Идеологија Србског Национализма

Паралеле Између Мануовог И Душановог Законика

Генерална — Аутор svarog @ 19:30

Драгољуб П. Антић

РЕАЛНА ЗАСНОВАНОСТ ПАРАЛЕЛА ИЗМЕЂУ МАНУОВОГ ЗАКОНИКА И ЗАКОНИКА ЦАРА ДУШАНА

Вишедимензионалност анализираног питања

Попут тродимензионе слике предмета, која се формира на основу више снимака под различитим угловима, тако и закључак о неком историјском процесу мора да настане на основу више погледа са различитих гледишта. Утолико је јаснији закључак, уколико је у разматрање узето више независних приступа и резултата различитих научних дисциплина.

Пре више од 70 година је Илија Живанчевић утврдио низ паралела између Мануовог законика и Законика српског Цара Душана. Са гледишта званичне историјске науке, оваква теорија је неприхватљива и због тога је игнорисана, као што су појединачно негиране или игнорисане све друге теорије које иду у прилог оваквом начину размишљања.

Још читав век пре тога, руски научник Александар Фомич Вељтман (Александр Ф. Вельтман: Индо-Германы или Сайване, Москва, 1856) је на основу постојања многобројних сличности између описа народа у Тацитовој Германији, Словена и Индуса, указао на постојање заједничког индоевропског пранарода. Својим изузетно логичним и ефикасним приступом је реконструисао друштвено уре­ђење, религију, мито­ло­гију, језик и обичаје прастановника Европе и Медитерана и утврдио њихову велику сличност са садашњим словенским народом.

Археолошка открића у Подунављу су током 20. века донела безброј доказа о културном континуитету широког простора Балкана и Црноморске области током последњих десетак миленијума, а откриће трагова прве писмености и систематизација Винчанског писма коју је извршио Радивоје Пешић отворили су путеве истраживања ширења утицаја ове културе и њеног уграђивања у основе модерне европске цивилизације.

На крају 20. века се дефинитивно уобличава међународно призната лингвистичка теорија континуитета Индоевропљана – према којој су готово сви данашњи европски народи аутохтони на садашњим територијама – с којом се слажу и бројни припадници српске аутохтонистичке школе, шире словенске ауто­хтонистичке школе и многобројни савремени српски и словенски аутори. (Модерну варијанту ове теорије уобличио је италијански лингвиста Марио Алинеји (MarioAlinei) у делу: Originidellelingued’ Europa, Mulino, 1996. у коме је стао иза теорија о подунавском пореклу Словена. Детаљније о овоме видети у поглављу Луцијана Вуге Пешићев рад у светлу савремене теорије континуитета, с. 225-264 у зборнику Живот је љубав (о винчанском писму), Пешић и синови, Београд, 2002).

Немачки лингвиста Харалд Харман, који је прихва­тио теорију о настанку првог писма у Подунављу, формира теорију о два независна правца у развоју цивилизација. Уобичајени развојни пут, какав је нај­чешће свима познат (од бескласног друштва, преко класног раслојавања до урбанизације и фор­мирања државе) Харман тумачи као модел који важи за Месопотамију. Он је утврдио да постоји и пара­лелни систем у Подунављу, где развој друштва иде делимично сличним путем, али у коначном резултату води ка формирању другачијег типа државне заједнице (Harald Haarmann: Geschichte der Sintflut – Auf den Spuren der frühen Zivilisationen, Verlag C. H. Beck, oHG, München, 2003). Тај но­ви систем он назива екуменом или егалитаријанским комонвел­том (према дефиницији енглеског научника Мај­селса, кога Харман цитира (C.K.Maisels: EarlyCivilisation of the Old World – The formative histories of Egypt, the Levant, Mesopotamia, India and China, London / New York, 1999), тј. овај систем је довео до урбанизације у којој су насеља живела у хармонији са природним окружењем и ко­муницирала у привредном смислу са другим насељима, без формирања чвршће државне орга­низације и без мешања једне за­једнице у послове друге. Харманов “Дунавски модел цивили­зације” у потпуности по­др­жа­ва теорије о аутохтоности Индо­ев­роп­љана на Бал­ка­ну и у Подунављу, односно о аутохтоности Словена (па и већине осталих европских народа) на садаш­њим територијама.

Истраживања антрополога Србољуба Живановића и поређења карактеристика костура кромањонаца и садашњег становништва, потврдила су аутохтоност и континуитет станов­ништва Србије током периода од краја последњег леденог доба до данас.

Коначно, последњих година су палеоетногенетичари дошли до низа резултата који су у потпуности потврдили теорију континуитета и домородност наших предака на Балкану, као и велику генетску сродност са већином индоевропских народа.

Спрезањем свих наведених теорија добијају се изузетно прецизни обриси цивилизације Прве Европе од пре 8-10.000 година. У таквом светлу су, на изглед несхватљиве, паралеле између Мануовог законика и Законика Цара Душана сасвим логичне. Законик Цара Душана се мора сматрати озваничењем исконског народног обичајног права и његовим прилагођавањем новим облицима државе. У прилог тим паралелама говори и чињеница да су и други словенски народи имали своје старе законике, забележене у историјским изворима, као што су Љубушин суд, Закон судњи људем, Руска правда итд. (Драган Николић: Древноруско словенско право, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000).

Улога законика у друштвеном уређењу Прве Европе

Савремени руски лингвиста Вјачеслав Всеволо­дович Ива­нов (В.В.Иванов:Древнебалканские названия священого царя и сим­во­ли­ка царского ритуала, поглавље у зборнику [36], с. 6-13) је утврдио да трачко Рхс­, Рас- потиче од индоев­роп­ског имена (свеш­теног) цара rē?’(=*rē?v’), а ово реконструише из старо­индијског rájan – цар, ла­тински rex, келтски rix, древноилирски ri, ríg – цар. Даље то повезује са старо­грчким оOређго – провлачити праву линију од места субјекта (ректи­фикација), латински regio – област, rectus – права линија. Он закључује да се израз односи на уопштени појам вишег вида власти (у санскрту sam-rāj – општи цар; sva-raj – цар сам по себи), да је се очувао код Келта и Италика а да се латинско rex јавља као екви­валент етрур­ског свеште­ног цара кроз латинску соци­јал­ну структуру наслеђену од Етрураца. Ови закључци лингвисте Иванова у великој мери подржавају Вељтманове анализе, према којима се основна улога вла­дара Праиндоевропљана састојала у суђењу, дељењу правде (тј. у “одвајању до­бра од зла”). Сви наведени термини Иванова јављају се и у Вељтмановим студијама, иако је његов пут истражи­вања био другачији.

В.Н.Топоров (В.Н.Топоров: Славянские комментари к некоторым латин­ским арха­измам. Этимология 1972, с.12-19, Москва, 1974) даје аргументе у корист миш­ље­ња Иванова, јер повезује латински израз ērigere (уздизати се), словенску реч rezati и индо­ев­ропско rájas, као озна­чавање (дељење) простора (де­љење на регије). Зна­чи, писмо је код Индоевропљана настало као резултат потребе да се раздели – одре­ди граница, тј. да се одреди власт и право, од­но­с­но да се забележи Реч (Уговор). И данас је у српском уоби­ча­јено рећи да је порез разрезан, да је судија одрезао казну, а у обичном говору под изразом не зарезивати некога, под­разу­мева се његово неуважавање.

Наведени резултати указују на исконске корене обичајног права и регулисања друш­твених односа наших предака. Стара Европа је била заснована на ведској традицији (што је важно за теорију о настанку Прве Европе и Индоевропљана) и имала је кастинско друштвено уређење. Владарски државни слој (на­зи­ван рајани, расани, ра­џани (рађани), арији, арјани) је у пери­одима мира управљао широким об­лас­тима, које су се називале раџијама, расијама рашама. Владар се називао раја, раџа (рађа), сара, ригс, рекс, а рубне области су штитили припадници војног сталежа сари, сарби, рси, који су у својој области били гос­подари – пани и формирали гупе, гупаније, сече, кра­јине. У случају појачаног притиска на неке крајеве, насупрот напа­дачима су се формирале војне крајине, у којима је постепено јачао утисак сарбског сталежа, па у тој чињеници и треба тражити разлог што се име тог сталежа почело користити као име народа наспрам грчког и римског ширења, и као такво ушло у историју. Због тога је име Срба и остало трајно име становништва Прве Европе у областима у којима су се шириле грчке државе и Римско Царство.

Живанчевићеве паралеле Мануов законик – Законик Цара Душана

Мануов законик је почео да се канонизује у 2. веку пре Христа, а процес је завршен у 2. веку (Почеци индијске мисли, приредила Рада Ивековић, Нолит, с. 21-22, Београд, 1991). Према хинду­ис­­тич­ком учењу, Ману је први човек и митски законода­вац, први од 14 Мануа, свајам бхува (сва­јам – се­бе, бхува – бити, тј. само­битни), син Свајамбхуа (“са­мо­­­суштинског” Брахме (Мифологический словарь, редактор Е.М.Мелетин­ский, с. 343, Боль­шая Российская Энциклопедия и Лада – Маком, Москва, 1992). Са својих 10 синова прађапатија (маха­­ри­ши­ја) изро­дио је људ­ски род и дао је људима законик (Манава дар­машастра). Иза ње­га долази шест Мануа са вишом ду­шом и велике моћи, а у првоме од њих – Svāarociša велике светлости (Ману I, чл. 61,62) – Жи­ван­чевић препознаје сло­вен­ско божанство Сварожића. Први историјски утврђен Ма­ну је седми Ману – Вајвасвата, еквивалент хришћанског Ноје (Вера Вучковачки-Савић: Енциклопедијски речник ин­дијске ми­тологије и религије, с. 168, Слово, Врбас, 1995).

Код Мануа се друштво дели на четири касте (varņa (боје): брамине (свештенике и учењаке, сличне келтским друидима или средњевековним српским монасима, па чак и «савршеним» богумилима из Тврткове Босне), кшатрије (војнике, чуваре реда и управљаче), вајшије (трговце, занатлије, земљораднике, и остале произвођаче), и шудре (кметове, себре, то јест, подкласу домородачког, индијског порекла) (на санксрту: Brâhma­n, Kshatriya, Vaishya, Shudra (Ману I, чл. 88-92), а слична класна поде­ла постоји код Цара Душана (Живанчевић наводи чл. 72). И у Мануовом и Душановом законику, казне се свакој класи одмеравају друкчије за исто дело, за разлику од класичног римског права које третира сваког учесника у неком правном спору једнако. Мануов законик, као и Душанов, право је сматрао божанском творбом, саображеном Божијем, органском свету док су правни системи настали на римском праву законе ценили као дела људи – изузетних и повлашћених, али ипак људи. Римљани, и модерни Европљани своје су правне норме стално прилагођавали новонасталим потребама и ситуацијама, док су Арији и средњевековни Срби себе уподобљавали Закону – који је од сваког захтевао другачије обавезе, сходно Божијим (па и класним) даровима појединца. Живанчевић набра­ја и друге паралеле, као што су: вражда код Цара Душана и ваирадаја код Мануа (ваира – село, тј. врва или верв код Словена (Драган Николић: Древноруско словенско право, с. 151, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000); даја – дати; тј. ваирадаја је колек­тивна казна за село, а то је и вражда); за убиство је код Мануа казна сатадаја (сата – сто), а код Цара Душана је њен износ 100 крава; слични принципи кажњавања пос­тоји за отмицу жена из више касте; еквива­лент за мазију (код Срба Васојевића вађење мазије задржало се у правној пракси до у 18. век) и котао код Мануа итд.

Сматра да је Законик Цара Душана засно­ван на ви­зантијском пра­ву, што свакако треба узимати у обзир – али ни само византијско право се не може посматрати без сагледавања и разумевања његове индоевропске основе. Јустинијанов кодекс јесте готово препис многих римских правних аката, али, као што показује Димезил (Georges Dumezil, La religion romaine archaique, Payot, Paris 1987, у српском преводу Жорж Димезил, Древна римска религија, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1997) древност самог римског наслеђа не може се објаснити пуком каузалношћу римске повести. Илија Жи­ван­чевић је уочио велику слич­ност и српске средњевековне правне праксе са Мануовим зако­ни­ком, којој се мора посветити одговарајућа паж­ња. Очи­гледно је да је и Душанов законик морао настати на бази уважавања обичајног права, које се миленијумима форми­рало и пре­носило кроз усмену епску поезију – а можда и ретким текстовима, уништеним у доба немањићке хришћанске ренесансе и потоњег пада под Турке (Наиме, за разлику, рецимо, од ирских калуђера који су приљежно сачували келтску прехришћанску предају, из неког разлога српски су њу пренебрегли, оријентишући се искључиво на позновизантијску, готово у потпуности црквену књижевност, а Турци су редовно палили и пљачкали српске манастирске и друге књижнице.)

У прилог овој могућности је и чест мотив у нашим народним песмама суђења “како књиге старо­ставне кажу”, а јавља се и назив књиге инђи­јели (индијске?). Мада су брамини тачности и избегавања буквалности ради инсистирали на усменој предаји, као и друиди или српски народни паметари (памтише), чињеница јесте да се јавила потреба за бележењем кодекса, тако да су два, записана у размаку од преко две хиљаде година на растојању од много хиљада километара – Мануов и Душанов – слична духом а често и словом, што се не да тумачити никаквим изравним контактом и преносом, јер их од архајског доба једноставно није било. Вељтман у својим анализама такође показује да се трагови прастарих зако­на налазе и код других поз­натих старо­словенских зако­ника (Руска правда код Руса, Љубу­шин суд код Чеха), што је познато и из дру­гих извора, нпр. Шафарикових Сло­вен­ских древ­но­сти (Paul Joseph Schafarik: Slawische Alterthümer, M. von Aeren­feld & H. Wuttke herausgegeben, Leipzig, I 1843., II 1844.Чешко издање: Joseph Schafarik: Slоvanské starožitnosti, okres první, Nakla­da Knĕhkupce Bedřicha Tempského, Praha,1862. Руско издање: П.Ј.Шафарик: Славянскія древности, Том I, Книга I-я, Москва, 1848).

Вељтманове паралеле Мануов законик – словенско обичајно право (цитат):

При судским заклетвама, за испитивање истинитости у Индији је служила ватра и вода и заклетве у жену и децу. “Има да судија нареди испитанику: узми руком ватру, или спусти руку у воду; или би полагао заклетву у жену и свако своје дете”.

“Кога ватра не сагори, вода не потопи, треба да се сматра невиним”. (Мануоов закон).
Иста таква заклетва у жену и децу и испитивање било је и код Словена.

У старом епу Суд Љубушин та испитивања су названа: пламен правдоречивости, светосудна вода.

У закону и уставу Српског Цара Стефана стоји:

“И ако неко преко суда тужи злочинца или гусара (по свему судећи термин из Козарских слобода (Kosar, Kosak – од коса, чупа) а не буде доказано, има да буде оправдање жељезо, које је поставио светли Цар, да га узму од црквених врата, од ватре и да га постави на свету трпезу”, тј. усијано жељезо (гвожђе) треба да се пренесе од црквених врата до престола”.

У Руском закону:

“Тако исто и у свим парницама и жалбама и клетвама, ако не буде истина, тада дати му жељезо; за несрећу до златне полугривне или гривне; ожежи ме, онда на воду; ако је мање од две гривне ићи му по својој куни” тј. ако кривица нија мања од златне полугривне, онда је то испитивање жељезом; ако је мања онда водом; мање од две гривне сребра могу се откупити количином новца. (Реч куна у Руском закону у општем значењу денегь – новац; некада је имала и неки облик као деныа. То је произашло од куницы, истоветног с латинским summa, а у складу са санскртским ganna и kunna – део, рачун, одлука, новац.)

У Индији лажно сведочење се кажњавало новчано, и исплаћивало бронзаним новцем, који се звао панас – у коме је лако било препознати руско пењази (пењази) или далматинско пињези, и реч пења (пеня) – новчана казна (латинско pena).

Набројане паралеле само су делић корпуса још живе усмене и писане предаје, лексике, етнолошких и етнопсихолошких особености, историјске и археолошке грађе, који захтева свеобухватну интердисциплинарну обраду и синтезу која ће, неминовно, довести у сумњу многе етаблиране научне, антрополошке, историјске, културне па и политичке «истине» – чије су упорно, вишевековно кривотворење Срби, Руси, Словени уопште, уз древне народе Кавказа, Средњег истока, и Индије, платили крвљу, срамотом и својином. Но, од оних који су пре нешто мање од два века увели појам «индогерманске» старине, наместо проучавања Прве Европе, старог Балкана и аријевског појаса од Алпа до Хиндукуша (уз присвајање аријског имена за нордике Северне Европе, упркос и данас живих мрких, динароидних Арија, домородних од Балкана до Хималаја) друго се не да ни очекивати; њихово је да раде свој посао, а честитих лингвиста, историчара, етнолога, социолога, уметника и духовника наш. Ничија није горела до зоре, па неће ни оних који су себи, понајвише преваром и силом, прибавили право да свет приказују како њима одговара – а не онаквим какав јесте, какав је био, и какав ће, Бог дао, опет бити.


Драгољуб П. Антић, рођен 1953. године у Београду је нуклеарни физичар (магистар техничке физике) запослен у Институту у Винчи. Аутор књига Континуитет винчанске цивилизације – од могућих хиперборејских корена до данас, Пешић и синови, Београд, 2002. и Винчанска Стара Европа и Срби, Пешић и синови, Београд, 2004. Објавио је више анализа, међу којима су Сима Лукин Лазић – Обилић изгубљеног боја са гер манском историјском школом, с. 5-36, предговор књизи Сима Лукин Лазић: Двије оскоруше, Пешић и синови, Београд, 1997, Миграциона ширења и гушења Винчанске и других Подунавских цивилизација и физичка реалност, с. 145-221 у зборнику Живот је љубав (О Винчанском писму), Пешић и синови, Београд, 2002, Порфирогенит и долазак Срба на Балкан, Некудим, г. 3, бр. 7, 2004, с. 5-16, Прва Европа, Некудим, г. 4, бр. 8/9,2005, с. 35-54, Техничко-физичка анализа Дунава као узрочника и пре­преке за миграције и војне походе, рад саопштен на скупу Митска река Дунав у организацији Центра за ми толошке студије, Велико Градиште, 2001, Порфирогенит и долазак Срба на Балкан, рад саопштен на научном скупу Дело византијског цара Константина VIIПорфирогенита – Између истине и заблуде, Ниш, 24. април 2004. Анализе физичко-техничке изводљивости Велике сеобе народа преведене и на руски: Было ли «Великое переселение»?, Старый город No, г. 7, бр. 264, 17. февраля 2005, с. 3-4, Саратов, Русија.

Напомена: Горњи чланак је дорађена верзија излагања на промоцији првог српског издања Мануовог Законика (превела с руског Дуња Матић, Српско-српско пријатељство, Београд 2006) одржаног 27. маја 2006. године, на Радничком универзитету Нови Београд.

(16. 7. 2006.)

 


Духовни Темељи Светосавске Србије

Генерална — Аутор svarog @ 13:46

Др М. Спалајковић

Духовни темељи светосавске Србије

 

Само се из привидне смрти васкрсава. Распеће на Голготи још не значи смрт, правуи коначну. Доказ нам је Христов пример. Српски народ је често пута пропадао, али није никад пропао. Он се и сад, као после сваког тренутног распећа, опет поново враћа животу. Његова мученичка прошлост испуњена је сва Голготама. Али после сваке Голготе, уместо смрти, настајао је нови живот у коме је народна душа,очишћена од греха, зрачила још светлије. Она је нагонски још јаче стремила обнављању државе као највишег спољашњег симбола народне заједнице.Судбински ход српског голготског успона не могу нам објаснити историчари и социолози – опијени таштином свога знања и својих "научних" метода – никаквим географским, економским или макаквим материјалним чињеницама. Он би био необјашњив, кад не бисмо знали за све оне невидљиве и једино непроменљиве снаге српске чудотворне виталности, које су увек, после сваке нове Голготе,пристизале из дубоко скривених дубина само својног народног бића.У духовном јединству и непоколебљивости српске верске, друштвене и националне мисли, лежи извор оне државотворне моћи која је одржавала и спасавала Српство усредњем веку као и доцније. На том првобитном извору Србин је за сва времена одредио свој однос према Богу и људима, полажући у темеље свога народног бића:светосавску народну веру, патријархално схватање живота и поштовања предака,човештво и јунаштво однеговано у породичном задружном оквиру и опевано на народном језику заједничким уметничким генијем самог народа. На тим темељима је још од старина изграђена српска државна заједница, национално искристалисана у древним српским жупама и племенима, политички коначно уобличена усредњевековним српским државама, а нарочито у држави славних Немањића.Српска Голгота је отпочела од првога дана српског досељења у ове северо-западне крајеве старе Византије, на вечном раскршћу између Истока и Запада. Са највећим напорима Срби су подизали и одржавали своје државне зграде. У току векова онесу зидане и рушене, али духовни темељи српске народне заједнице остајали су нетакнути. Њих ни време ни догађаји нису могли начети. зато се српки народ и могао до данас одржати. Бранити те темеље с очајничким самопрегором и безпредаха – у садашњости и будућности, онако као и у прошлости – такав је од памтивека био и такав мора увек бити ВРХОВНИ ЗАКОН у животу српског народа."Трпи, душо, Бога ради". У тој народној изреци је највиши морални императив којисе нагонски намеће српском народу кад год су потребни надчовечански напори воље ради спаса Србије. Трпети, живећи стално у опасностима, и не роптати – то незначи седети скрштених руку и пасивно ишчекивати догађаје, то не значи мирити

 

се са злом јер је тобож таква Божја воља; то значи бранити храбро и отворено духовне вредности, то значи борити се до смрити за победу добра, и ни у једном тренутку не сумњати у активну помоћ Божју, пошто су за то сви услови испуњени.Другим речима, то значи: Имај поверења у Бога и стрпљења у себи, и Бог те неће напустити.Данас можда више него икад, српски народ је свестан тога најстаријег закона који управља његовом судбином а његов живот претвара у мит. Он га религиозно поштује и на тај начин се покорава Божјој вољи. Догод Срби буду тако радили, Богће им помагати. Није на памет речено да Бог чува Србију. Дубок верско-национални смисао те историске истине везан је за дно народне душе онако каошто је и њен етички корен у народном веровању дубоко усађен. Њу је светосавско православље освештало а српска историја већ неколико **** потврдила. Да ли су нашим ученим скептицима и надри-филозофима потребни, после свега тога, још икакви "научнији" докази? Њих им неће пружити ни позитивизам Огиста Конта, ниеволуционизам Херберта Спенсера, ни историски материјализам Карла Маркса.Српском народу није ни потребна таква "наука"; њему је стало до врховногморалног закона који управља његовим животом.***Као што је у реалној политици народни инстинкт извор политичке мудрости, тако је и у народној етици национални мит филозофска ризница скривеног благанародне душе.Још пре Косова српски народ је изградио своју националну културу и створио своју државу. То стварање није извршила нека несвесна људска маса којом управља психологија гомила, него једна органски одређена и уобличена заједница код које се, у току њеног животног развоја на основу властитих закона, образовала свест осамосвојном народном бићу као и о материјалним и духовним тежњама народнецелине споља уоквирене државним облицима. Две временске метафоре и два просторна облика – Зета и Рашка, Србија и Црна Гора – симболи су једне увек исте и вечне српске осовине. Као некад Рашка и Зета, после погибије на Косову, тако и сад Србија и Црна Гора, после државног слома, проваљују у суђеном часу врата смрти и предњаче Српству на праисториском путу голготског успона. На Цетињу као и у Београду распламтела се буктиња националне свести и одјекнуо је мушки глас о одлучној заједници Србије и Црне Горе у одбрани смртно угроженогСрпства.У том судбоносном часу, Црна Гора је као и Србија, подигла очи небу и, са врха своје калаварије, произнела своју топлу молитву за спасење Српства...

 

Нема тога који се није стресао од ужаса, сагледавши крваве ране Црне Горе и голготска страдања њеног униженог, опљачканог и распетог становништва. Ни мрачни кршеви нису могли сакрити страшну слику Титових сатанских недела почињених за рачун безбожничке бољшевичке Москве и бездушног мамонског Лондона. Немачком војнику постала је Црна Гора још ближа усред њене сетне усамљености где се, у гробној тишини, ни јауци нису више разлегали. Његово се срце испунило тугом пред неизмерним болом те у црно завијене земље где су, од људске свирепости, и гусле умукнуле. Са распламтелим гневом у грудима немачки се крсташ, од стене до стене, пробијао кроз врлети, прогањајући крвожедненечастиве звери у људском облику... Далеко у долини чује се жубор Таре.Разбијени чопори крволочних комуниста беже у том правцу. Црна Гора ће одахнути. Куцнуо је судбински час, пун значаја за будућност српског народа, – час спасења Црне Горе и завршетка њене Голготе. Са захвалношћу црна брда поздрављају немачког победника...Црна Гора је одувек била колевка српске државне мисли. Пре осам векова у њој се родио крај реке Бистрице – у данашњој Подгорици – Стеван Немања, оснивач прве српске државе и отац најстарије народне династије. Црногорски горштаци су без престанка били и увек остали највернији и најхрабрији чувари српских расних врлина. Док су у току времена други српски крајеви губили независност и пропадали, Црна Гора није никад престајала да буде гнездо српске слободе.Црногорац је остао веран и прастарој социјалној установи српског живота,породичној задрузи, па чак и у пространијем облику него у другим крајевима Српства, у облику племена која се деле на братства и колена. Задруга је породична заједница, а племе је још нешто више: оно је ратничка заједница у којој се за старешину бира најхрабрији. У задрузи се старешина одређује по старости или према памети, а у племенима према јунаштву. И тај племенски облик друштвеног живота тамо где се још од старина у Црној Гори задржао не може се приписати случају. Он открива психолошко порекло државотворног нагона органски урођеногЦрногорца уопште.***У чему је значај Црне Горе за Српство?Црна Гора је мала али драгоцена и мора се Српству сачувати. Она је драгоцена вредност у моралном и духовном смислу, не само за Србе него и за друге европске народе. У срцу Европе, она је, као у некој великој рударској области, оно мало поље из кога се ваде дијаманти. Црна Гора нам је у живим обрасцима показала шта је виши човек или – према Ничеовом фантастичном изразу – "надчовек", то јест,шта је прави човек или – као што га Карлајл назива – "херој". Црна Гора нам је дала

 

пуно светлих и савршених примера таквог човека. Да поменемо само из новијег времена војводу Марка Миљанова и његове "примере чојства и jунаштва", а из најновијег – генерала Блажа Ђукановића, Баја Станишића, Крста Поповића, ЂорђаЛашића, Павла Ђуришића, и толике друге црногорске јунаке – мученике који суодлучно устали у одбрану српског народа и народних светиња...И овога **** се потврдило да се Његош могао само у Црној Гори родити, да се"Горски Вијенац" могао само на Ловћену испевати. Може ли се замислити Српство без Црне Горе, а српска поезија без "Горског Вијенца"!Песничко осећање је код Црногораца развијеније него код осталих делова српског народа. Врхунац песничке генијалности је достигнут у Његошевом "ГорскомВијенцу". У Његошевој замисли постоји један највиши образац српског човека.Насликати основне потезе његовог духовног лика, то је главни предмет Његошевог уметничког дела.Племенитост и витештво јесу одлике таквог вишег људског типа. Херој је по својој  природи заштитник слабих и нејаких. Он је увек готов да стави своју надмоћонст услужбу правде и човечности, па ма и по цену живота. Управо, само такав живот зањега има смисла.Нигде као у Црној Гори српски народ није у толикој мери остварио такву људску синтезу. Етос је и мерило и садржина њена. Без етоса надчовек је чудовиште, а херој обична "бештија". Прави човек и јунак – утеловљење потпуне човечности – најудаљенији је од животиње а најближи Богу. Људски живот је већином кратак зауспон до те приближне средине изнад које се човек не може више уздизати. Живот је тешка и непрекидна борба, а у животу човека-јунака најтежа је борба са самим собом. Зато такав човек и јесте херој.У дну срца сваког хероја букти вазда племенити пламен љубави и самилости. Без љубави нема истинског човештва; без хришћанства нема правог јунаштва. У томе је највиша филозофија Његошева.Зидати своју срећу на несрећи других не само што није – ни по Ничеу, ни по Карлајлу – надчовечански ни херојски, него је у највећој мери доказ нечовештва и нејунаштва. Где тога има, ту културе нема. Правило је једно за народе као и запоједине људе.Само "чојство и јунаштво" а не богатство и политичко коцкарство, – само храбрости племенита дела уливају Црногорцима дивљење и поштовање. У очима Црногораца право људско биће не представља човек од костију и меса, него човек од части и морала. У Црној Гори жене су као и људи. Оне су пуне неисплаканих суза, јер никад не плачу. Оне или наричу или запевају

 

***Његошев стваралачки геније напајао се на оном истом праизвору у коме је одискони превирала духовност српског народног бића, тајанствена као понор,неисцрпна као "бездна" у песниковој "Лучи Микрокозма". У Његошевом "ГорскомВијенцу" стихијски се слила величанствена горостасност песничког генија Црне Горе са језивом стравичношћу српске народне душе, и из надземаљског чара тога божанственог спева заблистала је царска – златом и драгим камењем оперважена – вечна круна српске епске поезије.Праунук Његошев, Краљ Александар, имао је скупоцену библиотеку у којој је биловеома ретких издања, нарочито из француске књижевности почев од седамнаестогвека па до најновијих времена. Између осталих реткости, Краљ је имао и један део"Горског Вијенца" у Његошевом рукопису у изванредно лепом повезу од црвенекоже. Показујући ми ту неоцењиву српску реликвију, Краљ ме је упитао  шта мислим о њеној вредности.- У новцу или са гледишта националног?- Не, не... Какав новац! рече Краљ.- Онда ћу вам без и најмањег оклевања казати шта мислим... Српски народ може живети без Југославије, али не може без "Горског Вијенца". И онда кад ње нестане,Његош ће остати вечно са Србима.Краљ Александар је знао моје мишљење о Југославији, онаквој каква нам је наконференцији у Паризу, нарочито од стране Енглеза, била наметнута.- Имате право...

 

 

(Аутор је министар у пензији;"Српски народ", Београд, 22. јануар 1944


Powered by blog.rs