Идеологија Србског Национализма

ИЗВОРИ ЗА ЗАЈЕДНИЧКУ ИСТОРИЈУ СРБА И РУСА

Генерална — Аутор svarog @ 11:51

ИЗВОРИ ЗА                  ЗАЈЕДНИЧКУ ИСТОРИЈУ                                       СРБА  И  РУСА

 

Рад са којим је др Јован И. Деретић учествовао на III Mеђународном конгресу о докириловској писмености и претхришћанској култури, одржаном у Петрограду 12-14.05.2010.године

            Извoри зa дрeвну зajeдничку истoриjу Србa и Русa су брojни и бoгaти, aли нису joш дoвoљнo сви истрaжeни. Пoштo су дeлa нaших aнтичких писaцa углaвнoм уништeнa у срeдњeм вeку, ми смo принуђeни дa упoтрeбљaвaмo грчкe и римскe писцe, кojи су нaжaлoст, цeнзурисaни тaкo дa ми нeмaмo њихoвe oргинaлнe списe. Пoсeбни прoблeм прeдстaвљa грчкo jeзичкo нaсиљe jeр су Грци прeвoдили стрaнa имeнa, пo смислу, нa грчки jeзик. Прeвoдили су и имeнa стрaних влaдaрa и вojскoвoђa сa кojимa су били у дoдиру. Кo дaнaс мoжe дa прeпoзнa имe Вojислaв пoд грчким прeвoдoм Стрaтoклeс или Дoбрoслaв пoд грчким прeвoдoм Aгaтoклeс. Свe oвo увeликo oтeжaвa истрaживaњe aнтичкe истoриje oд стрaнe србских и руских истрaживaчa.

            У писaњу имeнa мeстa, нaрoдa или плeмeнa, oпштe узeвши, дaнaс сe пoштуje грчки прaвoпис тaкo дa ми у мнoгo случajeвa имaмo пoгрeшнo нaписaнo имe нa сaврeмeним свeтским jeзицимa. Тo je бaш случaj кoд писaњa имeнa Србa и Русa.

            Мeђу вeликим брojeм врстa србскoг имeнa нajoпширниje сe пoмињe имe Сaрмaти. Први сaмoглaсник у oвoм имeну сe мeњa oд случaja дo случaja гдe сe ‘e’ зaмeњуje сa ‘a’, ‘и’, ‘o’ и ‘у’. У имeну Сaрмaти зaмeњeнo je и слoвo ‘б’ сa слoвoм ‘м’. Тo je учињeнo из слeдeћeг рaзлoгa. Стaри Грци су имaли слoвo бeту чиjи je писмeн биo исти сa србским слoвoм вeди. Пoд србским утицajeм Грци прeлaзe нa слoвo вeди, кojи изгoвaрajу витa зa писмeн дoтaдaшњeг њихoвoг слoвa бeтa. Тaкo oстajу бeз слoвa бeтa. Дa би нaдoкнaдили изгубљeну бeту прaвe je oд двa слoвa ‘мп’, кaкo пишу бeту у сaврeмeнoм грчкoм jeзику. У мнoгим случajeвимa oни су писaли сaмo ‘м’ умeстo ‘мп’ и oни су знaли дa сe тo читa ‘б’, aли стрaнци нису тo знaли. Зaтo умeстo Сaрбaти пишу Сaрмaти, умeстo Сирбиум пишу Сирмиум итд.

            Кoд рускoг имeнa кoje сe нajчeшћe нaлaзи у oблику Рaси или Рaшaни, a пoнeгдe кao Рoси, Рoксoлaни и Рaсeни, нaшe звучнo слoвo ‘р’, нaрoчитo нa пoчeтку рeчи, нe мoжe дaнaс дa изгoвoри ни jeдaн зaпaдни нaрoд oсим Шпaнaцa. Тo нису могли ни стaри Грци пa су испрeд слoвa ‘р’ дoдaли њихoву тeту и умeстo Рaси изгoвaрaли Трaси. Римљaни тo читajу кao Трaки. Тaкo ми имaмo умeстo Рaси и Рaшaни и скривљeнo Трaки и Трaчaни, a нa сaврeмeнoм рускoм Фрaки.

            Jeдaн oд пoуздaних извoрa зa зajeдничку истoриjу Србa и Русa je тaкo звaни “oтaц истoриje” Хeрoдoт. Oн кaжe: «Траси су најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса; када би слушали само једног владара и били сложни, овај народ би био непобедив и најмоћнији од свих, тако ја мислим, али нема могућности ни начина да се ово икада деси, зато су немоћни. Имају разна имена, различита од једне земље до друге, али имају готово сви исте обичаје у свему, осим Гета, Трауза и оних који станују изнад Крестона.» 1

            Хeрoдoт нaм кaжe дa je зeмљa Рaсиja вeликa и дa Дунaв извирe у Рaсиjи.2

            У средњем веку Србија је називана са два имена, Сербија и Расија, односно Рашка. Грци су Расе, односно Трасе сматрали Србима, односно Србе Расима и то нам одлично сведочи Ђорђе Гемиста у свом говору на сахрани царице Јелене, око 1430. године. Јелена је била кћи србског властелина Константина Дејановића Драгаша, која је била удата за византијског цара Манојла Другог Палеолога. На њеној сахрани говорио је најпознатији византијски филозоф платоничар петнаестог века Ђорђе Гемиста Плитон. Он каже: «Она је, наиме, по народности била Трачанка. Трачани су, пак, народ који је и стар и који се рачуна у највеће народе на свету, не само зато што с ове стране Дунава допире од Црног мора све до Италије, него и зато што преко Дунава допире чак до тамошњег океана, и чак до копна које је готово ненасељено због хладноће, живи исти по језику са овим овде народ. А и он је многобројан, и штавише, од овога је огранка на овој страни Дунава кудикамо бројнији. Па није ни лош још од старине тај трачки народ, него је и храбар и духовно образован. Тако је, на пример, Евмолп, који је код Атињана завео елевсинске светковине за стицање бесмртности душе био Трачанин, а вели се да су и хор Муза Грци научили обожавати од Трачана.»3

            Стари обичај код Срба и Руса био је да приликом сахране владара и високих племића одржавају тризну. Херодот описује тризну коју одржавају Траси.4

            Народни обичаји се лако не мењају нити се усвајају туђи, од других народа.

            Грчки писци кажу да је Трасија, то јест Расија у стара времена била од Црног мора до Јадранског. То значи да је Расија прекривала целокупну матичну србску територију.

Када Херодот помиње први пут Сарбате Сармате) он их налази у Русији, на Дону.5

      Тако се по Херодоту Руси налазе у Србији и на Дунаву, а Срби у Русији и на Дону.

            Француски историчар Е. Прико де Сен-Мари Србе назива Скордиски, искривљено од Сорби, и каже: „Племе Скордиска, у време Римљана, било је тако бројно да је поседовало Илирију, Панонију, Мезију и Тракију.»6 Прико затим налази Скордиске у Херцеговини, у Црној Гори, у Босни, у Старој Србији, у Мезији и у Македонији.

            Други француски историчар Ди Канж каже: ”Scordiskorum Thraciae populationes”, што у преводу значи: “Срби су рашки, односно руски народ.“7

            Из података овде наведених произлази да имамо два имена за један исти народ, па да видимо шта та имена обележавају. Ми знамо из србских закона и других историјских података да је наше старо друштво било организовано као сталешко. Такође знамо да су ово имена прва два сталежа којих је било укупно три. Сербима се називао сталеж ратника, а Расима сталеж земљопоседника и земљорадника. Ова два сталежа се свуда помињу док се трећи сталеж беземљаша који се зове Меропи ретко када помиње. Прва два сталежа стоје у тесној вези и прелазе један у други, зато су свуда заједно, нераздвојни.

            У југозападној Француској налазила се, пре римског освајања Галије, земља Сарбија са главним градом Рускином.8 Данас Французи ту област називају Русијон. Град Рускино се данас назива Перпињан. У Италији се Етрурци називају Расенима, Рашна, то јест Русима, што је добро познато. Мање је познато да су се они називали и Сербима, јер је и код њих било сталешко уређење. Грци су њихово име Расени преличили на Тирсени, па се море које је добило име по њима не зове Расенско него Тиренско. Мећутим Херодот Тиренско море назива Сарбским (Сардонским) морем.9 То говори да су се Расени (Етрурци) називали и Србима јер се ради о њиховом мору.

            У Србији се Русија, све до 17. века, па још и касније, називала Сарбатијом (Сарматијом).10

            Под европском и азијском Сарматијом се подразумевала целокупна територија савремене Русије. Први помен Сармата у Русији потиче од Херодота око 450. године с.е. Кажу да су Сармати на Дону пореклом из Асирије. Асирија је велики извор података за заједничку историју Срба и Руса.

            Асирија је настала после првог аријевског похода који је водио, око 2020. год. с.е., Нино Белов и створио прву светску империју на простору од Дунава до Инда. Та Нинова империја је имала центар у Месопотамији. Име те аријевске империје је било Сербија, које су на Блиском Истоку изговарали Сурбија. Остатак тог имена се данас налази у имену Сирије, Сурија. У Светом Писму Сурбија се назива Сенар.

            У тој Сурбији се помињу и Раси, као други и неизоставни аријевски сталеж. Сурбија долази нарочито до изражаја после другог аријевског похода који је водио око 1330. године с.е. Сербо Макеридов. Овај вођа другог аријевског похода је био оличен у богу Сербону, изразито сунчаном божанству, па је и његова империја била сва у знаку сунца.

            Џoн Кaмбeл дaje oпис jeднoг врлo зaнимљивoг нaтписa, нaђeнoг у Мeрaшу, oднoснo Мaрaсиjи, кaкo свe нaзивajу oвaj прeдeo. Нaтпис je биo урeзaн нa кaмeним лaвoвимa и пoтичe из времена измeђу 930 и 858 гoдинe с.e. У тoм нaтпису сe пoмињe нaрoд Рaс или Рaсa. Зaтим сe пoмињу грaдoви рaшки и нaрoд рaшки. Кaмбeл зaкључуje дa су oви Рaси истo штo и Рoш из Стaрoг Зaвeтa. (ст.136) Зaтим Кaмбeл нaстaвљa: У Eлaму je билo oвих Рaсa и Сaргoн их нaзивa - Рaс, Сeнaхeриб их пoмињe кao Рaсу, Aсурбaнипaл - Рaси, a Тиглaт-Пилeсaр II - Мaруси. Oни се дoвoдe у вeзу сa jеврejским "Лихaтaху," тojeст Лидиaнимa, oднoснo Јудejцимa. (ст. 136) "Луaдaх" je oтaц "Мaрeшaх" кaжу Jeврejи. (ст.137)

            Ми oвдe нaилaзимo нa пoдaткe дa су oви Рaшaни oд Јудejaцa кojи су сe из Мaлe Aзиje пoмeрили нa истoк, бaш кao и Рaсeни штo су oтишли у Итaлиjу. И oнa плeмeнa кoja сe нaзивajу Србимa чeстo су употребљавала име Рашани као своје друго име и та два имена се налазе заједно где год су се појавила. Камбел следи даље ове Рашане и каже: "...Тиглат Пилесар II ставља Саррабану у Бабилонију где, као у Еламу, живе јужни Раси." У Сирији и Кападохији се помињу као "Сараката", за које класични географи употребљавају назив "Сaрaвaнe" и "Aрaвaнe". (ст.157) Кoд Мoизa oд Хoрeнa стojи, прeмa Бeрoзу, дa je "Зeрвaн" биo гoспoдaр зeмљe у врeмe Ксисутрa, кoгa Хaлдejци пoмињу кao Хaсисaдрa, a Хaтушaни кao Aчaштaри. Oвoj линиjи припaдajу "Рaс" oд кojих пoтичe Бeтх-Зур или Зeрувунe, и Мoсхи или Кaпaдoхиjaни кojи прeдстaвљajу Jaфeтa. Бeрoз oвдe гoвoри o jeднoм истoриjскoм врeмeну кaдa су Мoсхи и Рaси влaдaли Хaлдejoм. (ст.158) Кaмбeл joш дoдaje: "Рaс" су били нajстaриjи стaнoвници и имeнoдaвaoци Русиje. (ст.160) У oвoмe нaвoду имaмo низ oбjaшњeњa истoврeмeнo. Aсирски цaр Тиглaт-Пилeсaр II стaвљa "Сaрaбaну" тo je Сeрбe у Бaбилoниjу, oднoснo нa србскoм Вaрдуниjу, гдe су кao и у Eлaму били присутни и Рaшaни. У ствaри рaди сe o jeднoм истoм нaрoду сa двa имeнa. "Зeрвaн" гoспoдaр зeмљe je Сeрбoн, у врeмe кaдa су Мoсхи и Рaси влaдaли Хaлдejoм.

            Звaнични jeзик у Aсириjи биo je «Сaрбejски» кojи нaзивajу «Aрaмejски». Oвo je билo пoзнaтo прe двa вeкa: «Мoдeрни aутoри... су oткрили дa je слoвeнски jeзик биo jeдaн диaлeкт у упoтрeби у Пeрсиjи, Мeдиjи и у Aсириjи».12

            Штo сe тичe Мoсхa сa рeкe Рaшe, oднoснo Вoлгe, oни су кaсниje рускo плeмe Мoскoвљaнa пo кojимa je грaд Мoсквa дoбилa свoje имe. Бoшaр кaжe: Мeшeхoм зoву држaву Русиjу, изнaд Црнoг Мoрa.13

            Хeрoдoт oписуje пoмoрску битку измeђу Фoкиђaнa и Рaсeнa и кaжe дa су Фoкиђaни исплoвили прeд Рaсeнe у Сaрдoнскo14 мoрe и дa су ту дaли битку. Зaтим кaжe дa су Грци пoстигли "Кaдмoву пoбeду", штo je истo кao и "Пирoвa пoбeдa". Aли судeћи прeмa дoгaђajимa пoслe биткe испaдa дa су Грци изгубили ту битку. Oд 60 њихoвих лaђa 40 je oстaлo нeпoмичнo нa мeсту биткe, a сaмo 20, мaњe oштeћeних, je мoглo дa oтплoви дo Кoрзикe. Рaсeни су извукли нa oбaлу рaзбиjeнe лaђe и прeживeлe Гркe сa тих 40 рaзбиjeних лaђa, кoд грaдa Aгилa, кaсниjи Кaeрe и сaврeмeни Чeрвeтри, и ту су их свe пoбили. Извлaчeњe рaзбиjeних лaђa нa oбaлу гoвoри нaм дa je биткa вoђeнa уз сaму oбaлу, инaчe тo нe би билo мoгућe учинити. Oвaj дoгaђaj сe дeсиo у сaврeмeнoм Тирeнскoм мoру кoje сe joш у Хeрoдoтoвo врeмe звaлo "Сaрдoнскo мoрe", oднoснo Сeрбискo мoрe. Грци су их нaзивaли Тирсeнимa, a кaсниjи Лaтини Тирeнимa, aли oни су сe пoрeд Рaшaни нaзивaли joш и Сeрбимa, пa су тaкo и њихoвo мoрe нaзвaли.

            У рaту измeђу пoбуњeних Србa сa прoстoрa oд Сaвe дo Jaдрaнa и Римљaнa кojи je зaвршeн нaгoдбoм 9. гoдинe н.e. Срби сe пoмињу пoд имeнoм Сaрмaтa. Тибeриje кaицaр je пoдчиниo Римљaнимa Дaлмaтe и Сaрмaтe.

            "Tiberius Caesar Dalmatas Sarmatasque in Romanum redegit potestatum.” (Eusebius Pamphili: Opera Omnia, Chronicorum lib. 2. pagus 531.) Patrologiae, Migne, Paris 1857.

            Јеврејско Мешех је у преводу Библије 72 „Мосхи”. Еузебије Памфил каже: „Мосхи су Илири”.

            Приликом похода медијског цара Дарија на Ските 514. године с.е. наступајући кроз Тракију, пре доласка до Дунава Дарије је покорио Гете... они су најхрабрији и најправеднији од свих Трачана, каже Херодот.15

            Готи (Гети) су Словени каже Ломоносов.16 (ст.11)

            Словени и Венди су уопштено гледано древни Сармати. (ст.5) Једноплеменици су: Сармати, Венети, Словени, Трачани и Меди. (ст. 14)

            Роксолани, Руси и Алани су један народ. Сви су Сармати, каже Ломоносов. (ст. 48)

            Венети у Пафлагонији и Малој Азији су Асирци, каже Диодор.17

<             Јорнандес налази у Сарматији Венете, Анте и Словене.18

            Венете углавном називају Словенима и Антима, каже Јорнандес.19

            Анонимни Равењанин пише да је део Сарматује преименован у Роксоланију, као и да према Птоломеју Лагићу, владару Мисира, Сарматија се назива Сардонија или Сардатија. Цео простор од Средоземља до Балтика се назива тим именом.20

            Епископ Саломон (умро 920. год.) у познатом делу Mater Verborum каже: “Sarmatiae... Sirbi tum dikti...id est quasi Sirbutiu.”

            Лаоник Халкокондила каже: Срби су као народ најстарији. Срби, Илири, Пољаци, Сармати и Венети чине један народ и говоре истим језиком.21

            Главни токови руске античке историје нису се одвијали на простору савремене Русије него у Подунављу, на Средоземљу и на Блиском Истоку. Трагови Срба и Руса налазе се у антици од Атланског океана до кинеске границе.

1 Herodote,V.3.

2 Herodote, IV.99.

3 Драгутин Анастасијевић, Српкиња византијска царица. Свет књиге, Београд 2004. Страна 84.

4 Herodote, V. 8.

5 Herodote, IV. 119.

6 E. Pricot De Saint-Marie: Les Slaves Meridionaux. Armand Lechevalier, Paris 1874. Page 51.

7 Caroli Du Fresne Du Cange: Illyricum vetus et novum historia. Haeredum Royerianorum, Posonii 1746.

8 C. Plinii, Historiae Mundi, Haredes Jacobi Iuntae, Lugduni 1561. L. III. Cap. IV.

9 Herodote, I. 166.

10 Пећки Родослов „Општи Лист”.

11 John Cambell: The Hittites, John Nimmo, London 1891. I. Page 134.

12 Stanislave Siestrzencewicz: Presis des recherches historiques sur l’origine des Esclavons ou Slaves et des Sarmates. De l’imprimerie de l’Academie Russe Imperiale. St. Petersburg 1824.

13 Samuelis Bocharti: Geographia Sacra: I Pheleg, II Canaan, Cornelium Boutesteyn et Jordanum Luchtmans, Lugdunum 1707. Cap. I. IV. XXXVI.

14 Herodote, I. 166.

15 Herodote, IV. 93.

16 Михаил Ломоносов: Древняя Российская история, При Императорской Академии наук, Санкт-Петербург, 1766.

17 Diodore, II. Cap. 3.

18 Jornandes, Cap. XXIII. pag. 66.

19 Jornandes, Cap. V. Serbar.

20 Ravenatis Anonymi: Cosmographia, Otto Zeller, Aalen 1962. Pagus 200.

21 Laonicus Chalcocondyas: Historiae, Patrologiae, Migne, Paris 1866. Pag. 43.

Преузето са сајта:www.serbijana.com 


Сину Tисућљетне Kултуре

Генерална — Аутор svarog @ 11:33

Сину тисућљетне културе



Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ' му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек'о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас'о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу И Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит' о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.


Ј. Дучић

 


Комунисти О Шиптарском Питању

Генерална — Аутор svarog @ 10:18

на 4. конгресу КПЈ у Дрездену, 1928. године, донета је резолуција о националном питању у Југославији, и између осталог је речено да комунисти треба да подрже Косовски комитет на Косову и Метохији:
''Партија зато изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.'' [1]


1-Станко Равић, Расија у Пламену- 36 стр


САВА ТЕКЕЛИЈА И ЊЕГОВ ЗАВОД

Генерална — Аутор svarog @ 10:05

САВА ТЕКЕЛИЈА И ЊЕГОВ ЗАВОД

Божидар Ковачек

 

Дом српских студената и фонд за његово издржавање основао је 1838. Сава Текелија, отуда доцније име Текелијанум.
Сава Текелија рођен је 17/28. августа 1761. у Араду, у војничкој, племићкој породици Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада Деспотовине српске, нашли су се у Угарској, но без племићке титуле. Међу водеће у српском народу породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, прадеду Савином, који је веома заслужан за победу аустријске војске Евгенија Савојског у бици код Сенте 1697, а велике услуге Царству учинио је и у време Ракоцијевог устанка. Племићку диплому добио је 1706, за себе и за своју тадашњу и будућу породицу.
Сава је у Араду ишао у српску основну школу, па у латинску, па у гимназију. Вишу гимназију са филозофијом изучио је у Будиму. У Бечу учио је природне науке, инжењерију, успешно се огледао у цртању, савладао је више језика, тако да је био истински полиглота, свирао је на флаути. Но, основна струка било му је право. Студирао је у Будиму, докторат права положио је 1786. као први Србин, штавише као први угарски држављанин осим професора универзитета. Своју дисертацију о узроку и циљу постојања државе штампао је две године доцније, на латиснком, на језику на коме је писана и брањена. С младалачким амбицијама одлази у Русију, где је његов стриц Петар био један од првих генерала Катарине Велике, победник у рату против татарских канона за освајање Крима. Но, наде су му се изјаловиле; није успео да оствари каријеру, стричева помоћ није, изгледа, била баш штедра. Враћа се и 1790. добија прилично скромно место вицентотара Чанадске жупаније. Ипак, то место омогућује му да исте године учествује на српском народно-црквеном сабору у Темишвару и да се тамо афирмише као један од најистакнутијих политичких вођа. Предводећи племићку мањину на Сабору, увидео је да је Беч одобрио српски сабор да би нашао противтежу центрифугалном угарском племству, по старом обичају "завади па владај". Противно се стога нереалном захтеву за посебном српском територијом у Монархији, сматрајући да је то мамац који ће Србе одвући од оствариве заштите националних и верских права унутар Угарске. Желео је да се права српског народа експлицитно инкорпоришу у угарско законодавство. Тиме се замерио и радикалној саборској већини и царском комесару. Није га то нимало поколебало - свој опширни саборски говор (изостављен иначе из свих саборских записника) штампао је у Пешти, 1791.
Био је делегат на Угарском сбору у Пожуну (Братислави) као посланик Чанадске жупаније. Наименован је потом за секретара Угарске дворске канцеларије за послове православног живља.
Његове личне особине нису му дозволиле да се успешно уклопи у каријеру државног службеника. Био је сувише непопустљив у својим ставовима, преамбициозна, нестрпљив, емотиван, раздражљив, па зато несавитљив и непокоран - нподобан је систему који погодује опортунистима. Но, био је успешан пословни човек, умножава свој иметак, нове поседе додаје породичним спахилуцима Визешу и Кевремишу који су саставни део његове племићке титуле, као и подаци да је каваљер златне натпетице, царски саветни, приседатељ многих комунитета и свих права доктор. У време опште мобилизације за рат против Наполеона, добио је команду на д батаљоном и чин потпуковника. Но, 1801. због наредбе да командант батаљона може имати највише мајорски чин он се заувек повлачи из државне службе.
Пре Првог устанка у Србији, он се обраћа писмима императору Наполеону и аустријском цару Францу И залажући се за успостављање илирске краљевине која би објединила балканска подручја. Њихово шутање није га обесхрабрило да машта о стварању велике српске државе. Узбуђен Карађорђевићевим устанком, израдио је и штампао географску карту српских земаља, 1805 године. Исте године преводи књигу Римљани у Шпанији и штампа је са својим коментарима са намером да помогне устаницима да савладају војну доктрину и тактику. Бавио се, не баш успешно, научним пословима. У Новинама србским 1819, излаже своја размишљања о пореклу Румуна. То га је увукло у полемику с румунским интелектуалцима. Објавиће о овоме књигу на немачком 1823., па допуњено издање 1827, на немачком и румунском, али битка започета с погрешних научних позција била је унапред изгубљена. Његови мемоарски списи Описаније живота и Дневник Савет Текелије сачувани су у рукописима па су у интегралном облику штампани тек у наше време. Драгоцене су те књиге као историјски извори и као слика збивања и прилика, рађене са много аутентичне атмосфере његовог времена. Повремено у њима се могу наћи лепи литерарни тонови, а готово на свакој страници јасно се виде одрази његове изразите индивидуалности, једне сасвим самосвојне личности. Неколико пута окушао се и у стиху, но без претензија ка поетској емотивности.
Рационалистички образован, присталица реформи цара Јосипа II и идеја Доситеја Обрадовића са којим се познавао и дописивао, дошао је до закључка да је образовање главни замајас покретања српског народа ка бољој будућности. Године 1796. покушао је да оснује задужбину за школовање арадске српске деце - о томе је написао и једну брошуру коју је штампао 1798, посебно на српском и на латиснком. Та замисао д
уго је сазревала да би тек 1810. основао фонд за награђивање најбољих проповедника. Ређају се његова доборочинсва установама (обема српским гимназијама Карловачкој и Новосадској) и меценатске помоћи појединим српским културним прегаоцима, између осталих и Вуку Караџићу, чије језичке реформе иначе није могао да прихвати. Постаје у свом времену највећи доброчинитељ међу Србима, нарочито после оснивања Матице српске 1826, која га је убрзо изабрала за почасног председника. Добротвор је и неких установа мађарског народа - велике суме поклањао је Мађарској академији наука и Реформатској колегији у Дебрецину.
Без потомства потпуно разочарн сасвим неуспелим позним браком, одлучио је да сва своја имања завешта у добротворне сврхе. Највећи део богатства желео је да усмери на школовање младих Срба у војној, инжењерској струци, за свештеничи позив и за високошколске студије уопште. На тај начин хтео је да створи и унапреди интелектуални сталеж свога народа. Нажалост, пос
ле његове смрти, 21. септембра/7. октобра 1842. у Араду, његови се планови сасвим споро остварују, јер његова удовица, силом судских тужби, жели да приграби све за себе. Томе се тврдо супротстављала Матица српска, па је и успела да Текелијину имовину добрим делом ипак сачува за сврху којој ју је он наменио.
Његово име као једнога од најистакнутијих синова српског народа постало је и остаје део светле традиције Срба. Године 1861. велики догађај била је прослава стогодишњице његовог рођења, када су издате неколике књиге њему посвећене и исковане пригодне медаље с његовим ликом. Захвланост српског народа Сави Текелији преносили су кроз генерације до данас многи питомци његове задужбине и чланови Матице српске у којој је он, и у нашим данима, почасна личност.

Из једне једине љубови миломе ми роду" Сава Текелија је 1837. за 50.000 форината купио велику, али оронулу кућу близу српске цркве у Пешти, у улици Великог крста број 276 (доцније, улица се назвала зеленог дрвета, данас Вереш Палне). Уложивши у поправку велику суму, он је кућу привремено уступио пострадалим у катастрофалној поплави. На седници Матице српске 21. августа 1838, ту кућу, у којој се седница и држи, председавајући Текелија предаје под надзор Матице, за сврхе ђачког дома, али и за потребе њенога рада. Тада је настало и Основателно писмо којим се тачно утврђује сврха његове задужбине, а коју ће, касније, уз поменуту зграду чинити још и 150.000 форината готовине, девет кућа у Араду, још једна зграда у пешти поред самог дома те 28 јутара земље. Матици српској он ту фондацију поверава "на сохрањеније, содержаније и надсмотреније" (на чување, одржавање и надзор). За узврат он од Матице тражи да се не приклони новотаријама у погледу језика и књижевности. Предвидео је да се у томе дому у будућности устроји такође и српска штампарија, но овај се покушај изјаловио. Уколико би матица из било којих разлога престала да постоји, надзорник задужбине и питомаца постаће Српска (црквена) општина у Пешти.
О овој фондацији ваљало је да се изјасни и власт. Текелија упућује представку о томе Двроској канцеларији у Бечу, молеи да Цар прими под своју милост, одобри и заштити овај наум "под називом Фондација Текелијина2. Пештански магистрат, од кога је из Беча тражено миљење о овоме, није журио са одговором, затражио је изјашњење од Матице која је, разуме се, од срца подржала Текелијин подухват.
У дом је примљено дванаест питомаца. Они су имали стан, огрев, послугу, по три фунте лојаних свећа на семестар и сто форината за храну и универзитетске таксе. Надзор је вршио сам Текелија. Предање каже да је лично водио бригу о сваком питомцу, куповао шта треба за дом, чак својеручно пуни сламом сламарице, увече закључивао капију. Могуће је да је све то чинио повремено, али он је тада, у дубокој старости, стално живео у својој кући у Араду. Због тога је на седници Матице од 12. 12. 1839. одлучено да се пештански парох Георгије марго замоли да почасно врши дужност надзиратеља. Први надзорник Текелијанума у професионалном својству именован је 1842. био је то секретар Матице и уредник њенога Летописа Теодор Павловић. После њега, надзорник ће постати Субота Младеновић (од 1844 до 1863). у Текелијанум примани су искључиво најбољи и најсиромашнији млади људи из свих крајева где Срби живе. Поред студената, примани су и ђаци завршених разреда средње школе, посебно "филозофи" како су тада звали гимназијске седмошколице и осмошколце. број питомаца пидигао се касније са дванаест на двадесет, јер су приходи били већи од трошкова одржавања Текелијанума и издржавања питомаца. 
Текелијанум постаје опште стециште интелектуалних снага, и чланови матице и омладинаца. од миља, називали су га српским Пантеоном. ту се зачињу духовни подухвати, на пример идеја да пештанска и пожунска српска омладина издају књигу својих стихова. О томе старали су се Светозар Милетић и Јован Ђорђевић, текелијанац. С насловом Славјанка књига је изашла 1847. и била својеврстан песнички, али и политички, панелавистички манифест. Осморица текелијанаца учествују у њеном издавању, било песничким саставима, било новчаним прилозима од своје злехуде имовине. Милетићевим одласком у Пожун, воши омладине у Пешти су текелијанци Јован Ђорђевић и уз њега Лазар Марковић, који ће 1848. погинути несрећним случајем. Они већ тада опредељују пештанско-будимску српску омладину за вукове идеје. 
Када је избила револуција 1848, састаје се у Текелијануму један ауторитативан скуп пештанских и будимских српских првака и представника Срба из других крајева. Било је људи из 83 разне српске општине. Омладину представљају текелијанци Ђорђевић и Марковић. Дводневно заседање те скупштине свои 19. марта српски програм у 17 тачака, који се завршава формулом: "Краљу верност! Отечеству сваку жертву! Мађарима братску љубав!" На позив барона Њарија, Срби из Текелијанума одлазе, носећи мађарску заставу на копљу српских боја, на заједнички митинг пред Музејем, где су и њихово име говорили Јаков Игњатовић и текелијанац Никола Крстић. њихове жеље за заједничком политиком Срба и Мађара нису се оствариле, а пошто су универзитет и школе престале да раде, текелијанци су се разишли кућама. Рад Текелијанума настављен је 1850.
Највећу живост у Текелијанум је донело романичарско доба, које устоличава прослава стогодишњице Саве Текелије у новом Саду, августа 1861, манифестација културног јединства нације, у којој учествују и веома истакнути мађарски представници. Текелија се тада уздиже безмало као симбол међусобне сарадње Срба и Мађара који тада воде заједничку политику против бечке хегемоније. Као припрема овој великој свечаности држе се на Текелијин имендан 26. јануара 1861. прославе у пешти и Дебрецину, у Текелијануму односно у Реформатском колегију. Тада је успостављена пријатељска веза између пештанских српских ђака и мађарских дебрецинских.
Надзорник Текелијанума био је 1863 - 1869. песник Јован Јовановић Змај који и сам тада завршава студије медицине. Две године у Текелијануму, поред управниковог стана становао је и песник Лаза Костић, мада није био стипендиста. С њима текелијанци оснивају књижевно друштво "Преодницу", придружено Уједињеној омладини српској. Године 1863. издају запажен истоимени алманах, у коме су сарадници, уз Лазу Костића још седморица стипендиста: Коста Руварац, Димитрије Поповић, Ђорђе Бугарски, Јован Туроман, Јован Петровић, Светозар Савковић и Ставан В. Поповић. Давали су и позоришне представе. 
Велико узбуђење донела је афера око односа Матице и Текелијанума. Матица се 1864. преселила из Пеште у Нови Сад који је стасао као најснажнији културни центар Срба. Ускоро, у њој превладава дух Милетићеве Српске народне слободоумне странке, што никако није било по вољи владајућем режиму. Покушали су стога да матицу пригуше захтевима за враћањем у Пешту, па када то ни
је успело, одлуком да се брига над Текелијанумом одузме од Матице с изговором да она више није у стању да непосредно руководи Текелијанумом, јер није више у Пешти. После вишегодишњег одлагања да се ова одлука изврши, апелима и жалбама, од којих је једна доспела и до самог цара, Матица је 1878. била приморана да преда управу на Текелијанумом. Надзорник ипак остаје и даље, до своје смрти 1882, од Матице још 1869. постављени др Константин Пеичић. Српска православна црквена општине у Пешти којој државна власт поверава старање о Текелијиној задужбини, узалудно је покушавала да компромисима обезбеди традиционални матичин удео.
Пеичићев наследник постао је Стеван В. Поповић, политичар, плодан књижевни радник, беседник, који је и сам 1861 - 1867. био текелијанац, а од 1869. члан је Књижевног одељења матице српске. У његово време деловали су задуга текелијанаца за прехрану, "Коло младих Срба2, које је наставило традицију друштва Преодница, забрањеног 1876, тамбурашки оркестар, хор који ће водити Исидор Бајић.
Од 1902. Текелијина задужбина предата је "највишом наредбом2 Саборском одбору Српског народно-црквеног сабора, а духовни надзор добија посебан патронат, чији потпредседник је, по тој наредби, председник Матице српске. Тај Патронат, на челу са епископом будимским, донео је одлуку 1906. да се зграда Текелијанума сруши и замени новом, велелепном, садашњом грађевином у којој је тада нашло места четфрдесет ђака и студената, од тога двадесет који своје школовање и издржавање плаћају. Рад Текелијанума није се прекидао током Првог светског рата. Смрћу Стевана В. Поповића, надзорник је 1917. постао др Иван Поповић, професор српскохрватског језика на пештаној Источној академији. Но, рачуница о текелијанцима вођена је посебно до 1914. Из статистика сазнајемо да је Текелијиних питомаца између 1838. и 1878. било 179, а од 1878. до 1914. 167. За српски народ то је био импозантан број интелектуалаца који су много допринели култури и цивилизацији свога народа. Међу њима су, уз већ поменута маркантна имена, били многи знаменити Срби XX века: Богдан Гавриловић, ректор Универзитета и председник Српске Краљевске академије наука, Радивој Кашанин, светски познат математичар, Марко Малетин, уредник Летописа и секретар Матице српске, Тихоми Остојић, историчар књижевности и секретар Матице српске, Јован Павловић, истакнути публициста, Вељко Петровић, књижевник, председник матице српске, Лазо
Томановић, публициста и председник владе Црне Горе.
Између два светска рата Текелијанум није радио пуном снагом. Број питомаца је био смањен, јер су задужбинска добра, а нарочито готовина којом је фонд располагао, инфлацијама и заменама новца, веома смањени. Део зграде морао се издавати под кирију да би се задужбина како - тако одржала. Текелијанум се опорављао, у периоду 1941-1944. било је у њему преко тридесет питомаца, од тога добра половина под пуном, истина веома скромном стипендијом. Време после Другог светског рата нанело је најтежи, безмало фаталан ударац Текелијином заводу. Године 1952. зграда је национализована, задужбина је привремено престала да постоји.
У наше дане, 1996. мађарска државна власт донела је одлуку да у процесу денационализације врати половину зграде будимској епархији Српске православне цркве. Тај гест добре воље омогућио је обнову задужбине Саве Текелије и њеног патроната и отворио наду да ће се Текелијанум у догледном времену вратити својој племенитој улози једнога од значајних духовних средишта српског народа.


Текелијанумске историје 19.века, Матица српска
Божидар Ковачек

Извор:
Текелијанумске историје 19.века


Наш салонски комунизам

Генерална — Аутор svarog @ 18:43

Наш салонски комунизам


Милош Црњански



Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Имали то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, мећутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка. 

Нација, и праве националисте, никад се немогу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толко понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада. 
Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа - (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“. 
То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија. 

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.
Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима - који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима - са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига. 

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, комитерна.

У сваком случају ми који називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „хаут волее“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.
 
Преузето Из Часописа Двери Српске,Прећутани Црњански,стр.19-20

 


ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

Генерална — Аутор svarog @ 18:32

ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

 

 

Гроф Ђорђе Бранковић рођен је у Јенопољу, на граници Турске и Ердеља, у угледној племићкој породици 1645. године. Његов отац и два брата умрли су од куге. Мајка, која је била из племићког рода закалуђерила се, док је Ђорђа дала на старање најстаријем сину Симеону, Ђорђевом брату, проти у Јенопољу, који се касније закалуђерио и постао митрополит у Ердељу, са именом Сава (1656-1680.). Из породице Бранковића потицала су још два српска митрополита: Сава I +1627. и Лонгин +1640. Митрополит Сава, код кога је Ђорђе одрастао био је веома способан човек, и заносио се идејом о ослобођењу српског народа од Турака и стварањем српске државе, којој би ба челу стајао његов брат Ђорђе. У ту сврху је настојао да се његов брат Ђорђе што темељније образује, да научи стране језике, а на свом двору га је доводио у везу са угледним људима. У времену од 1675. до 1677. био је ердељски посланик на Пoрти и носио је данак Турцима. Том приликом путовао је кроз Београд и Србију. Био је са својим братом Савом у Русији, где су цару Алексеју понудили савез и војну помоћ у борби против Турака. Због сумњи да је био у завери против ердељског кнеза Михајла, био је заједно са Савом бачен у тамницу, али се брзо ослободио и отишао у Букурешт. Ту је влашког кнеза Шербана Кантакузена наговорио да ступи у везу са Аустријом, што му је донело титулу барона 7. јула 1683. године. Добио је од патријарха уверење да потиче од последњих српских деспота, а у сврху свога проглашења за деспота самосталне Илирске државе, под именом деспот Ђорђе II Бранковић. Са тим планом је упознао и цара Леополда. Његов план аустријски двор није усвојио, већ му је само доделио титулу грофа. Упутивши српском народу позив да се окупи око њега као свога даспота и да ступи у борбу за своје ослобођење од Турака, он је био осумњичен од Аустријанаца, ухваћен на превару у Кладову, по нарађењу аустријског макграфа Баденског, интерниран и затворен 29. октобра 1689. године и у затвору у Хебу је и умро.

 

Патријарх Арсеније III Чарнојевић је 5. маја 1688. године упутио писмо деспоту Ђорђу Бранковићу, по игуману хаџи кир Јевросиму, у коме му шаље свој благослов и жеље за успех његове мисије, као вође српског народа и чувара светог Престола, називајући га ''Богоизабрани предводитељ новога Израиља и Господар целе Српске земље'' и ''свете лозе деспотске изабрани цвет'' и ''Блажени Христов војник''. Из овога се види да су односи патријарха Арсенија III и Ђорђа Бранковића били веома срдачни и присни. Обојица су деловали у правцу одазивања на позив Леполда, који је упућен свим хришћанским народима за ослобођење од Турака и стављање под његову заставу.

 

Гроф Бранковић је дошао у везу са једном делегацијом српских првака, коју је предводио митрополит Исаија Ђаковић у априлу 1691. када се налазио у затвору у Бечу. Преко делегације је тражио од цара своје ослобођење, сталну годишњу плату, истичући своје деспотско достојанство и вођство над српским народом. Бранковић се обраћао и руском цару Петру Великом, када је овај боравио неколико дана у Бечу, тражећу његову помоћ. Касније се обраћао цару Јосифу и његовој удеовици Елеонори, тражећи да се њему као неправедном сужњу, што је противно законима правде и истине из светог Писма, призна право на деспотску титулу, а његовим наследницима право наслеђа његових поседа.

 

Пренос посмртних остатака грофа Ђорђа Бранковића из Хеба у манастир Крушедол је обављен у јесен 1743. Пренос је организовао зет патријарха Арсенија IV Шакабенде , пуковник Атанасије Драшковић, а опело извршио патријарх Арсеније IV Шакабенда у Карловцима.

 

У својој посланици од 12. новембра 1689. године гроф Ђорђе Бранковић позива сав наш народ из источне и северне Илирије, Тракије и Мизије, да се са оружјем у руци дигне против Турака, о чему је извештен патријарх Арсеније III Чарнојевић, који му је послао своју Епистолију. У Српском летопису за 1830. годину објављено је писмо патријарха Арсенија III руском двору. У њему се моли интервенција код аустријског двора, да деспот српски Георгије Бранковић буде пуштен из заточеништва, као невин и лажним тужбама оклеветан и затворен, заједно са архимандритом Исаијом, од кога су заплењена писма руских царева. Гроф Ђорђе Бранковић је много помогао епископу Исиаји Ђаковићу приликом истицања захтева са Београског Сабора која је одржан 18. јуна 1690.

 

Јовица Курешевић     

 

 

Литература:

 

1. Иларион Руварац, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху с три излета о такозваној Беликој сеоби српског народа, Београд, 1896. година

2. Стефан Чакић, Велика Сеоба Срба и патријарх Арсеније III Црнојевић, Издање Агенције ПРОМЕТЕЈ и Културно-просветне заједнице Војводине, Поводом 300-годишњице Велике Сеобе Срба, Нови Сад, 1990. година


БОЖИЈИ ПРУТ

Генерална — Аутор svarog @ 17:55

БОЖИЈИ ПРУТ
 
                              
Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена (Приче Сол. 13, 24)
 
 
Човекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Кога Господ љуби, онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јев. 12, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести, прутом недаћа, прутом губитка, прутом глади, прутом неродице, прутом суше, прутом поплаве, прутом смрти сродника и пријатеља, прутом злих демона, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји, којима Бог шиба децу Своју, да би их поправио, уразумио, просветио и спасао. 
Зашто родитељ да не бије децу своју, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи, него да буде слуга духа, да помогне духу, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку, и са духом савест, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу, господару своме. Ако господар спава, онда се на слуге удара, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности, неће жалити ударце, које су примиле, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину, ко жали прут, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу, издаје господара. 
О Господе Премудри, отвори срце родитељима, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Владика Николај 


ПРОКЛАМАЦИЈА ЦРНОГОРЦИМА ПОВОДОМ АНЕКСИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Генерална — Аутор svarog @ 13:19

ПРОКЛАМАЦИЈА ЦРНОГОРЦИМА ПОВОДОМ АНЕКСИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Црногорци!

Ваше тужне двије сестре, Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српскога загрљаја. Аустро-Угарска монархија замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. Без њихове воље и пристанка одвукоше их туђем јату. Између вас и њих, између Црне Горе и Босне и Херцеговине учињене су сада међународне и политичке подвојности.

Црногорци!

Најдрагоцјенију крв ви сте лили за слободу тих земаља. У Херцеговини остало је на хиљаде гробова, у којима су се већ у прах распале кости ваше витешке браће Црногораца. По њима ће сад туђа нога да гази, а туђа ће рука да стеже руке браће Херцеговаца које су се са надом к вама пружале.

Пред таквим злим удесом српскога племена стегните ваша јуначка срца, уз која горко плаче и моје за срцем Српства - Босном и Херцеговином. Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде; она ће учинити још чвршћом везе и залогу трајнога уздања у побједу Правде.

Црногорци!

Не очајавајте! Као стијене наше будите чврсти у нади. Пролазно је данашње неодређено стање слободних дјелова српскога народа. Иза тешких дана доћи ће бољи. Српско ће сунце љепше сјати да свакога брата Србина боље загрије и освијетли.

Црногорци!

Берлински конгрес одузео вам је земљиште стеченога вашом крвљу. На оно мало, што вам је оставио, наметнуо је тешке терете. Чланом 29. берлинског уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших суверених права у дивноме Приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе берлинског конгреса на више страна повријеђене, нарочито утјеловљењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, само по себи отпада и она његова одредба која није била наметнута у погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. берлинског уговора више не веже.

Црногорци!

Увјерен сам да проговарам из душе и срца свакога Црногорца, објављујући великим силама, потписницама берлинског уговора, ако повриједе истога одобре, да ће се Црна Гора од данас сматрати ослобођеном свих терета и ограничења која јој је био наметнуо тај међународни уговор. Моја је тврда нада да ће просвијећена Европа овај мој корак одобрити! Вас, пак, храбри моји Црногорци, позивам да и од сада, као и у свима приликама, будете готови да ме потпомогнете и у највећим мукама које сам приправан до краја живота заједно с вама дијелити за добро српскога народа. 


Дужности и права

Генерална — Аутор svarog @ 13:15

Дужности и права - Др Стеван Иванић

 

 


Демократија није разбила само политички живот народа и држава. Она је својим начелима слободе појединца, разбила и народни живот у свима његовим видовима. Она је уништила органске заједнице и у привреди, и у социјалној политици и у јавном животу. Демократија је прогласила права човекове личности без дужности, док заједници људској није признала ни право на живот. Од слободнозидарске лиге за заштиту права човека до програма „народног фронта“ стално се само наглашавало право у друштвеној заједници, али нико није признавао никакве дужности према тој заједници. И маколико да се у нас увек кукало, како никад нисмо имали праве демократије, цео наш јавни, политички, привредни и социјални живот био је основан баш на овој рушилачкој мисли демократије о правима без дужности. Капитализам је сматрао својим светим правом да пусти целокупну привредну народну заједницу слободној, дивљој игри себичних интереса појединаца или удружених клика. Финансијски капитал је затварао и отварао своје златне славине не према потребама народне заједнице, већ према потребама дивље берзанске игре интереса финансијера преко десет мора. Индустријски капитализам је производио да руши и обара, а не да ствара потребе друштвеној заједници. У дивљој конкуренцији трговачког капитализма и за живот најнужије намирнице појављивале су се или склањале са пијаце само с обзиром на свето право капитала да спекулише, па макар и са животима милиона.
Капитализам има права да се гоји, да расте, па ма милиони због тога и мршавили, пропадали, умирали! 
Последице таквог схватања нарочито се осећају сада када су напукле везе државне и друштвене дисциплине и кад су се острвеле страсти хиљада, да задовоље своја права, па ма згазили и уништили стотине хиљада. Сваки још и сада у овој земљи само говори о својим правима и то личним, саможивим, најнижим. Многи и многи назови привредници мисле да имају права да се, у овој тешкој, општој невољи, преко мере богате. Други мисле да је њихово право да олако живе, да без обзира на дубоку беду и несрећу заједнице не пропусте ни једно задовољство на које су навикли. Чиновници сматрају да је њихово право да примају плате, али се не питају да ли су испунили икакву дужност. Ко је имао прилике да прима и саслушава избегле чиновнике, чуо је увек само јадање о њиховим правима, да и они приме своје принадлежности. Ниједан се глас није чуо да ти људи питају, да ли има неких већих и тежих дужности које они, као службеници народа треба да врше и да помогну да се изиђе из ових тешкоћа. Напротив, сви запињу из петних жила да изаберу место, понајпре Београд, стотине интервенција прибављају којима доказују своје потребе, а ниједну да су они вољни да се без резерве одазову свакој дужности која им се одреди. То је последица државног уређења које је напослетку, по природи ствари, морало иструлити и разбити се. Југославија се распала због тога, али су остали људи, васпитани у том поретку расула и нереда, и они продужују што су навикли. И ако ми желимо оздрављење нашем народу и државном животу, морамо поставити цео поредак на његове природне ноге. Морају се дужности поставити испред права, а права одмеравати и додељивати само према испуњеним дужностима према народној заједници. 
Нема ни једног позива, занимања, рада који нема значаја за друштвену заједницу и нико не може захтевати никаква права, ако мисли да производи његовог личног рада треба да задовоље само његово лично право. Његово право мора бити ограничено дужношћу, да његов рад мора бити користан и народној заједници, да он не сме никаквим постпупком свога права штетити ни један општенародни интерес. За оздрављење од тешких невоља мора да заструји у свима правцима народног живота одушевљење и вера, осећање народне заједнице и дужности према њој, морају да завладају закони разума, правде, пожртвовања. Нико се не може и не сме поставити изнад овога. А људи који руководе животом народа србског морају бити безусловно предани постављеним циљевима, одани народним тежњама, до крајности пожртвовани, несаломљиво издржљиви и карактерни. Они морају имати јасан поглед на дужности које су им поверене и чврсту вољу да сломе и савладају све тешкоће.
Ти људи, јунаци и борци, морају се окупити око онога коме је поверена судбина народа и државе. Они му морају бити безусловно одани и верни, дисциплиновани и радни. Тек такви људи моћи ће уклонити све сметње и преобразити све установе, друштвене, економске и политичке које сад нису способне да наша народна питања решавају онако како то захтевају битни интереси нашег народа. Добровољачки одреди су показали тај пут. Али за њима треба да пођу у те одреде и сви остали: Црква, привредници, физички радници, сељаци, интелигенција, слободне професије, јавни радници, жене, све што је ваљано и честито у нашој народној средини и да уједињени и окупљени око ђенерала Недића, на тешким и спасоносним дужностима искорене зло из нашег јавног живота. То ће донети оздрављење народа србског.

 

Др Стеван З. Иванић

 

Наша Борба, бр.14, новембар 1941.


Шта је то србски национализам?

Генерална — Аутор svarog @ 13:03

Шта је то србски национализам? 

То је рам у коме је икона Христова.
 
То је дом у коме је Христос домаћин.
 
То је брак у коме је Христос благословитељ.
 
То је село и град у коме је Христос начелник.
 
То је држава у којој је Христос цар.
 
То је уметност у којој је Христос чаробност.
 
То је школа у којој је Христос учитељ.
 
То је Црква у којој је Христос првосвештеник.
 
То је борба у којој је Христос војсковођа.
 
То је страдање у коме је Христос главни страдалник.
 
То је мрак, у коме је Христос једина свећа.
 
То је устанак против неправде са барјаком Христовим.
 
То је победа са певањем : Христос воскресе.
 
То је весеље где анђели Христови са људима играју.
 
То је ткиво историје србског народа коме је основа Христос, апотека свеци, светитељке, јунаци и мученици Христови.
 
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
 
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву,
 
срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу.
 
Ето због чега је речено да је тешко бити Србин.
 
А то је речено комшијама србским и издајницима србским,
 
Којима је национализам рам у који они стављају другу слику,
 
Коју им противници Христови гурну у руке.
 

Свети Николај Жички


Појединац и заједница - Љ.Малеш

Генерална — Аутор svarog @ 12:26

Појединац и заједница - Љ.Малеш

 

Данас више није спорно да телесне, интелектуалне и моралне особине прелазе са родитеља на децу, да се рођењем на свет доносе. У једном човеку су сакупљене склоности и особине, способности и мане његових предака, и то често врло далеких. Све те наслеђене особине леже негде у појединцу и чекају или да дођу до изражаја или да целог живота остану притајене, прикривене. Од средине у којој се појединац развија и живи, као и од васпитања које му се да, зависи које ће све и у коликој мери од наслеђених особина испољити и развити. Средина их својим примером каналише и чини да својства једне друштвене јединке дођу до изражаја. Васпитање не може ништа да створи у човеку, чега у њему већ нема, али је зато исто тако сасвим поуздано да наслеђене склоности, нагони и способности слабе и закржљавају, ако се занемаре и да се васпитањем могу ојачати и развити до извесног ступња. Дакле, да нема заједнице у којој свако од нас ствара и у којој се непрестано развија, човек би био онакав какав се рађа.

Наш србски народ је давно увидео да заједница има пресудан значај за свакога. "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека". И сасвим је тако. Сва бића живе груписана у већим или мањим групама. Заједнички живе, заједно набављају храну, заједно се бране од непријатеља, заједно се рађају, заједно умиру. Сваки чопор, свако крдо, свако племе има зато свој закон, а над свима влада заједнички закон, закон шуме, закон природе. А онај који се усуди да не послуша закон бива тешко кажњен и остављен да лови, живи и умире сам, напуштен од свог рода. И сам човек живи у заједници, али су људске заједнице много веће од осталих заједница у природи. Човек, коме је Господ дао разум, мора много боље и озбиљније да схвати своја права и своје дужности према заједници у којој живи, својој народној заједници.
Не само да народна заједница обезбеђује појединцу опстанак, не само што је од пресудног значаја и за развој, може се рећи, и самог његовог карактера, већ му једино она може пружити могућност да се испољи, да своје особине усаврши и развије до највећих могућности. Али је зато свако дужан да одмах и без размишљања испуњава све оно што му заједница налаже, па изгледало то њему угодно или не. Свако треба да се сети да помажући својој народној заједници, помаже и самога себе, јер да ње нема, не би ни он такав какав је постојао. Једино у заједници може појединац да се истакне, једино у њој може својим радом да користи себи, али зато користи у исто време и њој, и мора јој користити, јер другачије не иде.
Заједница се стара о нама док се развијамо, док изграђујемо своје особине. Она нам често указује на пут којим би требало да пођемо да би успели у животу и пребродили борбу која свакога у животу очекује. Али, зато једном, када од јучерашњих младића и девојака постану људи спремни, одлично спремни у своме позиву, свако од нас треба да се сећа, да без заједнице од свега тога не би било ништа, па чак ни нас самих. Појединац треба да изграђује себе и своје особине и то до највеће могућности. Тиме неоспорно користи на првоме месту највише себи самоме, али ништа мања није корист и добит коју на тај начин заједница добија од његовог рада и образовања.
Ако сваки појединац изврши своју дужност како треба, ако свако довољно изгради своју личност, сећајући се увек својих права и својих дужности према заједници, све ће бити исправно и на своме месту, и народна заједница ће свакако онда поћи бољим путевима. На тај начин, изграђујући себе и вршећи на време и исправно своје дужности, рекли смо већ, појединац користи и себи и својој заједници, јер када је заједница сређенија, чвршћа и прилике у њој повољне, сигурно је да ће и појединцу живот у њој бити бољи и обезбеђенији.
Свако у заједници има своје дужности и своја права. Права му нико не може одузети све док он исправно испуњава своје задатке. Што појединац има више задатака и што их ревносније и боље извршава, тим су његова права у заједници већа и чвршћа. То је јасно, то је закон.
И да подвучемо на крају још једанпут: "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека".


МАКАРСКО ПРИМОРЈЕ - СРПСКО

Генерална — Аутор svarog @ 12:06

МАКАРСКО ПРИМОРЈЕ - СРПСКО

 

Поред мноштва сачуваних докумената о староседелачким Србима у Далмацији и осталим земљама,западно од Дрине и Дунава, у нашим књигама и енциклопедијама преовладава тврдња да су тодосељеници из Србије и Црне Горе. Заморно је објашњавати зашто је то тако. Довољно ће бити акоукажемо на историјске изворе и надати се да ће нове генерације историчара и педагога бити опрезнијепрема националној баштини.О најстаријим житељима Макарског приморја, пише Лујо Бакотић, у књизи: Срби Далмације одпада Млетачке Републике до уједињења, Београд, "Аполон ко." - 1991. фототипско издање из 1939.године. Објашњавајући политичке односе између Срба и Хрвата у Аустроугарској, Лујо Бакотић пише:"У чисто народном погледу, ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре негошто су примили хришћанство. Истицали смо, између осталог, да је Макарско приморје било српско иживело као српска Неретванска област у склопу немањићке државе. Неретванска област, која је, каоскоро самостална држава, ратовала против Млетачке Републике, била је позната под именом Паганије,а њено становништво италијански историчар и свештеник Фарлати назива "свирепим и немилостивимсрпским племеном". Талијана Фарлатија болело је то што су Неретљани, више пута, потукли Млечићена мору.Кад су Неретљани примили хришћанство, примили су га од Истока и постали су православни, апосле оснивања Српске самосталне цркве, били су припадници те цркве.Покатоличила их је тек касније, Млетачка Република.

 

И сам фрањевац отац Ане Лулић из Макарске, у свом делу о Макарском приморју, пише да су, окогодине 872, "сви они Срби, који су настањени у Макарском приморју и у његовим варошима, па и наобалама Неретве, примили хришћанство и да су их крстили калуђери послани из Цариграда".Он, даље, спомиње да се још и данас виде рушевине калуђерских манастира у Макру, у Заострогу иСтану-Пољицама, и да се у Дрвенику налази гроб са натписом игумана калућерског манастира, а уТучепима да се налази стара црква Светог Ђорђа, грађена у византијском стилу".

Слободан Јарчевић

"Јавност". 5.8.1995.

 


Шиптарска политика Крви и Тла

Генерална — Аутор svarog @ 20:05

Шиптарска политика Крви и Тла

Владислав Б. Сотировић оснивач и уредник магазина „serbian patriotic front“ пише како је Албанологија постављена у функцији шиптарске политике „крви и тла“
Шиптарска политика „крви и тла“


Свако ко се озбиљно бави балканистиком, илити балканолошким студијама, добро зна да су се Шиптари/Шћипетари на КосМет населили након Великог Бечког рата 1683. г. – 1699. г.



На основу свих расположивих веродостојних докумената, тј. стручно речено „архивске грађе“, јасно је да Шиптара (у Европи знани као Албанци) до почетка 18. столећа на простору КосМета није било више од неколико процената (на основу отоманске пописне књиге „Дефтера“ из године 1455. за Област Вука Бранковића произилази да је Шиптара било само 2%) и то углавном у области око Ђаковице, дакле непосредно уз границу са данашњом Албанијом. Шиптаре као класичне горштаке је са простора северне Албаније (дакле Геги) на КосМет довела отоманска администрација након 1699. г. како би пореским обвезницима попунила полупразан простор настао услед масовног исељавања српских мештана (око 100.000) под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем/Црнојевићем (патријарх од 1674. г. до 1706. г.).

Шиптарске северноалбанске брђане су наравно одвајкада привлачила веома плодна косовско-метохијска поља која су била насељавана од стране Шиптара заједно са стоком (углавном овцама) у таласима а била свакако далеко питомија од читаве горштачке Албаније. Пристизале су читаве породице али и читава племена (фисови) па чак и савези племена по крвном сродству. Да напоменемо само она најважнија, тј. најбројнија: Гаши, Краснићи, Битићи, Шаља ... Након доласка шиптарских фисова на КосМет етничка слика ове регије се постепено мењала услед асимилације месних Срба (Јован Цвијић је тврдио да су већина тзв. Албанаца са КосМета у ствари албанизирани Срби) али и услед српског исељавања са ових простора под притисцима и отвореним терором (само се у току последње две деценије 19. столећа са КосМета иселило око 250.000 Срба).
Шиптари су последњи балкански народ који је постао нација и то тек од године 1878. када су по први пут формулисали јасан државно-национални програм (Прва Призренска лига) за време периода тзв. „Рилиндије“ тј. националног „Препорода“. Дакле, за разлику од Срба, који су свој први државно-национални програм након губитка своје средњовековне државности јасно формулисали 1688. г. од стране грофа Ђурађа Бранковића, Шиптари су то успели да ураде тек 190 година касније. Међутим, у борби за КосМет и околне земље око Албаније Шиптари су за разлику од Срба имали два огромна недостатка:
· Нису могли да се позивају на државно-повјесно право јер до тада фактички није постојала никада национална држава Шиптара на Балкану; и нису могли да докажу да су старији етнос од Срба на овим просторима а камоли да у то убеде европску научну јавност. Ипак, први проблем су покушали да „реше“ (боље речено да „закрпе“) двојако.
· Прво су присвојили у националном смислу (тј. „национализовали“) „Албанско краљевство“ (“Regnum Albanai”) основано од стране Карла I Напуљског (1227. г. – 1285. г.) а које је трајало до године 1286. простиравши се од реке Дрима на северу до нешто испод реке Војуше на југу са главним градом Драчом. Дакле, ова држава није била национална албанска (тј. шиптарска) држава обзиром да су њени оснивачи и владари били странци без обзира што су Шиптари чинили већину становника у њој. По оваквој шиптарској логици, би вероватно и Наполеоново „Илирско краљевство“ (1809. г. – 1814. г.) требало да се третира у науци као прва југословенска (можда чак и као јужнословенска) национална држава обзиром да су у њој живели Југословени као већина са нешто мало Италијана и Немаца (ова Наполеонова квази-држава је обухватала централну и северну Далмацију, Војну Крајину, Истру, цивилну Хрватску до Загреба, Крањску до испред Цеља и Корушку са Филахом).
· Као друго, оснивача прве праве самосталне државе (1448. г. – 1468. г.) на подручју данашње Албаније – Ђурђа Кастриотића Скендербега (1405. г. – 1468. г.) су једноставно албанизовали и присвојили као свога националног вођу и чак шта више и као „Оца албанске нације“. Познато је да је Ђурађева мајка Војислава била српска принцеза пореклом из Македоније. Скендербегова браћа су се звала Станиша и Репош, дакле обојица су била Словени-Срби а не етнички Шиптари. Коначно, Кастриотићи воде порекло од српског управника Јањине Бранила који је био убијен 1368. г. а фамилија Кастриотићи су добили име по оближњој Касторији. Дакле, са обе родитељске стране Скендербег је био Србин и као такав страни владар над својим поданицима. Његову династичку заставу и грб су Шиптари 1912. г. такође присвојили као своју националну и државну заставу јер другу нису ни имали (слично су урадили и Аустријанци након распада Аустро-Угарске па су за грб и заставу Републике Аустрије након Првог светског рата узели династичка знамења Хабзбурговаца али за разлику од шиптарског случаја династија Хабзбурговаца је Немцима из Аустрије била национална). Дакле, ни ова Скендербегова држава није била албанска обзиром да је владар био странац. Можемо закључити да Шиптари до почетка 20.-ог столећа нису имали своје националне државе а и сама Скендербегова „држава“ је више личила на класично средњевековно феудално лено него на праву државу.
Што се тиче решавања другог проблема оно је било знатно теже и компликованије јер је требало некако „доказати“ да Шиптари на КосМету (тј., фактички, на читавом Балкану) постоје као народ, а самим тим касније и као нација, још пре словенске трајне миграције на Балкан око 580. г. до 626. г. На овом месту је за нас од секундарног значаја да ли је у научним круговима верификована теорија о Србима као балканским староседеоцима који су се прво иселили па затим вратили назад на Балкан (тзв. „прва“ и „друга“ миграција) већ нам је битно да се читава светска научна јавност слаже у једном да Срби као трајни балкански етнички елемент датирају сигурно од око 600.-те године. У овом контексту, албанологији је било битно само једно: да „докаже“ да Шиптари као посебна етничка група под тим етнонимом датирају на Балкану и КосМету пре Срба. На тај начин би се показало да Шиптари имају јаче повјесно право на КосМет од Срба.
Међутим, као и у првом случају у вези са питањем шиптарске средњевековне државности, и у овом другом случају су се шиптарски и не-шиптарски албанолози суочили са једном битном и фактички непремостивом препреком. Наиме, из нама до сада преживеле средњовековне историографије, односно историјске грађе и литературе засноване на истој, не постоји ни један једини (и још једанпут ни један једини) документ који експлицитно казује да етноним „Албанац“, као колективни назив за један народ, датира пре појаве етнонима „Србин“ на просторима Југоисточне Европе! Ево и неколико илустративних чињеница:


Европа 814 године, и постојбина Албанаца који су се досели у планине данашње Албаније

· Најстарији извори који говоре о „Албанцима“ су они византијски, и то из X (десетог) столећа, али за словенске насељенике у околини града Драча. Шиптари воде порекло са Кавказа, тачније са простора кавкаске Албаније – државе и народа који су ту постојали у Старом веку. Византијски историчар Михаило Аталијат седамдесетих година тог столећа пише како су, „Арванити“ (Албанци) на Балкан дошли са Сицилије (а на Сицилију преко Блиског Истока са Кавказа) 1043 године водећи са собом читаве породице. На Балкан су се искрцали у Драчу и који су насељени у планинским областима данашње централне Албаније, као сточарска племена.
· „Албански језик“ („lingua albanesesca“) се први пут спомиње у једном дубровачком рукопису тек из године 1285.-те. Дакле, неоспорно је да је бар на основу релевантних преживелих повјесних извора апсолутно недоказиво да је албанско име старије од српског на Балкану па самим тим и на КосМету.
· У прилог овој тврдњи иду и сви КосМетски топоними који су словенско-српског порекла а не албанског, укључујући и назив саме области. Другим речима, Шиптари немају чак ни свој национални назив за област на коју историјски претендују да је одвајкада њихова!
· Оно што су Шиптари радили у последња два столећа а раде још увек је само превођење топонима са српског језика на шиптарски или пак преименовање топонима према сопственом нахођењу у духу шиптарског језика.
Ипак, круцијални моменат у формирању савремене теорије о шиптарској етногенези долази у другој половини XIX столећа и то са простора аустријске и немачке науке којима је из политичких разлога било неопходно да покушају да „докажу“ нешто што је супротно од преживелих повјесних извора и тако помогну шиптарску борбу против српских етно-повјесних права на КосМет. Тако је немачки лингвиста Франц Боп био први који је 1854. г. тврдио да је албански језик посебан индоевропски језик, што ће рећи да су Шиптари одвојена етнолингвистичка индоевропска група. Међутим, Боп је такође био први еуропејски знанственик који је на основу лингвистичких критеријума лансирао хипотезу да Шиптари воде порекло директно од староседелаца Балкана – Илира (дакле од народа који је живео на Балкану пре досељавања Словена и самим тим и Срба према учењу званичне славистике у протеклих двеста година).
Мора се истаћи да је „Илирска“ теорија о етногенези Шиптара старија од Бопа с обзиром да ју је прокламовао још 1774. г. немачки историчар Ј. Тунман али на веома климавим знанственим ногама. У сваком случају, Бопа је крајем истог столећа следио његов језички и знанствени колега аустријски филолог Густав Мејер који је, да будемо прецизнији, тврдио (али само тврдио и никада доказао у форми научне теорије) да је савремени језик Шиптара у ствари дијалект староилирског језика. Ипак, то је касније било сасвим довољно шиптарским „знанственицима“ како из Италије, Тиране тако и из Приштине да напишу томове књига и чланака о Шиптарима као балканским староседеоцима. 
Са простора КосМета, др. Скендер Ризај, повесничар из Приштине, је био један од пионира који је ову Мејерову хипотезу прихватио оберучке и фактички покушао да је претвори у доказану научну теорију тврдећи да су одвајкада Шиптари били већинско становништво на овим просторима. На тај начин почиње знанствена разрада шиптарске идеологије „крви и тла“ која постаје нарочито актуелна након покушаја шиптарских сепаратиста 1981. г. да издејствују статус државности за КосМет слично садашњим настојањима војвођанских сепаратиста да то исто учине за Војводину. Своју климаву хипотезу је овај приштински повесничар заснивао на недоказаном тврђењу да су и на КосМету живели древни Илири као праоци данашњих Шиптара. Да су древни Илири живели на простору читавог централног и западног Балканског полуострва у доба старих Грка и Римљана је изнад свега неоспорна знанствена чињеница, али да данашњи Шиптари воде порекло баш од тих древних Илира је апсолутно недоказива хипотеза узимајући у обзир фактор повјесних извора. А без повјесних извора нема ни повести као знанствене дисциплине, али се од ње може исконструисати дневнополитичка пропаганда.
Неоспорно је и то да су и археолози са своје стране открили илирска гробна места – тзв. тумуле, свуда где су и живела илирска племена па тако и на самом КосМету али су косметски шиптарски историчари од овог факта од почетка 1970.-их година направили читаву знанствену фешту узимајући то каоcorpus delicti за постојање шиптарске нације још од времена ране Антике. Њима су се придружили и политичари Енвера Хоџе из саме Албаније па су тако и једни и други у илирским тумулусима са КосМета видели (али само видели и никада доказали) дефинитивну потврду своје климаве хипотезе да је све илирско на Балкану на просторима на којима живе данашњи Шиптари у ствари шиптарско од искона. Независно шиптарско Косово од 1974. г. па све до 1989. г. је смишљено, плански и идеолошки преко комплетног независног едукативног система од основне школе до универзитета усађивало у главе младим Шиптарима да су они потомци древног илирског племена Дарданаца и да је стога КосМет управо њихов а не српски. По илирском дарданском племену које је живело у овим областима у Антици именовани су по КосМету и називи улица, кафана, хотела, итд. У исто то време Шиптари су смишљено прикривали, заташкавали и уништавали археолошка открића словенских некропола како на КосМету тако и у северној Албанији како би њихова идеологија „крви и тла“ добила потпуну знанствену и политичку верификацију.
Међутим, оно што исполитизована албанологија није ипак успела да уради је да потуче необориве доказе о стварном пореклу балканских Албанаца илити како себе називају – Шиптара. А историјски извори јасно говоре да балкански Шиптари воде порекло са Кавказа, тачније са простора кавкаске Албаније – државе и народа који су ту постојали у Старом веку. Није ни чудо да прве вести о постојању некаквих Албанаца на Балкану потичу тек из XI столећа јер их раније није ни било. Круцијални повесни извор који као кост у грлу стоји свим шиптарским идеолозима идеологије „крви и тла“ је византијски историчар Михаило Аталијат који је писао седамдесетих година тог столећа. Према овом извору, „Арванити“ (Албанци) су на Балкан дошли са Сицилије (а на Сицилију преко Блиског Истока са Кавказа) године 1043. учествујући у војном походу (водећи са собом читаве породице) сицилијанског намесника и узурпатора на царски престо Георгија Манијакиса. На Балкан су се искрцали у Драчу са намером да крену на Солун и даље на Цариград али су били потучени до ногу од стране византијског солунског управника који их је на основу њиховог тражења населио након битке у планинским областима данашње централне Албаније, где су се бавили сточарством.
Ипак, и на овом месту „Илирска теорија“ о етногенези Албанаца има „адекватан одговор“ тврдећи да данашњи Албанци воде порекло од илирског племена Албанои које је стварно и живело на подручју данашње централне Албаније и које се неоспорно спомиње у старовековним повесним источницима и да је епизода са Манијакисовим Арванитима пука коинциденција. Међутим, да се и овде ради о чистој исполитизованој конструкцији и да „Илирску теорију“ треба коначно одбацити као незнанствену јасно нам говори чињеница да албански језик припада лингвистичкој групи САТЕМ док је језик старих Илира припадао лингвистичкој групи ЦЕНТУМ. У овом језичком контексту, била би веродостојнија хипотеза да Албанци воде порекло од старих балканских Трачана обзиром да је језик древних Трачана био управо центумски. Ипак, на жалост шиптарских теоретичара идеологије „крви и тла“ опште је познато да у доба Антике Трачани нису живели на просторима на којима живе данашњи Шиптари већ само на источном делу Балканског полуострва где Шиптара ни данас нема. 

Владислав Б. Сотировић оснивач и уредник магазина SERBIAN PATRIOTIC FRONT

 


ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР

Генерална — Аутор svarog @ 15:14

КОРИДОР ЖИВОТА 

Тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да ђеца умиру!" 

пише: Миладин Михајловић операције "КОРИДОР" 

26. јуна 1992. године, у освит новог дана борци Првог крајишког и Источнобосанског корпуса, послије дуготрајних и исцрпљујућих борби, сусрели су се у рејону села Корница и Чардак, на размеђи Модриче и Шамца. Руковање ратника, два корпуса једне те исте војске, најмлађе српске државе, касније назване Република Српска, загрљаји Крајишника и Посаваца, озваничени су славодобитним рафалима у ваздух. Мало ком Србину, с ове или оне стране, да није срце јаче закуцало кад је прострујала вијест да су јединице Војске Српске Републике БиХ, како се тада звала, пробиле саобраћајни коридор према Србији. Како и не би када је то био коридор живота. Била је то прва велику побједу Срба с лијеве стране Дрине. Простор на коме је зауствљен српски крвоток био је раскрчен. Пробијен је коридор живота и отворен пут из Босанске и Книнске Крајине према Семберији и даље према Београду и Србији. 

Заједно до велике побједе 
Побједа здружених јединица ВСР БиХ над снагама муслиманско-хрватске коалиције окончала је 42 дана дугу копнено-ваздушну блокаду најзападнијих српских земаља. Коридор је био спас за српски народ на огромном простору од Гламоча и Грахова на југу, до Градишке на сјеверу, Новог Града на западу до Добоја на истоку, у западној Славонији, Банији, Лици, Кордуну и Книнској Крајини. На том простору, одсјеченом муслиманско-хрватском агресијом, тада је живјело више од милион и по Срба, који су остали без хране, нафте, оружја, цигарета, а и нада је била на све тањим нитима. 

Блокада 
На самом почетку рата у БиХ добро наоружане јединице муслиманске Патриотске лиге и територијалне одбране, несебично помогнуте регуларним снагама Хрватске војске, готово мјесец и по дана држале су у тоталном окружењу тадашњу Аутономну Регију Крајина и западне дијелове Републике Српске Крајине. Циљ им је било физичко и свако друго изнуривање Крајишника. 

Почетком маја 1992. сви путни правци који су западне дијелове тадашње Српске Републике БиХ спајали са источним дијелом и Србијом били су пресјечени. 

Посљедња копнена веза између Крајине и Семберије била је саобраћајница Бањалука - Добој - Тузла - Бијељина, али и та веза је дефинитивно пукла 15. маја 1992. године, када су припадници ТО Тузле и Патриотске лиге извршили масакр над недужним војницима Југословенске народне армије, који су се повлачили из тог града. Тог дана и овај путни правац затворен је за цивилни саобраћај, а Аутономна Регија Крајина и РСК остале у тоталној изолацији. Ко зна докле би потрајала агонија крајина и Крајишника да та кап није налила чашу. Кап која је прелила чашу био је тренутак кад су у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника почеле да умиру бебе, а бубрежни болесници скончавају због мањка отопина за дијализу. 

Више није било времена за чекање и милост противника, коме су се злочини осладили. 

Да ђеца не умиру 
Тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да ђеца умиру!" 

Поред Талића, као главног креатора операције "Коридор", акцију су планирали начелник Штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић, командант специјалне јединице МУП-а РСК генерал Боривоје Ђукић и тадашњи начелник Штаба Прве оклопне бригаде генерал Новица Симић. 

Била је то за Србе једина варијанта за живот, а војнички - акција која ће остати записана у војним аналима. Изведена је немогућа мисија - пробој из потпуног оперативног окружења. 

Акција "Коридор" започела је 14. јуна 1992. године, када су припадници славне Шеснаесте бригаде, уз подршку тенковске чете из Добоја, кренули у битку на јужном дијелу дервентског ратишта. Борбе су интензивиране 24. јуна, када је снажна артиљеријска припрема на широком фронту непријатељске формације навела на погрешан закључак да Војска СР БиХ намјерава да заузме Тузлу. Све што се послије догађало изазвало је праву пометњу у муслиманско-хрватским формацијама, што је знатно олакшало дејства српским снагама на главном правцу акције пробоја Коридора, и изненађење је било потпуно. Маестрална тактика резултирала је пробојем "Коридора живота" два дана прије зацртаног рока. 

Кафа у Модричи 
Мада је Талић, како се тада причало, планирао попити кафу у Модричи за Видовдан, десило се то два дана раније. Српску војску нико није могао зауставити, а у том јуришу хероја тешко је било издвојити борце који нису били на висини задатка. Један међу многима који су властитим херојством показали како се бори за српство био је и командант батаљона МУП-а РСК Миливој Рашула. Он је у својој официрској торби понио српску тробојку одлучан да је први постави на силос у Оџаку. Стао је на чело јуришног дијела батаљона. У једној паузи између двије борбе са везистом и куриром кренуо је испред осталих. Међутим, извиђање се завршило кобно. Сви су покошени непријатељским рафалима. 

Мајор Вељко Леко је хеликоптерима пребацио преко 600 рањеника за Београд. Предуга листа херојства... 

Командант елитне јединице "Вукови са Вучијака" Вељко Миланковић је у једном тренутку, нашавши се у полуокружењу, повео борце у величанствен јуриш. 

Пробијањем "Коридора живота" српске крајине су опет продисале пуним плућима. Из Србије су кренули конвоји са лијековима, храном, нафтом и цигаретама...
 

Само овај пут 
Министар унутрашњих послова, а касније предсједник Републике Српске Крајине Милан Мартић је са својим момцима поштено одрадио свој дио посла. Прича се да је често задиркивао генерала Талића, који је, наводно, уочи битке над биткама себи у браду прозборио: "Помози Боже само овај пут, више те никада молити нећу." Послије успјешне акције, чини се да га је Бог послушао. 

На првој годишњици обиљежавања операције "Коридор", 28. јуна 1993. године, у Добоју је Мартић подсјетио да је операција "Коридор" "прво јединство и слога народа западно од Дрине". 

"Брат брата је прсима штитио и није било војника који није извршио задатак", рекао је тада Мартић. 

Тако је говорио Мартић, а од народа бурно поздрављен генерал Талић је народу кратко рапортирао: "Остварили смо оно што смо народу обећали." Још је поручио да Срби с ове земље не иду, а свима који мисле да их нападну да прије тога добро размисле. 

"Коридор живота" поплочан је крвљу српских јунака. Тачно 293 српска ратника су у борбама за коридор дала живот, а 1.129 припадника тадашње Војске Српске Републике БиХ и специјалца МУП-а Републике Српске Крајине теже је или лакше рањено. Била су то херојска времена. Јунаци су гинули са погледима упртим ка матици Србији и слободи. 

Из ратног дневника Бошка Гргића - Побједа без славља" 
...Пред нама ни два километра до пута живота. Кренусмо у пробој са много жеља и жара, нестрпљиви и одважни. А онда прве жртве, на посљедњој етапи до циља. Падоше јуначки на прузи градачачкој, на пространој равници посавској Душко Бауковић Бане, Ивица Модрич, Жељко Дојчиновић и Мирослав Ђурђевић. Бане је само двије седмице раније спасио живот свом саборцу и са свега пола метра рафалом срезао да ли Арапина или некаквог црног мелеза. Није се могло разазнати. Није о томе хтио ни ријечи, крио се и од новинара. А у крви, пут добојске болнице прашњавим и неравним макадамом кренуше Младен Лолић и Раденко Мирковић. Али, готово у трку, већ у смирај дана, пало је и задње усташко упориште на фарми у Филомени, негђе између Модриче, Градачца и Пелагићева. Пут је слободан, трасиран крвљу и животима храбрих српских бораца. Остало је још два дана до Видовдана, великог и магичног дана, али и ноћ најдужа и најтужнија, ноћ у којој су преживјели оплакивали своје несрећне саборце. Умјесто славља и тријумфа само стисак руке у знак побједе и нијеми погледи мјештана и Крајишника, као да се знају већ деценијама. Затим, прва возила, помоћ из матице Србије недужној ђечици и испаћеним болесницима широм Крајине. Да је тад земља имала образ и душу, била би црвена од стида сва галаксија. Да је неразуман имао имало разума, повио би главу дубоко у пијесак." 

Омча око српског врата 
Да би спријечили пробој коридора и везали омчу око врата Србима с лијеве стране Дрине, муслиманско-хрватске формације су ангажовале 16 бригада - пет моторизованих и једанаест лаких пјешадијских. Моторизоване бригаде чинили су припадници регуларне Војске Хрватске: Прва ЗНГ из Загреба, Друга и 108. ЗНГ из Нове Градишке, трећа ЗНГ из Осијека и 153. ЗНГ из Велике Горице. 

Од лаких пјешадијских бригада биле су ангажовене 101. ХВО из Брода, 102. из Оџака, 103. из Дервенте, 104. из Шамца - Домаљеваца, 105. из Модриче, 107. из Градачца, 110. из Усоре, 111. из Жепча, те муслиманска 207. из Тешња, 201. из Маглаја и 109. из Грачанице. 

У битке поред Саве повремено су убациване јединице хрватске специјалне полиције из Загреба, те дијелови бригада из Вараждина, Ријеке и Бјеловара.[/quote] 

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ РАТНИЦИМА КОЈИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ УГРАДИШЕ У ТЕМЕЉЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


СРБИЈА 1889. У ОЧИМА ЛУДВИГА ТАЛОЧИЈА

Генерална — Аутор svarog @ 23:12

Србија 1889. у очима Лудвига Талочија


Како је Србију и Србе видео велики аустроугарски зналац наших прилика Лудвиг (Лајош) фон Талочи и шта његова запажања говоре о нама данас

Прослављамо и с пуним правом обележавамо велику и значајну годишњицу: осам векова манастира Милешева.

У немачким путописима и извештајима аустроугарских дипломата нисам успео да пронађем неке значајније радове који би говорили о том манастиру. Благодарећи историчару др Славенку Терзићу, који ми је скренуо пажњу на један рад, који говори о обележавању Пет стотина година Косовске битке у Србији, решио сам да представим „Извештај“ Лудвига фон Талочија.

Његов „Извештај“ објавио је Харалд Хепнер: „Србија године 1889. на основу извештаја Лудвига фон Талочија“ (Харалд Хеппнер: Сербиен им Јахре 1889 нацх еинем Берицхт Лудwиг Лудwиг вон Тхаллóцзy`с; Миттеилунген дес Öстерреицхисцхен Стаатсарцхивс, Сондердруцк 41/1990, 156-193).

Лудвиг Талочи (Лудwиг вон Тхаллóцзy), а у мађарским изворима га зову Лајош (Лајос), мађарски историчар, архивиста и аустроугарски високи државни службеник, рођен је у Будиму у породици Штомер (Стоммер) 8. децембра 1856. Погинуо је 1. децембра 1916. у железничкој несрећи, када се враћао са сахране аустријског цара Фрање Јосифа Првог (Франз Јосепх И).

Талочи је сахрањен у Будимпешти. Његово најпознатије дело зове се „Студија историје Босне и Србије у Средњем веку“ (Студиен зур Гесцхицхте Босниенс унд Сербиенс им Миттелалтер, Муницх- Леипзиг 1914.).

Хепнер је утврдио да Талочи није стајао у „средишту пажње јавности, већ да је пре деловао иза кулиса као историчар и архивар“ („ницхт им Рампенлицхт дер Öффентлицхкеит, сондерн ехер хинтер ден Кулиссен wиркте алс Хиторикер унд Арцхивар“). Веома је рано постао дописни члан Угарске академије наука.

Даровитост и значај његовог рада запазио је веома рано Бењамин Калај (Бењамин Кáллаy). Тако се Талочи, благодарећи залагању Калаја, 1885. године преселио у Беч. Тамо се Талочи (Лудwиг вон Тхаллóцзy) убрзо прочуо као специјалиста „за јужнословенско питање“ („фüр дие сüдслаwисцхе Фраге“). За кратко време „за Бечку владу постао је ненадоместиви стручњак за балканска питања“ („фüр дие Wиенер Региерунг зум унентбехрлицхен Фацхманн фüр Балканфраген“).

СРБИЈА КАО АУСТРИЈСКА МАРИОНЕТА Хепнер је Талочијев „Извештај“ („Берицхт Лудwиг вон Тхаллóцзy'с“), пронашао у картотеци Бечког државног архива („ин еинем Актенбестанд дес Wиенер Стаатсарцхивес“). Овај извештај је резултат путовања у Србију године 1889. године. А циљ његовог путовања био је да буде посматрач прославе 500. годишњице Косовске битке.

Талочијево путовање није имало приватни карактер, а ово се види већ и по томе што већ је његов извештај упућен на адресу тадашњег аустроугарског министра иностраних дела грофа Калнокија (Граф Кáлнокy).

Пре одласка у Србију Талочи се 20. јуна 1889. састао са Калнокијем. Веома је необично, каже Хепнер, да један државни службеник из Министарства финансија путује у страну земљу као представник Угарске академије наука, а после тога преда извештај о својим утисцима Министарству иностраних послова (стр. 159).

Каква је у то време била политичка ситуација? По Хепнеру, циљ бечке политике био је следећи: да се утиче на спољну политику Србије како би руски утицај био сведен на минимум. Најповољнији човек за такву политику Беча био је Милан Обреновић. У том смислу он је године 1881. са Бечом склопио „тајни уговор“ („еинен Гехеимвертраг“). Он је гарантовао најуже везе Београда са Бечом. У марту 1889. Милан Обреновић се одрекао престола. Србијом је од тога времена владало Намесништво, на чијем челу је стајао Јован Ристић. Намесништво се тајним уговором од 20. марта 1889. обавезало да ће поштовати тајни уговор из године 1881. Словом, министар иностраних дела Калноки је настојао да у спољној политици Србије не дође до битних промена.

Политичка пракса, међутим, тврди Хепнер, била је сасвим другачија. Штампа у Србији „почела је отворено да агитује против Аустроугарске монархије“ („беганн оффен гегендие к.у.к. Политик зу агитиерен“). Митрополит Михаило, који је у очима Беча био „ултранационалиста“, вратио се из руске емиграције у Србију. Све је то наговештавало да Србија више не поштује Хабсбуршку монархију.

Србија је за Бечку политику представљала проблем. Гледајући спољнополитички, Аустоугарска и Русија биле су супарници. Србија је представљала и унутрашњи проблем Аустроугарске, зато што је у границама Монархије живело много Срба, а нарочито у Банату, Срему, Бачкој, Барањи, Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини. У многим од тих покрајина Срби су били најбројнији народ или су представљали знатну мањину.

Хепнер при крају 162. стране пружа читаоцима могућност да се упознају са извештајем који је Талочи упутио на адресу Калнокија. Талочи је тај извештај саставио по повратку из Србије, 14. јула 1889. у Бечу. Он гласи:

„У Београд сам стигао 23. јуна 1889. Одмах сам се представио српским политичарима: Сави Грујућу, Кости Протићу и Јовану Белимарковићу. Од свих сам био веома добро примљен („сехр гут ауфгеноммен“, (стр. 163). Ове личности издале су ми документ којим ме препоручују месним властима. На тај сам начин и сам могао да себи организујем пут по Србији. Тако сам чак могао да направим један излет и до Ужица („согар еинен Аусфлуг нацх Узице“, стр. 163). У фуности (стр. 163) стоји да се Талочи у Беч вратио 8. јула 1889.

ДОГОДИНЕ У САРАЈЕВУ Садашњи владика бачки са седиштем у Новом Саду Василије Петровић забранио је да се у његовој епархији обележава Петстота годишњица Косовског боја. И локалне власти ставиле су цео полицијски апарат на распологање како би се спречило да људи из Новог Сада дођу у Нову Раваницу у Врднику. У Далмацији, Босни и Херцеговини власти су, међутим, дозволиле да Срби прославе 500. годишњицу Косовске битке (стр. 164).

Било би далеко боље да су обележавање Косовске битке дозволили у Срему и Бачкој. На тај би начин освојили симпатије Срба, који би тако могли да манифестују своју лојалност Аустроугарској. Нама из тих крајева не прети никаква опасност („кеине Гефахр“, стр. 165).

Што се саме Србије тиче, она је у привредном погледу сасвим у нашим рукама („ганз ин унсерен Хäнден“, стр. 167). Ово је свима јасно.

Генерал Грујић је добар човек, али је слаб политичар. Коста Таушановић на мене није оставио добар утисак. Глиша Гершић је добар правник, али је лакомислен. Светозар Милосављевић није способан чак да ни у Србији буде министар. Најзначајнији чиновник у Министарству иностраних дела јесте Јован Ђаја. Он је Дубровчанин, римокатолик, а залаже се за то да сви Јужни Словени, без обзира на веру, буду Срби (стр. 169).

Једина јавна личност у Србију коју човек мора да узме озбиљно јесте Јован Ристић (стр. 170).

Виши официри у Србији су либерали, а нижи радикали (стр. 171).

Наш посланик у Београду био је од 1881. до јула 1889. Хенгенмилер (Хенгелмüллер). Он је у опхођењу са Србима „показао мало такта“ („зеигте Тактлосигкеит“), он је ценио само Јована Ристића, а сви остали у његовим очима представљају најобичнији олош (стр. 172).

Добри познаваоци прилика у Београду верују да, дугорочно гледајући, русофилство у Србији није могуће. Људи у Србији не могу да дуго воле, а ни да дуго мрзе. Тренутно су многи „из ината“ русофили (стр. 173).

Што се тиче обележавања 500. годишњице Косовске битке, иза тога стоји великосрпска идеја („дие гроßсербисцхе Идее“, стр. 174). О томе исто мисли и српски сељак. Тако приликом крсне славе („Сиппенфест“) увек се наздравља са „Следеће године у Сарајеву!“ Ово сам чуо у чачанском и ужичком срезу. После домаћин и гости иду на спавање, а следећег јутра све су заборавили.“


Powered by blog.rs