Идеологија Србског Национализма

О значењу речи "КАТОЛИЧАНСКИ" и "САБОРНИ",

а поводом написа језуите о.Гагарина

Алексеј Хомјаков

 

Писмо уреднику листа "L'Union Chretienne"

 

 

М. Г.!

Какво год да је моје мишљење о програму вашег издања, питања која се у њему разматрају дотичу ме се у толикој мери да ја не могу остати равнодушан на полемику коју су она (питања) покренула, и на нападе на Цркву које су она изазвала. Смем се надати да нећете одбити да објавите неколико речи написаних као одговор на брошуру оца Гагарина (под насловом: "Одговор Руса Русу").

Пре него што је издата ова брошура, многопоштовани отац је рекао следеће: "замислите, браћо, у словенском преводу Символа вере реч "католичанска" замењена јенеодређеном и нејасном речју, која уопште не изражава појам свесветкости (universalite). Када певају Символ вере, милиони хришћана, уместо да кажу: "верујем у Цркву католичанску", кажу "верујем у Цркву саборну". И онда нас (тј. Латине) оптужују да кваримо символ вере!"

На ову смешну оптужбу ви сте сасвим аргументовано одговорили да реч "саборни" значи "католичански", да такав смисао има по црквеном речнику, да је у истом значењу употребљена у наслову посланице светог Јакова итд, итд. Сада, у својој брошури, о. Гагарин ставља себи у задатак да оправда своју пређашњу (оптужбу; но, пошто је притеран уза зид и разоткривен као незналица!, шта он налази да каже у своју одбрану? Ево његових речи: "Било како било, свако види да је за жаљење што символ, у облику у којем се чита у руским храмовима не садржи у себи израз у којем би смисао речи "католичански" блистао пунимсјајем".

Рецимо и да је имао разлога да жали због слабог или мањкавог превода; но да ли из тога следи да је изјави жаљења имао разлога додати узвик: "и онда нас оптужују да кваримо Символ вере!" не следи ли да је овај узвик доказ очигледне несавесности?

Али шта рећи за прву оптужбу? Чиме њу објаснити: несавесношћу или незнањем? Прва претпоставка би сама по себи била врло вероватна и чак се не би могла сматрати увредом за писца који у расправи са противницима прибегава потказивању и клевети. Ја сам му то рекао и доказао у једној од мојих брошура. Он није одговорио; није сеусудио, није могао ништа одговорити, нити ће икада смети и моћи. Позивам га да то учини. Али у овом случају ја га оправдавам: оптужба, коју је изрекао, производ је крајњег незнања; оно га је окуражило да непромишљено срља у пропаст које није ни свестан и да се, тако да кажемо, набоде на копље смртоносно по целу његову странку.

Размотримо најпре његову критику: "Руска реч (саборна) је неодређена и нејасна" Добро, рецимо да је тако; али реч којој о. Гагарин даје предност (католичка) неманикаквог смисла. Она исто ткао ништа не значи ни на француском, ни на немачком, ни на италијанском, нити на било км језику осим на грчком.

Да би се она могла разумети, неопходно ју је најпре објаснити, другим речима: превести је. А чим се допушта објашњавање, ништа нас не спречава да тим објашњењиманеодређени израз учинимо одређенијим. За шта нас, дакле, оптужују?

"Но - пребацују нам, - реч саборни се употребљава и у другим значењима; она понекад значи: синодални, катедрални, па чак и јавни (public)". Рецимо да је тако; али, зар реч "католичански" нема у грчком језику и других значења, осим оног које има у Символу? Очито отац језуита не само да не зна грчки језик, него нема у својој келији ниречник грчког језика из којег би се могао обавестити о различитим значењима која ова реч има у том једином језику, у којем она нешто значи. Питам опет: у чему се састоји оптужба?

Све ово је просто смешно; али ево озбиљне стране питања: да ли отац језуита схвата шта значи реч "католичански"?

"Она значи светски", одговара отац језуита. Светски! Али у ком смислу? - "Па то је јасно: у смислу да Црква обухвата све народе". Ја не подмећем ништа о. Гагарину, то су његове сопствене речи. Ево објашњења које он даје: "својство које понајвише недостаје источном (веро) исповедању, оно својство чији недостатак просто боде очи јесте управо католичност, светскост. Треба само отворити очи, па ће се видети да су цркве овог исповедања цркве обласне, месне, народне и да не сачињавају Цркву светску. У том погледу протестантизам је изнад њих: јер протестанте можете свугде срести, а за источне се то не може рећи".

Дакле, католичански значи " онај који припада свим народима". Али која је Црква у том случају католичанска? Где је она? У Риму? Нека ми покажу римску цркву међу Турцима, у Турској; међу Персијанцима, у Персији; међу Црнцима, у срцу Африке. Одговориће можда да је цепидлачење и да је у овом случају важан већи или мањи број лица која исповедају веру. Заиста, само најлакомисленији међу лакомисленим синовима овог века могу претпоставити да би се за тако груба одређења нашло места у Символу.

 

Већи или мањи број!

 

Добро, а шта да кажемо за оно време када је Црква била такорећи у повоју; када је цела стала у невелику просторију која је на дан Педесетнице била осветљена огњеним језицима да ли је, по вашем мишљењу она, Црква, била католична, или је у оно време то својство (светскости) било одлика паганства? А када је ислам победоносно раширио своја орловска крила од Пиринејских планина до граница Кине и држао у својим џиновским канџама мали хришћански свет, шта мислите, ко је тада био католичан: Црква или ислам? Ако се све сведе на бројно стање неће ли се испоставити да је данас будизам католичнији од Рима? Авај! У смислу који ви придајете овој речи, католични су досад само незнање и порок, који су збиља својствени свим народима и земљама.

Или ће рећи да је Црква католична и да је таква била од искони не у смислу да је фактички обухватала све народе, него у смислу да јој је то било обећано, тј. да је католична због своје будућности? Ја верујем у то, али како у том случају може бости очи сада, овог часа, одсуство нечега што ће тек доћи? Не, отац језуита није мислио на оно што је у будућности; он је имао на уму само величину садашње владавине, распрострањеност ове данашње власти и неприметно је упао у апсурд, јер је умисли ода је и данас цели свет или скоро цели свет остао римски. Њему цифре значе све.

Зато додајте протестантизму још неколико милиона следбеника и неколико нових колонија, па ће у његовим (Гагариновим) очима протестантизам добити најважнију, специфичну црту католичности. Ово произилази из његових речи.

Али Црква мисли другачије. Она познаје себе не по будућој светкости, него по другим обележјима. Ма каква да је била судбина вештаствених сила света, ма каква да су била кретања духовних сила народа, ма какви да су чак били и успеси апостолства, суштинско својство Цркве - њена католичност, ипак ни најмањ^ не би зависило од тих околности; то својство је увек било неизмениво, и остаће такво заувек. Тако га је схватао и свети Атанасије. Он није рекао: "нас је више, или даље смо се разишли по целом свету" (то би било сумњиво у односу на аријанце, и особито у односу на несторијанце који су се касније појавили); он је рекао: "ни у једној области нас нема више него аријанаца, евионита или савелијанаца; али ми смо свугде католични, свугде смо признати као такви." (Указујем на смисао речи светог Атанасија, јер ми његова дела нису при руци и не могу да наведем његове изворне речи). Овде се не ради о бројности и распрострањености, нити о светкости у географском смислу, него о нечему несравњиво вишем. "Сви ваши називи су од људске произвољности, а наш је из саме суштине хришћанства." Тако католичност схвата Свети Атанасије. Погледајмо како католичност схвата Црква.

Отац Гагарин жали што у словенском преводу Символа вере наводно не постоји израз у којем би идеја светкости сијала пуним сјајем. Нека је тако; али шта је узрок томе? Можемо ли претпоставити да преводиоци нису нашли или нису хтели да пронађу израз због чијег одсуства он толико тугује? Да ли је словенски језик био толико сиромашан, или преводиоци нису знали да се користе његовим богатством? Рецимо најпре нешто о преводиоцима. Од самог почетка словенски првоучитељи су желели да народу кога су призивали Христу, подаре превод Светог Писма. Да и је вероватно, да ли је могуће да они нису на самом почетку превели и Символ вере? Додуше, ми немамо њихове оригиналне списе; али ван сваке сумње је да превод који користимо јесте њихово дело. А ове првоучитеље. Кирила и Методија, који су Грци по рођењу, али су у то време још увек били у општењу са Римом, латинствујући, иако сасвим неосновано, присвајају као своје. Зато они и у очима оца Гагарина треба да имају одређени ауторитет. Баш они су одлучили да грчку реч католичански преведу речју саборни, тако да по овој другој можемо судити и о томе како су они схватали оригинални израз. Природно се намеће питање: да ли је у словенском језику постојала реч која би потпуно одговарала појму свеобухватности? Могли бисмо навести неколико таквих речи, али биће довољно указати на две: светски и васељенски. То је довољно да бисмо се уверили да је постојало довољно речи које би предале овај појам.

Прва од наведених речи (светски) среће се у веома старим песмопојима; древност друге (васељенски) такође је несумњива; она се употребљава када се говори о Цркви, за изражавање њене свеопштости (васељенска Црква) и када се говори о саборима (васељенски сабор). Дакле, ове би речи користили први преводиоци за превођење речикатоличански, да су овој придавали значење светскости. Свакако, ја не поричем да реч καθολικοζ  (од κατά и ολα, при чему се подразумева έθνη - народи или друга истородна именица) може имати и значење светскости; тврдим, међутим, да је словенски првоучитељи нису тако разумели. Њима ни на крај памети није било да Цркву одређују географски или етнографски. За такво одређење (дефиницију) очито није било места у њиховом богословском систему. Они су се зауставили на речи саборни; саборизражава идеју сабрања не само у смислу пројављеног, видљивог сједињења многих на одређеном месту, него и у општијем смислу свагдашње могућности таквог сједињења.

Другим речима, изражава идеју јединства у мноштву. Дакле, очигледно је да реч καθολνκζ по схватању двојице великих служитеља Речи Божје које је Грчка послала Словенима происходи не од речи κατά и ολα, него κατά и όλον; јер ката често изражава исто што и наш предлог по, на пример: κατά Ματθαίον κατά Μαρκον, πο Матеју, по Марку.

Црква католичанска је Црква по свему, или по јединству свих καθ όλον των πιδτεψωντων, Црква слободног једнодушја, једнодушја потпуног, Црква у којој су ишчезле народности, у којој нема ни Грка ни варвара, нема разлике у положају, нема ни робовласника ни робова; она Црква, ο којој је пророковао Стари Завет и која је остварена у Новом Завету, - једном речју, Црква како ју је одредио свети апостол Павле. Не усуђујем се рећи: да ли им је дубоко познавање суштине Цркве, поцрпено са самих извора истине у школама Истока, или још узвишеније надахнуће, ниспослато од Онога, Који је Једини, "Истина и Живот" дошапнуло да су Символу вере реч католичански преведу речју саборни; али смело тврдим да та једна реч садржи у себи целокупно исповедање вере.

Римљани, ви који присвајате словенске првоучитеље, одреците их се што пре! Ви који сте разорили једномислије и јединство, изменивши Символ, без учешћа и савета ваше источне браће, како бисте и могли да се усагласите са одређењем Цркве које су нам завештали Кирило и Методије? Оно вас осуђује. Останите ви при вашим претензијама на географску, светску распрострањеност: Даље ви и не можете. Нека при том појму остану и реформисти, које сте ви родили, јер би у истинском значењу речи "католичански" и они нашли себи осуду. Апостолска Црква у деветом веку није Црква ни καθ  εκαδτον  (по схватању сваког појединачно), нити Црква κατά τον επιδκοπον τηζ Πωμηζ (πο схватању римског епископа) као што је то код Латина; она је Црква καθ όλον (πο схватању свих у њиховом јединству), Црква каква је била до западног раскола, и каква је она остала и до данас код оних које је Господ сачувао од раскола: јер, понављам, тај раскол (римски) је јерес против догмата ο јединству (јединствености) Цркве.

Ето, м. г., на који начин је незнање оца Гагарина, тако да кажемо, натакло га на копље Кириловог и Методијевог сведочења. Свакако, он није био свестан ни опасности којој је сам себе изложио, ни тог оруђа које је сам дао у руке против своје партије. Рим бива осуђен сведочењем оних, које он сам, иако неоправдано, прибраја својим мисионарима. Уместо што ломи своје слабашне зубе ο камену чврстоћу Цркве, о. Језуита би боље поступио да се лати проучавања истине, коју је он услед незнања изневерио.

По годинама својим он још није престар за учење, а још мање за покајање.

 

Примите, м. г., уверавање и остало.

 

Превод са руског:

Родољуб Лазић

„Св. Кнез Лазар^“ 4/1995

  

преузето из књиге

"Православна Црква и римокатолицизам - од догматике до аскетике"

стр. 118-122

 

Најстарије српско порекло I део

 

Др Симо Јелача

 

 

Напред је наведено да су  халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко 7 хиљада година и да се у њима помиње име Србин.По неким научним теоријама настанак  људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена.По другима,сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временски расељавали.По таквој тврдњи за Србе се сматра да су  огранак аријског или индо-европског соја, коме припадају и романски,келтски и германски народи.За тај доказ узима се језик свих словенских народа произашао из прасрпског језика  индо.азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином.Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година.Један од заговорника српског порекла из Индије је и Др Ненад Ђорђевић који у својој обимној студији ''Историја Срба'' доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу.Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име.Постоји теорија да су се прве сеобе Срба  одвијале у правцу кретања сунца,од истока ка западу.За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година.Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година.Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена.И у данашњим језицима индијском и српском има много речи истоветног значења.Ево неких.: аган-огањ;багас-бог; братх-брат; бхала.бела; цхата-чета ; дети-дете ;  див-див ; дина-дан; даса-десет; дама-дом; гирја-гора; град-град; искра-искра; када-када; кута-кућа; лип-леп; лот-љут; лагхи-лаки, лаган; љубхва-љубав; матр-матер; нава-нови; параха-прах; прати-против; панца-пет; пена-пена; рабх-роб; роса-роса; са-со; сила-сила; сас-шест; стан-стан; сабха-соба; стала-сто; тата-тата; та-тај; твар-ствар; трасти-трести; транг-траг; тамас-тама; три-три; тријдоса-тринцст; тада-тада; врт-врт; вицур-вече; ватара-ватра; ви-ви; вас-вас; вива-живи ; У санскритском језику имена родбине су потпно идентична српским , као : тата, нана, брат, прија, сестра, стрина,свекар,свекрва, девер,кум, свастика.Затим: гувно,хлад, стока, говече, јама,апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге.Има их свакако још.Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и паљење бадњака, гатања, мотиви на везовима, и надгробним споменицима,  друштвено и државно уређење.Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих.Речи жупа и жупан у српском код Индуса имају значење удружења или задруге,а у санскритском  значе повезивање.Енглески писци истицали су  истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуван у Србији до данас.Макаров је записао многа имена српских станишта која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан,  Курдистан, Раџастан и још многе друге.Нисадес, дивни и неприступачни врх, стан богова по индијској религији, би је прва српска постојбина.Цитат из Ритера, на страни 29, гласи: '' Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове гране као Химават, Хенакутас, Нисадес, на којима је живео сурови и одевен у одело од козе народ Серба или Срба''. Значи да су Срби првобитно живели на просторима између хималајских и хиндокуских  планина, преко шест хиљада година пре Христа.Руски историчар Мороскин истиче да су остали народи били завидни према Србима који су настањивали област Дунај у Индији.

 

Он  такође наводи да су у унутрашњости Индије биле државе Празија,Гангазија и Сарбарска(Српска),а у приморској делу област која се звала Пановска.О постојању те две српске државе нађени су записи код Александра Великог.То указује на могућност да имена Дунава и Паноније такође носе порекло из Индије (или обратно).И у индијским географским картама има имена српског значења:Срба,Собрана,Царнигор,Белоспор,Ковиље,Житомир,Мала Бара,Бела Зора,Град,Царева,Прамен,Млава,Дрвар,Борац,Загоре,Сивоње,Равнагора,Борје,Дуб,Веселград,Тимок,Сарбату,Србистан,Морава,Драва,Котор,Србаљ и друга.По Мороскину,Срби су зивели у Индији неколико хиљада година пре исељавања у средњу Азију,а забелезена су масовна сељења пре 5000 година.Из свега произилази да се о пореклу Срба у Индији може говорити као о периоду од око 8000 година или још више.Масовна исељавања из Индије проузрокована су појавом куге,која их је бројчано скоро преполовила,као и најездом црних народа са југа који су их немилосрдно пљачкали.

По Мороскину први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије,око река Еуфрата и Тигра,где су основали своју нову сабарску државу,на тлу данашњег Ирака.Тамошњи градови названи су српским именима,а о истима постоје и дан данас нека сведочанства.Долазак Срба у Месопотамију датира око три хиљаде година пре Христа и ту су се задржали најмање један миленијум.Од тих Срба потомци су се проширили у Малу Азију,а нешто касније су прешли и у Европу.Делимично сус е настањивали и у Египту.После смрти фараона Пепија Другог,ти Срби завладали су подручјем које су населили и та њихова владавина трајала је од 2261 до 2052 године старе ере.Ту теорију заступа и француски египтолог Маспер Гастон,који казе да су Срби из Сарбарске стигли у Африку у три наврата.Гастон своју тврдњу заснива на српским натписима на египатским пирамидама и каменим споменицима.Србе су Египћани називали ''краљеви пастира'',а  владали су Доњим Египтом.Ово је у потпуној сагласности са изучавањем нашег историчара Стојана Бошковића који у ''Историји Света'' пише да су Египћани подизали устанке против српских владара у Доњем Египту.Франсис-Марија Апендини пише да су Срби неко време господарили Сиријом,одакле су нападали Египат.За такозвани'' чудесан'' период Египта означава се поробљавање од стране неких страних народа и владавине извесног Арсе(име му је писано ћирилицом АРСА).За тај ''чудесни'' период Франсиско-Марија Апендини казе да су то народи дошли из Каспијског језера,који су најработнији народ,а владали су дуго времена Египтом и Сиријом и звали су се Срби.

Први досељеници у Европу,задрзали су се на Балканском полуострву,док су у мањим групама отишли до Италије па чак и до Шпаније,3000 година пре Христа.Прво српско досељавање на Балкан догодило се од око три до четири хиљаде година пре Христа.Шафарик тврди да се ни за један европски народ осим Срба не може доказати порекло из Индије ,а за Србе за то постоји историја.Чак су и у баскијском речнику нађене речи српског назива:гора и гори(оно што гори).Нађен је чак и податак да у језику Баска има 30-40% речи српског значења.Милош Милојевић,у делу у коме говори о животу Срба у Француској и Данској где и данас постоје географски топоними  српског значења,наводи да је током великих прогона Срба страдало 30-60 милиона Срба у Европи.Он такође наводи српска боравишта у Холандији и Белгији и  да се Амстердам некада звао Славенград.А када је Др Олга Луковић-Пјановић дошла у Француску,извесна дама Хермина јој је испричала причу својих родитеља по којој су Срби владали у Алзасу, што Олга тада није знала.Међутим,касније је то утврдила као истинито и није могла опростити својим професорима који је томе нису научили,а још више српској академији наука која о тим стварима перманентно ћути.Други огранак Срба из Индије кренуо је према Каспијском мору и планинама Кавказа,где су основали домовину2560 година пре Христа и назвали је Сербанија.И ту су се задрзали неколико векова,све док их одатле нису потисли нови освајачи.

Трећи српски огранак усмерио се против китајског царства(Кине), у правцу севера и настанили су се у Сибирији,где су основали државу Сирбидија или Сирбија 3200 година пре Христа.Од те речи Сирбија настала је данашња реч Сибирија.Сеобе другог и трећег огранка Срба трајале су такође око хиљаду година,а започеле су готово истодобно са првим огранком,према томе запосели су своје нове постојбине два до три миленијума пре Христа.Док су се селили,успут су претезно ратовали,освајајући нове посторе за сопствени опстанак, али су такође и много страдали.Највише Срба изгинуло је у дуготрајној борби са Китајцима , Хунима и Монголима.

Дубровчанин Мавро Орбини , писао је да су ти Срби који су изгинули,које је он називао Славјанима,пореклом од Јефета,сина Нојева, насељавали две стотине покрајина од Азије преко Европе.Његова књига ''Краљевство Словена(из 1601.године) преведена је на српски тек 1968 и то без превода првог дела од 248 страница , у којима аутор пише о ранијим српским краљевствима од пре Римског царства.Из закључка Марва Орбина произилази да је династија Немањића последња средњевековна српска династија.Јован Рајић пише да су странци српско име извели из имена реке Зебрис (или Сербис), која тече између Еуфрата и  Тигра.И заиста та река се и данас тако зове.И данас у перзијском језику постоје бројне речи истоветног значења као у српском.Ево неких : бог-бог;  земо-земља; зима-зима; зена-зена; березо-брзо;  мисљ-мисао; зарја-зора; медо-мед; ноћ-ноћ; паурви-први; два-два; три.три;  четвере-четири; итд.И у јеврејском и јерменском језику такође  постоји доста српских речи што су јеврејски историчари  узимали за утврђивање свог порекла преко Јефета,сина Новејвог.

Срби су оставили своја имена где год су зивели.Ево неких : језеро Сорбонис у Сирији, Сербетес,место у Мауританији,Сербаница (или Србица) на црноморској обали.Серберион на ушћу реке Дон,Сарбакон на Криму,Сорбхаг у Ирану,Сербка у Индији,  Сарбиново у Украјини, Сербан-вода у Пољској,Сербија у Румунији,  Сербин у Грчкој,Сарбиодунум на Сардинији,  Сарбат река у Турској, у доба када Турци још нису ни живели на својим данашњим територијама. За Србе историчари казу да су зивели у читавој Европи и нису имали потребе да се припремају за ратовања. Професор Миомир Јовић утврдио је да се сеоба Срба из Индије одиграла 4500-4000 пне.

А Огњен Радуловић у  трагањима за коРенима  Срба , наводи да су из своје прапостојбине Индије Срби кренули пре 6000 година, усмеривши се у три правца, од којих је једна група након краћег задржавања у Месопотамији стигла и у долине фараона.

Српски историчар Страбен писао је да су у западној Азији , по планинским деловима зивели Срби,или Брђани, који су се одликовали русом косом и плавим очима. О истима постоје и записи руског историчара Михаила Ломоносова.Дубровчанин Иван Гундулић певао је о славној Троји:

При мору управ српских страна, у прзинах пуста зала

Лези Троја укопана,од грчкога огња пала.

А Цар Душан је поставио свога намесника у Малој Азији баш у области Троје.

Олга Луковић-Пјановић пише , у другој књизи: ''Срби народ најстарији'', страна 59, како је ''Цхицаго Трибуне'' 19.фебруара 1918. Објавио вест да је откопана кинеска најстарија мумија која је била плава зена беле расе.Затим је иста вест објављена у Паризу на тв.Те вести Олгу су подсетиле на  оне које тврде да су шиптари Илири само зато што су се населили на илирске територије.Према томе,Олга закључује да  је ''плава кинескиња''  могла бити само Српкиња.Постоје бројни записи о српској пропасти у временима нове ере.Ево неких.Током силних ратовања  са турским и монголским племенима  нестала су многа српска насеља у којима су  живели вековима.Према грчкој хроници римски цар Јустинијан је у седмом веку насилно преселио многе Србе из предела данашње Старе Србије у Малу Азију и од њих створио одабрану војску од 30 000 коњаника.У борби са Арапима 692.године, две трећине те војске пређе на страну Арапа а Јустинијан  даде налог да се све преостале српске породице покољу.Нешто касније,762.године, из Македоније се пресели око 250 000  Срба у Малу Азију,  а 802.године опет дође до сличне сеобе након што је грчки цар Комнен покорио Рашку.И коначно у петнаестом веку када су Турци освојили Босну, султан Сулејман пребацио је 30 000 српске мушке деце у Турску од којих је направио јањичаре и све их утрошио у наредним обрачунима са Србима.Латински бискупи су за време синода у Салони прогласили ћирилицу ''ђавољим писмом''  и забранили њену употребу.Пољска ,Чешка и Хрватска  одмах су је напустили и отпочела је борба против ћирилице.Ова борба продузена је до данашњих дана, а то је уједно борба између две цркве која траје већ вековима.Све су то докази да су Срби вековно били излозени страдањима и да су сопственом крвљу  плаћали  високу цену опстанка.

Oгранак Срба који се доселио на Балкан пре три до четири хиљаде година , о којима су писали грчки и римски историчари, су директни праоци данашњих Срба.Тај огранак доспео је чак до Шпаније и северних делова  Африке.О тим сеобама записе су оставили Цех Пулкова и Еније Силвије ,Који наводи сеобе Срба  у време постојања куле Вавилонске.Француз Моспер писао је о три провале пастира из Мале Азије у Египат и тврди да се ради о Србима. А на египатским пирамидама хијероглифима је записано да су 1600 година пре Христа у Либији и Мауританији допрли бели народи  плавих очију.Египатски извори тврде да су  ти народи на њиховим просторима основали своју дрзаву која је постојала седам векова.Др Олга Луковић-Пјановић даје диван опис ратних заробљеника , чији су ликови уклесани  на египатским пирамидама са ''зракастим крунама'' на главама, са закључком на основу речи ''пересет'' и ''прст'' да се ради о Србима  (стр 215-230). Рајић цитира руске летописце који казу да су Венди,Срби, помагали Тројанце у борби против Грка , па су се после пораза са својим војводом Антонором преселили из Мале Азије на Јадранску обалу.Наводи даље тврде да су Срби населили Боку, Црну Гору, Далмацију, Албанију,Босну и Херцеговину и све до Венеције још пре три хиљаде година.Сафарик пише касније да су ти Венди били једнородни са Вендима из подунавских крајева.

Из предњега произилази да су Срби населили Европу и Балкан истовремено са осталим индо-европским народима: германским, грчким и латинским.Шест стотина година после тројанског рата, Срби су потпуно насељавали Балкани то у доба македонски Цар  Александар Велики својом повељом дао им је земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност.Наводи се да су и Александар Велики и његов отац Филип такође Срби, пошто у то доба још нису постојали Словени. Хрват Свер наводи да је мајка Александра Великог била илирске крви, а зна се да су странци Србе називали Илирима.То се да тумачити и из песме Ивана Гундулића ''Осман'' , где казе:

Од Лесандра Србљанина, до свијех цара цара славног

Александро то свидочи краљ велики свега свита.

Александар Велики презивао се Карановић, а то презиме изведено је из титуле каран која је додељивана  код Срба високим достојанственицима и племићима или неком принцу из владарске куће , сроднику краља или цара , приликом његовог постављања на дузност главног заповедника војног или покрајине.По Деретићу, једино су Срби у време Александра Великог имали војне формације којима је предње тумачење одговарало.И две хиљаде година пре Христовог рођења једино је древна дрзава цара Нина била светско царство, коме је припадало половина савремене Европе, део Азије и Африке.Илирска ,Дачка и Карпатска Србија.У античком времену по Деретићу ,држава је била организована друштвена заједница, заснована на обичајном праву.За старе Грке у првобитну Европу они нису убрајали ни своју Грчку, Европа је за њих била само Србија и ништа више.Дрзаву је тада оличавао владар, господар,  а била је онолика колико је владар успевао да је стави под своју власт  и њоме успрешно управља.

После распада римске империје обновљена је српска држава 461 године, крунисањем Маркелина у Солуну.Маркели,Србин,био је војсковођа Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталинским пољима 451. године. Српску државу учврстио је Осторило Свевладов,490е године и звала се Српска царевина или Србија.Од тада па до краја 15ог века пуних хиљаду година Србија постоји као држава без прекида.Деретић цитира Анонимус Ревентаниса који је представио постојање три Србије  истог имена: прва од Јадранског мора до Дунава, звана Илирска Србија, друга од Дунава до Карпата, звана Дачка Србија, трећа од Карпата до Балтичког мора ,званом Сарматском Србијом.Било је то два цека пре Христа.Римљани су освојили Илирску и један део Дачке Србије,један век после Христа.а део између Тисе и Дунава је остао је заувек неосвојен, што иде у прилог тврдњи да никада није прекинута традиција римским освајањем.Цела Сарматска Србија остала је ван домашаја римског царства.Дачка Србија данас се зове Влашка,а Балтичка ,а Балтичка Србија се зове Пољска.Значи од успостављања Ниновог царства,око 2015 године  старе ере,па до данас , преко четири хиљде година српска дрзавна традиција није прекинута.Отуда је Србија ''вечна''.

Себастијан Долци и нехотице  повезује илирски језик са Србима.А Лаоникос Халкокондинос у књизи ''О Турској'' казе да су истим језиком говорили сви народи од Јонског мора до Венеције, а за Сармате наводи да су зивели у данашњој Пољској и потом су се спустили на Дунав, што потврђују и Сафарик и Суровјецки, пишући о распрострањеност српског народа.И хрватски писац  Динко Златарић у ''Електри'', посвети кнезу Зринском,пише му о ''Великом Александру,краљу српском''. Орфелина о руском цару Петру Великоме у грамати од 3.Марта 1711, записано је да ''цар свих Руса позива Србе на устанак против Турака,подсећајући их да се сете својих  славних и јуначких предака,у првом реду српског цара Великог Александра Македонског , који је многе цареве победио и многе државе освојио''.