Идеологија Србског Национализма

01 ÐÐ, 2012

СРБИЈА 1889. У ОЧИМА ЛУДВИГА ТАЛОЧИЈА

Генерална — Аутор svarog @ 23:12

Србија 1889. у очима Лудвига Талочија


Како је Србију и Србе видео велики аустроугарски зналац наших прилика Лудвиг (Лајош) фон Талочи и шта његова запажања говоре о нама данас

Прослављамо и с пуним правом обележавамо велику и значајну годишњицу: осам векова манастира Милешева.

У немачким путописима и извештајима аустроугарских дипломата нисам успео да пронађем неке значајније радове који би говорили о том манастиру. Благодарећи историчару др Славенку Терзићу, који ми је скренуо пажњу на један рад, који говори о обележавању Пет стотина година Косовске битке у Србији, решио сам да представим „Извештај“ Лудвига фон Талочија.

Његов „Извештај“ објавио је Харалд Хепнер: „Србија године 1889. на основу извештаја Лудвига фон Талочија“ (Харалд Хеппнер: Сербиен им Јахре 1889 нацх еинем Берицхт Лудwиг Лудwиг вон Тхаллóцзy`с; Миттеилунген дес Öстерреицхисцхен Стаатсарцхивс, Сондердруцк 41/1990, 156-193).

Лудвиг Талочи (Лудwиг вон Тхаллóцзy), а у мађарским изворима га зову Лајош (Лајос), мађарски историчар, архивиста и аустроугарски високи државни службеник, рођен је у Будиму у породици Штомер (Стоммер) 8. децембра 1856. Погинуо је 1. децембра 1916. у железничкој несрећи, када се враћао са сахране аустријског цара Фрање Јосифа Првог (Франз Јосепх И).

Талочи је сахрањен у Будимпешти. Његово најпознатије дело зове се „Студија историје Босне и Србије у Средњем веку“ (Студиен зур Гесцхицхте Босниенс унд Сербиенс им Миттелалтер, Муницх- Леипзиг 1914.).

Хепнер је утврдио да Талочи није стајао у „средишту пажње јавности, већ да је пре деловао иза кулиса као историчар и архивар“ („ницхт им Рампенлицхт дер Öффентлицхкеит, сондерн ехер хинтер ден Кулиссен wиркте алс Хиторикер унд Арцхивар“). Веома је рано постао дописни члан Угарске академије наука.

Даровитост и значај његовог рада запазио је веома рано Бењамин Калај (Бењамин Кáллаy). Тако се Талочи, благодарећи залагању Калаја, 1885. године преселио у Беч. Тамо се Талочи (Лудwиг вон Тхаллóцзy) убрзо прочуо као специјалиста „за јужнословенско питање“ („фüр дие сüдслаwисцхе Фраге“). За кратко време „за Бечку владу постао је ненадоместиви стручњак за балканска питања“ („фüр дие Wиенер Региерунг зум унентбехрлицхен Фацхманн фüр Балканфраген“).

СРБИЈА КАО АУСТРИЈСКА МАРИОНЕТА Хепнер је Талочијев „Извештај“ („Берицхт Лудwиг вон Тхаллóцзy'с“), пронашао у картотеци Бечког државног архива („ин еинем Актенбестанд дес Wиенер Стаатсарцхивес“). Овај извештај је резултат путовања у Србију године 1889. године. А циљ његовог путовања био је да буде посматрач прославе 500. годишњице Косовске битке.

Талочијево путовање није имало приватни карактер, а ово се види већ и по томе што већ је његов извештај упућен на адресу тадашњег аустроугарског министра иностраних дела грофа Калнокија (Граф Кáлнокy).

Пре одласка у Србију Талочи се 20. јуна 1889. састао са Калнокијем. Веома је необично, каже Хепнер, да један државни службеник из Министарства финансија путује у страну земљу као представник Угарске академије наука, а после тога преда извештај о својим утисцима Министарству иностраних послова (стр. 159).

Каква је у то време била политичка ситуација? По Хепнеру, циљ бечке политике био је следећи: да се утиче на спољну политику Србије како би руски утицај био сведен на минимум. Најповољнији човек за такву политику Беча био је Милан Обреновић. У том смислу он је године 1881. са Бечом склопио „тајни уговор“ („еинен Гехеимвертраг“). Он је гарантовао најуже везе Београда са Бечом. У марту 1889. Милан Обреновић се одрекао престола. Србијом је од тога времена владало Намесништво, на чијем челу је стајао Јован Ристић. Намесништво се тајним уговором од 20. марта 1889. обавезало да ће поштовати тајни уговор из године 1881. Словом, министар иностраних дела Калноки је настојао да у спољној политици Србије не дође до битних промена.

Политичка пракса, међутим, тврди Хепнер, била је сасвим другачија. Штампа у Србији „почела је отворено да агитује против Аустроугарске монархије“ („беганн оффен гегендие к.у.к. Политик зу агитиерен“). Митрополит Михаило, који је у очима Беча био „ултранационалиста“, вратио се из руске емиграције у Србију. Све је то наговештавало да Србија више не поштује Хабсбуршку монархију.

Србија је за Бечку политику представљала проблем. Гледајући спољнополитички, Аустоугарска и Русија биле су супарници. Србија је представљала и унутрашњи проблем Аустроугарске, зато што је у границама Монархије живело много Срба, а нарочито у Банату, Срему, Бачкој, Барањи, Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини. У многим од тих покрајина Срби су били најбројнији народ или су представљали знатну мањину.

Хепнер при крају 162. стране пружа читаоцима могућност да се упознају са извештајем који је Талочи упутио на адресу Калнокија. Талочи је тај извештај саставио по повратку из Србије, 14. јула 1889. у Бечу. Он гласи:

„У Београд сам стигао 23. јуна 1889. Одмах сам се представио српским политичарима: Сави Грујућу, Кости Протићу и Јовану Белимарковићу. Од свих сам био веома добро примљен („сехр гут ауфгеноммен“, (стр. 163). Ове личности издале су ми документ којим ме препоручују месним властима. На тај сам начин и сам могао да себи организујем пут по Србији. Тако сам чак могао да направим један излет и до Ужица („согар еинен Аусфлуг нацх Узице“, стр. 163). У фуности (стр. 163) стоји да се Талочи у Беч вратио 8. јула 1889.

ДОГОДИНЕ У САРАЈЕВУ Садашњи владика бачки са седиштем у Новом Саду Василије Петровић забранио је да се у његовој епархији обележава Петстота годишњица Косовског боја. И локалне власти ставиле су цео полицијски апарат на распологање како би се спречило да људи из Новог Сада дођу у Нову Раваницу у Врднику. У Далмацији, Босни и Херцеговини власти су, међутим, дозволиле да Срби прославе 500. годишњицу Косовске битке (стр. 164).

Било би далеко боље да су обележавање Косовске битке дозволили у Срему и Бачкој. На тај би начин освојили симпатије Срба, који би тако могли да манифестују своју лојалност Аустроугарској. Нама из тих крајева не прети никаква опасност („кеине Гефахр“, стр. 165).

Што се саме Србије тиче, она је у привредном погледу сасвим у нашим рукама („ганз ин унсерен Хäнден“, стр. 167). Ово је свима јасно.

Генерал Грујић је добар човек, али је слаб политичар. Коста Таушановић на мене није оставио добар утисак. Глиша Гершић је добар правник, али је лакомислен. Светозар Милосављевић није способан чак да ни у Србији буде министар. Најзначајнији чиновник у Министарству иностраних дела јесте Јован Ђаја. Он је Дубровчанин, римокатолик, а залаже се за то да сви Јужни Словени, без обзира на веру, буду Срби (стр. 169).

Једина јавна личност у Србију коју човек мора да узме озбиљно јесте Јован Ристић (стр. 170).

Виши официри у Србији су либерали, а нижи радикали (стр. 171).

Наш посланик у Београду био је од 1881. до јула 1889. Хенгенмилер (Хенгелмüллер). Он је у опхођењу са Србима „показао мало такта“ („зеигте Тактлосигкеит“), он је ценио само Јована Ристића, а сви остали у његовим очима представљају најобичнији олош (стр. 172).

Добри познаваоци прилика у Београду верују да, дугорочно гледајући, русофилство у Србији није могуће. Људи у Србији не могу да дуго воле, а ни да дуго мрзе. Тренутно су многи „из ината“ русофили (стр. 173).

Што се тиче обележавања 500. годишњице Косовске битке, иза тога стоји великосрпска идеја („дие гроßсербисцхе Идее“, стр. 174). О томе исто мисли и српски сељак. Тако приликом крсне славе („Сиппенфест“) увек се наздравља са „Следеће године у Сарајеву!“ Ово сам чуо у чачанском и ужичком срезу. После домаћин и гости иду на спавање, а следећег јутра све су заборавили.“


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs