вам живу радост коју осећам према ратничком духу и расположењу српског народа и надам се да ћу врло брзо имати част да са вама заједно војујем за ослобођење народа који стење под стегом поробљивача...”
И имала је, можда, брже него што је њено крхко здравље могло да поднесе. Србија и Црна Гора 30. јуна исте године улазе у рат за коначно ослобођење од Турака. Наредног дана Жана Меркус јавила се као добровољац, пошто је претходно Србији за ратне циљеве поклонила 2000 динара. Поређења ради, највећи прилог после њеног дала су браћа Крсмановић - 1000, а руски генерал Черњајев целих 60 динара. 
Сећајући се свог дечаштва из тих дана, Слободан Јовановић, потоњи правник и историчар, записаће:
„...Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком...”


У клопци тајних служби

Почетком јула 1876. године Жана Меркус већ је на ратишту, на Дрини. Пре тога оставила је аманет: „Уколико у борбама погинем, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” А лист „Застава” не пропушта да забележи њено војевање:
„У оделу црногорском, мушком, плаве чакшире и зелена долама, јахала је коња усправна и одлучна... Прикључена је добровољачкој бригади...”
Воде се жестоке борбе око Бијељине којима командује неодлучни генерал Ранко Алимпић, мајстор тактике „крени-стани-врати се”. И, по неким изворима, долази до честих и жестоких свађа између њих двоје, она још у залудној нади да ће најзад стићи топови које је платила још у Херцеговини и којима би могло да буде надјачано „Крупово” оружје, каквим су били опремљени Турци.
И онда је стигао телеграм - наредба с важног места. Жана Меркус мора да напусти Дрински фронт и врати се у Београд. Наводно, постојале су дојаве неког дипломатског представника у Цариграду министру иностраних дела да је „фрајла Меркус... просто један шпијун Чивутин аустријски”.
Намах, као да никад није ни постојала нити било шта урадила за Србију и српски народ, по свој прилици жртва игре тајних и других служби, Јованка Маркушова је заборављена, тек што је и буквално протерана преко границе. После извесног времена поново одлази у Свету земљу, где сазнаје да је због учешћа у борби на страни „хришћанских побуњеника” изградња њене задужбине заустављена. Опет посеже за новцем, храм расте, али јој Турци не заборављају учешће у биткама против њих. Чак је зову „лудом женом која је против турске империје ратовала на Балкану”.


Испод мостова на Сени 

Немоћна и већ сасвим осиромашена, враћа се у Европу. У Србији је одавно више нико, не бар јавно, не помиње. Један јунак је потрошен. Неки подаци указују да је у ритама стигла у Париз 1895. године, чак и да је неко време живела као клошар под мостовима на Сени.
Рене Гремо успео је да утврди да је Жана Меркус, потом, завршила у једној месној болници где су сазнали о коме је реч и одмах обавестили холандско дипломатско представништво. И уместо да је богати брат смести у свој дом у Утрехту и омогући јој одговарајућу негу, шаље је у једну добротворну установу у околини. Умрла је почетком фебруара 1897. године.
О њеном гробу нико није бринуо. Све док тридесетих година 20. века генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму Сибе Миличић, иначе песник и сликар, није успео да код градских власти издејствује да се гроб обнови и редовно одржава. 

http://www.politikin-zabavnik.co.yu/2007/2876/01.php