Појединац и заједница - Љ.Малеш
Појединац и заједница - Љ.Малеш
Данас више није спорно да телесне, интелектуалне и моралне особине прелазе са родитеља на децу, да се рођењем на свет доносе. У једном човеку су сакупљене склоности и особине, способности и мане његових предака, и то често врло далеких. Све те наслеђене особине леже негде у појединцу и чекају или да дођу до изражаја или да целог живота остану притајене, прикривене. Од средине у којој се појединац развија и живи, као и од васпитања које му се да, зависи које ће све и у коликој мери од наслеђених особина испољити и развити. Средина их својим примером каналише и чини да својства једне друштвене јединке дођу до изражаја. Васпитање не може ништа да створи у човеку, чега у њему већ нема, али је зато исто тако сасвим поуздано да наслеђене склоности, нагони и способности слабе и закржљавају, ако се занемаре и да се васпитањем могу ојачати и развити до извесног ступња. Дакле, да нема заједнице у којој свако од нас ствара и у којој се непрестано развија, човек би био онакав какав се рађа.
Наш србски народ је давно увидео да
заједница има пресудан значај за свакога. "Дрво се на дрво наслања, а
човек на човека". И сасвим је тако. Сва бића живе груписана у већим или
мањим групама. Заједнички живе, заједно набављају храну, заједно се бране од
непријатеља, заједно се рађају, заједно умиру. Сваки чопор, свако крдо, свако
племе има зато свој закон, а над свима влада заједнички закон, закон шуме,
закон природе. А онај који се усуди да не послуша закон бива тешко кажњен и
остављен да лови, живи и умире сам, напуштен од свог рода. И сам човек живи у
заједници, али су људске заједнице много веће од осталих заједница у природи.
Човек, коме је Господ дао разум, мора много боље и озбиљније да схвати своја
права и своје дужности према заједници у којој живи, својој народној заједници.
Не само да народна заједница обезбеђује појединцу опстанак, не само што је од
пресудног значаја и за развој, може се рећи, и самог његовог карактера, већ му
једино она може пружити могућност да се испољи, да своје особине усаврши и
развије до највећих могућности. Али је зато свако дужан да одмах и без
размишљања испуњава све оно што му заједница налаже, па изгледало то њему
угодно или не. Свако треба да се сети да помажући својој народној заједници,
помаже и самога себе, јер да ње нема, не би ни он такав какав је постојао.
Једино у заједници може појединац да се истакне, једино у њој може својим радом
да користи себи, али зато користи у исто време и њој, и мора јој користити, јер
другачије не иде.
Заједница се стара о нама док се развијамо, док изграђујемо своје особине. Она
нам често указује на пут којим би требало да пођемо да би успели у животу и
пребродили борбу која свакога у животу очекује. Али, зато једном, када од
јучерашњих младића и девојака постану људи спремни, одлично спремни у своме
позиву, свако од нас треба да се сећа, да без заједнице од свега тога не би
било ништа, па чак ни нас самих. Појединац треба да изграђује себе и своје
особине и то до највеће могућности. Тиме неоспорно користи на првоме месту
највише себи самоме, али ништа мања није корист и добит коју на тај начин
заједница добија од његовог рада и образовања.
Ако сваки појединац изврши своју дужност како треба, ако свако довољно изгради
своју личност, сећајући се увек својих права и својих дужности према заједници,
све ће бити исправно и на своме месту, и народна заједница ће свакако онда поћи
бољим путевима. На тај начин, изграђујући себе и вршећи на време и исправно
своје дужности, рекли смо већ, појединац користи и себи и својој заједници, јер
када је заједница сређенија, чвршћа и прилике у њој повољне, сигурно је да ће и
појединцу живот у њој бити бољи и обезбеђенији.
Свако у заједници има своје дужности и своја права. Права му нико не може
одузети све док он исправно испуњава своје задатке. Што појединац има више
задатака и што их ревносније и боље извршава, тим су његова права у заједници
већа и чвршћа. То је јасно, то је закон.
И да подвучемо на крају још једанпут: "Дрво се на дрво наслања, а човек на
човека".