Идеологија Србског Национализма

Последњи Србски Деспот

Генерална — Аутор svarog @ 23:15

 

Четиристогодишњица последњег

српског деспота Павла Бакића

Историја српских деспота има два периода. У првом периоду, од 1402. до 1459. године 

 

српски деспоти су били владари деспотовине (regni Rasciae), а у другом, од 1471. до 1537. 

године, српски деспоти су били магнати краљевине Угарске и претенденти на престо 

негдашње деспотовине, која се у то доба налазила под турском влашћу. Последњи титуларни 

српски деспот Павле Бакић рођењем и смрћу везао је Србију са Славонијом: родио се у срцу 

Шумадије, а погинуо усред Славоније, борећи се за њено ослобођење од Турака. 

Српска деспотовина је пала под Турке 1459. године и чим се то догодило осетише 

Мађари, што су Срби већ одавно знали како је непријатно бити у непосредном суседству са 

Турцима. Турске чете су прелазиле из покорене деспотовине у Угарску па су пљачкале и 

водиле у ропство мађарско погранично становништво. Један део становништва је пострадао 

од Турака, а други део се повукао у унутрашњост земље те је набрзо државна граница 

Угарске била према Турској тако рећи пуста. Мађарски државници знајући да су Срби 

огорчени на Турке, угњетаче њихове слободе и познавајући Србе као одличне ратнике, 

позивали су српске поглавице из подјармљене деспотовине, да пређу у Угарску, да поведу 

собом што више својих сународника и да се населе с њима у опустелим пограничним 

угарским пределима. 

Да би што лакше постигли свој циљ успоставили су мађарски краљеви историјско 

достојанство српског деспота, поклонили су српском деспоту и другим угледним Србима 

многе пограничне градове, вароши и имања и ослободили су досељене Србе од порезе и 

намета, а досељеници су преузели на себе дужност, да штите државну границу од турских 

нападаја. 

Од Срба, који се на краљев позив доселише у Угарску, нарочито се је истакао и оставио 

светло име у новој отаџбини српски деспот Павле Бакић. Значај Павла Бакића за српску 

националну историју први је уочио велики историчар Константин Јиречек, који је целу другу 

књигу своје чувене „Историје Срба“ посветио борби Срба и Турака и приказ те борбе је 

започео битком на Марици, а завршио ју је смрћу деспота Павла Бакића, последњег носиоца 

српске средњевековне владарске титуле. Битка на Марици је, по Јиречеку, отворила борбу 

српских држава против Турака, а смрћу деспота Павла угашен је и последњи одблесак 

српског средњевековног државног живота. 

У Шумадији, на планини Венчацу, између шуме Ломнице и потока Јасенице, недалеко 

од села Ливаде, подизали су се дворови властелина Павла Бакића. Његово имање у Шумадији 

обухватало је 50 разних добара и села, која су носила име „Бакићева земља“. Није нам 

познато, кад је рођен Павле, али је у другој деценији шеснаестог века важио већ као 

најугледнији човек међу Србима. У то доба Бранковића више није било, изумрла је и лоза 

Белмужевића, а потомци Стевана и Дмитра Јакшића нису имали способности својих предака. 

У толико је више скретао на себе пажњу Павле, најстарији од петоро браће Бакића. Осим 

четири рођена брата: Манојла, Комнена, Димитрија и Михаила имао је Павле и једног брата 

од стрица, Петра Бакића. Цела ова породица истицала се јунаштвом, честитошћу и 

богатством те су и Турци уважавали и прибојавали се Павла и његове браће. До пада 

Београда и Мачве у турске руке држали су Бакићи са Угарском, али кад Турци заузеше 

Београд и Мачву, признао је Павле са својима султанову власт.

У први мах носили су Бранковићи, унуци деспота Ђурђа Смедеревца, и на угарском 

земљишту деспотско достојанство, али када је последњи деспот из лозе Бранковића, деспот 

Јован, умро 1502. без мушких потомака и кад се његова удова Јелена преудала за славонског 

властелина Иваниша Берислава, пренео је угарски краљ на Иваниша деспотску титулу и 

поверио је новоме деспоту одбрану границе од Турака. У време пада Београда под Турке била 

 

је Јелена по други пут удовица, а њен син деспот Стеван био је још младић те угарски краљ 

Лајош II повери калочком надбискупу Павлу Томорију старање око одбране границе од 

Турака. Убрзо је Томори уз помоћ српског јунака Радича Божића и његових српских војника 

извојевао две победе над Турцима: 1522. победио их је код Петроварадина, а 1523. код 

Манђелоса у Срему. 

Вечито ратовање проредило је српске досељенике на угарској граници те Томори 

одлучи, да новим досељавањем Срба попуни и оснажи погранично становништво. Почетком 

1525. ступи у везу са Павлом Бакићем и позове га у краљево име да се пресели у Угарску. 

Павле пристане да се досели и да се у друштву са Мађарима бори против заједничког 

непријатеља, али је као услов тражио, да му краљ поклони имање слично његовим добрима у 

Турској. Краљ пристане да Бакићу даде имање те се Павле крене са својом браћом, са 

супругом Теодором и кћерком Маријом. Између осталог покретног иметка понео је троја кола 

у врх натоварена златним стварима и драгоценостима те праћен од 50 лаких коњаника пређе 

у децембру 1525. у Угарску. 

Бакић је Мађарима донео вест, да Турци припремају нападај на мађарску престоницу 

Будим. Док је Бакић живео у Турској није знао право стање у Угарској, а кад се доселио и 

упознао прилике, почео је да очајава. Прву реч у земљи су водили обесни великаши, који су 

штитили само своје личне интересе, а о државним потребама нису водили рачуна. Краљ је 

био лакомислен и неискусан, а његова околина је била слична њему, те док су се Турци 

припремали за војни поход против Угарске, краљ и његови саветници проводили су време у 

забавама. 

Турска војска на челу са султаном Сулејманом, кренула је крајем априла 1526. из 

Цариграда и средином августа је прешла код Осека Драву и упутила се долином Дунава 

према Будиму. Блиска опасност тргла је краља Лајоша и његове великаше из нерада те и они 

прикупише око 30. 000 војника и пођоше на сусрет десет пута јачем непријатељу. Павле 

Бакић и Радич Божић су саветовали краљу да се заклоне за кола и да у заклону дочекају 

страшног непријатеља, али краљ не послуша њихове савете него одлучи да у отвореном пољу 

прихвати борбу. На Мухачком пољу, 29. августа 1526. око пет сати после подне започе бој, 

који се око седам сати заврши уништењем угарске војске. Око 2. 400 војника, међу њима два 

надбискупа и пет бискупа и цвет мађарског племства нађоше смрт на бојишту. 

Краљ је побегао испред непријатеља али се у бегању удавио у једном набујалом потоку. 

И од Срба погибоше многи, међу осталима и Павлов брат Манојло Бакић.

 

После победе на Мухачу заузеше Турци без отпора и борбе град Будим и пошто су га 

опљачкали и спалили, вратише се преко Бачке и Срема натраг у Турску. Краљ Лајош није 

оставио наследника те је његова смрт поделила државу у два противничка табора: једни су 

изабрали за новог краља ердељског војводу Запољу, а други Фердинанда Хабзбуршког, 

аустријског надвојводу. Бакић је у први мах пристајао уз Запољу и са 200 српских коњаника 

држао је у својој власти град Стони Београд, у коме је обављен избор и крунисање Запоље за 

угарског краља. Средином 1527. разбуктала се борба између краља Фердинанда и краља 

Запоље. Кад се је Павле уверио да је Запоља неспособан за владара у оваквим тешким 

временима, он се одазове учестаним позивима Фердинада и пређе на његову страну те се са 

својим војницима борио од сада против Запоље и његових присталица. У тој борби погибе 

1528. и други брат Павлов, Комнен Бакић. 

Запоља буде поражен и истеран из Угарске, те се склони у Пољску. Одавде пошаље 

посланике султану Сулејману и склопи с њиме савез.Султан се крене по други пут с војском 

у Угарску, да врати на престо свога савезника Запољу. У јесен 1529. дође султан преко 

Угарске у Аустрију и опседне Беч. Испред Турака се и Павле повукао у Беч те њему и 

његовим српским војницима поверише да чувају мостове на Дунаву. Обављајући са успехом 

овај задатак Павле се упуштао у борбу и наносио осетних губитака Ибрахим паши, који је

логоровао на подножју Каленберга. Скоро месец дана су Турци јуришали на Беч, али је сав 

њихов напор био узаман те султан 16. октобра прекине опсаду и врати се у Турску. 

У затишју, које је настало после овог турског неуспеха, наградио је краљ Фердинанд 

велике услуге Павла Бакића. Поклонио му је читав низ градова, вароши и села у западној 

Угарској. Осим других добара добио је Бакић градове Ђур, Лак, Сомбатхељ, Папу, Јаношхазу 

и Хедервар те је важио као један од најбогатијих и најмоћнијих властелина у Угарској. 

Са Србима у Турској стајао је Павле у сталном контакту. Њему су сваки час долазили 

из Турске његови сународници, у групама и појединце. Неки су долазили као гости, а други 

да их прими у службу. Сачувана су многобројна Павлова писма, којима препоручује краљу 

Фердинанду нове српске досељенике и подноси му пројекте и планове о покретању војне за 

ослобођење српског народа од Турака. 

Средином 1532. дошао је султан Сулејман по трећи пут са великом војском у Угарску. 

Намеравао је да нападне на Беч, али је Никола Јуришић храбром одбраном града Кисека 

недељама задржао султанову војску те се султан не усуди, да у позну јесен иде на Беч него се 

врати у Турску. 

Једно одељење турске војске опколило је град Панонхалму, у који се био затворио 

Павле Бакић. Све јурише Турака одбије Павле и примора их да дигну опсаду. За султановом 

војском, која се враћала преко Штајерске, похиташе Кацијанер и Бакић са 2. 200 војника и 

нанесоше велике губитке послењим турским одељењима. Бакић је гонио Турке све до 

Љубљане, а затим се врати у Беч. У повратку између Бадена и Трајскирхена сукоби се 18. 

септембра 1532. Бакић са војском Османа бега, која је робила Доњу Аустрију. Павле спази 

међу Турцима Осман бега у сјајном оделу и са блиставим оружјем, појури према њему, обори 

га копљем с коња и одруби му главу. Османова смрт збуни Турке те их Срби до ноге потуку. О 

овој победи штампана је те године 1532. књижица на немачком језику, чији наслов у српском 

преводу гласи: “Јуначко дело Павла Бакића код Бадена“. 

Али ове велике услуге, које је Павле са својим српским војницима чинио хришћанској 

ствари, нису свуда наилазиле на признање него су му створиле и много непријатеља, који су 

га мрзели због српске народности и због православне вере, а завидели му због јунаштва и 

богатства. 

Године 1535. нападне босански везир Хузрев бег на српског деспота Стевана Берислава, 

који се налазио у свом граду Славонском Броду. Хузрев бег освоји Брод и убије деспота, 

затим удари 1536. на заосталу Славонију и освоји је све до Вировитице и Костајнице. На вест

о овоме заповеди краљ Фердинанд да се прикупи из свих аустријских круновина војска, која 

ће предузети офанзиву против Турака и отети натраг Славонију.

Средином 1537. прикупила се у Копривници аустријска војска. На челу Хрвата налазио 

се Људевит Пекри, Чехе је водио гроф Шлик, Аустријанце гроф Хардек, на челу моравске 

војске је био гроф Лодрон, а 2. 000 Срба коњаника је предводио Павле Бакић. Врховно 

заповедништво војске, која је бројала 10. 000 пешака и 8. 000 коњаника, било је у рукама 

Словенца Ивана Кацијанера. Пошто је деспотско достојанство смрћу деспота Стевана 

Берислава било упражњено, објави краљ 20. септембра 1537. повељу, којом даје 

најугледнијем Србину тог времена Павлу Бакићу титулу српског деспота и позива сав српски 

народ, да се окупи око свог новог поглавице. 

До овог времена прелазило је упражњено деспотско достојанство на најближег рођака. 

У први мах је на угарском земљишту ово достојанство давано члановима династије 

Бранковића, а кад њих је нестало, пренесено је преудајом Јелене, удовице последњег деспота 

Бранковића, на њеног новог мужа Берислава. Павле није био ни у каквој родбинској вези са 

дотадањим деспотима. Њему је дата ова титула као способном, заслужном и популарном 

српском старешини, достојном да буде на челу свих Срба. 

Из Копривнице се кренула хришћанска војска уз обалу Драве према Осеку. Турски 

славонски заповедник Мехмед бег затворио се са 15.000 војника и 60 топова у Осеку и ту је 

очекивао војску, која му је хитала у помоћ из свих крајева Турске. Хришћани опколе Осек, 

али га не могаше заузети те Кацијанер напусти опсаду и нареди повлачење кроз средину 

Славоније. Учестале јесенске кише отежале су пут, а непријатељ је пристизао и узастопце 

гонио хришћанску армију. Кад је невоља достигла врхунац, умакоше војни заповедници, а 

војска њихова, препуштена сама себи, расула се на све стране. Први побеже врховни 

заповедник Кацијанер, а затим Пекри и Шлик. Сада су сви погледи били управљени на 

деспота Павла Бакића и његове Србе. Павле није спадао у ред оних, који беже, него поведе 9. 

октобра српске коњанике код Горјана, недалеко од Ђакова против надмоћног непријатеља. 

Јаничари навалише са свих страна на српског деспота и после дуге и крваве борбе ранише га 

смртно и оборише с коња. Сад се развије огорчена борба између српских и турских коњаника 

о мртво тело деспотово. Несравњено надмоћнији Турци потиснуше Србе и одсекоше главу 

Бакићеву. Турски заповедник Мехмед бег даде деспотову главу своме сину Орослан-бегу, да 

је однесе у Цариград на поклон султану Сулејману. 

Смрт деспота Павла Бакића значила је за српски народ праву катастрофу. За његова 

живота је српско питање било у Бечу стално на дневном реду, али су његови планови о 

регулисању положаја досељених Срба према угарској држави и о подузимању војне за 

ослобођење српских земаља од Турака сахрањени заједно с њиме. Српском народу, који је 

тонуо у ропство, Павле је био последња нада.

 

 

 

 

 

А. Ивић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Книнска Крајина

Генерална — Аутор svarog @ 13:03

Др Ђорђе Јанковић

Книнска Крајина у средњем вијеку - археолошка свједочанства материјалне културе

Извор: часопис Книнска Крајина, издавачи: Завичајни клуб "Книнска Крајина" - Српско културно друштво "Зора" - Удружење Срба из Хрватске, Книн-Београд, 2002, стр. 50-56.

Археологија, чији је предмет изучавања материјална култура кроз вријеме и простор, данас може у главним цртама да омеђи тло на коме су Срби живјели у прошлости. Срби су ратничко словенско племе, савезник Византије. Давали су предност сточарству, подизали су надземне куће са огњиштима, за спремање хране често су користили сач. За разлику од већине Словена, имали су веома рано занате као што су грнчарство или вјештина подизања утврђених градова.

Поштовали су претке, којима су подизали громиле за вршење погребних обреда - славе. Дуго смо у гробове остављали остатке тризне - посмртне гозбе, као свједочанство одржаних обреда покојнику. Срби су својеврсни чувари традиција и предања, почев од оних индоевропских до апостолских. Зато није случајно што имамо два Косова на два краја развођа Јадрана и Дунава, а на оба краја постоје град и трг Книн у средњем веку.

Најстарији помен српског имена у Крајини је име жупе и града Срба, из незнаних доба пре српске сеобе услед турског надирања. Научници сматрају да се кнез Људевит склонио код ту настањених Срба 818. године. Али, латински извори по правилу називају нас Словенима до XII столећа, затим Рашанима и Босанцима. Од XIV стољећа зову

Морлацима односно Моровласима и Власима: овај други назив потиче од статусног назива за лако покретљиво слободно ратничко становништво. Касније се влашким именом називају крајишке кнежевине које установљују Турци. На италијанском плану Београд из 1638, једини православни храм обиљежен је као црква Шизматика, Морлака, Влаха и Грка. У XVIII стољећу то потврђује Алберто Фортис, који за Морлаке пише да се зову Власи, то јест племенити и моћни (заправо од власт, властелин).

Када је апостол Павле путовао кроз римску провинцију Далмацију, затекао је колонизоване Римљане у приморским и посавско - подунавским градовима, а у селима унуке домородаца, десеткованих у Панонском устанку 9. године. Његова проповијед Јеванђеља не само што је већину домородаца окренула Христу, већ је оставила дубок траг у предању нашег народа. До ових дана Крајишници су показивали у близини Кистања куда је апостол Павле пролазио, а римокатолички познаваоци Далмације су од XVII стољећа биљежили да православни манастир Крка чува то предање. Ово предање потврђује папа Јован X по коме су Словени Далмације, дакле Срби, од почетка сабрани у апостолску Цркву: "Quis enim ambigit Slavinorum regna in primitie, apostolice et universalis eccelesie esse comumerata..."(Нistoria Salonitana Maior). Тако је успостављен наш континуитет у Далмацији. Свети Сава је био архиепископ Далмације и Дакије, по схватању Православне цркве, како биљежи његов биограф Теодосије.

Најстарија археолошка свједочанства о Србима, досељеним у Далмацију, потичу из Ресановаца код Грахова, гдје је откривена громила из послиједње четвртине IV стољећа, непосредно уз римски пут. Појаву те и других громила, одатле и из Црљивице, које могу бити млађе, објашњавају писани подаци. Наиме, из дјела цара Константина VII Порфирогенита (913-959) познато је да Срби воде поријекло из земље Бојки (данашње развође Тисе, Дњестра и Сана, у Галицији). А Приск, члан делегације која је преговарала са Хунима биљежи да 434. Боиски, и са њима други, прилазе Византији, а Хуни траже да их Византија одбије. Очигледно су Боиски-Бојки, односно неки Срби, пред Хунима који 375. проваљују у Европу, кренули у сеобу на Дунаву и потом се населили на тлу Далмације, као римски савезници.

Да је дошло до замашних промјена културе римског доба у Далмацији током V стољећа, показује прије свега појава нових облика посуђа, раширених у VI стољећу. Међу њима су неке посуде прилагођене за другачији начин спремања хране, на огњишту. Са друге стране, Источни Готи, који су између 486. и 535. владали важним дијеловима Далмације, оставили су за собом само појединачне гробне налазе, на правцу од Кашића до Сремске Митровице. На Гребљу у Книну истражено је 218 гробова из VI стољећа, које Зденко Вински приписује старосједеоцима, уз незнатно присуство предмета германског поријекла. И ово гробље одаје регионалне одлике, особене за Далмацију VI стољећа; да ли су то сахрањивани Срби, могла би да открије антрополошка анализа. У области Книна до сада нису остављене громиле уз цркве рановизантиског доба (Тепљух, Сучевић и Чукер у Мокром Пољу), као у Цимешама код Петровца.

По досељавању Авара у Панонију и исељавања Лангобарда у Италију, стижу нова српска племена, која се насељавају не само у Далмацији, већ и на Дунаву као византијски Крајишници. Они са собом доносе препознатљиво грнчарство и обнављају обичај спаљивања покојника са коњем. Негдје у то вријеме стиже још једно словенско племе (Дуљеби?) и насељава се у приморју Далмације, између Сплита и Трста. Усљедила је и аварска најезда на Далмацију, вјероватно између 597. и 615. године, у којој је нарочито страдало градско становништво, претежно латинског језика. Због промјене становништва у унутрашњости, дошло је до подјеле између Латина настањених у приморским градовима и Словена. То се завршило словенским освајањем главног града Далмације Салоне (Солин код Сплита), око 615, изазваног претходним нападом Латина из Триља на Словене, вјероватно Србе настањене са друге стране Цетине. Тако настало непријатељство између Срба и Латина, примирило се 641, када су солинским избјеглицама у Диоклецијановој палати, потоњем Сплиту, на захтјев византијских царева, Срби омогућили да ископају мошти мученика из Салоне и пренесу их у Сплит.

Као савезници Византије, Срби су били непријатељи Лангобарда у Италији, који су за савезнике нашли Бугаре. Вјероватно се са нападом Бугара може повезати скривање оставе бронзаних матрица за израду украса, нађене на мјесту Плисково код Бискупије. Бугари су потом отишли за Италију, гдје су их Лангобарди населили у Беневенту, односно у залеђу Сипонта гдје су Срби пробали да се населе и тако угрозе лангобардску власт на југу Италије. Словени настањени у Истри и приморју такође су ступили у пријатељске односе са Византијом. Других археолошких података о раном средњем вијеку за сада нема. Чини се да су цркве рановизантијског доба, попут оне у Цимешама код Петровца, а вјероватно у Сучевићима - Мокром Пољу и Тепљуху, наставиле да живе. У Уздољу у близини откривене цркве, установљена је изградња зида око веће громиле, гдје је одржаван култ претка, најкасније од VII стољећа, вјероватно оснивача тамошњег насеља.

До судбоносних промјена долази са ширењем Франака и жељом цара Карла Великог и римског папе да Далмацију укључи у границе замишљеног обновљеног Западноримског царства. Франци су испровоцирали рат и напали 802. византијску Далмацију (приморске градове) и Србију под кнезом Вишеславом. Отпор нападу надмоћнијег непријатеља пружен је у колико се сада зна, тврђавама Брибир, Книн, Чукер код Мокрог Поља, и даље низ Уну. Рат је завршен закључивањем мира између Византије и Франачке 812. у Ахену; Византија је задржала острва између Истре и Трогира и приморске градове Задар, Трогир и Сплит, а остала је без приморја од Истре до Нина, гдје су насељени Хрвати под гудушчанским кнезом Људемислом. Србија је остала без данашње Лике, гдје су насељени Гудушчани под кнезом Борном, без простора југозападно од Динаре са Цетином гдје су насељени исти Хрвати са сјеверозапада Паноније, и без Захумља гдје су се населили Лицики са Висле.

У Бискупији је успостављен манастир са црквом франачке архитектуре, гдје су се сахрањивали франачки барони који су из Книна владали насељеним Хрватима. Друго франачко гробље образовано је у Врлици.

Хрвати су донијели нове навике са подручја преовлађујуће хуно-бугарске културе, као што је сахрањивање покојника са прилозима у храни. Када се Франачка подијелила средином IX стољећа, Хрватска је успјела да се осамостали. Током X стољећа је толико ојачала, да је изнудила данак византијским приморским градовима. У вријеме када су Бугари нападали кнежевину Србију са истока и 924. чак успјели да је највећим дијелом заузму, Хрватска је заузела Лику и Пливу. У Шипову је откривено српско гробље, са стављањем тризне у гроб, у коме долази до привременог прекида сахрањивања у X стољећу, управо у вријеме када је Хрватска искористила прилику да заузме и тај дио Србије. С друге стране, српске избјеглице у Хрватској, које биљежи цар Константин Порфирогенит, посвједочене су накитом из Бискупије, налик оном из Матичана и Чечана на Косову. О хрватској власти над Книнском крајином свједоче нађени натписи са поменима владара.

Током XI стољећа долази до опадања Хрватске. У вријеме краљева Михаила и Бодина, Книнска крајина, ако не и цијела Хрватска, повремено бивају укључени у границе Србије. Археолошки то најбоље показује глагољско - ћирилични натпис из цркве на Капитулу код Книна који свједочи о примјени од папе забрањене словенске службе у цркви. Рим је у то вријеме, крајем XI стољећа, водио борбу да свуда сведе литургију на једну латинску, и брисао је све разлике; зато су и подржали Мађаре да освоје Далмацију и онемогуће уједињење западних предјела Србије са матицом. О Бодиновој власти свједочи изградња цркви са попречним травејима у Уздољу, Мокром Пољу и другдје.

Под мађарском окупацијом био је настављен повратак српских претежно сточарских родова. Мађарска XI-XII стољећа била је земља углавном словенске културе, где православни дуго нису били прогањани. Жена краља Беле II била је Српкиња Јелена, а њен брат Белош био је намјесник њеном малољетном сину Гези II (1141-1162) и бан Хрватске. На брду Спас у Книну истраживано је гробље XI-XII коришћено вјероватно до татарске најезде 1242, које Душан Јеловина погрешно датује у IX-XI стољеће. Нађени накит у највећој мјери одговара оном откривеном у последње вријеме у Подгорици, Чачку и код Крушевца.

Да је Православна црква за сво вријеме живјела у Далмацији, свједоче манастири Крка, Драговић, Рмањ, бројне испоснице. Калуђери из Крупе на Врбасу оснивају Крупу на Зрмањи, што значи да су се склонили код својих. Под краљем Твртком Книн је опет био у српској држави. Свједочанство српског православног становништва, су мраморови (стећци), познати из Бискупије, Уздоља, уз Свети Спас на Цетини и широм Крајине. Уколико имају натпис, он је ћирилични, тако да нема никакве сумње чији су то надгробни споменици. У истраживаним гробовима забиљежена је тризна. Ту је и препознатљива српска грнчарија, позната из Мокрог Поља, Цетине и Брибира.

 


Одабир Вође У Привреди

Генерална — Аутор svarog @ 10:57

Инж. Милосав Васиљевић

 

Одабирање вођа у привреди

 

 

           

            Ми смо навикнути да групу радника или једину ма какву људску радну заједницу ценимо као збир појединаца. То може да буде тачно, али већином то није случај. Да ли ће једна група да ради као збир појединаца или као организована целина, зависи од унутрашњег уређења групе. У заједници где су способни потчињени неспособнима, радна способност је врло мала. У истој заједници где су мање способни потчињени најспособнијима, радна способност је, напротив, велика. Са истим људима има се дакле способна или неспособна радна дружина, према унутрашњем уређењу заједнице.

            Адам Смит наводи пример где радник, кад сам израђује игле, може да изради само 10 игала дневно. Ако се рад подели на 10 радника, производња се пење до 48.000 игала за исто време. Ако би дакле 10 радника радили одвојено сваки за себе њихова укупна производња равна је збиру појединачних учинака. Ако се пак група организује да ради као организована целина, производња се пење на 48.000 игала што чини 480 пута збир. Код организованог рада, збир појединачних учинака је дакле занемарљива количина према организацијом постигнутом учинку.

            Одабирање старешина је свакако један од најглавнијих елемената организације друштвеног рада. Појединце треба управљати да би рад био ефикасан. Ово је дужност старешина који међу собом стоје у хијерархијском односу. Старешина мора да буде човек веће интелектуалне способности од својих потчињених. Примитивни народи зато за старешине узимају старце као оличење искуства. Платон напомиње да управљачи нарочито морају бити морално чисти људи. Научна организација рада долази до истих закључака.

            Француски инжињер Анри Фајол запазио је да у чисто стручним предузећима старешине не врше стручне функције. Ово је нарочито важно код великих установа. Овде је административна функција претежнија од стручне. Лекар, управник велике болнице, не прегледа болеснике; инжењер, шеф великог техничког предузећа, не пројектује; епископ у епархији управља свештенством као и сваки други шеф. Функција старешине је дакле највећим делом административне, а не стручне природе. Зато је погрешно за велике ресоре тражити само стручњака јер је то недовољно. Ту вреди само човек који је и стручњак и добар администратор. Управник или вођа великог предузећа мора да буде човек са великим способностима како стручним тако и моралним.

            Старешина не сме велики проблем да посматра као низ одвојених чињеница, већ као везану целину. Он мора лако да разликује узрок од последица, главно од споредног. Он мора да буде човек који пред собом има увек јасан циљ.

            Едисон је извршио хиљаде неуспелих покушаја да би са једним успео и човечанство је добило сијалицу. Ват је 15 година конструисао парне машине које нису хтеле да раде, док је израдио једну која је радила. Христифор Колумбо ишао је тврдоглаво са својим бродом и ако су његови морнари молили и претили побуном да даље неће да иду. Без истајности нема успеха. Вођа мора брзо да одлучује. Добра одлука доцкан донета, гора је од мало и погрешне одлуке ако је донета благовремено. Старешина дакле мора да брзо доноси одлуке, а да увек добро о свему и размисли. Али прави старешина не мисли никад дуго. Он не сме да се у мислима изгуби као Роденов Мислилац. Прави старешина носи своју одговорност одлучно и ведро. Утврђивање одговорности на старешинским положајима јесте и главни елеменат старешинског одабирања у научно организованим предузећима.

            Утврђено је, наиме, да је тешко наћи старешину за места где се одговорност брзо и лако утврђује. Напротив, на местима где је питање утврђивање одговорности неуређено, тискање званих и незваних веома је велико. Само ефикасно уређено питање одговорности може да стане на пут овој навали.

            Велика предузећа тако и раде. Код Форда и Бате статистика обрачунава радницима и старешинама добит, а само старешинама штету предузећа или поједине радионице. Последица овога је да се неспособни људи и не смеју да се приме положаја старешине, пошто им књиговодство обрачунава више штете него користи. Њима се исплати да остану на нижем положају. Способнима пак исплати се напредовање.

            Моралне особине су нарочито важне код старешине. Ако какав истакнути старешина и не зна неку стручну ствар, он се може послужити знањем свога стручног референта. Међутим, то већ не може са моралним недостатцима. Карактер и моралне особине он мора да има сам.

 

Предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету.

Правда, Београд, 1935.

 


Powered by blog.rs