Идеологија Србског Национализма

06 ÐÐ, 2012

Паралеле Између Мануовог И Душановог Законика

Генерална — Аутор svarog @ 19:30

Драгољуб П. Антић

РЕАЛНА ЗАСНОВАНОСТ ПАРАЛЕЛА ИЗМЕЂУ МАНУОВОГ ЗАКОНИКА И ЗАКОНИКА ЦАРА ДУШАНА

Вишедимензионалност анализираног питања

Попут тродимензионе слике предмета, која се формира на основу више снимака под различитим угловима, тако и закључак о неком историјском процесу мора да настане на основу више погледа са различитих гледишта. Утолико је јаснији закључак, уколико је у разматрање узето више независних приступа и резултата различитих научних дисциплина.

Пре више од 70 година је Илија Живанчевић утврдио низ паралела између Мануовог законика и Законика српског Цара Душана. Са гледишта званичне историјске науке, оваква теорија је неприхватљива и због тога је игнорисана, као што су појединачно негиране или игнорисане све друге теорије које иду у прилог оваквом начину размишљања.

Још читав век пре тога, руски научник Александар Фомич Вељтман (Александр Ф. Вельтман: Индо-Германы или Сайване, Москва, 1856) је на основу постојања многобројних сличности између описа народа у Тацитовој Германији, Словена и Индуса, указао на постојање заједничког индоевропског пранарода. Својим изузетно логичним и ефикасним приступом је реконструисао друштвено уре­ђење, религију, мито­ло­гију, језик и обичаје прастановника Европе и Медитерана и утврдио њихову велику сличност са садашњим словенским народом.

Археолошка открића у Подунављу су током 20. века донела безброј доказа о културном континуитету широког простора Балкана и Црноморске области током последњих десетак миленијума, а откриће трагова прве писмености и систематизација Винчанског писма коју је извршио Радивоје Пешић отворили су путеве истраживања ширења утицаја ове културе и њеног уграђивања у основе модерне европске цивилизације.

На крају 20. века се дефинитивно уобличава међународно призната лингвистичка теорија континуитета Индоевропљана – према којој су готово сви данашњи европски народи аутохтони на садашњим територијама – с којом се слажу и бројни припадници српске аутохтонистичке школе, шире словенске ауто­хтонистичке школе и многобројни савремени српски и словенски аутори. (Модерну варијанту ове теорије уобличио је италијански лингвиста Марио Алинеји (MarioAlinei) у делу: Originidellelingued’ Europa, Mulino, 1996. у коме је стао иза теорија о подунавском пореклу Словена. Детаљније о овоме видети у поглављу Луцијана Вуге Пешићев рад у светлу савремене теорије континуитета, с. 225-264 у зборнику Живот је љубав (о винчанском писму), Пешић и синови, Београд, 2002).

Немачки лингвиста Харалд Харман, који је прихва­тио теорију о настанку првог писма у Подунављу, формира теорију о два независна правца у развоју цивилизација. Уобичајени развојни пут, какав је нај­чешће свима познат (од бескласног друштва, преко класног раслојавања до урбанизације и фор­мирања државе) Харман тумачи као модел који важи за Месопотамију. Он је утврдио да постоји и пара­лелни систем у Подунављу, где развој друштва иде делимично сличним путем, али у коначном резултату води ка формирању другачијег типа државне заједнице (Harald Haarmann: Geschichte der Sintflut – Auf den Spuren der frühen Zivilisationen, Verlag C. H. Beck, oHG, München, 2003). Тај но­ви систем он назива екуменом или егалитаријанским комонвел­том (према дефиницији енглеског научника Мај­селса, кога Харман цитира (C.K.Maisels: EarlyCivilisation of the Old World – The formative histories of Egypt, the Levant, Mesopotamia, India and China, London / New York, 1999), тј. овај систем је довео до урбанизације у којој су насеља живела у хармонији са природним окружењем и ко­муницирала у привредном смислу са другим насељима, без формирања чвршће државне орга­низације и без мешања једне за­једнице у послове друге. Харманов “Дунавски модел цивили­зације” у потпуности по­др­жа­ва теорије о аутохтоности Индо­ев­роп­љана на Бал­ка­ну и у Подунављу, односно о аутохтоности Словена (па и већине осталих европских народа) на садаш­њим територијама.

Истраживања антрополога Србољуба Живановића и поређења карактеристика костура кромањонаца и садашњег становништва, потврдила су аутохтоност и континуитет станов­ништва Србије током периода од краја последњег леденог доба до данас.

Коначно, последњих година су палеоетногенетичари дошли до низа резултата који су у потпуности потврдили теорију континуитета и домородност наших предака на Балкану, као и велику генетску сродност са већином индоевропских народа.

Спрезањем свих наведених теорија добијају се изузетно прецизни обриси цивилизације Прве Европе од пре 8-10.000 година. У таквом светлу су, на изглед несхватљиве, паралеле између Мануовог законика и Законика Цара Душана сасвим логичне. Законик Цара Душана се мора сматрати озваничењем исконског народног обичајног права и његовим прилагођавањем новим облицима државе. У прилог тим паралелама говори и чињеница да су и други словенски народи имали своје старе законике, забележене у историјским изворима, као што су Љубушин суд, Закон судњи људем, Руска правда итд. (Драган Николић: Древноруско словенско право, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000).

Улога законика у друштвеном уређењу Прве Европе

Савремени руски лингвиста Вјачеслав Всеволо­дович Ива­нов (В.В.Иванов:Древнебалканские названия священого царя и сим­во­ли­ка царского ритуала, поглавље у зборнику [36], с. 6-13) је утврдио да трачко Рхс­, Рас- потиче од индоев­роп­ског имена (свеш­теног) цара rē?’(=*rē?v’), а ово реконструише из старо­индијског rájan – цар, ла­тински rex, келтски rix, древноилирски ri, ríg – цар. Даље то повезује са старо­грчким оOређго – провлачити праву линију од места субјекта (ректи­фикација), латински regio – област, rectus – права линија. Он закључује да се израз односи на уопштени појам вишег вида власти (у санскрту sam-rāj – општи цар; sva-raj – цар сам по себи), да је се очувао код Келта и Италика а да се латинско rex јавља као екви­валент етрур­ског свеште­ног цара кроз латинску соци­јал­ну структуру наслеђену од Етрураца. Ови закључци лингвисте Иванова у великој мери подржавају Вељтманове анализе, према којима се основна улога вла­дара Праиндоевропљана састојала у суђењу, дељењу правде (тј. у “одвајању до­бра од зла”). Сви наведени термини Иванова јављају се и у Вељтмановим студијама, иако је његов пут истражи­вања био другачији.

В.Н.Топоров (В.Н.Топоров: Славянские комментари к некоторым латин­ским арха­измам. Этимология 1972, с.12-19, Москва, 1974) даје аргументе у корист миш­ље­ња Иванова, јер повезује латински израз ērigere (уздизати се), словенску реч rezati и индо­ев­ропско rájas, као озна­чавање (дељење) простора (де­љење на регије). Зна­чи, писмо је код Индоевропљана настало као резултат потребе да се раздели – одре­ди граница, тј. да се одреди власт и право, од­но­с­но да се забележи Реч (Уговор). И данас је у српском уоби­ча­јено рећи да је порез разрезан, да је судија одрезао казну, а у обичном говору под изразом не зарезивати некога, под­разу­мева се његово неуважавање.

Наведени резултати указују на исконске корене обичајног права и регулисања друш­твених односа наших предака. Стара Европа је била заснована на ведској традицији (што је важно за теорију о настанку Прве Европе и Индоевропљана) и имала је кастинско друштвено уређење. Владарски државни слој (на­зи­ван рајани, расани, ра­џани (рађани), арији, арјани) је у пери­одима мира управљао широким об­лас­тима, које су се називале раџијама, расијама рашама. Владар се називао раја, раџа (рађа), сара, ригс, рекс, а рубне области су штитили припадници војног сталежа сари, сарби, рси, који су у својој области били гос­подари – пани и формирали гупе, гупаније, сече, кра­јине. У случају појачаног притиска на неке крајеве, насупрот напа­дачима су се формирале војне крајине, у којима је постепено јачао утисак сарбског сталежа, па у тој чињеници и треба тражити разлог што се име тог сталежа почело користити као име народа наспрам грчког и римског ширења, и као такво ушло у историју. Због тога је име Срба и остало трајно име становништва Прве Европе у областима у којима су се шириле грчке државе и Римско Царство.

Живанчевићеве паралеле Мануов законик – Законик Цара Душана

Мануов законик је почео да се канонизује у 2. веку пре Христа, а процес је завршен у 2. веку (Почеци индијске мисли, приредила Рада Ивековић, Нолит, с. 21-22, Београд, 1991). Према хинду­ис­­тич­ком учењу, Ману је први човек и митски законода­вац, први од 14 Мануа, свајам бхува (сва­јам – се­бе, бхува – бити, тј. само­битни), син Свајамбхуа (“са­мо­­­суштинског” Брахме (Мифологический словарь, редактор Е.М.Мелетин­ский, с. 343, Боль­шая Российская Энциклопедия и Лада – Маком, Москва, 1992). Са својих 10 синова прађапатија (маха­­ри­ши­ја) изро­дио је људ­ски род и дао је људима законик (Манава дар­машастра). Иза ње­га долази шест Мануа са вишом ду­шом и велике моћи, а у првоме од њих – Svāarociša велике светлости (Ману I, чл. 61,62) – Жи­ван­чевић препознаје сло­вен­ско божанство Сварожића. Први историјски утврђен Ма­ну је седми Ману – Вајвасвата, еквивалент хришћанског Ноје (Вера Вучковачки-Савић: Енциклопедијски речник ин­дијске ми­тологије и религије, с. 168, Слово, Врбас, 1995).

Код Мануа се друштво дели на четири касте (varņa (боје): брамине (свештенике и учењаке, сличне келтским друидима или средњевековним српским монасима, па чак и «савршеним» богумилима из Тврткове Босне), кшатрије (војнике, чуваре реда и управљаче), вајшије (трговце, занатлије, земљораднике, и остале произвођаче), и шудре (кметове, себре, то јест, подкласу домородачког, индијског порекла) (на санксрту: Brâhma­n, Kshatriya, Vaishya, Shudra (Ману I, чл. 88-92), а слична класна поде­ла постоји код Цара Душана (Живанчевић наводи чл. 72). И у Мануовом и Душановом законику, казне се свакој класи одмеравају друкчије за исто дело, за разлику од класичног римског права које третира сваког учесника у неком правном спору једнако. Мануов законик, као и Душанов, право је сматрао божанском творбом, саображеном Божијем, органском свету док су правни системи настали на римском праву законе ценили као дела људи – изузетних и повлашћених, али ипак људи. Римљани, и модерни Европљани своје су правне норме стално прилагођавали новонасталим потребама и ситуацијама, док су Арији и средњевековни Срби себе уподобљавали Закону – који је од сваког захтевао другачије обавезе, сходно Божијим (па и класним) даровима појединца. Живанчевић набра­ја и друге паралеле, као што су: вражда код Цара Душана и ваирадаја код Мануа (ваира – село, тј. врва или верв код Словена (Драган Николић: Древноруско словенско право, с. 151, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000); даја – дати; тј. ваирадаја је колек­тивна казна за село, а то је и вражда); за убиство је код Мануа казна сатадаја (сата – сто), а код Цара Душана је њен износ 100 крава; слични принципи кажњавања пос­тоји за отмицу жена из више касте; еквива­лент за мазију (код Срба Васојевића вађење мазије задржало се у правној пракси до у 18. век) и котао код Мануа итд.

Сматра да је Законик Цара Душана засно­ван на ви­зантијском пра­ву, што свакако треба узимати у обзир – али ни само византијско право се не може посматрати без сагледавања и разумевања његове индоевропске основе. Јустинијанов кодекс јесте готово препис многих римских правних аката, али, као што показује Димезил (Georges Dumezil, La religion romaine archaique, Payot, Paris 1987, у српском преводу Жорж Димезил, Древна римска религија, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1997) древност самог римског наслеђа не може се објаснити пуком каузалношћу римске повести. Илија Жи­ван­чевић је уочио велику слич­ност и српске средњевековне правне праксе са Мануовим зако­ни­ком, којој се мора посветити одговарајућа паж­ња. Очи­гледно је да је и Душанов законик морао настати на бази уважавања обичајног права, које се миленијумима форми­рало и пре­носило кроз усмену епску поезију – а можда и ретким текстовима, уништеним у доба немањићке хришћанске ренесансе и потоњег пада под Турке (Наиме, за разлику, рецимо, од ирских калуђера који су приљежно сачували келтску прехришћанску предају, из неког разлога српски су њу пренебрегли, оријентишући се искључиво на позновизантијску, готово у потпуности црквену књижевност, а Турци су редовно палили и пљачкали српске манастирске и друге књижнице.)

У прилог овој могућности је и чест мотив у нашим народним песмама суђења “како књиге старо­ставне кажу”, а јавља се и назив књиге инђи­јели (индијске?). Мада су брамини тачности и избегавања буквалности ради инсистирали на усменој предаји, као и друиди или српски народни паметари (памтише), чињеница јесте да се јавила потреба за бележењем кодекса, тако да су два, записана у размаку од преко две хиљаде година на растојању од много хиљада километара – Мануов и Душанов – слична духом а често и словом, што се не да тумачити никаквим изравним контактом и преносом, јер их од архајског доба једноставно није било. Вељтман у својим анализама такође показује да се трагови прастарих зако­на налазе и код других поз­натих старо­словенских зако­ника (Руска правда код Руса, Љубу­шин суд код Чеха), што је познато и из дру­гих извора, нпр. Шафарикових Сло­вен­ских древ­но­сти (Paul Joseph Schafarik: Slawische Alterthümer, M. von Aeren­feld & H. Wuttke herausgegeben, Leipzig, I 1843., II 1844.Чешко издање: Joseph Schafarik: Slоvanské starožitnosti, okres první, Nakla­da Knĕhkupce Bedřicha Tempského, Praha,1862. Руско издање: П.Ј.Шафарик: Славянскія древности, Том I, Книга I-я, Москва, 1848).

Вељтманове паралеле Мануов законик – словенско обичајно право (цитат):

При судским заклетвама, за испитивање истинитости у Индији је служила ватра и вода и заклетве у жену и децу. “Има да судија нареди испитанику: узми руком ватру, или спусти руку у воду; или би полагао заклетву у жену и свако своје дете”.

“Кога ватра не сагори, вода не потопи, треба да се сматра невиним”. (Мануоов закон).
Иста таква заклетва у жену и децу и испитивање било је и код Словена.

У старом епу Суд Љубушин та испитивања су названа: пламен правдоречивости, светосудна вода.

У закону и уставу Српског Цара Стефана стоји:

“И ако неко преко суда тужи злочинца или гусара (по свему судећи термин из Козарских слобода (Kosar, Kosak – од коса, чупа) а не буде доказано, има да буде оправдање жељезо, које је поставио светли Цар, да га узму од црквених врата, од ватре и да га постави на свету трпезу”, тј. усијано жељезо (гвожђе) треба да се пренесе од црквених врата до престола”.

У Руском закону:

“Тако исто и у свим парницама и жалбама и клетвама, ако не буде истина, тада дати му жељезо; за несрећу до златне полугривне или гривне; ожежи ме, онда на воду; ако је мање од две гривне ићи му по својој куни” тј. ако кривица нија мања од златне полугривне, онда је то испитивање жељезом; ако је мања онда водом; мање од две гривне сребра могу се откупити количином новца. (Реч куна у Руском закону у општем значењу денегь – новац; некада је имала и неки облик као деныа. То је произашло од куницы, истоветног с латинским summa, а у складу са санскртским ganna и kunna – део, рачун, одлука, новац.)

У Индији лажно сведочење се кажњавало новчано, и исплаћивало бронзаним новцем, који се звао панас – у коме је лако било препознати руско пењази (пењази) или далматинско пињези, и реч пења (пеня) – новчана казна (латинско pena).

Набројане паралеле само су делић корпуса још живе усмене и писане предаје, лексике, етнолошких и етнопсихолошких особености, историјске и археолошке грађе, који захтева свеобухватну интердисциплинарну обраду и синтезу која ће, неминовно, довести у сумњу многе етаблиране научне, антрополошке, историјске, културне па и политичке «истине» – чије су упорно, вишевековно кривотворење Срби, Руси, Словени уопште, уз древне народе Кавказа, Средњег истока, и Индије, платили крвљу, срамотом и својином. Но, од оних који су пре нешто мање од два века увели појам «индогерманске» старине, наместо проучавања Прве Европе, старог Балкана и аријевског појаса од Алпа до Хиндукуша (уз присвајање аријског имена за нордике Северне Европе, упркос и данас живих мрких, динароидних Арија, домородних од Балкана до Хималаја) друго се не да ни очекивати; њихово је да раде свој посао, а честитих лингвиста, историчара, етнолога, социолога, уметника и духовника наш. Ничија није горела до зоре, па неће ни оних који су себи, понајвише преваром и силом, прибавили право да свет приказују како њима одговара – а не онаквим какав јесте, какав је био, и какав ће, Бог дао, опет бити.


Драгољуб П. Антић, рођен 1953. године у Београду је нуклеарни физичар (магистар техничке физике) запослен у Институту у Винчи. Аутор књига Континуитет винчанске цивилизације – од могућих хиперборејских корена до данас, Пешић и синови, Београд, 2002. и Винчанска Стара Европа и Срби, Пешић и синови, Београд, 2004. Објавио је више анализа, међу којима су Сима Лукин Лазић – Обилић изгубљеног боја са гер манском историјском школом, с. 5-36, предговор књизи Сима Лукин Лазић: Двије оскоруше, Пешић и синови, Београд, 1997, Миграциона ширења и гушења Винчанске и других Подунавских цивилизација и физичка реалност, с. 145-221 у зборнику Живот је љубав (О Винчанском писму), Пешић и синови, Београд, 2002, Порфирогенит и долазак Срба на Балкан, Некудим, г. 3, бр. 7, 2004, с. 5-16, Прва Европа, Некудим, г. 4, бр. 8/9,2005, с. 35-54, Техничко-физичка анализа Дунава као узрочника и пре­преке за миграције и војне походе, рад саопштен на скупу Митска река Дунав у организацији Центра за ми толошке студије, Велико Градиште, 2001, Порфирогенит и долазак Срба на Балкан, рад саопштен на научном скупу Дело византијског цара Константина VIIПорфирогенита – Између истине и заблуде, Ниш, 24. април 2004. Анализе физичко-техничке изводљивости Велике сеобе народа преведене и на руски: Было ли «Великое переселение»?, Старый город No, г. 7, бр. 264, 17. февраля 2005, с. 3-4, Саратов, Русија.

Напомена: Горњи чланак је дорађена верзија излагања на промоцији првог српског издања Мануовог Законика (превела с руског Дуња Матић, Српско-српско пријатељство, Београд 2006) одржаног 27. маја 2006. године, на Радничком универзитету Нови Београд.

(16. 7. 2006.)

 


Коментари

  1. casino blackjack http://onlinecasinouse.com/# - slots for real money big fish casino online casino bonus http://onlinecasinouse.com/#

    Аутор ALONEELOR — 20 СР2020, 03:14


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs