Идеологија Србског Национализма

Појединац и заједница - Љ.Малеш

Данас више није спорно да телесне, интелектуалне и моралне особине прелазе са родитеља на децу, да се рођењем на свет доносе. У једном човеку су сакупљене склоности и особине, способности и мане његових предака, и то често врло далеких. Све те наслеђене особине леже негде у појединцу и чекају или да дођу до изражаја или да целог живота остану притајене, прикривене. Од средине у којој се појединац развија и живи, као и од васпитања које му се да, зависи које ће све и у коликој мери од наслеђених особина испољити и развити. Средина их својим примером каналише и чини да својства једне друштвене јединке дођу до изражаја. Васпитање не може ништа да створи у човеку, чега у њему већ нема, али је зато исто тако сасвим поуздано да наслеђене склоности, нагони и способности слабе и закржљавају, ако се занемаре и да се васпитањем могу ојачати и развити до извесног ступња. Дакле, да нема заједнице у којој свако од нас ствара и у којој се непрестано развија, човек би био онакав какав се рађа.

Наш србски народ је давно увидео да заједница има пресудан значај за свакога. "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека". И сасвим је тако. Сва бића живе груписана у већим или мањим групама. Заједнички живе, заједно набављају храну, заједно се бране од непријатеља, заједно се рађају, заједно умиру. Сваки чопор, свако крдо, свако племе има зато свој закон, а над свима влада заједнички закон, закон шуме, закон природе. А онај који се усуди да не послуша закон бива тешко кажњен и остављен да лови, живи и умире сам, напуштен од свог рода. И сам човек живи у заједници, али су људске заједнице много веће од осталих заједница у природи. Човек, коме је Господ дао разум, мора много боље и озбиљније да схвати своја права и своје дужности према заједници у којој живи, својој народној заједници.
Не само да народна заједница обезбеђује појединцу опстанак, не само што је од пресудног значаја и за развој, може се рећи, и самог његовог карактера, већ му једино она може пружити могућност да се испољи, да своје особине усаврши и развије до највећих могућности. Али је зато свако дужан да одмах и без размишљања испуњава све оно што му заједница налаже, па изгледало то њему угодно или не. Свако треба да се сети да помажући својој народној заједници, помаже и самога себе, јер да ње нема, не би ни он такав какав је постојао. Једино у заједници може појединац да се истакне, једино у њој може својим радом да користи себи, али зато користи у исто време и њој, и мора јој користити, јер другачије не иде.
Заједница се стара о нама док се развијамо, док изграђујемо своје особине. Она нам често указује на пут којим би требало да пођемо да би успели у животу и пребродили борбу која свакога у животу очекује. Али, зато једном, када од јучерашњих младића и девојака постану људи спремни, одлично спремни у своме позиву, свако од нас треба да се сећа, да без заједнице од свега тога не би било ништа, па чак ни нас самих. Појединац треба да изграђује себе и своје особине и то до највеће могућности. Тиме неоспорно користи на првоме месту највише себи самоме, али ништа мања није корист и добит коју на тај начин заједница добија од његовог рада и образовања.
Ако сваки појединац изврши своју дужност како треба, ако свако довољно изгради своју личност, сећајући се увек својих права и својих дужности према заједници, све ће бити исправно и на своме месту, и народна заједница ће свакако онда поћи бољим путевима. На тај начин, изграђујући себе и вршећи на време и исправно своје дужности, рекли смо већ, појединац користи и себи и својој заједници, јер када је заједница сређенија, чвршћа и прилике у њој повољне, сигурно је да ће и појединцу живот у њој бити бољи и обезбеђенији.
Свако у заједници има своје дужности и своја права. Права му нико не може одузети све док он исправно испуњава своје задатке. Што појединац има више задатака и што их ревносније и боље извршава, тим су његова права у заједници већа и чвршћа. То је јасно, то је закон.
И да подвучемо на крају још једанпут: "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека".

МАКАРСКО ПРИМОРЈЕ - СРПСКО

Поред мноштва сачуваних докумената о староседелачким Србима у Далмацији и осталим земљама,западно од Дрине и Дунава, у нашим књигама и енциклопедијама преовладава тврдња да су тодосељеници из Србије и Црне Горе. Заморно је објашњавати зашто је то тако. Довољно ће бити акоукажемо на историјске изворе и надати се да ће нове генерације историчара и педагога бити опрезнијепрема националној баштини.О најстаријим житељима Макарског приморја, пише Лујо Бакотић, у књизи: Срби Далмације одпада Млетачке Републике до уједињења, Београд, "Аполон ко." - 1991. фототипско издање из 1939.године. Објашњавајући политичке односе између Срба и Хрвата у Аустроугарској, Лујо Бакотић пише:"У чисто народном погледу, ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре негошто су примили хришћанство. Истицали смо, између осталог, да је Макарско приморје било српско иживело као српска Неретванска област у склопу немањићке државе. Неретванска област, која је, каоскоро самостална држава, ратовала против Млетачке Републике, била је позната под именом Паганије,а њено становништво италијански историчар и свештеник Фарлати назива "свирепим и немилостивимсрпским племеном". Талијана Фарлатија болело је то што су Неретљани, више пута, потукли Млечићена мору.Кад су Неретљани примили хришћанство, примили су га од Истока и постали су православни, апосле оснивања Српске самосталне цркве, били су припадници те цркве.Покатоличила их је тек касније, Млетачка Република.

И сам фрањевац отац Ане Лулић из Макарске, у свом делу о Макарском приморју, пише да су, окогодине 872, "сви они Срби, који су настањени у Макарском приморју и у његовим варошима, па и наобалама Неретве, примили хришћанство и да су их крстили калуђери послани из Цариграда".Он, даље, спомиње да се још и данас виде рушевине калуђерских манастира у Макру, у Заострогу иСтану-Пољицама, и да се у Дрвенику налази гроб са натписом игумана калућерског манастира, а уТучепима да се налази стара црква Светог Ђорђа, грађена у византијском стилу".

Слободан Јарчевић

"Јавност". 5.8.1995.