Идеологија Србског Национализма

18 ÐÐ, 2012

СВИРЕПА ИГРА ОШТРИХ НОЖЕВА

Генерална — Аутор svarog @ 14:21

СВЕДОЧЕЊА

Перица ВАСОВИЋ И Радоје АНДРИЋ-СВИРЕПА ИГРА ОШТРИХ НОЖЕВА

БРАТУНАЦ – Најуређенији делови Братунца су гробља. Тамо је, ваљда, највише – вољених. Тамо не влада само онај – божански мир, који се и данас, дуго након рата, молитвама тражи за мртве. Свој мир – тамо проналазе и живи. То је тешко схватити, али се може видети, на било ком од братуначких гробаља. Сваког дана. На гробљима се разговара више него у кафанама и у кућама: са споменицима.

Са три камена крста, Брано Вучетић разговара, већ, тринаесту годину. Толико је прошло од његове девете године живота, када је остао без мајке, оца и брата. А, судбина рекла: ни то није довољно!

Рањен гелерима бомбе, допао је заробљеништва муслиманске војске и заточеништва код Насера Орића, пуних 56 дана. Није био у “правом” затвору, мислећи, при том, на какву просторију са решеткама на прозорима, али – преживљавао је тортуру као да јесте и – издржао је.

- Имао сам сапатнике млађе од мене! – и у причи о свом животу и страдању, најпре се сећа других, немоћнијих. – Заробили су ме заједно са Миром Филиповић и њеном децом, тада осмомесечним Марком и двоипогодишњом Оливером. У кућу у којој су се скривали, упали су војници: Миру и Брана су везали и почели са “оштрењем ножева”. Немања је од страха вриштао, а његова сестра Оливера – потпуно занемела…

Тринаести дан децембра 1992. године по многе је био кобнији: тог дана у Бјелановцу, Бранином родном селу, убијено је 109 мештана, махом цивила. – Свему је претходио јак напад муслиманских снага. – сећа се Брано. – Велика трагедија моје породице почела је три месеца раније, када су моју мајку Радојку убили Бошњаци, 16. септембра 1992. године, на путу Братунац – Бјелановац. Отац ме, потом, послао у Љубовију, на сигурно. Тамо сам учио школу и сваког петка долазио кући, у Бјелановац, где су ми били отац Радован и брат Миленко. Он је имао 17 година, али није желео да напусти село. У Љубовију сам се, увек, враћао недељом, заједно са Миром Филиповић и њеном децом. Не знам зашто, али одлазак смо одгодили за понедељак ујутру…

Пробудила их је громогласна пуцњава и јауци са свих страна.

- Отац ме упутио у Мирину кућу, да се сакријем – прича Брано. – Одлазећи, видео сам велики број муслиманских војника који су надирали са оближњег брда и од Дрине. Већ су улазили у куће и палили их. Мира, њена деца и ја, сакрили смо се у оставу, у поткровљу куће, мислећи да смо на безбедном. Само неколико минута касније, нешто је страшно пукло! Све ме је болело, али – страх који сам осетио када ме је зграбио један војник – био је јачи од бола. Осетио сам нешто топло на глави, а да нисам ни знао да сам рањен гелерима бомбе и да крварим…

- У приземљу куће дочекали су нас Манџа и Миш, тако су их звали остали војници – наставља. – Све су преврнули, најели се и напили, а, онда је почела свирепа игра оштрењем ножева…

С првим мраком, повели су их, нису знали куда. Почео је да пада снег, а Брано је био бос. Поред плота је угледао велике чизме и успео да их обује, пре него што су их повели кроз воћњак.

- На крају тог воћњака, недалеко од родне куће, угледао сам брата, наслоњеног на ограду, чинило ми се – прича Брано. – Потрчао сам ка њему, али ме један војник ухватио, бацио преко ограде и запитао: “Куда, мали четниче?”

Ноћ је одмицала док су пешачили пред упереним цевима пушака. Успут, уз светлост запаљене куће, поред пута, Брано је препознао бабу Злату Јовановић, убијену тамо докле је стигла бежећи.

Са десет гелера у глави, касније је пребројано, Брано је убрзо изнемогао: пао је, а онда су га натоварили на запрежна кола. Тако је стигао до муслиманског села Полозника, до велике наде:

- Знао сам да идемо међу комшије, долазили су нам у госте, ми њима… – прича Брано, сећајући се да се, иако изнурен ранама и клонуо, дечије сретно осмехнуо онима које је препознао. Попут гелера у глави, у мозгу нови шок: дочекали су их као највеће непријатеље! – Уста пуних мржње почели су нас малтретирати жене и деца, пљували су нас, гађали камењем, тукли…

ПЕТ ДАНА НА БАТИНАМА

Пет дана провели су међу бившим комшијама, “на корама црног хлеба – повремено, и батинама – редовно”. Уследио је одлазак у Сребреницу. Насеље Солућушу памти најпре по томе што су му тамо обријали главу, сву у ранама од гелера.

- Мучили су нас и малтретирали на разне начине, а када им је досадило, онај Манџа предао ме својој сестри на чување. Е, она је са мучењем кренула испочетка. Посебно свирепи били су према мени. Редовно су ме тукли по глави, уз једно те исто питање: ко је од мојих носио пушку? Свих 56 дана сам се питао: чиме сам то заслужио ?! Зар треба да ме бију зато што су убили моју мајку?! Тада, још увек, нисам знао да су ми убијени отац и брат – ставља “тачку” на своју причу Брана Вучетић, кога су, са још неколико Срба, једног дана одвели некуда. Када је видео да је у питању размена – није могао да схвати: зашто га не чекају отац и брат?! Где су?

Нашао их је на гробљу у Братунцу. Тамо где му је и мајка. Њима је, уз воштаницу у рукама, тринаест година причао своју муку. Није имао коме другом.

Прихватили су га тетка Достана и теча Иван, ујак Дуле и ујна Роса. Завршио је и средњу машинску школу у, за живот зарађује као конобар у кафићу у Братунцу. Одскора – има и свој стан, добио га је од Министарства рада и борачко инвалидске заштите РС, и од Борачке организације.
Свој живот дугује, ма колико неприродно било, мртвима: Бошњацима за чија је тела размењен и – родитељима и брату, чијим се душама заклео да ће живети.

Перица ВАСОВИЋ – Радоје АНДРИЋ

(Извор: “http://www.novosti.rs”:Вечерње новости, 2. 7. 2005, )


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs