Србска Древна Историја

Генерална — Аутор svarog @ 22:18

Мр Живко В. Марковић

СРПСКА ДРЕВНА ИСТОРИЈА

На почетку 21. века Срби се налазе пред духовним, физичким и биолошким истребљењем. Разлога за овакву твдњу има доста, а један од главних фактора свих наших несрећа је непознавање своје вере, историје, културе, традиције и народних обичаја. У нашим школама као и у страној историографији српска се историја представља углавном од доласка са Карпата на Балкан у седмом веку.

Изгледа по тим књигама да смо ми ко зна одакле дошли, са већ уграђеним друштвеним поретком, са својим језиком, са обичајима и културним темељима, а при том нико није хтео помислити да је требало да протекну векови да се формира један народ, који је под светом лозом Немањића заузео водеће место на Балкану. Знамо да историју пишу победници, онда они и удешавају истину о себи и другима. Германи, Ватикан, комунисти, Аустроугари, Исламисти, Хрвати, Англосаксонци и остали наши непријатељи вековима насрћу, на све што је српско и искривљују историјске чињенице.

И пре Немањићке Србије Срби су имали своје државе и царства почевши од своје колевке Индије, преко пространства Азије, док се нису упутили у руске пределе и касније се спустили до Балкана. О тој старој српској историји има доста тога да се каже, да би могли бити поносни на своју прошлост и да би сазнали да се српско име помиње у писаним историјама још на хиљаде година пре рођења Христова. О нашој историји бавили су се многи познати историчари светског гласа као што је Немац Леополд Ранке, велики историчар Јиричек, као што је мађарски писац гроф Бењамин Калај, као што су славни слависти Колар и Шафарик и још многи други. Аутор ће пишући о српској историји користити те писце и стотине других од класичних грчко- римских писаца, преко кинеских и турских хроничара, па све до највећих србомрзаца Хрвата Рачког и Смичикласа као и велики број српских писаца.

О ПОРЕКЛУ ИМЕНА СРБИН

Многи српски противници тврдили су и још увек тврде да српско име долази нашем народу од имена земље Србије, замењујући тако узрок и последицу. Још су се многи трудили да Србин долази од латинске речи „сервус“ која значи „роб“, јер они сматрају да су Срби увек били ропски народ. Ову теорију је први лансирао византински цар Константин Порфирогенет. Највећи српски историчар Јован Рајић у својој књизи Историја Срба (Беч 1794 год.) пише на страницама 149-192: „Неки стари аутори доводе порекло имена српског од Хумских Срба, а други од Србата - Сармата, трећи од реке Сербице између Тигра и Еуфрата у Месапотамији. Други аутори му траже порекло у речи „собрање“, због, сабор или од речи север, јер је прастара Отаџбина Срба била данашња Сибирија.“ Чешки историчар Павле Шафарик каже о пореклу имена Србин: „Сви изопачени облици српког имена Сурб, Сјарб, Себр, Себрин, Сибр, Сибрин, Серб, Срб, Србин су разни облици једнод истог имена Србин, а та реч значи порођај, рођак, род, народ, као и латинско генс, нацио, као и индијско серим, што опет значи“ народ исте крви и једног имена“. Руски историчар Велтман у делу „Атила и Руси“: .... Име Србин од старине се односило на војнички, ратнички сталеж у Русији и то име „Срб“ значи војника, храбра човека, који се вечно бори и од ког су постали сви данашњи козаци у Русији“...

И дан данас у Русији око реке Волге реч „сербо“ значи породицу, род, својту, код Бјелоруса реч „Сарб или Сјарб“ значи силу, множину великог народа исте крви и истог језика, а код Украјинаца реч „сирбин“ значи господовати. У Турској све до пропасти њеног царства у Европи било је забрањено Србе називати Србима, јер у Турака реч „сирб“ и „серб“, значи народ једног колена, храбар, убојит и непокоран. А у старих Перзијанаца реч „сарб“ значи главу, првенство, старешинство. Код Арапа, Халдејаца и чивута реч „Срб“ значи слободна човека, јунака, непокорног. А и у праоцу свих индоевропских језика, у старом санкритском језику реч „ себх“ значи семе, колено и род.

Треба се осврнути и на име Влах који неки писци Србима и које се било одомаћило у Турској и прихваћено од Хрвата. Влах је старо име и означава човека туђинца. То име припадало је Келтима са којима су Срби дошли у додир 400 година пре Христа и ти су Келти касније изумрели. Касније се Влах звао ваки ратар или пастир.

Кад су Турци покорили српску државу, Срби су се повукли у планине и бавили се сточарством и тако су добили име Влах. Влах значи занимање а не народност. Данас се Власима зову Румуни.

Србима се код неких старих историчара даје име Рац. Име Рац је новог порекла и значи човека из Рашке, а Рашка је била главна српска област по доласку на Балкан. Када се узму у обзир сви називи имена Србин у страним језицима, долазимо до закључка да они значе огромност, силу, својту, род, множину једног народа, једне крви и једног колена. Кад је српски народ дао себи то име, он је већ морао бити у поседу тих особина, а баш то доказују многи најстарији документи многих народа. Ево шта према историји чувеног Јоахима – Историја народа средње Азије, вели кинески погранични гуверенер Хја Ју, 160 година пре Христа у летопису сачуваном до данашњег дана: „Срби су од пролећа до јесени тридесет пута нападали на нас и пљачкали. Усуђујем се предложити да изађу све војске из области Јудзеја, да их нападају ван стена и то зими једном, а сваког пролећа по двапут. Одкако су побегли Јуни, осилише се Срби и завладаше земљама њиховим. Имају преко сто хиљада војника, далеко су чувени са своје телесне силе, а и доста просвећени. У њих су коњи бржи од хунских и оружје још оштрије од хунских. Српска племена су још силнија и многобројнија, него што су пре била и већ две године не можемо да измислимо начин, како би смо им доскочили...“

А четири века раније, славни македонски (старо античко грчки) цар Александар Велики поклања српским племенима многе земље у средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитијим. Још старији грчки класични историчар Херодот, ког и сад сав свет зове „оцем историје“, говорио је о Србима да су један од највећих народа на свету. На приговоре да Херодот и цар Александар Велики говоре о Словенима и о Трачанима, а не искључиво о Србима, треба одговорити са мишљењима светских историчара. Херодот већином Србе назива Трачанима, други их зову Ските и Сармате, међу Готе и Хуне, Аваре, Венде, Вандале, Трибале, Илирце, а понекад их зову ропским именима Склав, Склавин, Славен. Историчар Шафарик пише дословно: „Име Србин је најстарије, домаће и дубоко укорењено међу свим Словенима, а код странаца ретко употребљивано.“ Херодот под Трачанима свакако подразумевава Србе и потом објашњава свој став: „...Међу Србима од памтивека живело је велико племе, које се називало Рашчани, Раци или Раси. Они су добили то име још из Индије од индијске речи Ракса, што значи црвенорујну боју, која је од памтивека била омиљена српска боја. Исконски Рашчани су су Црвени Срби, којих је било у Русији све до десетог века.“ Ти Срби су у доба Херодота становали у Малој Азији и на Балкану у Тракији. По њима се називала и стара Рашка у Тракоји на реци Марици и новија Рашка Немањина. Име Тракија само је замењено српско име Расија, као што Трачани замењени Рашани“... И хрватски историчар др Маретић у својој књизи Славени у прошлости прихваћа ово тврђење на страни 4 исте књиге.

Други хрватски историчар Фрањо Рачки у својој књизи Борба јужних Славена дословце вели: „...Код Кедрина је Трибалија „тон топон тон Сербон“ боравиште Срба, јер су Бисантинци именом Трибала често Србе називали“. Грк Халкокондилас вели да су Срби или Трибали изашли из северних руских крајева. Тај исти атински историчар тврди у књизи Хистор Бизант на 14 страни да су Трибали Срби најстарији и највећи народ на свету, он у ствари мисли најстарији од свих словенских народа.

У Минхену се налази оригинална немачка хроника писана пре хиљаду и двеста лета, у којој се каже да су Срби тако велико царство (регнум) да су из њих произашли сви словенски народи (Хормајерс Архив, стр. 282-283). Римски историчар Плиније, који је живео у Христово доба, писао је о Србима следеће: „...Срби или Венди су живели око Дона Венеди уз Вислу без прекида“... Као што видимо из свих ових цитата, за Словене у то доба не зна нико, док Србе ређе зову Србима, а више Трачанима, Трбалима, Вендима и Антима. Прокопије из Цезареје, готски писац Јорнанд, Арапин Ел Бекри тврде да су ти Срби настањивали велики део Азије и преко Балкана још пре Христовог рођења допирали све до Рима. Хрват др Рачки у својој књизи „Повјест Славена“ на страни 6 и 7 каже: „У почетку називаху се Славени домаћим именом Срби, то јест рођаци, а странци, поготово Немци звали их Вендима или Виндима. Под тим именом зову Славене и Грци и Римљани још од седмог века пре Христа. Ширењем римског царства добиваху тачније податке о Вендима то јест Србима, а кад је уништена стара римска држава, нестаде домаћег имена Срб, те се оно задржава код полабских и јужних Срба.“

Дакле, име Србин спомињу историчари на хиљаде година пре Христа, а име Словен настало је тек у петом веку после Христа. У то доба Срби су се у свом помицању на Запад сукобили са Германима. Сва српска племена која су могла међусобно да говоре почела су се називати Словенима, а Германе које нису разумели Срби су звали Немцима, јер су за њих они заиста били неми. До тог часа су се сви Словени звали Срби и били су један јединствен народ, заиста један од најмногобројнијих. Ево још једног историјског доказа чехословачког историчара Јана Добровског (Беч, Јарбух 1827): „Истоветност имена лужичких и балканских Срба није случајна, она потиче из прастарих времена, кад су се српским именом називали сви садашњи Словени, пре него је постало словенско име“. Немачки етнограф Зеринг у својој књизи вели да је прво опште име словена било је Сербли, што значи уједињени. Мађарски историчар гроф Калај о историји првих Срба каже: „По испитивањима најбољих светских умова сво словенски народи у прастаро доба називали су се Срби, а Словени и Анти били су само огранци ове породице. Опште званично име Србин је касније забачено, имена Анти у петом веку по Христу опште нестаје, а од шестог века појављује се у хроникама име Слави, Славни. Док су сви садашњи Словени живели сложно и заједно, они су се звали Сабраћа, Сораби, Сорби, Срби“...

Нерешено у историји питање, кад је отпочело цепање до тада јединственог народа Срба, у садашње разне словенске народе. Под једним настало је око рођења Христова, по другим још на седам стотина година пре тога. Хрватски историчар Фрањо Рачки пише у „Повијест Славена“ да Римљани ширењем своје власти ка северу и истоку почеше добивати тачније податке о Србима, које су они називали Вендима.

Под тим именом Венди познаваху Грци и Римљани Србе још у седмом веку пре Христа, кад су у то доба из српских крајева код балтичког мора извозили ћилибар.

А какви су били ти Срби у шестом веку пре Христа саопштава нам велики руски научењак Александар Гиљфердинг, који у својој историји каже: „Балтички Винди имали су богате и велике градове, просвету, државно уређење и трговину која је достигла такав развитак, да су задивљавали савременике“. Судећи по фактама, да су у то време на бескрајном простору постојале разне државе Срба, које је везао само заједнички језик, а не политичко јединство. Цепање Срба могло је наступити пар хиљада година пре Христа, кад су услед намножености и пренасељености кретали ка новим пределима, новим земљама и новим домовима. Под тим неутврђеним историјским подацима Срби су пре више од две хиљаде и шесто година имали напредну и просвећену државу на балтичком мору. Колико је векова морало проћи, док су Срби из прадомовине индијске дошли до Балтика и тамо створили државу?

Интересантно и најболније за наше непријатеље који нам негирају и искривљују историју, у најстаријим писаним историјским споменицима који су сачувани, помиње се само име СРБИН, а нигде Словен. Римски историчар Птоломеј на 150 година после Христа пише о том истом народу и зове га Сербои, да кинески „дворски дневник“ који се је непрекидно писао две хиљаде година и који је и данас сачуван говори о народу Срба. Птоломеј пише да у то доба ти Срби живе у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. На том бескрајном простору од Сибирије до сада Венеције италијанске Венеције живео је српски народ. На таквим даљинама и ширинама у доба кад су прилике саобраћајне биле мале, није никакво чудо, да су поједина племена тог великог српског народа попримала своје посебне особине и обичаје, модулирала свој језик давали себи посебна имена, као што сада имамо у ужем српском народу Личана, Крајишника, Босанаца, Црногораца. Име осталих Словена Руса, Пољака, Чеха за разлику од имена српског помиње се први пут у писаним споменицима у шестом веку, дакле на хиљаду година после Срба. Шафарик изричито говори да до 6. века по Христу никад није нико поменуо име Чех или Лех или Словен, а о Пољацима и Русима историја писана говори тек у деветом веку по Христу. Другим речима, два највећа словенска народа Руси и Пољаци појављују се први пут под тим именом у деветом веку, пре тог датума они нису оставили никаквог трага у историји.

СРБИ У ПРАСТАРО ДОБА

Марво Орбин, дубровачки писац из 16.века, тврди да су Словени (Срби) потомци старијег Нојевог сина Јафета, чије име значи „ширење“ да су били рођени ратници и да су освојили многе земље, да би закључио да је њихова прошлост као најмоћнијег народа на свету мање позната из два разлога: „Недостатак домаћих историчара и њихова неслога“. Свети Николај Српски, у једном свом предавању на Коларчевом универзитету у Београду (9. 3. 1941), сећајући се посете индијског песника Тагоре Србији, рекао је следеће: „Пре неколико година, са овог истог места говорио је Београђанима наш рођак из Индије Рабиндранат Тагоре. Рекох вам да нам је рођак зато што су наши преци у давној давнини живели наши преци у непосредном суседству Индије, одакле су донели многа веровања, пословице и многе санкритске речи. Кад модерни историчари тврде да смо се доселили са Карпата, они донекле право говоре, али само уколико мисле на нашу полазну станицу. Иначе, они греше, као што греши свако ко би рекао да је путник из Солуна допутао у Београд из Топчидера“.

Многи су слависти утврдили да су онај преисторијски народ, што се у историјској епохи расуо од Индије до крајњих граница Европе, чинили Сораби, Раци, чије је заједничко име Срби. Мороскин, руски историчар, пише да је „од хималајских до индијских планина живео народ под именом Сјамскрита или Срби. У тој унутрашњој Индији биле су главне државе Празија, а иза ње велика држава Сабарска, дакле српска, а друга је била у приморској Индији и називала се Пановска држава“. Према сачуваним географским именима насеља, брда, планина, потока, река, језера, који представљају најпоузданији начин за утврђивање постојање неке нације, могу се са приличном тачношћу одгонетнути многа кретања и велике сеобе народа у прошлости, као и њихови народни називи. Само је Милош Милојевић открио и записао преко 700 топонима хидронима са српским именом на својим путовањима од Кине и Индије до Јадрана и Балтика. Као на пример како су Срби свуда где су били остављали једно те исто име свуда где су били пребивали наводи се река Рашка. „Срби су“, каже се, оставили једну реку с именом Рашка у Индији, а постоји једна река Рашка и у Немачкој, коју су Немци прекрстили у Ракса. Река Рашка постоји и у Турској и у Србији“. У књизи и карти Британске империје, коју је средином 19. века сачинио гроф Бјорнштајерн налазе се река са именом: Млава, Морава, Тимок, Драва, Мутина, Буна, Лађана, као и имена места: Котар, Рунић, Даљ, Даб, Равна Гора, Дрвар, Дрвар, Србумпур, Сербинагор, Мићани, Сарбја. Иако немају индијско значење, у Индији постоје и имена: Србица, Сарбалин, Сабије, Пољача, Јарак, Лујан, Гора, Нана, Божан, Чујан, Драгор, Сањарин, Јара, Неда и друга (Драшко Шћекић, нав.дело, стр.72).

По прорачуну Марва Орбина и још неких историчара, око 4000 година пре Христа, отпочело је расељавае Сораба - Срба из Индије тако што се први део покренуо из Велике Сарбарске на запас и зауставио у Месапотамију. На тој земљи, која се пружа у међуречју познатих река Тигра и Еуфрата, Срби су основали своју нову државу коју су назвали Нова Сарбарска. Константин Николајевић, историчар, нашао је да сви Срби из ове групе нису задржали у Месапотамији, већ се један велики део њих запутио у Малу Азију, да би одатле прешао у Европу и населио се на Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом. Руски историчар Ломански како наводи Д. Шкећић (нав. Дел. 74) је истицао „да се српске насеобине, првог српског главног дела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. По казивању већине светских историчара, прва група Сораба- Сарбарских Срба дошла је на Балкан 3000 година пре Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније било је племе Расени или Рашани, односно Раси. Они су се најпре настанили око река које су се уливале једна у другу - Рашка и Марица. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе или Рашане- Трачани.

Стојан Бошковић о владавини Срба над Египтом која је трајала пуних 150 година од 1430. до 1580. године пре Христа. То се догодило после расејавања многих народа из Вавилона око 2000. пре Христа, међу којима су били и „Хиксоси“, за које неки писци држе да је реч о Србима, који су кренули ка обећаној земљи Мисиру (Египту) и освојили га. У „Библијским легендама“ Зенона Косидовског, у причи „Провала пастира у Еипат“ описано је освајање Мисира. Хиксосе, тј. Сарбарске Србе из Месапотамије, Египћани су приказали записима на пирамидама и споменицама као народ „беле расе“, с лицима зараслих у дугу косу и браду, плавих очију“. Диодор Сицилијски, Грк живео у време Христова рођења, писац дела „Историјска библиотека“ у којем се налазе подаци о српским земљама античког доба, написао је да мањи део Срба наставио да живи у Египту, и да се током времена стопио са Египћанима, док је већи део прешао на Синај. После су се кретале на север, држећи се источне обале Средоземног мора, све до Либана, Сирије и Месапотамије, свога некадашњег станишта. На пола пута између Либана и Антилибана, у Сиријској долини, велика племена Срба су се утопила у језеру које се зове Сербонис.

Преостали Срби из Феникије населили су Балкан негде око 1500. година старе ере., и то би била друга сеоба ка тим просторима , а трећа последња, догодила се 1200 година пре Христа, после Тројанског рата, у којем су српски ратници бранили тројанског коња. О томе да је Троја била прасрпска насеобина тврди и грчки историчар Страбон, који истиче да су „древне Тројанце чинили делимично Срби, а делимично малоазијски Грци и колонисти са Крита“. Његово мишљење је прихватио и Мавро Орбин и Михаило Ломоносов, руски научник и писац. O живљењу наших предака на балканским просторима пре Христа говоре многи научници који утврђују да су стари Пелазги, Трачани и Илири били „антички Срби“. Херодот у својим списима тврди да је на Балкану пре Грка живео стари народ који он назива Варварима и Пелазгима. Иако Херодот није назначио ко су били ти варваро- пелазги, он тврди да су се они „много пре Грка нашли на путу знања“ и да су они својим освајачима Грцима „били у много чему учитељи. Научили су их вештини обрађивања земље, градњи путева, архитектури, а такође су им предали своју веру и азбуку, док се њихов језик прометнуо у грчки, као језик већине у том добу“.

Јерменски историчар из 5. века Мојсије Хоренски, записао је о Тракији да се она налази „источно од Далмације, недалеко од Сарматије и састоји се од пет малих и једне велике области, у којој обитава седам словенских племена“. Сматра се да су се од 5. века нове ере илирска племена, као и сва друга српска, називала у историји Словенима, али да се назив Илири за Србе сачувао до 20. века, док назив Трачани постоји у писаним документима до 16. века. Казимир Шулц, у својој књизи „О пореклу и седиштима старих Илира“, штампано у Паризу 1856, пише: „Словени се нису појавили јужно од Дунава тек у 6. веку, већ су онде живели од најстаријих времена као Илиро- Трачани.

Тако су се у време римске владавине, за време Јустинијаново, северни Словени дошли и оснажили браћу староседеоце, задржавши обичаје, уређење и језик предака“. Дање, Шулц истиче да су називи Трачани и Илири два имена једног народа, чије су другачије употребљавали Грци, а другачије Римљани, а често су их називали и „варварима. Матија Петар Катанчић, историчар, археолог и песник у својој расправи „Илири и Илирски језик“, на коу се ослања и Шулц, износи да су сви Илири говорили „језиком српским“, а у Илире убраја Србе, Црногорце, Бошњаке и Србе у Угарској, и то са оне стране Дунава“. „ Истимјезиком говоре и Далматинци“, вели Катанчић и додаје да се „Далматинци од Хрвата разликују“. Он даље наводи де је „чакаштвина“ језик Хрвата“, и да су се „Хрвати одувек разликовали, па да се и дан данас још разликују од Далматинаца и по језику и по домовини“. Језик „свих Илира па тиме и Далматинаца је „штокавштина“. Катанчић подвлачи и границу између Хрвата- чакаваца и Илира- штокаваца „који себе зову Србима“.

Сви смо чули о Лепенском Виру као старом налазишту на обали Дунава у Ђердапској клисури. Ово налазиште је пронашао и проучио археолог Драгослав Срејовевић, потиће из 6. миленијума пре нове ере (старо око 8000 година ) и припада млађем каменом добу. Куће Лепенског Вира су правоугане основе, у којима су нађени керамика и камене скулптуре, које сведоче о високој цивилизацији млађег каменог доба, дотад непознато научницима. „Лепенски Вир показује да Европа није морала да прими са Блиског Истока становништво и културу, како би могла да превазиђе прошлост и нађе снаге за стваралачку будућност“, закључује Д. Срејовић и своме научном делу под именом „ Лепенски Вир“. „Новооткривена култура Лепенског Вира је доказ“ наставља Срејовић, „да је овај подвиг учињен у Европи самостално. Њено неочекивано откриће и њене изузетне форме показују да су наша знања о путевима културе још увек ограничена, као и наше могућности да предвидимо облике које је живот способан да организује“. Светислав Билбија, у овде наведеној студији, каже: „Лепенски Вир је историјски документ који нам открива део велике тајне, јер из Подунавља је бели човек почео да се расељава и насељава најпре Европу, па Малу Азију, да једна његова грана допре чак до далеке Индије“. Веселин Чајкановић у свом делу „Мит и религија у Срба“ је објаснио многе старе обичаје који су владали код Срба у погледу култа огњишта и ватре, култа предака, култа сунца и светлости који се поклапа с описима могућног живота становника Лепенског Вира које је изложио Д. Срејовић и књизи „Лепенски Вир“, изучавајући пронађене предмете на том месту.

На основу ових сазнања може се са великом сигурношћу рећи да је колевка Словенства Подунавље, да је Српство још од настанка на свом данашњем тлу.

На крају ове приче о српског историји, позабавићемо се још о писмености „наших страих предака“. Др. Радивоје Пешић ( 1931- 1993 ), професор у Милану, у свету је веома цењен као велики зналац настанка писма код народа. Његова проучавања старих цивилизација довела су до тога да верује у то да је словно писмо старије од пиктографског писма. Он то објашњава ослањајући се на стару индијску традицију по којој су простор и време повезани као облик и звук. Сам човек је, по њему, заједно са својим разумом и осећањима један облик, што значи да је човек биолошки писмен. Он је, дакле инстиктивно, са чистом свешћу, нагонски упућен да се изражава . Професор Пешић доказује да је „винчанско писмо“ као словно писмо старије од словних писама у у Месапотамији, Египту и Грчкој. То значи да је Европа прва имала своју културу, и да је Балкан њена колевка, која ће се касније развити у жариштима на југу, истоку и западу. Исак Тејлор (1899), дајући преглед развоја писмености, не наводи „феничанско писмо“ као прво словно (азбучно) писмо, већ наводи „пелашко“ писмо“ (долази од области Пеласти, Пелазги). Пелашко стабло је веома разгранато. То стаблу припадају између осталих, Илири и Трачани. Енциклопедист Ајлијан, истиче да је постојала „ Илијада“ на језику Брига, блиских сродника Дарданаца, и да је тек 560. године настало атинско издање. Бризи и Дарданци такође припадају пелашком стаблу.

Многи историчари „Винчанско писмо“ зову и „србицом“. Др. Јован. И. Деретић, у својој опширној књизи „Античка Србија“ (2000 год.) утемељено описује „србицу“ као прави изворник писмености. „Из ње су настале све врсте европских писмености, а затим и писменост Северне Африке, осим египатског идеописа“, наводи Др. Деретић, и објашњава да „такође писменост аријевских племена Азије, араменско, јеврејско и јужно арабијско писмо, воде порекло од „србице“. Присуство србице као писма у појединим земљама је несумљиви доказ присуства српске културе и њеног превасходног утицаја. Др. Деретић наводи даље: „Писменост настале из „винчаске србице“ развијале су се у духу културе народа и земље, па су поједина слова постепено мењала свој изглед. Та прва писменост доказује њено право порекло, па каснија измена лика појединих слова и није много битна. Било је измена лика и гласовне вредности појединих слова и у разним српским земљама, па је лако разумети да су те измене биле веће код страних народа“.

Глас са Цера, бр.14, о Васкрсу лета Господњег 2010.

1 Коментари | 0 Трекбекови

Слободна Личност

Генерална — Аутор svarog @ 22:09

СЛОБОДНА ЛИЧНОСТ

Написао: Др Мирослав Спалајковић

У очима философа човек је пред Богом раван нули. То су у доба светога Саве проповедали и наши богумили, а ту мисао и данас исповедају потомци босанских патарена. Светосавско правосавље је унело и раширило међу Србима правилнији и плоднији појам о човеку и вредности његовог бића. Ово је Србина духовно уздигло и од њега створило слободну личност. Какав је психолошки и етнички смисао те противуречности? Како се могло прећи, не само теолошки наго и историјски од појма о људској ништавности пред Богом до појма о човеку као неограниченој духовној вредности, израженој у његовој слободној личности?

То питање изгледа ми данас утолико загонетније уколико је већа опасност која прети национализму и вери српског народа и који нас гони да се окренемо прошлости и у њој да потражимо истину о нашем позиву у овом животу, а у поучним примерима из тих старих времена да нађемо извор нове снаге за истрајање у трзајима нашега народа и за испуњавање мучне мисије наше земље. Запрепашћени обимом катастрофе која је задесила Српство, многи Срби, чак и они који су занемарили веру својих отаца, осећају потребу да се врате чврстом тлу сазиданом на духовним темељима, вечним и монументалним, које су положили свети Сава и његов отац свети Симеон. Пред опасношћу свога националног нестанка, Срби збијају своје редове. У садашњим, горким часовима испаштања и неизвесности, намеће се свима Србима, као заједнички закон, оно заповедничко "или - или", за које Ниче каже: "Да бисмо хаос надвладали и свој лик повратили, не остаје нам никакав други избор, него се или до дна сурвати или до врха пробити."

Код свих нас постоји општа жеља да повратимо поверење у саме себе и прожимамо своју душу непоколебљивом српском вером у неограниччену моћ светосавског православља, које је увек играло пресудну улогу у повести Србиновој. Оно је створило и ствара српске хероје - српске свеце и јунаке. Оно је до савршенства извајало национални и духовни лик српске заједнице у животу и делима наших историјских личности, као што су били славни Немањићи, а доцније Карађорђе и кнез Милош, као и сви други поборници за слободу српске земље и српске мисли.

(Из: "Мисија Србије ", Нова Искра, Београд 2010. стр, 10 - 11)

1 Коментари | 0 Трекбекови

Марко Миљанов-Прва Похара Куча

Генерална — Аутор svarog @ 21:52

Марко Миљанов Поповић

ПРВА ПОХАРА КУЧА

(1774)

Турци, видећи крајње муке Кучима, поновише сваку досаду према њима, да се нико ш њима ни састат не може, а камоли трговат. Свака их помоћ издаде, да се ни травама пријед поменутијема помоћ не могу, а то је било стога што за толико година нијесу могли соли набавит, но су траву неслану јели, па им се чињело да их је и трава издала, те да не кријепи као пријед. То је лако вјероват, јер су пријед траву замјењивали и мијешали некад с млијеком, некад са сољу, некад с месом, а некад су кријући купили оку брашна или уграбили по путова турскије више торбица и товара, а сад нигђе ништа од тога, те зато је трава изгубила своју првашњу моћ.

Видећи да Кучи неисказану муку поднијеше, Турци изгубише наду, да ће их муке нагнат да им се покоре, па како су их пријед залуду молили да се помире и цару дају арач као други, стога су им сад искали три турске ситне паре на кућу, само да су у тефтер царски записани ка подајници. Кучи пристану и даше по три паре. Другу годину заишту Турци арача по тридесет пара, мислећи да Кучи, онолико измучени, а сад данули душом у отворене пазаре, неће заратит. Кад Кучи не шћеше дат но опет заратише, Турци опет склонише на три паре, али Кучи не даше ни то, говорећи: “Пошто преваристе другу годину, знамо шта ћете трећу тражит – псу и сили тек се кост дадне, и месо ће изјест!”

Тада везир пошаље Пунана Дедина Ораовца да им збори за арач. Пунан је доша међу Куче и рече им: “Дајте Дрекаловићи, арач, кумим вас Богом, е вас уочила турска сила, оће вас похарат, а везир вам је склонио арач на пет стотина гроша, и то сви Кучи да дате”. Они одговоре: “Не дамо”. Пунан је опет река: “Дајте, Дрекаловићи, ви сви половину, а ја ћу сам половину, теке да не погинете”. Онадар рече Синан Перов Мијовић: “Ја ћу дат Турцима сам свих пет стотина гроша, но виђите, ви Кучи, можете ли примит срамоту, јер смо се и лани осрамотили што смо 61

им дали по три паре, а они ове године тридесет траже”. Онадар рече Никола Паунов Пејовић: “Кад ми посијеку Турци девет брата и братанића и мене, онда нека дођу да узму арач”. Сви Кучи на то рекоше: “Не дамо”, и Пунан се врну и каза везиру.

Кад ово чује скадарски везир, употреби овакви начин: дадне мито у Куче, да се међу собом издаду, и то му испадне за руком. Неки од осталије Куча примише мито од Турака и издадоше. Ево њиховије имена: Љуља Палумбов, Турчин из села Ледина, Пале Лекин, Латинин из села Бањкана, Пунан Дедин, Србин из села Берове, Бећо Савићев, Србин из Лијеве Ријеке. Они су четворица узели из Турака по капу пуља. (У то вријеме млого је тије пара било. Једна пуља имала је вриједност један и по грош.) Турци су послали пара по ријеченијема издајницима да дијеле народу и одбију остале Куче од Дрекаловића.

Поменута четворица дијелили су паре народу, ко је хтио узет. Кад је Пунан Дедин дијелио Ораовцима, питао је Ола Прашова: “Оћеш ли, стрико Оле, издат Дрекаловиће?” Оле одговори: “Не, тако ми душе”. – “Ада оћеш да ти дадем пуљу?” – “Оћу, тако ми душе”. Ова ријеч и сада живи међу Ораовцима, те друга ораовска села укоравају Подграђане, кад се поријечају, говорећи им: “Ви ћете се за пуљу продат, ка што су вам и стари”.

За колико су ови четворица дијелили паре, у толико се војска турска купила да удари на Дрекаловиће. Везир скадарски доша је с војском у Зету на кулу Беговића. Ту су му дошли два ораовска јунака, Ђуља Јованов из Подграда и Ивеза Вуков из Кути. Везир је дава Ђуљи барјак да иде пред Турцима на Дрекаловиће, но Ђуља му је река: “Не допушта ми православна вјера и част јуначка, да војујем противу браће”. Послије дужег разговора, везир је спуштио кроз прозор низа зид барјак и конопац, говорећи: “Узми, Ђуља, сад које оћеш: барјак пред војском или конопац на грло”. Говорећи ово, везир је био на прозор од повисоке куле Беговића, а Ђуља међу војском, улогореном на поље око куле.

Пошто га је нагонио везир да узме барјак или конопац, искочио је Ђуља између војске и доша при зиду ђе виси барјак и конопац и примио се на штицу повисоко намјештену за вјешала, говорећи: “Помози, Боже: оћу конопац на грло, а не барјак противу браће”. Додајући још: “Остављам мога свакога на аманет Дрекаловићима, а ја весело мрем за њи”, и метнуо је намчицу на грло. Везир му је опет река: “Узми, Ђуља, царско знамење, а макни конопац с грла, да ти не мичу штицу испод ногу”. Ђуља је одговорио, смијешећи се подругљиво: “Ја ћу, пашо, то учинит сам, да се не муче твоји Турци”, па је треснуо ногом, и штица се преврнула, а он оста висећи. Причају да је тада издајник Пунан пита: “На чију кућу врана смрди”? а Ђуља му одговорио: “Данас на моју, а сјутра ће на твоју”.

Онда је везир спустио и други конопац покрај барјака и обрнуо очи на Ђуљина друга Ивезу и река му: “Оћеш ли ти барјак или конопац?” Ивеза је река: “Ја ћу што и Ђуља”, па је кренуо к вјешалима. Но потурчењак Ивезин рођак, који се зва Сулејман Кут, замолио је Аџи-пашу Османагића из Подгорице, да му га одбрани од 62

везира и вјешала. Аџи-паша дофати Ивезу, да не иде на конопац, говорећи везиру: “Честити пашо, може ли га благо откупит?” Везир одговори: “Не”. – “Ада може ли мој син да се за њега објеси?” Везир: “Не”. – Османагић: “Аман, могу, све ћу дат, а њега не дам”. То је говорио, држећи Ивезу за оба рамена. Послије овога говора везир је ћута замишљен, па тек доцкан изговори: “Ето ти Ивеза, поклањам ти га”. Војска је честитала Османагићу као побједиоцу, кад је кренуо са Ивезом у свој логор, и чудила се Ивези, како га гуше сузе и жалост, остављајући Ђуљу свога друга. Турски и арбанашки војници говорили су: “Гле како га гуши жалост, кад се избави конопца, а прије кад иђаше к њему, ниђе тога не бјеше”. Многи су турски и арабанашки јунаци долазили, да честитају Ивези славну смрт његову и његова друга Ђуље, не разликујући једнога од другога, а Османагић дичио се, што је таквога јунака избавио.

Много се прича, да је турска и арабанашка војска говорила и чудила се, како српски јунаци весело у смрт иду, а виша их туга спопада, кад се од ње избаве. Ово је и велики страх у турску војску улило, и говорили су да се залуду на Куче војује, знајући како тамо војске гину, и гледајући како ови радо на смрт иду. Овај страх је поплашио цијелу војску, те су многи говорили да се натраг враћу, и Бог зна оће ли се ико вратит из тога проклетога крша.

Но у тај највиши турски страх оживјеше и кучки издајници. Паво Стојанов Ораовац из села Лазораца није чека да се Ђуља макне с вјешала, но је покрај њега барјак узео и кренуо пред војском турском вичући: “За мном ко је јунак!”

Везир скадарски разредио је војску, да им са седам страна удари овако: бегови босански и ерцеговачки да ударе преко Купусаца, Мећикућић преко Биоча, бег Зотовић с главарима турскијема и арбанашкијема од доње Арбаније преко Фундане, Усеин От с горњом Арбанијом преко Затријепча, бег Шабанагић и паша Махмудбеговић од Старе Србије преко Ораова, капетан Мекић од Колашина преко Веруше, а везир с његовом војском на Медун.

Кад је везир доша на Медун, Дрекаловићи, видећи да се не могу издајству и толикој сили турској одржат, нијесу се у град затварали ка првије пута, но су начињели шанац на Убли на крај Гомилица. Ту су чекали Турке, а стоку и ситно робље прећерали у Малу Ријеку, ђе је велика увала и скривено мјесто, мислећи да их ту неће Турци наћ, нити моћи доћ. Везирова војска од Медуна прва им је ударила на шанац. Ту су се бранили, док су их опколиле и друге војске, које су предводили вјешти издајници, кудијен ће их мањи ризик бит и наши боље гинут.

Дрекаловића није било под оружјем до сто четрдесет војника, од којих Турци посјекоше у шанац седамдесет, а толико утјече к Малој Ријеци. Ту је погинуо и прије поменути Никола Паунов са девет брата, као што и народна пјесма каже:

“Ту брат брата не кће оставити,

Ту ниједан живот не заштеђе

Макар старој мајци рад заклетве,

Но поштење и млијеко њено

Љубавом их брацком опојило

И вјенчало да умру заједно,

Али не без турске погибије”.

итд.

Оне што утекоше из шанца рашћерали су уз Цвилин, кудијен су их друге непријатељске војске сретале.

Пунан Дедин, који је предводио војску турску од доње Арбаније, доша је по ноћи у ораовско село Кути на кућу Ивезе Вукова. Чељад, како су сјеђела око огња, нијесу знала за Турке док нијесу у кућу уљегли, а Ивезин брат, како је пјева уз гусли, бачио их је, а огањ се потулио, и збркала се чељад, а он кроз гомилу народа утека из куће. Пунан га је зва и говорио му: “Немо убит кога, Ивеза ти је у турске руке”. (Тако је и било, и Аџа-паша Османагић, није пуштава Ивезу искрај себе за неколико година, да му га везир кријући не оштети). Турци су законачили у кућу Ивезину. Ујутро, кад су кренули, све су Ивезино разграбили до једнога сача, под којим је ту ноћ жена Турцима љеб пекла. Паша Махмудбеговић који је ту коначио, река је да се жени остави сач. Тај је сач и сад у Спасоја Божова Никочевића, али не цио, јер је половина прегорела, те је Спасоје ону изгорелу половину поправио.

Војска се турска кренула из Ораова преко Безјова горњијем крајем кучкије села, палећи доврх Цвилина. Ту су срели с некијем Кучима, који су из шанца утекли. Војске су се турске састајале од свујкуда. Кучи су измицали бијући се до на Џепину за Цвилином. Ту је био дуб дебео, ка стог сијена. Иза тога дуба били су се неколико Куча с Турцима ка иза шанца, док су их приморали да бјеже. Но стари Бјелан Мићков бијеле до паса браде није оружја носио, но је дотле на тољагу доша. Он је река дружини: “Ја, душе ми, даље не могу бјежат, но ако ћете ми дати једну пушку, да убијем једнога, кад дођу да ме посијеку, а ви бјежте и да сте прости”. Они му дадоше пушку, па се измакоше у крш према њега. Турци се примакоше дубу и Бјелану. Један је пред дружином одио, зелена му чалма око главе савјена. Кад се примака, пукла је Бјеланова пушка, и Турчин пануо низ коња. Дружина Бјеланова завика: “Аферим, старче, проста ти душа, сад не жали умријет!” Ово су пошљедње ријечи које је Бјелан свога живота чуо, а није мога одговорит, јер кад је пукла пушка, треснула је као обично кад пукне, а старост Бјеланова није могла тај стрес поднијет, но кад га је гурнула у раме, пануо је назадачке и није се мога исправит, но су га тако нашли и посјекли.

Тај мах срамота је била, а и сад је, кад кога посијеку непријатељи, а да не погине који на њега. Кад је Бјелан погинуо, не зна се јесу ли убили којега на њега они који су гледали, кад су га сјекли. А за Нишка Вулина Ораовца из села Подграда зна се, да се ту одликова као јунак. Срио се на мејдан са Селчанином и убили се пушкама. Арбанас је пануо, а Нишко рањен утека у гору. Кошу сестру му, која је ш њим у бој била, поробише Арбанаси, али ју послије платише главама и Нишку вратише, јере су Нишко и Селчанин оздравили и побратими послије били; стога је и мога Нишко сестру вратит и светит се. Дружину Бјеланову и Нишкову, која је бјежала од горње 64

војске, претекла је доња, пред којом је био барјактар Ускоковић из Љешанске нахије. Њега је убио Станоје Лазов наврх Голога врха и ту му је пободен камен, који се зове “Киљан барјактара Ускоковића”. Отален се сви Кучи збјежаше у Малу Ријеку, ђе им је робље и стока била.

Речене турске војске састале су се са седам страна и опколиле поврх наднешеније стијена над Кучима и Малом Ријеком. У ту сапртију није смио уљећ ниједан турски војник, једно од врлети, а друго што је пуцала и ђекоја пушка кучка. У то се чу зла ријеч у турску војску: “Урвите камење врх њих, не може им се ништа друго, но осташе”. Кад су камење урвали, то је био страх божји: низа високе висове малоријечке све је ками загмиза и гору поломио. Ко је то гледа, прича је да “није таквијех громова на живе душе падало”. Кучи побјегну с робљем, што није изгинуло, преко воде Мале ријеке, а све живо остаде Турцима у руке. Чељад пријеђоше Ријеку на братоножићку страну и упуте се да бјеже преко Братоножића; но поп Машко, братоношки главар, кад виђе Куче ђе к њему бјеже, повика је: “Натраг, море, нема ти преко мене бјежања”. Кад су тај глас чули, мислили су да ће постат турско робље, јер не дају напријед, а турска војска приснажује озад.

Умрије нада, стиже очајничка мука, немоћно робље сједе у стрмениту страну повисоко од воде, ту да их Турци фатају, а војници се још бију са Турцима око воде. У народ се прича да су се у овоме боју очајнички борили: Беле Мартинов Поповић с Горњега Медуна, Савко Попов Ивановић, Љакић Станојев Љаковић, Ђуро Толев Ивановић и Перош Вушов Ивановић с Доњег Медуна, Дрекаловићи; Чобо Манојлов Љуљановић с Кржања и Јоко Аџин Жиковић с Убала, и још много одличније јунака Дрекаловића и осталије Куча, и набраја се у каквом је који ођелу био: Савко Попов у црвену струку, Беле Мартинов и Чобо Манојлов у зелене чалме око главе, итд. Но док су се они тако борили и мислили да се ту до потоњега кољу, чу се глас међу њима: “Ево пећина надесно према нас, но бјежмо к њој”. Тај мах упути се робље к пећини, а за њим ускоче и остали војници.

Онда Турци јуришаше ка на готов лов у пећину, којој је улазак ружан, стрмен и каменит. Кад су Турци дошли до врата пећине, Кучи су их грдно пушкама и камењем побили из пећине, јер који је ту погинуо, ваљао се низа страну к води, а било је и здравије да се премећу с погинулијема на врат и на нос. Тако Турци стрекну и узмакну, а Кучи се отворе из пећине и јурише у њих пушкама и ножевима, ћерајући их до воде. Узеше неколико фишека с Турака. То је најбоље било, да се више бране из пећине, јер их опет угнаше у њу. Кад Турци поново дођоше до врата од пећине, не јуришају ка прије, тек пуцају у свод од пећине више себе. Олово је падало ка град, ударало у свод, а од свода падало на чељад, која су лежала аљинама прекривена, и кад би претежало и ђеца мала почела кврчат, жене су згртале и олакшавале олово с ђеце. Турци познаше, да су ориједиле пушке пуцат из пећине, а то је знак да фишеке штеде и да их већ мало имају, па су се све ближе врата примицали, да нијесу могли штеђет фишеке у пећину, но су морали пуцат, док један траје. Дође крајња мука, фишеци мањкаше, и дође вријеме, да се ножевима и пушкама ћевачки (врзимице) бране и камење истурише.

Кад би глас у пећину, да већ нема камена ни фишека да има чим друг пушку напунит, настаде жалост и туга, пролеже се пећина од кукања жена и ђеце. Тијем себе издаше да се увјере Турци, да су им робови. Турска је војска учињела весеље, најпријед она близу пећине, која је чула јаук у пећину, а послије загракало је весеље у сву турску војску. Већ се узе муштулук серашћеру да се предадоше Дрекаловићи. Турци дођоше на врата од пећине, вичући: “Излаз робе, на аман”. Из пећине одговарали су Савко Попов, Љакић Станојев и други: “Удри, Турчине, нема амана!” Ка што реко, бране се ножевима и пушкама тољашке. Пријед је доношено посуђа, које им сада служи за обрану. Бију Турке на врата пећине: котловима, штругљама, ваганима и коматима љеба. Жене развиле ђецу из колијевака, да и колијевкама бију Турке; но једна није имала кад извадит дијете, но је ударала Турчина с колијевком и ђететом у главу, те се преврнуо и пануо врх другога, а други врх трећега, и тако ударајући један о другом, да се послије није могло бројит колико их се урвало доље.

Пушка не пуца, тек ко кога може ударит чим реко. У то је Мара Мартинова нашла фишек у спрему коју је носила собом, и даде га сину Белу Мартинову, те је пушку напунио. Турски барјактар ускочи у пећину, срете се с Белем и убише један другога, да нијесу живи на земљу пали. Кучи узеше фишеке с барјактара те напунише пушке и оне Турке на врата од пећине побише с великом грајом и веселијем алаком. Турци зачуђени поваљаше се, убјени и не убјени, гомилама низа страну бјежећи, а Кучи ћерајући их и тукући жешће него пријед до воде. Узеше фишека и пушака, којему је требало, јер је многи своју сломио, па се вратише у пећину по други пут, Богу благодарећи с новијем животом, па иако су мислили, да им неће дугачак бити, но ће сјутра Турци свршит што данас не могоше. Али су се веселили, мислећи, како су мало пријед били и Турци о њима мислили, а сад мисли промијенили и незадовољни, јер спузе (измаче) им лов између канџа, као коматић леда између прста. Кучима слађе бјеше ово продужење вијека, но пријед што више. Имају још неке фишеке, још ће неки Турци погинут на врата од пећине сјутра кад дођу. Ноћ се примаче, моћ ће се живјет до сјутра; ко је данас погинуо, не жале га – љепше је погинуо од њих.

У пећину су коначили живи и мртви заједно, а најмучније рањеници. Нећу да причам како су љуђи провели ту ноћ на влажну земљу, мало гладни а више и највише уморни; како се вечерало, спало, о чем се говорило; како су се рањеници по пећини у невиђелици без воде и друге понуде ваљали у крви, јечећи и зовући Бога у помоћ, да им душу прими и спасе их мучења; како су здрави стражу чували, на помрк, љуђи и жене камење купили и уносили у пећину, да се сјутра бране, кад дођу Турци, а не буде фишека; како су мајке ђецу замукивале, кад су љеба тражила, ђе га није, јер и што га је било, бачено је тога дана гађајући ш њим Турке – но ко има осјећај и на муку је био, само ће му се казат, и учесник ће бити њиније мука тога дана и ноћи у пећину.

Ту прође ноћ, а дође дан, да се Турцима надамо. Турска пословица каже: “Турчин мудри с кола фата зеца, ни трошећи, ни за њим трчећи”. Тако и сад наредише, да им се без трошка из пећине предаду. Послали су Братоножићима, да утврде путеве 66

да не утекну из пећине, па не треба јуриша на њих, јер ће побит Турака са онијема фишецима, што су јуче узели од њих, а и стража им је казала, да су камења у пећину нанијели, како су провали и први дан, а од камења бојали су се као и од пушака на стрмени улаз пећине. Турци су знали, да нема у пећину љеба ни другога чим се живи, но је све јуче избачено гађући Турке, па зато су чекали јевтин пазар робовима.

Везир је доша с Медуна на Косор, и метнуо лагум у цркву косорску, који му не пуче по вољи, но како му је шатор био према цркви, кад се уждио у цркву, допро је плам до његова шатора и опалио му један крај, а од цркве паде само једна страна, Везир није да да се више лагум меће ни обаљује, но је тај час вратио се на Медун и ту је чека, да му робље из пећине доведу. Но народна пословица каже: “Ако си јачи, Бог је свачи”, па милостиви Бог посла спасење и Кучима, а ево како.

Ровачки војвода Миња Радулов, кад је чуо и видио да изгореше Кучи, крене са својијема Ровчанима у помоћ, као што је и прије долазио на Орљево и кулу Рашовића. Али сад му не даше доћ Бећо Савићев с Љеворечанима, побише се и врате Ровчане натраг. Онда војвода узе два друга и пође гором беспутице између села братоношкије и љеворечкије и мало прије мрака стигне на високе малоријечке стијене према турске војске. Разгледа је страже и улазак пећине, па ш његова два друга назва “добро вече” у пећину. То му је била прва ријеч, а друга: “Дижте се, да бјежимо”. Пошто је мртве положио једнога до другога, међу којијема су биле и двије жене мртве, за рањенике нареди носила, да се носе преко Братоножића кријући, и заповиједи да се не смије говорит, ни кашљат, и да се пази на сваки крок, да никоме не чорокне ками под ногом; дијете мало у колијевку, којему мајка плач не могне угушити сисом, руком, или било чим, боље да се закоље, јер ако стража ишта дочуне, све пропада.

Најприје крену дванаест рањеника, које су морали носит. Кад су кренули из пећине, морали су одит уз високу стрмениту страну, кудијен ни кожђе (козије) путине нема. Саврх стране, између братоношкије села, која су им с десна и лијева била (Клопот, Поткрш и Павличићи налијево; Вилац, Вратигој, Пелев Бријег, Сеоштица, Кисјелица, Лутово надесно), преко братоношкије брда, кудијен су одили, нема пута, но сапртије, крш и гора. По бијеломе дану да чоек тудијен иде, злом би тај пут запазио, а камо ли премрло робље по невиђелици. Ту мртви рањене носе, јер више је одолио глад и умор здравоме, но ли рањеноме. Бјежали су преко Лутова наврх морачкије стијена које се зову Платије. Ту су слободније могли дисат од страха Братоножића. Прегледали су колико је мртве ђеце у колијевке, које су мајке угушиле у путу, затискајући им уста да не плачу. Нађоше мртво седморо ђеце. Неке мајке не бјеху знале, да им је дијете удављено, но су мислиле, кад су им уста затварале, да су здрава плач прекинула, а сад, пипајући их у невиђелицу, говоре: “Ада није ни моје живо!”

С Платија су навалили низ велике стрмени на воду Морачу, па отолен опет ајд на више све једнакијем путем. Само нема страха ни Турака, а друге муке продужају се, докле не дођоше у Ровца, ђе их Ровчани брацки дочекаше.

Пошто Кучи прођоше преко Братоножића у Ровца, Турци опљачкаше све братоношко што су имали и зајмили у Подгорицу везиру. Везир је пита је су ли све узели и догнали што су имали Братоножићи, и кад су му рекли: “Јесмо све без једне црне мачке”, он је посла луђе те су му и њу донијели, и то мјесто ђе су ју уфатили зове се и сад “Мачкин крш”. С благом братоношким оградио се мост код Подгорице који се зове “Везиров мост”.

Турци не оставише Куче на миру ни у Ровцима. Они послаше Ровчанима да им врате свакојега роба, пријетећи да ће сва Ровца попалит, ако бише икога оставили од Дрекаловића да га не врате: мушко или женско, старо или младо. Но кад виђеше да им Ровчани не шћеше вратит Дрекаловиће, кренуше с војском на њих преко Спужа, Бјелопавлића и Пипера. Онда Ровчани оправише у турску војску једну жену с ђететом у колијевку, да им понуди шишано кумство, јер су Турци оваква кумства примали.

Ровачка жена а турска кума дошла је на Бјелопавлицко поље ниже Мартинића, ту је срела турску војску и замолила војсковођу да прими кумство и да враћа војску. Турци се подругаше томе, ружно говорећи њој и светоме Јовану. Кад је виђела да не помага кумство, у ону љутину извади иза паса прешлицу, на коју је дотлен вуну прела, па ју пободе дршком у земљу међу турском војском, говорећи: “Ево ви, Турци, прешлица, ајте на нас, ако ви мајка није курва!” па се онда вратила натраг, а војска кренула за њом.

Реченој турској куми било је име Прента, и оно мјесто, ђе је побола прешлицу, по њеноме имену зове се Прентина главица. Ту је доскоро био пазар, на коме су се купила Брда и Црна Гора и народ из Турске сваке неђеље, и тргова што је ко има.

Прента је рано стигла у Ровца и јавила да иде турска војска. Ровчани и оно Куча дочекају Турке и побију се. Турци се разбијени врате а Ровчана и Куча погибе шездесет, но не знам јесу ли и рањеници ту бројени, јер су ми далеко Ровца.

Тако се зло завршила прва похара Куча за Дрекаловиће и друге Куче, који су ш њима заједно гинули, као прије поменути Ђуља Јованов, Ивеза Вуков, Нишко Вулин, Чобо Манојлов, Јоко Аџин итд. Од кучкије брастава нијесу издавала Дрекаловиће, но се заједно ш њима борила, муке подносила и бјежала у Ровца, браства Криводољани, Жиковићи и Бакочевићи, од некије брастава једни су били с Дрекаловићима, а други с Турцима, а више брастава били су сви при Турцима.

Ови је догађај с великим осјећајем народ спјева у своје пјесме. Он свакојега јунака име се поштовањем спомиње, а издајнике ружи, као да је јуче било.

Преузето:Српски Лист,Број 2,О соју,Мај 2003,стр.61-68

4 Коментари | 0 Трекбекови

Устајте На Десну Ногу

Генерална — Аутор svarog @ 14:34

УСТАЈТЕ НА ДЕСНУ НОГУ!

ПИШЕ: Драгош КАЛАЈИЋ

Премда се данас и овде странке опозиције удружују због заједничког непријатеља - извесно је да ће се у будућем парламенту поделити на леву и десну страну, према неписаном протоколу који траје од времена Француске револуције. У почетку таквих подела посланици верни идеалима монархије и "старом режиму" седели су на десној страни Парламента а представници "трећег сталежа" и заговорници буржоаске револуције на левој. Током два столећа, силом светске превласти демоније економије и материјализма, лева страна се проширила скоро до краја првобитне десне стране, сатеравши носталгичаре будућности обнове племениташке традиције на маргину политичке сцене. Савремена граница између деснице и левице заправо раздваја два блока ближих или даљих потомака првобитне, буржоаске-либералне левице.

Ако изузмемо комунистичке и "нео-фашистичке" партије или покрете, савремене разлике између левице и деснице у парламентима Запада могу се изразити процентима пореске политике и ступњевима сензибилности спрам питања националног суверенитета и интегритета. Левица се увек и свуда залаже за знатна повећања пореских стопа, односно за богатије државне буyете те издашније јавне сервисе и помоћи "угроженим" мањинама. Посланици деснице обично сматрају да таква повећања пореских обавеза обесхрабрују предузетништво, због чега се капитал сели изван земље, ка повољнијим зонама профита, што прети повећањем незапослености, рецесијом те општим осиромашењем. Зато се десница залаже за смањење пореских обавеза, исправно тврдећи да таква мера охрабрује предузетништво, повећава обим унутрашњих инвестиција капитала, отвара нова радна места, смањује обим незапослености и доприноси општем благостању. Наравно, изложена стратегија подразумева смањење државног буyета, сужавање јавних сервиса те ускраћивање или умањење помоћи многим "угроженим" мањинама.
Пораст незадовољства мање способних слојева друштва помаже левици да дође до власти а пропадање привреде под теретом раскалашног левичарског буyета ствара нову врсту незадовољства које враћа власт десници. Историјско искуство система парламентарних демократија Запада осведочава изванредне таленте левице да троши или траћи капитале пореских обавезника, док се десница доказала као штедљив, шкрт или мудар администратор друштвеног богатства. Први период власти левице карактерише еуфорија и оргија благостања и расипништва: тада се немилице троши оно што је десница на власти марљиво уштедела. Када се залихе стечене политиком деснице потроше - наступа криза и масе призивају у помоћ десницу, ускраћујући поверење левици.

НАДНАЦИОНАЛНИ КАПИТАЛ ПОМАЖЕ ЛЕВИЦУ

Левичари себе рекламирају као поборнике друштвене правде и једнакости, хуманизма и солидарности са угроженима, оптужујући десничаре за егоизам и аморализам, у корист богатијих и на штету сиромашнијих слојева. Међутим, у свим скандалима политичке корупције и лоповлука, на оптуженичким клупама скоро редовно седе посланици партија левице. У последњем овогодишњем скандалу велепљачке, који је карактерисао политичку сцену Француске, левичарска већина у Парламенту је безочно и бесрамно заштититла имунитетом своје посланике, социјалисте, оптужене за корупцију.

Неупућене може изненадити чињеница да наднационални капитал маде ин УСА у Европи подржава и помаже партије левице. Многи су разлози такве, само привидно парадоксалне, опције. Пре свега, левица је углавном или потпуно равнодушна спрам интереса националног политичког, културног и економског суверенитета. Левица је обично спремна да изда националне интересе у корист "интернационализма" или масонског "новог поредка" односно светске псеудо-империје капитала, по формули масонског симболизма са основне новчанице прве и највеће масонске творевине, Сједињених америчких држава: "Из Мноштва Једно". Реч је о идеалу стапања свих раса, етнија и нација у једно једнообразно, "сиво" човечанство. По истом програму, све религије ваља ујединити у једну једину, наравно масонску.

Успешно избегавајући пореске ступице у земљама где наднационално делује, одговарајући капитал увек и свуда настоји да превлада отпоре националних привреда поткупљујући савезништво државне администрације. Најефикаснија помоћ државне администрације наднационалном капиталу је тамо где она располаже великим овлашћењима интервенције у домену привреде. Таква овлашћења тражи и преузима левица освајајући власт, док десница није погодан сарадник наднационалног капитала јер се залаже за смањење обима државних интервенција у привреди. Отуда и предузетништво националних или мањих размера, осећајући се угроженим од офанзиве наднационалног капитала - тражи и налази најбољу одбрану у партијама деснице. Осим тога, десница показује свуда сензибилност спрам интереса националног и политичког, економског и културног суверенитета. У савременим условима инвазије гладних маса Трећег света на Европу, крајња десница поприма све већи значај и снажнију улогу јер садржи највећу националну самосвест и одговарајућу вољу одбране и националног суверенитета и идентитета.

"ОБАЗРЕТИ СЕ НА ДЕСНО"

Излишно је истицати да речи левица и десница означавају вредносне појмове али их је упутно осветлити. Медији условљавања и производње "јавног мњења" у служби разноврсних "интернационала" наднационалног капитала, усадили су у масама предоyбу да је левица све добро а десница све лоше. Зато су протагонисти партија деснице (изузев екстремних) до скора истрајно и застрашено одбијали такво одређење, трвдећи да у парламенту заузимају заправо место "центра". Ретки су били примери смелости издвајање из дресиране масе, попут оне са којом се велики писац Чарлс Буковски исповедио: "Кад год чујем за неког да је десничар - поуздано знам да је то чеовек који мисли својом главом".

Очевидност слома и наказности многих левих пројеката - почевши од комунистичких или социјалистичких - изазвала је актуелни процес превредновања вредносних значења левице и деснице. Стара значења истрајавају само по инерцији, попут оне коју опажамо у терминолошким одређењима позиције Горбачова и Лигачова, на политичкој сцени СССР. Медији прву позицију означавају као леву а у другу као десну, зато што Горбачова сматрају заступником добра а Лигачова заступником зла. Међутим, такво одређење потпуно проотивуречи класичној терминологији, јер је "перестројка" покрет ка десници политичког хоризонта, док су њени комунистички ортодоксни противници, остали верни левој оријентацији.

Занимљиво је и упутно спознати традиционално значења левице и деснице, јер су она управо потпуно супротна модерним. Одлазећи, велики Немањић је српском народу завештао суштину својих сазнања у формули савета за будућност: "За путеве на десној страни зна Бог а на левој су ђаволови". По биографу Теодосију, свети Сава је пошао "десним (правилним) путем". Хришћанску основу изложеног наслеђа осведочавају бројни библијски искази негативног одређења левице и позитивног одређења деснице. По хришћанској предаји, десни пут води рају а леви паклу. Псалм 142,5 упућује вернике да се Судњег дана "Обазру на десно" јер је тамо престо Заштитника. По Јеванђељу светог Матије (ХХХВ, 31), "тада ће Краљ рећи онима који се налазе на његовој десној страни: дођите ви благословени од Оца мога и преузмите Краљевство за вас припремљено од стварања света. Тада ће рећи онима који су на његовој левој страни: бежите од мене проклетници у вечну ватру која је припремљена за ђавола и његове анђеле".
Неопходно је додати да је немањићко упутство почивало и на српској те словенској паганској традицији. Према Српском митолошком речнику (издање "Нолит" Београд, 1970) лева страна је "слабија, назадна и несрећна" а десна је "јача, напредна и срећна". Лево је свет смрти а десно је свет живота. У неким српским крајевима још истрајава обичај путника да се на раскрсници прекрсте три пута те пљуну на леву страну, где се купе вештице и ђаволи. У питању је средство беле магије којим се одбијају коби, демонске силе и несреће са левице. Истом поретку припадају и многи други обичаји, од сипања вина десном руком (јер лева нагони на опијање) преко забране храњења детета левом руком (јер привлачи болештине и слабости), до свадбеног ритуала, где се на венчање полази и у младожењину кућу ступа десном ногом. Зато и дан-данас, када видимо зловољна, свадљива или поремећена човека кажемо да је "устао на леву ногу".
Раскриливши поглед широм континента индо-европских култура, опазићемо да је изложени симболизам левице и деснице универзално распрострањен. У латинском језику реч десно (деxтер) је синоним "срећног", повољног", "доброг", "честитог" "исправног", те "праведног" док лево (синистер) означава све супротно, дакле "несрећно", "неповољно", "зло", "искварено", "погрешно" и "кобно". Изложена значења подразумева Тацит када пише "сиц синистра фама ет румор синистер" (Анали, ВИ, 32, 1. 2). Знатан део наведених значења сачуван је у савременим изравним или посредним, наследницима латинског језика. Примерице, према Ларусовом речнику француског језика синистре означава све што је "мрачно, страшно, ужасно" те "најаве несрећа".

ЛЕВА И ДЕСНА РУКА

У римским и хеленским визијама "живота после живота" опажа се раскршће душа. Левим, широким путем одлазе зли, ниски и искварени а десним, уским путем се упућују добри, племенити и врли. Слични симболизам осведочава и најдаља индо-европска традиција, у Индији, разликујући путеве "Леве руке" и "Десне руке". У овом животу пут "Десне руке" (Дакшиникара) предузимају људи склони реду и закону, мудрости и знању, правди и суверенству ума над страстима животиње у човеку. Пут "Леве руке" (Ваманакара), предузимају изрод Арија и припадници најнижих каста. То је пут хаоса и анархије, беззакоња и подложности демонима те најнижим страстима. Таквом људском материјалу преостаје једино сексуалност као једина могућност самостварења те су школе "Леве руке" углавном посвећене одговарајућим упућивањима. Неке школе "Леве руке" чак и данас препоручују канибализам и сексуална општења са лешевима, узимање измета и испијање мокраће, ритуална силовања и убиства.
Продорнијим спознајним погледима може бити занимљива истина да изложени симболизам левице и деснице карактерише не само људски већ и биолошки те космички амбијент. Примерице, логаритамске спирале најстаријих, сачуваних, шкољкастих заштита живота су десносмерне у нашој хемисфери. Истраживања модерне биологије су недавно открила да је и спирална структура генетског материјала такође десносмерна. Сви опажени случајеви левосмерности спиралне структуре генетског материјала осведочавају аномалију, болести или дегенерацију. Коначно, и спиралне структуре покрета свемирских галаксија су десносмерне.
Како објаснити тај свемир осведочења правила да су живот, ред и срећа десносмерни а смрт, хаос и несрећа левосмерни? Питање превазилази оквире нашег задатка али ћемо назначити пут сазнања. Мислимо да је за изложену запитаност савршено погрешна или левичарска она оптика која све ствари и појаве своди на материјалистички режим и одговарајућу механику узрока и последица. Примерице, ако симболизам деснице и левице у култури покушавамо објаснити чињеницом да је десна људска рука обично вичнија од леве, она отвара ново питање: зашто је десница способнија од левице? Зашто су људи углавном дешњаци? То је чињеница која припада свемиру као мајушни део његових десносмерних осведочења те га не може објаснити већ изискује објашњење. Неопходно је да се изврши обрт спознајне перспективе, да се преузме управо онај систем оптика који је својствен традицији десне мисли Европе. Дакле, неопходно је физички свет сагледати из метафизичке перспективе, како је препоручивао наш највећи учитељ, Платон. Смисао левосмерности и десносмерности почива у метафизичким исходиштима и одређењима овог света ствари и појава.

Срспко историјско искуство трагично потврђује традиционални симболизам левице. Све големе несреће, трагедије, лишавања, пљачке, помори и страдања - дошли су са леве стране, изазвани силама и идеологијама леве оријентације, од масонерије до комунизма. Такво искуство ваља имати у виду приликом првих послератних слободних избора за Скупштину. Партије левице лако је препознати већ по називима, по њиховој склоности да се представљају као "демократе", "социјалисти" или "реформске снаге".

(ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005)

Додај коментар | 0 Трекбекови

Демократија И Њен Пород

Генерална — Аутор svarog @ 22:03

ДЕМОКРАТИЈА И ЊЕН ПОРОД

Стари свет навика, идеја, изанђалих политичких назора неповратно одлази. Одлази неповратно и идол демократија. Та матора грешница, демократија, која је европско друштво својим безбројним пороцима потпуно разгубала, нема више заводљивих чари ни за кога. Њеном је заводништву одзвонило. Њу секу њени властити пороци. Најљући противник је баш њено најомиљеније чедо: рат. Ако је ико до сада у ратном самртничком ропцу издахнуо, то је демократија. И нико за њом неће зажалити осим оних који су од ње живели. Најмање, пак, они који су за стварне народне слободе. Демократија је значила ропство, ропство економско, ропство социјално, ропство политичко, ропство морално и ропство духовно. Ко је за демократију, тај је за ропство. Демократија има и друго ванбрачно дете, сем рата, које је све пороке мајчине наследило, али дете отровно, зло, по народ до смртоносности опасно. То је дете комунизам. Ко је за демократију, тај је, хтео не хтео, и за комунизам, комунизам који излази из демократије као зима из јесени. Демократија је увек имала један мали број корисника, а све остало је било робље. Тај мали број корисника уздише за демократијом – за старим, “златним добом” неодговорности, ждрања, пљачке, самовоље и насилништва. Но народ је не жели...

Можда је све спорно, можда је све пропаганда, можда је све “петоколонаштво”, али ова наша тврдња несумњиво није: Тешко је у овоме народу свећом наћи човека који би, после свих искустава, био за повратак старога у облику демократије. Све, све, али овај је народ сит, пресит демократије у свим њеним издањима и редакцијама, а нарочито у југословенском издању и редакцији. Наш народ жели предану и истинску службу, правду и љубав, право вођство и истинско старање, право рада и награде, стварно стечене слободе, сразмеру између права и дужности, првенство најбољих, и много што друго за здрав и напредан живот…

Ко је од великана био демократа? Да нису Карађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и значењу речи. Који је велики народни покрет и велико народно дело демократског порекла и карактера? Да нису ослободилачки ратови, четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне Србије? Нипошто. Они су били природни и политички изрази стваралачког импулса који се нагомилао кроз пет векова робовања и кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада увежена, ненародна и противнародна “демократска традиција”, већ самоникла и самосвојна народна снага.

Још онда, давно пре рата, морала је та товна и себична демократска буржоазија да предузме све мере на свим плановима националног живота да исправи своја недела и неправде, да се одрекне партијског оргијања и пљачкања народне имовине, да истински мисли на добро и благостање народне заједнице, да јој закони земље не буду играчка, да се изнутра и споља преустроји и препороди. На тај би начин та прљава и грабљива демократија још и имала неко право и некакве могућности да на време спречи црвену комунистичку гангрену. Но она, та изеличка, зеленашка и корумпирана демократија, не само што није могла да се отресе својих тешких порока и смртних грехова, већ је све учинила да комунизам у самој земљи никне, да дубоко корене пусти и донесе своје отровне плодове. Буржоаска, себична, партијска демократија уствари је породила комунизам, однеговала и васпитала свог сина – зулумћара, штитила и мазила, напајала га и хранила својим неправдама. Ред је сад да јој тај син, рођен у гресима “демократије”, главу поједе. Ред је да комунистички црв који је поникао у лешини партијске демократије пождере њено тело у распадању. Такав је закон живота. Такав је и захтев погаженога морала...

Комунизам је тако органски израстао из труле демократије да су они: злотворни комунизам и злочиначка либерална демократија, нераздељиво везани. Они кроз живот иду заједно као лажа и паралажа. Тек са потпуном смрћу “демократије” раставиће се ова два чудовишта. Сад је демократија у агонији, на издисају, па опет и у последњим часовима, та матора грешница само кори и кара свога сина– зулумћара, али не може без њега. Она се, иако немоћна и потпуно оронула, ипак стално кавжи, па и бије са својим сином злотвором, али не може да се одвоји од свога чеда. Нема ту радикалног, апсолутног кидања и разлаза. Ђаволска их нека симпатија веже: њихова заједничка колевка. Јер је и комунизам, само у већој мери, безбожан као буржоаско-демократски либерализам. Јер је и комунизам, само у већој мери, себичан и прождрљив. И буржују и пролетеру стомак је врховни закон и највећа вредност. Јер је и комунизам, само у већој мери, антинационалан као демократско - буржоаски либерализам: буржоа гледа само себе, пролетер само себе. Буржоа гледа да сачува опљачкано, пролетер да му опљачка пљачку (“експропријација експропријатора”). Једно је ту духовно и крвно сродство. Једно су они исто и кад се гложе и кроз камиш љубе, убијају.

Др Димитрије Најдановић

1944.

4 Коментари | 0 Трекбекови

Пјесна О Древности Славјана

Генерална — Аутор svarog @ 21:16

ПЈЕСНА О ДРЕВНОСТИ СЛАВЈАНА

По језику (и прави суд), ми смо пређе Грека,

У Азији, више Раја и његови р’јека,

Висили се са престоли и словом цвјетали,

Писмо наше не примили, но другима дали.

Черног мора брег сјеверни жилишта Славјана,

Као Кавказ, преко Истра всегда втора грана.

Но случај, ка’ и ина, наша разсну царства, 55

Разжену нас и см’јешају у крјепча варварства.

Многима се име затре, многи ново приме,

Многи језик свој изгубе, и божества с њиме.

Разботјеју опет неки, као пустиње красна,

Опет в’јенац свој обрјете с жезлом царска рјасна.

Све од Истра до Истрије, нижи виши страна,

Од Бојара до моравски и даље Славјана.

Павле Соларић

Додај коментар | 0 Трекбекови

Беседа Светог Саве О Правој Вери

Генерална — Аутор svarog @ 21:23

Жичка беседа Светога Саве о правој вери

у преводу владике Атанасија (Јевтића)

(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску,Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

(8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.__

1 Коментари | 0 Трекбекови

Људевит Вуличевић

Генерална — Аутор svarog @ 18:52

Људевит Вуличевић, праведник и мученик, био је борац једне изгубљене битке: "Ја сам из туђине многим Хрватима писао речи своје љубави према синовима велике славијанске породице, али ми ниједан од њих никад не одговори! "

ОТРГНУТИ МИРИСНИ ЦВЕТ БУЈНОГА НАШЕГ ВРТА

Пише:
Радовн
Томашевић

"Људевит Вуличевић, из Цавтата, Србин и католик, стекао је за живота велику књижевну славу. Трагајући за Богом, несмирена душа, одрекао се папства и постао "проповедник Јеванђеља". Српства, којем га је мајка научила, не одрече се никад. Данас, има ли шта српско у Цавтату, осим гробова? Остаде ли шта од његове књижевне славе, осим заборављених рукописа? Које би ваљало поново прочитати. Ако ништа, оно бар због редова које је писао о Србима и Хрватима, питајући се: "Ко може јемчити да ће Срби и Хрвати доживети да виде свршетак својега убитачног раздора?

Хрват хоће Србину да буде брат? Је ли то збиља? Могу ли ја то вјеровати? Спавам ли ил' бдијем? писао је јула месеца давне 1903. године, из далеког Таранта, листу "Дубровник", гласилу дубровачких и уопште приморских Срба католика, протестантски проповедник и тада већ славни српски писац Људевит Вуличевић. И покушавајући да својој зачу-ђености сам пружи одговор, овај апостол хришћанске љубави и свесловенског националног братства, без разлике вере, како се тада говорило, који је целога свог дугог века на тој ватри горео и много се пута опекао, упркос пламеним жељама ("Ако је то збиља, сви ћемо томе помоћи и радо дати руку. Морамо!"), није могао а да не остане крајње уздржан.

- Ја сам из туђине - каже - многијем Хрватима писао ријечи своје љубави према синовима велике славјанске обитељи, и плачући од љубави ја сам им писао и говорио о својој љубави, али ми ниједан од њих нигда ништа не одговори. Њихова ми братска љубав не би дарежљива ниједном ријечју, и то једино што сам Србин и што се дичим овијем именом. Кад уљудности и њежности нема у маленијем одношајима, била би обмана надати се да ће тога бити у већијем. Христос рече: "Који је вјеран у малом и у многом је вјеран; а ко је невјеран у малом, и у многом је невјеран."

Говори се о слози Срба и Хрвата! - наставља Вуличевић.

- Је ли то збиља? Може ли то бити гдје нема темеља знамјенита почитања? Је ли то унутра-шња, права жива потреба српскога и хрватскога срца и духа, или је празна ријеч, која звучи, неплодно пролази, и губи се с вјетром и маглом!

Ако је ово потреба, и права и жива наша жеља да међу Србима и Хрватима не буде више зида зависти, свађе и неслоге, морамо сви много попустити и опростити; говорим сви, и Срби Хрва-тима, и Хрвати Србима, јер смо сви криви, сви Богу и брату своме сагријешисмо. Сви смо потлачили братску свету љубав и погазили своју част, газећи част својега брата. Ако који говори да није, онај лаже, у њему нема истине.

Али ја мислим, могу мислити, што ме дјела силују овако мислити, да се у нама још није зачела ова племенита склоност. Ми смо, Срби и Хрвати, богати болнијем и крвавијем искуством; много смо и много патњом научили. Знамо да је раздор наша главна мана и немоћ; али ово наше знање није нам још живо и дубоко у срце сишло да нас пригне, да нас усили дати се брату и с братом се помирити. Одлучено је да ми још много и много морамо патити прије него се смиримо и од два народа учинимо један народ...

Борац у унапред изгубљеној бици

"Српски синови, љубите своју матер! У њој је благо доброте и неутрудна, непрестана сила пожртвовања: њом се брините. Ничија мати не љуби како љубе српске матере... У српској је матери српска повјест, српска душа, српски анђео!"

Тако је почетком овог века, с великим опрезом и песимизмом, размишљао о могућностима српско-хрватског националног из-мирења и евентуалног уједињења тада још увек велики, а потом убрзо сасвим заборављени Људевит Вуличевић, човек благородан и надарен, чијом ће се и књижевном и људском судбином историја горко поиграти, одређујући му да буде учесник, тумач, песник и пророк једног мрачног раскола и трагедије која, ево, читав век не престаје.

Када је аустроугарска окупација Босне и Херцеговине, 1878. године, љуто завадила Србе и Хрвате, каже књижевник Васа Стајић, писац Вуличевићеве биографије, овај "високо диже српску мисао против хрватске". "Он је прихватио српска схва-тања и напао је Хрвате тако да је данас управо непријатно обја-вљивати те чланке", био је принуђен да нагласи Стајић, верујући као и многи други Срби да је политичким уједињењем јужнословенских земаља и настанком версајске Југославије српско-хрватски раскол превазиђен и окончан. На жалост, песник је био проницљивији од критичара, видео је и даље, и дубље. У цитираном чланку из 1903. Вуличевић, праведник и мученик, борац у једној унапред изгубљеној бици (јер је истином ратовао против једне безочне и добро организоване пропаганде), изриче сукобљеним Србима и Хрватима грозну претњу, која данас помало личи на предсказање:

- Бог људима и народима понуђа два наука: наук добра и наук зла. Ко се добром не научи, хоће злом. Ово је закон и језгра повјести. Али, ко може јемчити да ће Срби и Хрвати доживјети да виде свршетак својега убитачнога раздора? Мру особе, мру народи; како смрт мете оне, тако мете и ове; код ње веће и мање нема смисла и важности. Она мете и не броји, нити мјери. Па још нешто морамо примјетити, и то јест да народности мало по мало губе своје властито обличје. Валови се мијешају; мале и велике ријеке престају на обали мора; човјечност срка народност; неограничен укинуће ограничена: све је добро, али је љубав боља, најбоља!

Од српства су остале елегичне песме и гробови

Ако се нешто од тога већ испунило, онда се свакако испунило управо на оној народности која је изнедрила Вуличевића, на Србима католицима, за које се, са изузетком малобројних појединаца, више не може рећи да постоје, јер су се претопили у Хрвате. Ако је Вуличевићев родни Цавтат још пре сто година био сав српски, и његов песник могао да каже да "Цавтат, срп-ски цвијет, дивотно цвати поред српског Дубровника", данас ми морамо с жалошћу признати да су ти српски цветови сурово потргани и погажени, да је срп-ство у њима сасвим увело, да је на умору, ако није већ и умрло. Када је ЈНА, 1991. године, у бунилу, не знајући ни шта ће са собом, а камоли са српством, заузела Цавтат, није у њему нашла живога српства ни у траговима. Посвуда је био само ХДЗ. Истина, затекла је на Роковом врхунцу више града гробове Богишића и Буковца, Зоре, Братића и Враголова, и Мештровићев маузолеј Рачића, али није знала чији су то гробови, ни којега су то народа светиње.

Време лети и све са собом носи, како каже песник, а од свега католичког српства на Приморју остало је само оно што се опире и не да носити, а то су успомене, то су елегичне песме у прози Људевита Вуличевића. Има мишљења да је он српску књижевност задужио најлепшим примерцима поезије у прози, али суд о томе да не доносимо ми, да то препустимо књижевној критици и историји, ако се интересовање за овог заборављеног писца буде икада обновило. Ипак, сматрамо да Вуличевићево дело ваља поново прочитати, и то не само као белетристику, књижевност лепу и тужну. Поготову ова два записа од пре сто година, које објављујемо, ова два обрасца родољубиве поезије.

Фрањевац који је говорио: "Мени нема узде"

Вуличевићу је Људевит (ита-лијански Лодовицо) било монашко име. Рођен је 30. септембра 1839. године и на крштењу је добио име Петар Јероним. Био је чедо љубави, те је растао само уз мајку, Јелену Вуличевић, чије је и презиме понео.

- Мати Јеле била је маломе Петру Јерониму и отац и мајка - пише Вуличевићев биограф Стајић. - У љубави према јединцу лакше она заборављаше горке своје жалости. Дојила га је и хранила, а после преливала своју душу у његову, благом и тихом својом душом стишаваше она немирни и бурни дух будућег борца. Певала му је народне песме и казивала приповетке (а у Цавтату се и данас зна да је Вуличевићева мати одлично певала) и везала га тиме за наш народ тако да дуго школовање у туђини, и живот у туђини, не могаше прекинути ту везу.

Пучку школу завршио је у родном граду, а онда је 1854. године ступио као кандидат у фрањевачки ред, те у дубровачком фрањевачком самостану обукао редовничку хаљину. Ту је завршио гимназију, те 1856. би премештен у фрањевачки манастир светог Панкрација у Бара-бану, у Млетачкој Покрајини. Ту је свечано заветован и постао монах, да би потом у Венецији студирао философију две и теологију три године. У Ду-бровник се вратио 1862. године као школовани свештеник.

Слободоуман ("Мени нема узде!" - записао је о себи), брзо је дошао у сукоб са фрањевачким старешинством у Дубровнику, па је једно време провео као мисионар у Албанији. Али ни ту није нашао мира, и напуштајући патријархални Скадар, пожелео му је: "Дао Бог да никада не окушаш срећу цивилизације Западне Европе!" Дакле, релације Исток - Запад биле су му већ тада добро познате. Ускоро је иступио из фрањевачког реда и постао световни свештеник у Истри. Ту је почео да се бави новинарством, као сарадник тршћанског "Читадина" и као издавач и уредник "Пенсиера", гласила Радничког друштва из Пуле. Напустивши сасвим свештенички позив и католичку цркву настанио се у Трсту, где је радио као приватни учитељ. Ту га је затекао заслужни културни радник из Херцегновог Томо Крстов Поповић, који пише:

- Ја сам се познавао с Вуличевићем у Трсту, свршетком године 1879. кад сам био именован секретарем српске православне тријестинске општине. Тада сам затекао у Трсту лијепу киту наше омладине - Срба првославне и католичке вјероисповијести - којој је Вуличевић био четовођа. У тој омладини било је и Војвођана, и Србијанаца, и Босанаца с Херцеговцима, па Дубровчана, Бокеља и осталих Далматинаца, пона-мјештанијех по разнијем радњама у Трсту. Највише бијаше Бокеља, све капетани на Лојдовим бродовима. У ово доба Вуличевић је у Трсту давао приватне лекције ђацима по фамилијама, и писао чланке по новинама, шта више издавао и уређивао омладински књижевни лист "ИИ Дјоване".

Учио српству Алексу Шантића

Ученике је своје понајвише учио родољубљу, напајајући младе душе "нашим милим српством". Између осталих и будућег песника Алексу Шантића.

Године 1882. Вуличевић постаје проповедник и евангелиста протестантске Валдешке цркве у Италији, и у тој мисији, и у тој служби остаће до краја живота. Умро је у Напуљу, 27. јула 1916. године. У Напуљу је и сахрањен, а на надгробној плочи, према његовој предсмртној жељи, исклесан је следећи натпис:

Лодовицо Вуличевић

сцритторе сербо

предицаторе делл' Евангело

негли свиаменти дел мондо трово

пер ла цхиеса Валдесе

ил Цристо суа рендензионе.

(Људевит Вуличевић, српски пи-сац, проповедник Јеванђеља, у свом лутању по свету пронашао је у Валдешкој цркви Васкрсење Христа)

У српској књижевности Људевит Вуличевић јавља се 1879. године књигом "Моја Мати", поетским манифестом једног узвишеног човекољубља и родољубља. Та је књига у свом времену остварила знатан утицај и за пишчева живота доживела три издања, а и данас би је ваљало изнова читати, па и детаљно проучити, и са културолошког и са социолошког становишта, јер она јасно открива изворе нашег националног духа, изворе националног осећања нашег човека, открива моделе у којима се наш народ одржавао као етничка заједница током дугих векова ропства.

Сматрајући да је сва блага своје душе поцрпео из мајчине науке и мајчине љубави, а не из света изопаченог и преварног, Вуличевић лако разоткрива у чему је ту тајна: "Материна се наука не намеће ни страхом, ни намишљенијем начинима, него она улази у срце милијем њего-вањем".

Бог у духу, матер у крви

"Цавтате, сањо и жудњо моја, једино у теби ја видех да човек, за мало тренутака, може честит бити", писао је Људевит Вуличевић о родном Цавтату, о коме песник рече: "Цавтат, српски цвет, дивотно цвати сред српског Дубровника".

- Благо онима који се свијету опиру! - каже песник. - Благо младићима у којима није утрнула материна свијест, и није се у њихову срцу охладила вјера и љубав којом их мати задоји и засити! Они неће заћи с пута правде и истине, али ако би и зашли, то би било за мало времена: брзо би се опоменули своје матере, брзо би јој у својој крви чули милен глас, и њихов гријех не би био к смрти. Како имамо Бога у својему духу, тако имамо матер у својој крви. Бисер се може опоганити, али се не може изгубити. Материна љубав спасава сина. И мене спаси љубав моје матере.

У тој љубави је извор Вуличевићеве вере и самопоуздања, и основ његовог благог, поетског национализма:

- Српски синови, љубите своју матер! У њој је благо доброте и неутрудна, непрестана сила пожртвовања; њом се брините. Ничија мати не љуби како љубе српске матере. Нашијех је мате-ра добродјетељ која се обилато још налази у нашем народу. Морамо припознати и сповиједити ову њихову славу. Кад читав свијет (сад мачем, а сад пријеваром) насрташе на Србе; кад нас са свију страна тама и смрт обастираху, матере нам бијаху утјеха, видјело. Народне пјесме и приповијетке садржавају догађаје, искуство, мудрост и дух давнијех нашијех праотаца; наше матере (пјевајући оне пјесме и казујући оне приповјетке) умјетно својој дјеци удахњују силу, јунаштво и дух српскога народа. У српској је матери српска повијест, српска душа, српски анђео. Племенита и њежна осјећања моје матере срцу су ми сила, а глави славна дуга свјетлости и смјелости.

Заборављени књижевни великан

Пре сто година, Срби обе вере лако су разумели Вуличевића и лако су у његовој српској мајци препознали правду и истину својих душа. То је писцу донело ве-лику популарност у оном времену. Иако је живео у туђини, далеко од свог народа, свуда су га волели, а у родном Цавтату имао је малену општину својих пријатеља и приврженика, које је неколико пута посетио. Једну од тих посета бележи лист "Дубровник" 16. јула 1905.:

- Сијед, с великом и лијепом бијелом брадом, усправна тијела, миран и тих, прошао је неколико пута дубровачком Плацом, а сви смо се окретали: оно је Људевит Вуличевић, писац књиге "Моја Мати".

Сто година касније, Србима су и "Моја Мати" и Вуличевић сас-вим непознати. А ни неке српске мајке више нису оно што су некад биле. У неким, наводно еманципованим мајкама наше деце као да више нема српске историје, ни српске душе, ни српског анђела. Можда је у томе, а не у нечему другом, данашња драма нашега народа, који је, отуђен од својих изворишта и уточишта, изгубио и самопоуздање.

Преузето из:Српско Наслеђе,Број 3,март 1998

Додај коментар | 0 Трекбекови

Речи Добровољцима(СДК)

Генерална — Аутор svarog @ 11:46

РЕЧИ ДОБРОВОЉЦИМА

Чујте,добровољци!Неки је човек велики рекао:све зависи од свих.Тачно ово било или не-како му драго.Али је жива истина да данас и сутра,данас и сутра наше судбине,зависи од вас.Од вас,од вашег хероизма мишице и духа,звисе част,величина и хлеб овога народа.Једном речи,-све.Ето,то је тачно.

Вама је претходило време кукавичлука,јунаштвом имате ви да га испуните.

Претходило вам је време глупости,ви имате мудрошћу да га оправдате.

Пре вас,деценију две,распадала се наша заједница у благостању и уживању-вашим сопственим одрицањима имате да је откупите.

Период лажи пре вас,истином својом морате објаснити.

Рушење дуготрајно и упорно.ваш је претходник.Зидањем га морате победити.Морате победити дух издаје духом верности,дух самоуништења духом спасења,дух порицања духом самоодрицања,духом пада духом успона...

Све зависи од вас, јунаци.

Ето,то вам је у националној књизи судбине написано:примићете на своја плећа сва бременаи све грехе отаца.Па и грехе савременика.

Шта ако поклекнете?Онда је наш историски ход завршен.Књиге се цароставне затварају.Народна песма умукује.Животни конац у рукама суђаја нашега народа,кида се за навек.

Шта ако изневерите?Невера последња тек је право неверништво.На вас онда вреба мит народа о Вуку издајици.Пуцање последње кочнице-то је страх и трепет овога народа.А ви сте то,-та последња кочница.Још један непрекинути колан на стрмени народне пропасти.Будите поносни,али се не погордите.Гордост је мајка осионости а осионост-мајка неправде.А ова мати свих зала.Зато нека је она далеко од вас.Иначе нећете засејати народну њиву искреном сетвом.

Усуд вам је досудио мачем орете.Али не заборавите да другој руци носите-опеку.Јер ви град народни поново градите.Опека,то значи:буди пут заведеноме,вид слепоме,снага нејакоме,помоћ немоћноме,храна гладноме,извор жедноме,утеха намученоме,брат,мајка,отац-какогод и какогде устреба.Не заборавите никад на опеку којом град наш изнова зидате.

Али не забаборавите,поред опеке,на-оружје.Јунак није мекушац,није безрасудно болећив,није напразно плачљив.Добро срце није-слабо срце-

Др.Димитрије Најдановић

Преузето:Нова Искра,Београд,Октобар/децембар,2000.година VIII,број 63,стр.19

Додај коментар | 0 Трекбекови

Oдговор

Генерална — Аутор svarog @ 11:02

Текст који сам поставио о Мађарима је први у низу текстова који ће бити постављени на мом блогу на дату тему.Покушаћу да расветлим њихово порекло служећи се свим релевантним историјским изворима који су ми доступни.Као друго посебно ћу се осврнути на њихов однос према Србима кроз историју од када датира њихова нетрпељивост према нама и шта је до ње довело да дође.Као један од круцијалних разлога који ме је навео да и њих уврстим је што многи моји пријатељи у околини не знају ко су Мађари па сам имао прилику да чујем како су они добри људи,како нам никада нису ништа нажао урадили,ишло се чак и дотле да сам присуствовао када студенти са филозофског факултета тврде како смо ми окупирали Војводину а како су Мађари староседеоци на том простору.О томе ће у наредном периоду посебно бити речи када су се Срби појавили на том простору да ли су се уопште појављивали или су староседеоци,како је текла асимилација становништва на том простору. И она кључна ствар коју ћу истаћи су привилегије које су Срби добијали од владара на том простору и шта је тачно било наведено у тим привилегијама.Посебно хоћу да истакнем да смо сведоци свакодневне поларизације Србског Војводства од матице јер термин Војводина је новијег датума и како се на све могуће начине тражи легитимитет за њено одвајање од матице.Тако да знате још један разлог зашто су потребна подсећања и историјски осврти.Драго ми је што ми остављате коментаре јер знам да све ово што постављам на Блог неко чита, и да нисам једини националиста у земљи.Циљ ми је да сво своје знање,све што сам сакупио од грађе и материјала поделим са читаоцима и да ми је свака сугестија добро дошла.У једном од наредних дана написаћу препоруку за једну од мојих омиљених књига из Србске историје, и да ћу отворити посебно поглавље на Блогу које ће имати за циљ да ради на популаризацији одређене литературе која је неправедно запостављена.Још једном вас подсећам све ово радим сам и у складу са временом колико ми дозвољава.Чувајмо Србију јер резервну отаџбину немамо.

Без куражи казати истину, без куражи бранити правду и поштење, без куражи стати насупрот насилнику, бранити слободу народну и грађанску, без куражи не би било правде, ни закона, ни слободе, ни напретка, без куражи једним словом свет би људски иструнуо.

Аћим Чумић (1836—1901), српски професор и политичар

Додај коментар | 0 Трекбекови

Срби и Мађари

Генерална — Аутор svarog @ 18:49

Драго Његован
СРБИ И МАЂАРИ

Поводом уцене коју су српским властима синхронизовано упутили Република Мађарска (изјава Жолта Немета) и наши Мађари посланици у Скупштини Републике Србије (изјава Ласла Варге и Балинта Пастора), те Шандор Егереши, председник Скупштине АП Војводине, да морају променити Закон о реституцији како би и припадници окупаторских снага, Немци, Мађари и други, имали право на повраћај одузете имовине уколико нису осуђени као ратни злочинци (а и те би пресуде требало преиспитати јер је судио „комунистички суд“!), српска јавност би требала да зна понешто из историје српско-мађарских односа.

Ваљало би да зна, пре свега, да Хитлерова савезница Мађарска регента Хортија, после Другог светског рата није исплатила три четвртине ратне штете коју су на територији Југославије, а то значи Србије, починиле власти (војне, полицијске и друге) државе Мађарске у сарадњи са југословенским (значи српским, а данас би рекли војвођанским) Мађарима. Таквих, наших Мађара, највише је било у Бачкој и Барањи – мађарском окупационом, а од децембра 1941. године „присаједињеном“ простору Хортијевој Мађарској. Да ли данашња Мађарска има моралне снаге да се суочи са овом чињеницом?

Обим њихових злочина идентификовала је Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини већ 1944. и 1945. године, и презентовала их је у више елабората који се чувају у Музеју Војводине и другим нашим установама. Само су два од тих елабората (Рација у јужној Бачкој јануара 1942. године, Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини против Јевреја) публиковани. За публиковање осталих елабората наше власти (новосадска, војвођанска и србијанска) још не дају новце.

Суђено је само најистакнутијим злочинцима, и то онима који су били доступни. Поред тога, утврђена је и ратна штета коју су Мађарска и наши Мађари начинили за време Другог светског рата. Нашим Мађарима, којима по њиховом мишљењу треба да буде враћена имовина, као и Мађарској која је Југославији исплатила само једну четвртину ратне штете, наводно није јасно зашто то не треба учинити.

Они тврде да нема колективне одговорности, да су многи од њих „присилно“ мобилисани у војску државе Мађарске, да треба рехабилитовати „наше“ хонведе. То је ревизија историје Другог светског рата, то је нови фашизам у Европи.

Треба знати да Тито није протерао Мађаре из Бачке и Барање и одузео им сву имовину јер је хтео да комунизам победи и у Мађарској, а не зато што то наши Мађари, по тадашњим мерилима, нису заслужили – баш као и фолксдојчери, наши Немци. Ко у ово сумња нека се обавести у релевантним историјским изворима (састанак Тито-Ракоши, став Стаљина).

Да ли су војвођански Мађари спремни да се суоче са злочинима које су други чинили у њихово име и то као савезници Хитлера? Треба наиме знати да је већ 1946. обустављено објављивање материјала о мађарским злочинима против Срба, и да је тај материјал био под ембаргом више од 50 година. Изгледа да је и сада под ембаргом. А обустављање исплате ратне штете уследило је 1948, пошто се Мађарска сврстала на страну социјалистичког лагера.

Неправде учињене појединим Мађарима треба исправити, а било их је, што је задатак оних који спроводе Закон о рехабилитацији. Али, рехабилитовати тадашњу антисрпску политику Мађарске и великог броја домаћих Мађара више је него сулудо, тим пре што се она у разним формама наставља и траје и дан-данас.

Погледајмо зато хронологију мађарске антисрпске политике од средине 19. века до 2011:

1. Мађари су марта 1848. од Беча захтевали слободу за себе, али је нису дозволили Србима. Лајош Кошут је Ђорђу Стратимировићу рекао да ће између Срба и Мађара границу одредити мач. Отпочели су антисрпски рат нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. Починили су геноцидне злочине у Бачкој и Банату (Перцел Мор и Јанош Дамјанич).

2. Мађари су топовима са Петроварадинске тврђаве 12. јуна 1849. уништили град Нови Сад.

3. Од аустро-угарске нагодбе вршили су мађаризацију немађара, па и Срба, сужавајући им права, да би 1907. школским законом укинули школску, а 1912. и црквену аутономију. Интензитет мађаризације види се из статистике: од средине 19. века број Мађара у угарском делу Хабзбуршке монархије повећао се са 37 на 48 посто, док је број Немаца у аустријском делу Монархије остао исти (36-37 посто).

4. Године 1878, заједно са Аустријанцима, извршили су окупацију Босне и Херцеговине, у којој Мађара није било, док је Срба православних било 45 посто, а Срба укупно (муслимана и католика) преко 50 посто.

5. Године 1908. извршили су, заједно са Аустријанцима, противправну анексију Босне и Херцеговине.

6. Године 1914, заједно са Аустријанцима и Хрватима, извршили су агресију на Краљевину Србију и починили многа зверства, нарочито у Мачви. Повод за рат било је убиство надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву док је увежбавао војску за планирани напад на Србију, што је Млада Босна хтела да спречи. Годину дана касније придружила им се и царистичка Немачка.

7. Иако су потписали Тријанонски мировни уговор 1920, кроз цео међуратни период оспоравали су га и подстицали иредентизам у Мађарској и код Мађара у војвођанским областима Краљевине Југославије.

8. Помагали су хрватски сепаратистички усташки покрет (у Јанка Пусти организовали су логор за обуку усташких терориста), и били делом одговорни за убиство југословенског краља Александра у Марсеју 1934.

9. Иако су са Југославијом потписали Уговор о вечитом пријатељству (1940), учествовали су у нападу на Југославију априла 1941, због чега је мађарски премијер Пал Телеки извршио самоубиство.

10. И пре капитулације југословенске војске 17. априла 1941. признали су Независну Државу Хрватску, изјављујући да је тиме Југославија као држава престала да постоји, чиме су правдали гажење међународног правног акта, уговора са њом, како би могли “легално” да учествују у запоседању њених територија. Мађарска је и 1941. године била агресор спрам Срба.

11. По заузимању Бачке и Барање, као територија изван НДХ, протерали су десетине хиљада Срба колониста, али и део староседелаца, на шта нису имали право као окупатор, док су хиљаде засужњили по логорима.

12. Извршили су бројне масовне злочине против Срба и Јевреја, али и против припадника оба југословенска покрета отпора (приликом уласка 1941, током рације 1942, те депортацијом Јевреја 1944. итд.).

13. Извршили су противправну анексију Бачке и Барање децембра 1941, мобилисали њено становништво у своју војску, што нису имали право као окупатор. Србе и Јевреје су користили као „мункаше“, тако да је мало ко од њих преживео.

14. Беспоштедно су пљачкали становнике српске и јеврејске националности.

15. Приступили су денационализацији, то јест мађаризацији Буњеваца.

16. До 1948. године исплатили су само 26% ратне штете, а потом су престали плаћати. Тај дуг постоји и данас.

17. После сукоба Информбироа са Југославијом прогонили су словенске мањине у својој земљи, посебно Србе.

18. Током разбијања и распада Југославије 90-тих година 20. века, Мађарска је наоружавала хрватске сепаратисте и подржавала све антисрпске покрете у Југославији.

19. Мађарска је међу првима признала отцепљење Хрватске, помагала и подстицала прогон Срба из Хрватске и уништење Републике Српске Крајине.

20. Мађарска је била, и остала, против Републике Српске као аутономног ентитета у Босни и Херцеговини.

21. Мађарска је подржала сепаратизам Албанаца у српској јужној Покрајини Косову и Метохији.

22. Мађарска је омогућила снагама НАТО пакта да са њене територије нападају територију Србије 1999, што је чин непријатељства и агресије који је изазвао војне и цивилне жртве.

23. Мађарска је признала независност самопроглашене „Републике Косово“ на територији Косова и Метохије, чиме је оспорила територијални интегритет Републике Србије. То је еклатантан пример мађарског антисрпства.

24. Мађарска изражава недобронамерну бригу за остваривање и увећавање аутономности Војводине, што је унутрашње питање државног уређења Републике Србије.

25. Мађарска стално оптужује Србију да су у њој Мађари угрожени, иако они у Србији имају већа права него иједна национална мањина у Европи. Уз то, она сличан патернализам показује и према својој мањини у другим државама (Словачкој и Румунији).

26. Мађарска толерише отворене реваншистичке покрете у својој земљи (Покрет 64 жупаније, Мађарска гарда и друге), који прете територијалном интегритету Србије.

27. Мађарска настоји да ревидира историју Другог светског рата, у коме је она била на страни нацизма и агресор.

28. Мађарска настоји да, преувеличавањем жртава Мађара током ослобођења Баната, Бачке и Барање, и непосредно након тога, оправда своју колаборацију и претходне злочине које су починили мађарски окупатори и домаћи Мађари против Срба и Јевреја, те да рехабилитује злочинце и девиктимизује жртве.

29. Мађарска захтева да у томе учествује и Србија; чак да тим жртвама подигне споменике на својој територији.

30. Мађарска захтева да јој се Србија извини за низ узастопних агресија које је Мађарска починила против Србије. Ово још није виђено у историји.

31. Мађарска своје аспирације према српским територијама изражава на безброј начина у доба мира, а у доба рата агресијом и окупацијом.

32. Мађарска је стално на страни српских непријатеља, па били они немачки нацисти, информбировски совјети, амерички империјалисти, хрватске усташе, албански балисти, бугарски великобугари, босански муслимани, муслимани Рашке области (такозваног Санџака) итд. Никада није савезник Србије, ни у чему.

33. Мађарска је једностраним актом, то јест законом из 2010. дала своје држављанство Мађарима који су држављани Србије, без реципроцитета.

34. Буњевцима у Мађарској она оспорава статус националне мањине, не водећи рачуна о томе да их је некада имала у попису становништва, те да им је Србија матична држава.

35. Мађарска на територији Србије оснива подружнице својих институција (нпр. МАН), без реципроцитета.

36. Мађарска тражи споменике за невине мађарске жртве у Србији током Другог светског рата, без реципрочних споменика за српске невине жртве.

37. Мађарска оспорава свој статус агресора на српску територију током Другог светског рата.

38. Мађарска и даље сања о својим јужним границама на Сави и Дунаву („Делвидеку”).

39. Мађарска и као председавајућа земља ЕУ сања о Великој Мађарској од 64 жупаније (афера „тепих”)

40. Мађарска штити злочинце из Другог светског рата (афера „Кепиро“).

41. Мађарска рехабилитује злочинце из Другог светског рата (афера „Сомбатхељи”).

42. Мађарска са Војводином остварује специјалне односе, третирајући је као безмало независну државу, а не као саставни део Србије у којем су Срби двотрећинска већина.

43. Мађарска би била међу првима која би признала независност Војводине, уколико би то „неко“ у Новом Саду прогласио.

44. Мађарска се спрема да понови „подвиге” из Првог и Другог светског рата, када је била агресор на Србију, Југославију и Србе.

45. Ако Мађарска наговори неку власт у Србији да са њом потпише нови Уговор о измирењу и вечитом пријатељству (као 1940), биће то знак да је напад Мађарске на Србију, под овим или оним изговором, веома близу.

Драго Његован, политиколог и историчар, рођен 1955. у селу Лукавице, Босна и Херцеговина, некадашњи је асистент на Економском и предавач на Педагошком факултету. У Музеју Војводине у Новом Саду, где већ двадесет година ради као кустос, музејски саветник и виши научни сарадник, бави се новијом историјом Војводине. Аутор је, коаутор и приређивач више књига.

Извор: Фонд Слободан Јовановић

Напомена: Објављено на сајту Видовдан 28. октобра 2011. Текст уредило Уредништво Српског листа.

Преузето са сајта:Српски Лист

6 Коментари | 0 Трекбекови

Село Као Заједница

Генерална — Аутор svarog @ 14:51

НАШЕ СЕЛО КАО ЗАЈЕДНИЦА

Село као заједница претставља собом један животни организам,као и друге људске заједнице почевши од породице до државе.разне околности,психичке особине,поднебље,рад и занимање чине да се свако село посебно може посматрати и проучавати.С правом је речено ,,колико села толико обичаја“.Отуда свако село има своје карактерне особине,за неке се говори да су вредни, за друге да много лажу,да су лењи,гостољубиви,поносни,скромни,лукави,лопови итд.Ту не мора бити по среди крвно сродство-произилажење од истог родоначелника,јер у селу могу бити разне породице.Нас овом приликом интересује село као једна самостална и засебна целина која има свој међусобни живот одређен заједничким потребама сељака.Та страна сеоског живота је пребогати па и код разних села различита те би ово био један мали и површни покушај.

Село је насељено на једном уском простору са збијеним или растуреним кућама.Иако сваки сељак има своје имање-своју влаштину опет у доста својих потреба упућен је један на другога,на сложно одољевање невољама,на међусобно помагање,на учествовање у жалости и радости,на сложно збрињавање сиротиње и сирочади,па своје сеоске поседе које сви користе,на уговоре који сами сељаци доносе за своје село, одржавају и мењају.Све ово стварају код њих потребе искуством стечене.Њих не могу променити никакви закони писани далеко од села и њихове потреба.И ако свако село има нешто што га одваја од другог села може се говорити о нашем селу у опште,јер постоје извесне заједничке животне одлике код свих српских сељака и на те заједничке особине ми ћемо указати.

Свако село има скоро своју влаштину-беглук-комун-комуницу.То су шуме одакле сељаци праве куће,спремају огрев и ако имају одвише продају.Нарочито су за села важна пасишта,јер ретко има села где се не држи стока и поред онога што је подељено обавезно је имати бар мало заједничког,што село не дели.Тај део земљишта је немогућ за обрађивање или је на таквом месту да би делење његово затварало село-Даље, у селу немају сви једнаке стоке,те онај што има више косристи онога што нема,отуда израз ,,чије овце тога и планина“.Да се не би мислило да је неправда онога што нема,доста је напоменути,да се на селу судба у богатству мења,било вредношћу сиромашнијих а неадом богатијих,било задружношћу једне породице и инокоштином друге.У вези са комуном су напоји за стоку с којих се поји цела стока, те онда сеоски извори или бунари,заједнички путеви.О свему томе стара се село.Ономе где је потребан рад и поправак,скупљају се сви на заједнички рад.

Као заједничка је сеоска воденица која се зове ,,редовничка“ пошто се у њој меље по реду.Сељаци су сами израдили воденицу,сами је оправљају,управо мање оправке врши појединац кад меље а веће сви редовници заједно.

Како се наш сељак односи и како гледа на комуну и оне ствари што су заједничке?Не баш добро.Сигурније је и уређеније оно што припада појединцима,зато је ,,комуница земља,најгора земља.“

Село као заједница се окупља поводом свих потреба,разних наредаба,светковина,обичних седељки.На тим састанцима се често доносе одлуке,све што се тиче села.Интересантно је напоменути да се такве одлуке доносе сложно да сви пристану и ретко се узима принцип гласања,који је изгледа доцнијег доба.Свако село има једнога или два,три човека чија се реч уважава и који заступају село пред другима.Првак села не мора бити кмет,него неки угледнији човек.Ако се њему да поверења по неком питању,онда су на његову одлуку споразумни сви.

Највише где долази до изражаја сеоска заједница,јесте у раду тзв.моба.Реч моба изгледа долази од речи молити-молба.Тако у народним песмама ,,Мобу моли Бего Љубовићу“.Моба се скупља на тражење једнога сељака који не може сам вршити посао било да се ради о редовним годишњим пословима било да један посао не може се свршити без скупа.У први део иде најчешће,косидба,комишање кукуруза,берба винограда.Ови се послови изводе уз вселост и песму и означавајумале свечаности.Исто тако друга врста рада мобом као припремање грађе за кућу,горење кречане,подизање шлемења на кући праћено је,нарочито подизање шлемења рогова,великим весељем.Друга врста моби долази потстреком самих сељака.Кад је неко у тешком положају и не може да се помогне сами сељаци реше да се скупе на мобу.Најчешће се ради путем мобе оним породицама где се догодила нека несрећа,смртни случај,остала нејака сирочад.Некада мобеници узму од својих кућа и храну са собом,да неби излагали трошку онога што му раде.Моба никада не уради посао онако као своја рука.Њен рад је трањав,али су понеке породице упућене на мобу,и суседи се одазивају кадгод могу,јер сваки од њих може доћи до тога да му треба помагати и мобу купити.

У вези с мобом стоји и међусобно помагање наших сељака,односно помагање сиротиње.Ако у једном селу остану незбринута сирочад,сељаци налазе за потребу да им помогну не само мобом,него новцем и стварима.Онда је и постала она изрека ,,сиротињо и селу си тешка а камо ли кући у којој си“.Помаже се људима које задеси и штета,убије му град усев,полипшава му стока или је људи покољу.Мада скочи село и помогне настрадалима скоро увек у ономе у чему је оштећен,у чему га је убила штета.Ако се на пример некоме сломи во и он га прикоље,суседи разузму месо да би га помогли.Некад а узму месо па га не једу него га баце псима,а понесе га само да би показао солидарност,да не би испао из сеоског обичаја,јер је речено ,,боље је да погине село него обичај у селу“.То помагање огледа се и у свим догађајима једне куће где она није у могућности да сама изврши што је у вези с тим догађајима.Ту долази свадба,где већином учествују у домаћој радости сви суседи,но истовремено сносе и трошкове сви учесници.Ти трошкови се огледају у поклонима невести и другим трошковима сватовским,у доношењу хране на свадбу,у развођењу сватова ако долазе у село из удаљеног краја па морају преноћити:сељаци их сачекају близу куће девојачке и одатле свако поведе код своје куће по једног свата на преноћиште.За развођење сватова зна и наша народна песма ,,разведоше свате по конака,где двојицу а негде тројицу,гдје петину,гдје деветину да им љепше буде на конаку“.И приликом смртних случајева село је на помоћи оној породици где је мртвац.Обичај у неким крајевима да се оставе сви послови у селу док се мртвац не сахрани,нарочито ако је кућа са ову страну воде, ,,јер радови мушки изазивају падање града а женски трњење руку“.Сигурно има практични значај да се породица умрлога не остави сама.Исто тако ,,дворење“ чување мрца цеће ноћи има.

значај да се преко ноћи олакша жалост породици.Брига око мртвачког сандука,копање гроба и ношење мртваца увек брину сељаци.

Ни једна кућа у селу не може се замислити без ослањања на друге куће јер ма колико богата била опет бар у нечему мора оскудевати,или бар једнога часа доћи где јој је потребна услуга друге куће.Нису ту у питању изванреднији случајеви о којима смо већ напоменули,већ свакодневне потребе које искрсавају,од најмањих до највећих ствари.Ово се међусобно помагање нарочито огледа у позајмици у ,,наручу“ како се зове онај део позајмице који се позајми за употребу у раду.Ту долазе разне алатке за пољске радове или занате,а онда посуђе почевши од најмањих ствари,од бритве и чаше до рала и котла.Има ствари које само једна или две куће имају али се читаво село њиме користи иако их власници сматрају за својину јер су их они набавили,ипак други сељаци полажу неко право на њих односно да их могу добити за кратку употребу.Кантар већином има само једна кућа али се са њим служи цело село.Тако исто Пелагићев ,,Народни Учитељ“, ,,Лечник“ како га зову сељаци,и Вечити календар.Ове две књиге улазе у практичну употребу сељака,позајмљују се од оних што их имају.Такве ствари имају најбогатији домаћини у селу и они су познати или као људи ,,учињени“ или тврдице.Али мало је тако неучињених људи или бар врло мало је ових што никада неће учинити.Зато народ нема завист према газдама,јер од ,,нечијега добра није горе,него боље“.Онај што више има ради и више брине.Те газдинске куће су не само помагачи,него служе за углед у раду,штедњи,и свим добрим одликама.Оне су учитељи у речи и делу.

Како што се наруч увеек слободно тражи,тако исто и позајмице.У позајмице за разлику од наруча улазе све ствари које се узимају на употребу,и то не новац само,него све друго што треба људима.Зајмање новца је одувек било познато људима те и нашем народу.У једној народној стоји ,,зајмао бих благо у латина“.Новац се код сељака највише позајмљује.Некад у добра времена без сведока и без добити али са увек одређеним даном враћања,обично неким свецем(Митровдан,Ђурђевдан).Новац се узајмљује само у нужди:да се спасе част,да се купи нека потребна ствар.У погледу врађања постоји тачност,јер ко не враћа зајам тешко ће други пут добити.,,Није погинуо зајам но враћање“. Даље се позајмљује коњ,нарочито кад неко хоће сватов а ређе за пут.Одело се такође позајмљује.Ако човек иде негде где мора бити обучен лепо,а нема свога одела,он позајми од свога суседа.Било је случајева да позајми цело одело и обућу.Прича се да је власник на једној свадби,опоменуо једнога коме је позајмио чизме да лакше игра да не би поцепао његове чизме.Има хаљеетака (токе)које су биле ретке,једне у селу,да су их од власника стотине позајмљивали,кад им је била потребна.Некада се вршило и позајмљивање оружја и у законику књаза Данила предвиђено је колико има накнадити онај што сломи оружје власнку.Разне оскудице и сиромаштина гони сељака на позајмицу хране почевши од товара па до решета.Колико пута се позајмљује шоља соли да се осоли ручак.Колико је кућа чувено по томе што су из њих многи семе понели,да га врате кад роди.Има ствари-хране које се не позајмљује,него се даје на поклон,као нешто што се не може позајмити,нити има вредности за продају,на пример кисели купус,расо,какво пиће,туршија.За ово је слободан сусед затражити у суседа да му даде мало.Тако исто за болесника се не сме одбити када се тражи нешто као ,,понуда“.И то се даје бесплатно и без позајмице,као мед,воће,јаја.Разуме се све у малим количинама.

Постоје још обичаји удруживања две и некада и три породице у неком послу за извесно време.Инокоштина,а некада и друге потребе удруже сточарским пределима две породице да преко лета заједнички проведу у планини.То се зове ,,супона“.Супоници живе у једној колиби,заједно чувају стоку:један овце,други говеда.Супона је знак примасти између две породице.

Често се удруже две породице да преко лета заједнички обрађују земљу,нарочито у косидби и орању.Кад два сељака имају по једног вола онда их саставе да заједнички ору.То се зове ,,свата“или ,,спрега“.Поред овога даје се во на ,,узор“т.ј. богатији сељак даје вола у јесен другоме да га презими и с њиме ради.У сточарским крајевима постоји безброј сеоских начина да се користи сиромах који нема довољно стоке.Сиромашнији узме у јесен стоке од богатијег да је држи на ,,кесим“.Приплод од оваца остаје ономе ко држи овце, а вуна власнику оваца,док се приплод од говеди дели напола.Стока се даје на млекарину.Онај који има довољно стоке а нема чобанина,предаје је задружном сељаку да их преко лета и јесени чува,музе и скупља мрс.Одређену количину мрса преда власнику стоке,а други део користи.Задружнији а у имању оскуднији сељаци узимају земљу ,,наполи“те је обраде и плод с ње деле с власником.

У селу се врше разне размене предмета.Има ствари којима је тачно одређена одговарајућа вредност друге ствари.Овца и кошница се мења ,,глава за главу“,крава за пет оваца.У једној песмици се одређује вредност оки вина и даје објашњење неразмерности са кукурозом.,,Ока вина двије урметина,да не пије свака брука вина.“

Село је све до најновијег времеан било и војнички организовано и чинило собом војну јединицу,имајући у својој средини војне старешине.У данашње време,опет се појавило сеоско борбено иступање у борбу с комунистима.

ВЛАЈКО ВЛАХОВИЋ,1945

Нова Искра,Београд,Новембар,1997.,година V,број 48,стр.30-31

Додај коментар | 0 Трекбекови

Паралеле Између Мануовог И Душановог Законика

Генерална — Аутор svarog @ 19:30

Драгољуб П. Антић

РЕАЛНА ЗАСНОВАНОСТ ПАРАЛЕЛА ИЗМЕЂУ МАНУОВОГ ЗАКОНИКА И ЗАКОНИКА ЦАРА ДУШАНА

Вишедимензионалност анализираног питања

Попут тродимензионе слике предмета, која се формира на основу више снимака под различитим угловима, тако и закључак о неком историјском процесу мора да настане на основу више погледа са различитих гледишта. Утолико је јаснији закључак, уколико је у разматрање узето више независних приступа и резултата различитих научних дисциплина.

Пре више од 70 година је Илија Живанчевић утврдио низ паралела између Мануовог законика и Законика српског Цара Душана. Са гледишта званичне историјске науке, оваква теорија је неприхватљива и због тога је игнорисана, као што су појединачно негиране или игнорисане све друге теорије које иду у прилог оваквом начину размишљања.

Још читав век пре тога, руски научник Александар Фомич Вељтман (Александр Ф. Вельтман: Индо-Германы или Сайване, Москва, 1856) је на основу постојања многобројних сличности између описа народа у Тацитовој Германији, Словена и Индуса, указао на постојање заједничког индоевропског пранарода. Својим изузетно логичним и ефикасним приступом је реконструисао друштвено уређење, религију, митологију, језик и обичаје прастановника Европе и Медитерана и утврдио њихову велику сличност са садашњим словенским народом.

Археолошка открића у Подунављу су током 20. века донела безброј доказа о културном континуитету широког простора Балкана и Црноморске области током последњих десетак миленијума, а откриће трагова прве писмености и систематизација Винчанског писма коју је извршио Радивоје Пешић отворили су путеве истраживања ширења утицаја ове културе и њеног уграђивања у основе модерне европске цивилизације.

На крају 20. века се дефинитивно уобличава међународно призната лингвистичка теорија континуитета Индоевропљана – према којој су готово сви данашњи европски народи аутохтони на садашњим територијама – с којом се слажу и бројни припадници српске аутохтонистичке школе, шире словенске аутохтонистичке школе и многобројни савремени српски и словенски аутори. (Модерну варијанту ове теорије уобличио је италијански лингвиста Марио Алинеји (MarioAlinei) у делу: Originidellelingued’ Europa, Mulino, 1996. у коме је стао иза теорија о подунавском пореклу Словена. Детаљније о овоме видети у поглављу Луцијана Вуге Пешићев рад у светлу савремене теорије континуитета, с. 225-264 у зборнику Живот је љубав (о винчанском писму), Пешић и синови, Београд, 2002).

Немачки лингвиста Харалд Харман, који је прихватио теорију о настанку првог писма у Подунављу, формира теорију о два независна правца у развоју цивилизација. Уобичајени развојни пут, какав је најчешће свима познат (од бескласног друштва, преко класног раслојавања до урбанизације и формирања државе) Харман тумачи као модел који важи за Месопотамију. Он је утврдио да постоји и паралелни систем у Подунављу, где развој друштва иде делимично сличним путем, али у коначном резултату води ка формирању другачијег типа државне заједнице (Harald Haarmann: Geschichte der Sintflut – Auf den Spuren der frühen Zivilisationen, Verlag C. H. Beck, oHG, München, 2003). Тај нови систем он назива екуменом или егалитаријанским комонвелтом (према дефиницији енглеског научника Мајселса, кога Харман цитира (C.K.Maisels: EarlyCivilisation of the Old World – The formative histories of Egypt, the Levant, Mesopotamia, India and China, London / New York, 1999), тј. овај систем је довео до урбанизације у којој су насеља живела у хармонији са природним окружењем и комуницирала у привредном смислу са другим насељима, без формирања чвршће државне организације и без мешања једне заједнице у послове друге. Харманов “Дунавски модел цивилизације” у потпуности подржава теорије о аутохтоности Индоевропљана на Балкану и у Подунављу, односно о аутохтоности Словена (па и већине осталих европских народа) на садашњим територијама.

Истраживања антрополога Србољуба Живановића и поређења карактеристика костура кромањонаца и садашњег становништва, потврдила су аутохтоност и континуитет становништва Србије током периода од краја последњег леденог доба до данас.

Коначно, последњих година су палеоетногенетичари дошли до низа резултата који су у потпуности потврдили теорију континуитета и домородност наших предака на Балкану, као и велику генетску сродност са већином индоевропских народа.

Спрезањем свих наведених теорија добијају се изузетно прецизни обриси цивилизације Прве Европе од пре 8-10.000 година. У таквом светлу су, на изглед несхватљиве, паралеле између Мануовог законика и Законика Цара Душана сасвим логичне. Законик Цара Душана се мора сматрати озваничењем исконског народног обичајног права и његовим прилагођавањем новим облицима државе. У прилог тим паралелама говори и чињеница да су и други словенски народи имали своје старе законике, забележене у историјским изворима, као што су Љубушин суд, Закон судњи људем, Руска правда итд. (Драган Николић: Древноруско словенско право, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000).

Улога законика у друштвеном уређењу Прве Европе

Савремени руски лингвиста Вјачеслав Всеволодович Иванов (В.В.Иванов:Древнебалканские названия священого царя и символика царского ритуала, поглавље у зборнику [36], с. 6-13) је утврдио да трачко Рхс, Рас- потиче од индоевропског имена (свештеног) цара rē?’(=*rē?v’), а ово реконструише из староиндијског rájan – цар, латински rex, келтски rix, древноилирски ri, ríg – цар. Даље то повезује са старогрчким оOређго – провлачити праву линију од места субјекта (ректификација), латински regio – област, rectus – права линија. Он закључује да се израз односи на уопштени појам вишег вида власти (у санскрту sam-rāj – општи цар; sva-raj – цар сам по себи), да је се очувао код Келта и Италика а да се латинско rex јавља као еквивалент етрурског свештеног цара кроз латинску социјалну структуру наслеђену од Етрураца. Ови закључци лингвисте Иванова у великој мери подржавају Вељтманове анализе, према којима се основна улога владара Праиндоевропљана састојала у суђењу, дељењу правде (тј. у “одвајању добра од зла”). Сви наведени термини Иванова јављају се и у Вељтмановим студијама, иако је његов пут истраживања био другачији.

В.Н.Топоров (В.Н.Топоров: Славянские комментари к некоторым латинским архаизмам. Этимология 1972, с.12-19, Москва, 1974) даје аргументе у корист мишљења Иванова, јер повезује латински израз ērigere (уздизати се), словенску реч rezati и индоевропско rájas, као означавање (дељење) простора (дељење на регије). Значи, писмо је код Индоевропљана настало као резултат потребе да се раздели – одреди граница, тј. да се одреди власт и право, односно да се забележи Реч (Уговор). И данас је у српском уобичајено рећи да је порез разрезан, да је судија одрезао казну, а у обичном говору под изразом не зарезивати некога, подразумева се његово неуважавање.

Наведени резултати указују на исконске корене обичајног права и регулисања друштвених односа наших предака. Стара Европа је била заснована на ведској традицији (што је важно за теорију о настанку Прве Европе и Индоевропљана) и имала је кастинско друштвено уређење. Владарски државни слој (називан рајани, расани, раџани (рађани), арији, арјани) је у периодима мира управљао широким областима, које су се називале раџијама, расијама рашама. Владар се називао раја, раџа (рађа), сара, ригс, рекс, а рубне области су штитили припадници војног сталежа сари, сарби, рси, који су у својој области били господари – пани и формирали гупе, гупаније, сече, крајине. У случају појачаног притиска на неке крајеве, насупрот нападачима су се формирале војне крајине, у којима је постепено јачао утисак сарбског сталежа, па у тој чињеници и треба тражити разлог што се име тог сталежа почело користити као име народа наспрам грчког и римског ширења, и као такво ушло у историју. Због тога је име Срба и остало трајно име становништва Прве Европе у областима у којима су се шириле грчке државе и Римско Царство.

Живанчевићеве паралеле Мануов законик – Законик Цара Душана

Мануов законик је почео да се канонизује у 2. веку пре Христа, а процес је завршен у 2. веку (Почеци индијске мисли, приредила Рада Ивековић, Нолит, с. 21-22, Београд, 1991). Према хиндуистичком учењу, Ману је први човек и митски законодавац, први од 14 Мануа, свајам бхува (свајам – себе, бхува – бити, тј. самобитни), син Свајамбхуа (“самосуштинског” Брахме (Мифологический словарь, редактор Е.М.Мелетинский, с. 343, Большая Российская Энциклопедия и Лада – Маком, Москва, 1992). Са својих 10 синова прађапатија (махаришија) изродио је људски род и дао је људима законик (Манава дармашастра). Иза њега долази шест Мануа са вишом душом и велике моћи, а у првоме од њих – Svāarociša велике светлости (Ману I, чл. 61,62) – Живанчевић препознаје словенско божанство Сварожића. Први историјски утврђен Ману је седми Ману – Вајвасвата, еквивалент хришћанског Ноје (Вера Вучковачки-Савић: Енциклопедијски речник индијске митологије и религије, с. 168, Слово, Врбас, 1995).

Код Мануа се друштво дели на четири касте (varņa (боје): брамине (свештенике и учењаке, сличне келтским друидима или средњевековним српским монасима, па чак и «савршеним» богумилима из Тврткове Босне), кшатрије (војнике, чуваре реда и управљаче), вајшије (трговце, занатлије, земљораднике, и остале произвођаче), и шудре (кметове, себре, то јест, подкласу домородачког, индијског порекла) (на санксрту: Brâhman, Kshatriya, Vaishya, Shudra (Ману I, чл. 88-92), а слична класна подела постоји код Цара Душана (Живанчевић наводи чл. 72). И у Мануовом и Душановом законику, казне се свакој класи одмеравају друкчије за исто дело, за разлику од класичног римског права које третира сваког учесника у неком правном спору једнако. Мануов законик, као и Душанов, право је сматрао божанском творбом, саображеном Божијем, органском свету док су правни системи настали на римском праву законе ценили као дела људи – изузетних и повлашћених, али ипак људи. Римљани, и модерни Европљани своје су правне норме стално прилагођавали новонасталим потребама и ситуацијама, док су Арији и средњевековни Срби себе уподобљавали Закону – који је од сваког захтевао другачије обавезе, сходно Божијим (па и класним) даровима појединца. Живанчевић набраја и друге паралеле, као што су: вражда код Цара Душана и ваирадаја код Мануа (ваира – село, тј. врва или верв код Словена (Драган Николић: Древноруско словенско право, с. 151, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000); даја – дати; тј. ваирадаја је колективна казна за село, а то је и вражда); за убиство је код Мануа казна сатадаја (сата – сто), а код Цара Душана је њен износ 100 крава; слични принципи кажњавања постоји за отмицу жена из више касте; еквивалент за мазију (код Срба Васојевића вађење мазије задржало се у правној пракси до у 18. век) и котао код Мануа итд.

Сматра да је Законик Цара Душана заснован на византијском праву, што свакако треба узимати у обзир – али ни само византијско право се не може посматрати без сагледавања и разумевања његове индоевропске основе. Јустинијанов кодекс јесте готово препис многих римских правних аката, али, као што показује Димезил (Georges Dumezil, La religion romaine archaique, Payot, Paris 1987, у српском преводу Жорж Димезил, Древна римска религија, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1997) древност самог римског наслеђа не може се објаснити пуком каузалношћу римске повести. Илија Живанчевић је уочио велику сличност и српске средњевековне правне праксе са Мануовим закоником, којој се мора посветити одговарајућа пажња. Очигледно је да је и Душанов законик морао настати на бази уважавања обичајног права, које се миленијумима формирало и преносило кроз усмену епску поезију – а можда и ретким текстовима, уништеним у доба немањићке хришћанске ренесансе и потоњег пада под Турке (Наиме, за разлику, рецимо, од ирских калуђера који су приљежно сачували келтску прехришћанску предају, из неког разлога српски су њу пренебрегли, оријентишући се искључиво на позновизантијску, готово у потпуности црквену књижевност, а Турци су редовно палили и пљачкали српске манастирске и друге књижнице.)

У прилог овој могућности је и чест мотив у нашим народним песмама суђења “како књиге староставне кажу”, а јавља се и назив књиге инђијели (индијске?). Мада су брамини тачности и избегавања буквалности ради инсистирали на усменој предаји, као и друиди или српски народни паметари (памтише), чињеница јесте да се јавила потреба за бележењем кодекса, тако да су два, записана у размаку од преко две хиљаде година на растојању од много хиљада километара – Мануов и Душанов – слична духом а често и словом, што се не да тумачити никаквим изравним контактом и преносом, јер их од архајског доба једноставно није било. Вељтман у својим анализама такође показује да се трагови прастарих закона налазе и код других познатих старословенских законика (Руска правда код Руса, Љубушин суд код Чеха), што је познато и из других извора, нпр. Шафарикових Словенских древности (Paul Joseph Schafarik: Slawische Alterthümer, M. von Aerenfeld & H. Wuttke herausgegeben, Leipzig, I 1843., II 1844.Чешко издање: Joseph Schafarik: Slоvanské starožitnosti, okres první, Naklada Knĕhkupce Bedřicha Tempského, Praha,1862. Руско издање: П.Ј.Шафарик: Славянскія древности, Том I, Книга I-я, Москва, 1848).

Вељтманове паралеле Мануов законик – словенско обичајно право (цитат):

При судским заклетвама, за испитивање истинитости у Индији је служила ватра и вода и заклетве у жену и децу. “Има да судија нареди испитанику: узми руком ватру, или спусти руку у воду; или би полагао заклетву у жену и свако своје дете”.

“Кога ватра не сагори, вода не потопи, треба да се сматра невиним”. (Мануоов закон).
Иста таква заклетва у жену и децу и испитивање било је и код Словена.

У старом епу Суд Љубушин та испитивања су названа: пламен правдоречивости, светосудна вода.

У закону и уставу Српског Цара Стефана стоји:

“И ако неко преко суда тужи злочинца или гусара (по свему судећи термин из Козарских слобода (Kosar, Kosak – од коса, чупа) а не буде доказано, има да буде оправдање жељезо, које је поставио светли Цар, да га узму од црквених врата, од ватре и да га постави на свету трпезу”, тј. усијано жељезо (гвожђе) треба да се пренесе од црквених врата до престола”.

У Руском закону:

“Тако исто и у свим парницама и жалбама и клетвама, ако не буде истина, тада дати му жељезо; за несрећу до златне полугривне или гривне; ожежи ме, онда на воду; ако је мање од две гривне ићи му по својој куни” тј. ако кривица нија мања од златне полугривне, онда је то испитивање жељезом; ако је мања онда водом; мање од две гривне сребра могу се откупити количином новца. (Реч куна у Руском закону у општем значењу денегь – новац; некада је имала и неки облик као деныа. То је произашло од куницы, истоветног с латинским summa, а у складу са санскртским ganna и kunna – део, рачун, одлука, новац.)

У Индији лажно сведочење се кажњавало новчано, и исплаћивало бронзаним новцем, који се звао панас – у коме је лако било препознати руско пењази (пењази) или далматинско пињези, и реч пења (пеня) – новчана казна (латинско pena).

Набројане паралеле само су делић корпуса још живе усмене и писане предаје, лексике, етнолошких и етнопсихолошких особености, историјске и археолошке грађе, који захтева свеобухватну интердисциплинарну обраду и синтезу која ће, неминовно, довести у сумњу многе етаблиране научне, антрополошке, историјске, културне па и политичке «истине» – чије су упорно, вишевековно кривотворење Срби, Руси, Словени уопште, уз древне народе Кавказа, Средњег истока, и Индије, платили крвљу, срамотом и својином. Но, од оних који су пре нешто мање од два века увели појам «индогерманске» старине, наместо проучавања Прве Европе, старог Балкана и аријевског појаса од Алпа до Хиндукуша (уз присвајање аријског имена за нордике Северне Европе, упркос и данас живих мрких, динароидних Арија, домородних од Балкана до Хималаја) друго се не да ни очекивати; њихово је да раде свој посао, а честитих лингвиста, историчара, етнолога, социолога, уметника и духовника наш. Ничија није горела до зоре, па неће ни оних који су себи, понајвише преваром и силом, прибавили право да свет приказују како њима одговара – а не онаквим какав јесте, какав је био, и какав ће, Бог дао, опет бити.

Драгољуб П. Антић, рођен 1953. године у Београду је нуклеарни физичар (магистар техничке физике) запослен у Институту у Винчи. Аутор књига Континуитет винчанске цивилизације – од могућих хиперборејских корена до данас, Пешић и синови, Београд, 2002. и Винчанска Стара Европа и Срби, Пешић и синови, Београд, 2004. Објавио је више анализа, међу којима су Сима Лукин Лазић – Обилић изгубљеног боја са гер манском историјском школом, с. 5-36, предговор књизи Сима Лукин Лазић: Двије оскоруше, Пешић и синови, Београд, 1997, Миграциона ширења и гушења Винчанске и других Подунавских цивилизација и физичка реалност, с. 145-221 у зборнику Живот је љубав (О Винчанском писму), Пешић и синови, Београд, 2002, Порфирогенит и долазак Срба на Балкан, Некудим, г. 3, бр. 7, 2004, с. 5-16, Прва Европа, Некудим, г. 4, бр. 8/9,2005, с. 35-54, Техничко-физичка анализа Дунава као узрочника и препреке за миграције и војне походе, рад саопштен на скупу Митска река Дунав у организацији Центра за ми толошке студије, Велико Градиште, 2001, Порфирогенит и долазак Срба на Балкан, рад саопштен на научном скупу Дело византијског цара Константина VIIПорфирогенита – Између истине и заблуде, Ниш, 24. април 2004. Анализе физичко-техничке изводљивости Велике сеобе народа преведене и на руски: Было ли «Великое переселение»?, Старый город No, г. 7, бр. 264, 17. февраля 2005, с. 3-4, Саратов, Русија.

Напомена: Горњи чланак је дорађена верзија излагања на промоцији првог српског издања Мануовог Законика (превела с руског Дуња Матић, Српско-српско пријатељство, Београд 2006) одржаног 27. маја 2006. године, на Радничком универзитету Нови Београд.

(16. 7. 2006.)

5 Коментари | 0 Трекбекови

Духовни Темељи Светосавске Србије

Генерална — Аутор svarog @ 13:46

Др М. Спалајковић

Духовни темељи светосавске Србије

Само се из привидне смрти васкрсава. Распеће на Голготи још не значи смрт, правуи коначну. Доказ нам је Христов пример. Српски народ је често пута пропадао, али није никад пропао. Он се и сад, као после сваког тренутног распећа, опет поново враћа животу. Његова мученичка прошлост испуњена је сва Голготама. Али после сваке Голготе, уместо смрти, настајао је нови живот у коме је народна душа,очишћена од греха, зрачила још светлије. Она је нагонски још јаче стремила обнављању државе као највишег спољашњег симбола народне заједнице.Судбински ход српског голготског успона не могу нам објаснити историчари и социолози – опијени таштином свога знања и својих "научних" метода – никаквим географским, економским или макаквим материјалним чињеницама. Он би био необјашњив, кад не бисмо знали за све оне невидљиве и једино непроменљиве снаге српске чудотворне виталности, које су увек, после сваке нове Голготе,пристизале из дубоко скривених дубина само својног народног бића.У духовном јединству и непоколебљивости српске верске, друштвене и националне мисли, лежи извор оне државотворне моћи која је одржавала и спасавала Српство усредњем веку као и доцније. На том првобитном извору Србин је за сва времена одредио свој однос према Богу и људима, полажући у темеље свога народног бића:светосавску народну веру, патријархално схватање живота и поштовања предака,човештво и јунаштво однеговано у породичном задружном оквиру и опевано на народном језику заједничким уметничким генијем самог народа. На тим темељима је још од старина изграђена српска државна заједница, национално искристалисана у древним српским жупама и племенима, политички коначно уобличена усредњевековним српским државама, а нарочито у држави славних Немањића.Српска Голгота је отпочела од првога дана српског досељења у ове северо-западне крајеве старе Византије, на вечном раскршћу између Истока и Запада. Са највећим напорима Срби су подизали и одржавали своје државне зграде. У току векова онесу зидане и рушене, али духовни темељи српске народне заједнице остајали су нетакнути. Њих ни време ни догађаји нису могли начети. зато се српки народ и могао до данас одржати. Бранити те темеље с очајничким самопрегором и безпредаха – у садашњости и будућности, онако као и у прошлости – такав је од памтивека био и такав мора увек бити ВРХОВНИ ЗАКОН у животу српског народа."Трпи, душо, Бога ради". У тој народној изреци је највиши морални императив којисе нагонски намеће српском народу кад год су потребни надчовечански напори воље ради спаса Србије. Трпети, живећи стално у опасностима, и не роптати – то незначи седети скрштених руку и пасивно ишчекивати догађаје, то не значи мирити

се са злом јер је тобож таква Божја воља; то значи бранити храбро и отворено духовне вредности, то значи борити се до смрити за победу добра, и ни у једном тренутку не сумњати у активну помоћ Божју, пошто су за то сви услови испуњени.Другим речима, то значи: Имај поверења у Бога и стрпљења у себи, и Бог те неће напустити.Данас можда више него икад, српски народ је свестан тога најстаријег закона који управља његовом судбином а његов живот претвара у мит. Он га религиозно поштује и на тај начин се покорава Божјој вољи. Догод Срби буду тако радили, Богће им помагати. Није на памет речено да Бог чува Србију. Дубок верско-национални смисао те историске истине везан је за дно народне душе онако каошто је и њен етички корен у народном веровању дубоко усађен. Њу је светосавско православље освештало а српска историја већ неколико **** потврдила. Да ли су нашим ученим скептицима и надри-филозофима потребни, после свега тога, још икакви "научнији" докази? Њих им неће пружити ни позитивизам Огиста Конта, ниеволуционизам Херберта Спенсера, ни историски материјализам Карла Маркса.Српском народу није ни потребна таква "наука"; њему је стало до врховногморалног закона који управља његовим животом.***Као што је у реалној политици народни инстинкт извор политичке мудрости, тако је и у народној етици национални мит филозофска ризница скривеног благанародне душе.Још пре Косова српски народ је изградио своју националну културу и створио своју државу. То стварање није извршила нека несвесна људска маса којом управља психологија гомила, него једна органски одређена и уобличена заједница код које се, у току њеног животног развоја на основу властитих закона, образовала свест осамосвојном народном бићу као и о материјалним и духовним тежњама народнецелине споља уоквирене државним облицима. Две временске метафоре и два просторна облика – Зета и Рашка, Србија и Црна Гора – симболи су једне увек исте и вечне српске осовине. Као некад Рашка и Зета, после погибије на Косову, тако и сад Србија и Црна Гора, после државног слома, проваљују у суђеном часу врата смрти и предњаче Српству на праисториском путу голготског успона. На Цетињу као и у Београду распламтела се буктиња националне свести и одјекнуо је мушки глас о одлучној заједници Србије и Црне Горе у одбрани смртно угроженогСрпства.У том судбоносном часу, Црна Гора је као и Србија, подигла очи небу и, са врха своје калаварије, произнела своју топлу молитву за спасење Српства...

Нема тога који се није стресао од ужаса, сагледавши крваве ране Црне Горе и голготска страдања њеног униженог, опљачканог и распетог становништва. Ни мрачни кршеви нису могли сакрити страшну слику Титових сатанских недела почињених за рачун безбожничке бољшевичке Москве и бездушног мамонског Лондона. Немачком војнику постала је Црна Гора још ближа усред њене сетне усамљености где се, у гробној тишини, ни јауци нису више разлегали. Његово се срце испунило тугом пред неизмерним болом те у црно завијене земље где су, од људске свирепости, и гусле умукнуле. Са распламтелим гневом у грудима немачки се крсташ, од стене до стене, пробијао кроз врлети, прогањајући крвожедненечастиве звери у људском облику... Далеко у долини чује се жубор Таре.Разбијени чопори крволочних комуниста беже у том правцу. Црна Гора ће одахнути. Куцнуо је судбински час, пун значаја за будућност српског народа, – час спасења Црне Горе и завршетка њене Голготе. Са захвалношћу црна брда поздрављају немачког победника...Црна Гора је одувек била колевка српске државне мисли. Пре осам векова у њој се родио крај реке Бистрице – у данашњој Подгорици – Стеван Немања, оснивач прве српске државе и отац најстарије народне династије. Црногорски горштаци су без престанка били и увек остали највернији и најхрабрији чувари српских расних врлина. Док су у току времена други српски крајеви губили независност и пропадали, Црна Гора није никад престајала да буде гнездо српске слободе.Црногорац је остао веран и прастарој социјалној установи српског живота,породичној задрузи, па чак и у пространијем облику него у другим крајевима Српства, у облику племена која се деле на братства и колена. Задруга је породична заједница, а племе је још нешто више: оно је ратничка заједница у којој се за старешину бира најхрабрији. У задрузи се старешина одређује по старости или према памети, а у племенима према јунаштву. И тај племенски облик друштвеног живота тамо где се још од старина у Црној Гори задржао не може се приписати случају. Он открива психолошко порекло државотворног нагона органски урођеногЦрногорца уопште.***У чему је значај Црне Горе за Српство?Црна Гора је мала али драгоцена и мора се Српству сачувати. Она је драгоцена вредност у моралном и духовном смислу, не само за Србе него и за друге европске народе. У срцу Европе, она је, као у некој великој рударској области, оно мало поље из кога се ваде дијаманти. Црна Гора нам је у живим обрасцима показала шта је виши човек или – према Ничеовом фантастичном изразу – "надчовек", то јест,шта је прави човек или – као што га Карлајл назива – "херој". Црна Гора нам је дала

пуно светлих и савршених примера таквог човека. Да поменемо само из новијег времена војводу Марка Миљанова и његове "примере чојства и jунаштва", а из најновијег – генерала Блажа Ђукановића, Баја Станишића, Крста Поповића, ЂорђаЛашића, Павла Ђуришића, и толике друге црногорске јунаке – мученике који суодлучно устали у одбрану српског народа и народних светиња...И овога **** се потврдило да се Његош могао само у Црној Гори родити, да се"Горски Вијенац" могао само на Ловћену испевати. Може ли се замислити Српство без Црне Горе, а српска поезија без "Горског Вијенца"!Песничко осећање је код Црногораца развијеније него код осталих делова српског народа. Врхунац песничке генијалности је достигнут у Његошевом "ГорскомВијенцу". У Његошевој замисли постоји један највиши образац српског човека.Насликати основне потезе његовог духовног лика, то је главни предмет Његошевог уметничког дела.Племенитост и витештво јесу одлике таквог вишег људског типа. Херој је по својој природи заштитник слабих и нејаких. Он је увек готов да стави своју надмоћонст услужбу правде и човечности, па ма и по цену живота. Управо, само такав живот зањега има смисла.Нигде као у Црној Гори српски народ није у толикој мери остварио такву људску синтезу. Етос је и мерило и садржина њена. Без етоса надчовек је чудовиште, а херој обична "бештија". Прави човек и јунак – утеловљење потпуне човечности – најудаљенији је од животиње а најближи Богу. Људски живот је већином кратак зауспон до те приближне средине изнад које се човек не може више уздизати. Живот је тешка и непрекидна борба, а у животу човека-јунака најтежа је борба са самим собом. Зато такав човек и јесте херој.У дну срца сваког хероја букти вазда племенити пламен љубави и самилости. Без љубави нема истинског човештва; без хришћанства нема правог јунаштва. У томе је највиша филозофија Његошева.Зидати своју срећу на несрећи других не само што није – ни по Ничеу, ни по Карлајлу – надчовечански ни херојски, него је у највећој мери доказ нечовештва и нејунаштва. Где тога има, ту културе нема. Правило је једно за народе као и запоједине људе.Само "чојство и јунаштво" а не богатство и политичко коцкарство, – само храбрости племенита дела уливају Црногорцима дивљење и поштовање. У очима Црногораца право људско биће не представља човек од костију и меса, него човек од части и морала. У Црној Гори жене су као и људи. Оне су пуне неисплаканих суза, јер никад не плачу. Оне или наричу или запевају

***Његошев стваралачки геније напајао се на оном истом праизвору у коме је одискони превирала духовност српског народног бића, тајанствена као понор,неисцрпна као "бездна" у песниковој "Лучи Микрокозма". У Његошевом "ГорскомВијенцу" стихијски се слила величанствена горостасност песничког генија Црне Горе са језивом стравичношћу српске народне душе, и из надземаљског чара тога божанственог спева заблистала је царска – златом и драгим камењем оперважена – вечна круна српске епске поезије.Праунук Његошев, Краљ Александар, имао је скупоцену библиотеку у којој је биловеома ретких издања, нарочито из француске књижевности почев од седамнаестогвека па до најновијих времена. Између осталих реткости, Краљ је имао и један део"Горског Вијенца" у Његошевом рукопису у изванредно лепом повезу од црвенекоже. Показујући ми ту неоцењиву српску реликвију, Краљ ме је упитао шта мислим о њеној вредности.- У новцу или са гледишта националног?- Не, не... Какав новац! рече Краљ.- Онда ћу вам без и најмањег оклевања казати шта мислим... Српски народ може живети без Југославије, али не може без "Горског Вијенца". И онда кад ње нестане,Његош ће остати вечно са Србима.Краљ Александар је знао моје мишљење о Југославији, онаквој каква нам је наконференцији у Паризу, нарочито од стране Енглеза, била наметнута.- Имате право...

(Аутор је министар у пензији;"Српски народ", Београд, 22. јануар 1944

4 Коментари | 0 Трекбекови

Најстарији Помени Срба На Античким Картама Балканског Полуострва

Генерална — Аутор svarog @ 15:51

Најстарији помени Срба на античким картама балканског полуострва

Небојша Озимић, историчар
Ниш, Србија

О проблему најранијих помена Срба на Балканском полуострву као и о њиховом наводном досељавању на просторе око Дунава у 6. столећу, било је много говора и различитих интерпретација које најчешће нису кореспондирале са историјским подацима. Задатак овог рада је да покуша да утврди најраније помене Срба на просторима Балканског полуострва у ужем смислу.
Најпре треба нагласити чињеницу коју наводи Константин Јиречек да се етноним Словен среће на просторима Балкана тек у 6. столећу1. Он чак наглашава за име Словен да ''то име, за тај народ, није било у употреби пре 6.века. А до 6.века под тим именом (Словени) код суседа на западу и на југу свуда је познато.''2 Кога онда антички писци, а са њима и картографи, идентификују на простору Балкана? Који су то народи које ће генерално касније прозвати Словенима? Јиречек на ова питања даје делимично одговор тврдећи да су ''Словени раније били познати као Венеди, Винди,Анти и Скити''3
Мавро Орбини наводи да се ''из Скандинавије, око 1460. пре Христа, Словени исељавају и шире по бескрајној Сарматији, појављујући се под различитим именима – Венеди, Словени, Анти, Верли (Ерули), Алани (Масагети), Хири, Скири, Сирби, Даке...'' док на Балкану међу Словене, које сам у свом делу јасно идентификује искључиво као Србе, убраја и Илире, Трачане, Споре, Росолане, Рашане.4 На истом делу Орбини идентификује као Србе Енете, Трачане, Ските, Дарданце, Венде, Анте и Споре.5
Навешћемо само неке од познатијих картографа из периода 1- 4. столећа који су у својим радовима оставили податке о распростирању Срба широм како Балканског полуострва, тако и тада познатог насељеног света. ПЛИНИЈЕ СТАРИЈИ
Плиније Старији (1.столеће после Христа ) сачувао је многе топониме везане за Србе и њихова насеља. Тако он на Балканском полуострву проналази место Сербинум6 (Serbbinum) у Панонији, Вендум (Vendum) на горњој Драви као и Серретес (Serretes) и Осерриатес (Oserriates) на Сави. Томо Маретић поводом Плинијевих Венета око Висле каже да је ''сасвим сигурно да Плинијеви Венеди значе само један огранак славенског народа''.7 Поред локализације Венета око Лоаре у Галији, јасно је да о Венетима у Горњем Јадрану – укључујући провинцију Венетиа са главним градом Венецијом представља српску насеобину.8 Са своје стране, Тацит бележи у делу ''Германија'': ''Не знам поуздано да ли да Пеукине, Венеде, и Фине убројим у Германе или Сармате''9 Па ипак, Плиније је, поред места Сербинос у Панонији документовао сличне топониме у Закавказју (Сервии) као и Месопотамији10. Плиније нам је оставио и сазнање о постојању српског града на Криму (Сарбацон) као и о насељу Серберион – у које се налазило на ушћу Дона у Азовско море.11 Сазнања Плинија и Птоломеја коришћена су при изради Ортелијусове карте Паноније и Илирика из 1590. године.

ПОМПОНИЈЕ МЕЛА
Читаво столеће пре Птоломеја драгоцене податке о географском положају Срба у прикавкаском басену оставио је Помпоније Мела, римски географ, који је 43. године после Христа написао дело у три књиге под називом ''Опис земље''. Ово дело нам доноси сазнања далеко старија од самог Меле и у њему се, поред осталог, на источном црноморском приморју наводе, поред осталих и племена племе Серри. Овим именом се на много места означавају управо Срби. На овом простору још је Херодот одређену планину назвао Монте Серрорум (или, у слободном преводу, Српска планина) а она би се могла лоцирати као данашња планина Балкан. Нешто јужније Херодот наводи још један топоним (Трибалска равница 12) који упућује на Србе који су дуго времена у различитим изворима називани Трибалима. Многи проучаваоци Херодотовог дела једногласни су у закључку да појам Трибалска равница подразумева Подунавље и Срем13. Помпоније Мела помиње и насеље Сербинос/ Сервинос у Панонији.14
Занимљиво је да племе Серра, Серба многи истраживачи смештају између северозападног Кавказа и источне обале Азовског мора што у потпуности одговара Плинијевом географском смештању Срба које наводи као Серби, Серреи. Дакле, подаци које су навели Помпоније Мела у ''Опису земље'' и Плиније Старији у делу ''Исторја природе'', а оба аутора су живела и стварала у 1. столећу после Христа, доводе нас до сазнања да су Срби били на просторима Балканског полуострва и шире још пре Христа! КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ
Александријски географ Клаудије Птоломеј доноси још богатије картографске приказе српских насеобина. Стварајући своју карту света средином 2. столећа после Христа, Птоломеј се у великој мери ослањао на картографске податке Марина из Тира (100. године после Христа). Птоломеј на својој мапи, на територији Балканског полуострва, наводи топониме несумњиво српског порекла. Тако се недалеко од данашњег Сиска налази Сербинум (Serbinum), на картама Римског царства назван и Сервитиум (Servitium). На овој карти Срби су забележени као Венети. Тако се недалеко од Купе налази насеље Вендум а око данашњег Липљана Венденис 15. Шире гледано, Птоломеј именом налази Србе (Сербои) у области Кавказа, а тај податак потврђују и други картографи пре њега (Помпоније Мела и Плиније Старији).
На копији је уочљиво насеље Венденис Јужно од простора данашње Србије и Балканског полутотока , Птоломеј бележи у Мауретанији близу маолазијског града Цезареје српски град Сербетос - Сербетис. О овом месту писали су Милош Милојевић, Сима Лукин – Лазић и Олга Пјановић који су дошли до закључка да су Срби са ових простора северне Африке прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво16. Недалеко од овог града налази се познато Сербонијско језеро о коме нам податке остављају Херодот17 и Диодор Сицилијски 18. Описи ове двојице писаца су истоветни – језеро је дугуљастог облика с тиме што Диодор наглашава да је дубина језера ''чудновата''. О њему Диодор још пише: ''Тако се површина језера стапа у једно с тереном који га окружује и како више погледом ока не може да се разликује, целе војске, чије вође ово место нису познавале, нестале су удаљивши се са правог пута''. За ово језеро Птоломеј као да није знао.
Птоломеј бележи на својој карти на обалама југоисточног Црног мора град Србицу (Серрбанисса) с тим што је, у немогућности да напише глас – ц , којег у грчком нема, употребио као еквивалент два – сс.
Да не постоји ни једна друга сачувана мапа осим Птоломејеве опет би се отворила бројна питања у вези са наведеним топонимима. Јер топоними који упућују на Венде налазе се широм данас познатог света и увек су директно повезани са Србима. Клаудије Птоломеј је под Вендима подразумевао Словене које бележи уз западне обале Балтичког мора док је за Германе уобичајено да Србе називају Вендима, Виндима баш као што ће Германи, само за Србе, постати Немци – они које Срби не могу разумети. Те исте Венде Полибије смешта у приобални појас Јадранског мора, записујући следеће:
''Област уз Адрију населило је друго, веома старо племе, зову се Венети и по обичајима и одећи се мало разликују од Келта али говоре, другим језиком.'' 19 ПОЈТИНГЕРОВА МАПА
Ова мапа света је копија једног римског итинерара из 3. века после Христа. Нама је позната преко копије из 13. века, пронађене у бенедиктанском манастиру Тегернзе у Баварској, а име је добила по немачком хуманисти Конраду Појтингеру који се спремао да је објави и први је изнео у научну јавност. Ова мапа је дужине 7 метара и доноси нам податак да се око данашњег Скадра (Албанија) налазило насеље Понс Сервили. Дуго је покушавано да се ово име објасни грубом етимологијом да је то био пут којим је ишло робље (лат. Сервус, и – роб) као да другим друмовима света није вођено робље па ипак нису добили овакав назив.
На Појтингеровој мапи још је видљиво насеље Венденис на данашњем Косову и Метохији који, заједно са Понс Сервили, данас сведочи о раном постојању Срба тамо где их данас има све мање. ПРОЧИШЋЕЊЕ
Свакако да је сваки иоле озбиљнији историчар био упознат са овим подацима јер за њих свако зна. Треба нагласити да се, заправо, овде не ради о непознавању података које смо изнели у врло оскудном обиму, већ о игнорантском ставу припадника једне историјске школе који су сва, па и највиша звања – академика, добили на претпоставци да је јужна скупина Словена населила Балкан у 6. и 7. веку. Иако је нових доказа о још старијој историји Срба, сведоци смо, из године у годину све више, још увек се у уџбеницима деца подучавају нетачности о сеоби народа.
Историјска наука на светском нивоу вапи за поновним ишчитавањем и тумачењем историјских извора и у већини случајева то је проблем који се решава у ходу. Наша национална историја има потребу за најхитнијим могућим резовима јер су Срби, по ко зна који пут, у једној пародичној ситуацији: док се скоро сви народи Европе и света труде да на сваки начин себи обезбеде што дубље историјске корене па макар их и немали, Срби се, са друге стране , одричу добрих 1500 – 2000 година сопствене историје.(Са овим податком се неће сложити многи, мишљења да је српска прошлост још дубља) На тај начин, српски народ је себи обезбедио улогу младог народа који куца на врата великих народа очекујући да буде, као такав, од таквих, примљен у Европску заједницу што је само по себи парадокс.
Српској историји и, посебно, српским историчарима, предстоји једно велико прочишћење како би напокон испливала права историја Срба на видело и била стављена под окриље институција. Као што смо у овом раду видели, за тако нешто дефинитивно има материјала и потребе.

Напомене
1	К.Јиречек, Историја Срба, I- II, књ.I, Београд, 1952, 37 ( у даљем тексту Јиречек, I)
2	Јиречек, I, 37
3	Јиречек, I, 37-38
4	M.Orbini, Il reglo dell Sklavi, Pesara, 1609.,139-140
5	Orbini, 140
6	Све корене топонима у овом делу подвукао аутор.
7	T.Maretić, Slaveni u davnini,Zagreb, 1889, 15 ( у даљем тексту Maretić )
8	Maretić, 15
9	Тацит , Германија , 46
10	Клаудије Птоломеј, Космографија, V, 9
11	M. Јовић, Срби пре Срба , Доротеус , Краљево , 2002., 166-167
12	Herodot, Istorija, IV, 49
13	Јовић, 153 - 154
14	Јовић, 166
15	Ptol., 3.9.4.
16	О.Л.Пјановић , Срби...народ најстарији, КИЗ ДОСИЈЕ, Београд, 1991., 82
17	Herodot, Istorija, II, 6 ; III,5
18	Diodor, Istorijska biblioteka, I , 30
19	Полибије, Историје, II , 17

1 Коментари | 0 Трекбекови

«	Мај 2012					»
По	Ут	Ср	Че	Пе	Су	Не
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

Преузето из:Српско Наслеђе,Број 3,март 1998

Драго Његован СРБИ И МАЂАРИ

Погледајмо зато хронологију мађарске антисрпске политике од средине 19. века до 2011:

2. Мађари су топовима са Петроварадинске тврђаве 12. јуна 1849. уништили град Нови Сад.

5. Године 1908. извршили су, заједно са Аустријанцима, противправну анексију Босне и Херцеговине.

14. Беспоштедно су пљачкали становнике српске и јеврејске националности.

15. Приступили су денационализацији, то јест мађаризацији Буњеваца.

16. До 1948. године исплатили су само 26% ратне штете, а потом су престали плаћати. Тај дуг постоји и данас.

17. После сукоба Информбироа са Југославијом прогонили су словенске мањине у својој земљи, посебно Србе.

18. Током разбијања и распада Југославије 90-тих година 20. века, Мађарска је наоружавала хрватске сепаратисте и подржавала све антисрпске покрете у Југославији.

19. Мађарска је међу првима признала отцепљење Хрватске, помагала и подстицала прогон Срба из Хрватске и уништење Републике Српске Крајине.

20. Мађарска је била, и остала, против Републике Српске као аутономног ентитета у Босни и Херцеговини.

21. Мађарска је подржала сепаратизам Албанаца у српској јужној Покрајини Косову и Метохији.

24. Мађарска изражава недобронамерну бригу за остваривање и увећавање аутономности Војводине, што је унутрашње питање државног уређења Републике Србије.

26. Мађарска толерише отворене реваншистичке покрете у својој земљи (Покрет 64 жупаније, Мађарска гарда и друге), који прете територијалном интегритету Србије.

27. Мађарска настоји да ревидира историју Другог светског рата, у коме је она била на страни нацизма и агресор.

29. Мађарска захтева да у томе учествује и Србија; чак да тим жртвама подигне споменике на својој територији.

30. Мађарска захтева да јој се Србија извини за низ узастопних агресија које је Мађарска починила против Србије. Ово још није виђено у историји.

31. Мађарска своје аспирације према српским територијама изражава на безброј начина у доба мира, а у доба рата агресијом и окупацијом.

33. Мађарска је једностраним актом, то јест законом из 2010. дала своје држављанство Мађарима који су држављани Србије, без реципроцитета.

35. Мађарска на територији Србије оснива подружнице својих институција (нпр. МАН), без реципроцитета.

36. Мађарска тражи споменике за невине мађарске жртве у Србији током Другог светског рата, без реципрочних споменика за српске невине жртве.

37. Мађарска оспорава свој статус агресора на српску територију током Другог светског рата.

38. Мађарска и даље сања о својим јужним границама на Сави и Дунаву („Делвидеку”).

39. Мађарска и као председавајућа земља ЕУ сања о Великој Мађарској од 64 жупаније (афера „тепих”)

40. Мађарска штити злочинце из Другог светског рата (афера „Кепиро“).

41. Мађарска рехабилитује злочинце из Другог светског рата (афера „Сомбатхељи”).

43. Мађарска би била међу првима која би признала независност Војводине, уколико би то „неко“ у Новом Саду прогласио.

44. Мађарска се спрема да понови „подвиге” из Првог и Другог светског рата, када је била агресор на Србију, Југославију и Србе.

Извор: Фонд Слободан Јовановић

Напомена: Објављено на сајту Видовдан 28. октобра 2011. Текст уредило Уредништво Српског листа.

Преузето са сајта:Српски Лист

Драгољуб П. Антић

Вишедимензионалност анализираног питања

Улога законика у друштвеном уређењу Прве Европе

Живанчевићеве паралеле Мануов законик – Законик Цара Душана

Вељтманове паралеле Мануов законик – словенско обичајно право (цитат):

“Кога ватра не сагори, вода не потопи, треба да се сматра невиним”. (Мануоов закон).Иста таква заклетва у жену и децу и испитивање било је и код Словена.

У старом епу Суд Љубушин та испитивања су названа: пламен правдоречивости, светосудна вода.

У закону и уставу Српског Цара Стефана стоји:

У Руском закону:

(16. 7. 2006.)

Драго Његован
СРБИ И МАЂАРИ

“Кога ватра не сагори, вода не потопи, треба да се сматра невиним”. (Мануоов закон).
Иста таква заклетва у жену и децу и испитивање било је и код Словена.