Идеологија Србског Национализма

04 ÐÐ, 2012

Последњи Србски Деспот

Генерална — Аутор svarog @ 23:15

 

Четиристогодишњица последњег

српског деспота Павла Бакића

Историја српских деспота има два периода. У првом периоду, од 1402. до 1459. године 

 

српски деспоти су били владари деспотовине (regni Rasciae), а у другом, од 1471. до 1537. 

године, српски деспоти су били магнати краљевине Угарске и претенденти на престо 

негдашње деспотовине, која се у то доба налазила под турском влашћу. Последњи титуларни 

српски деспот Павле Бакић рођењем и смрћу везао је Србију са Славонијом: родио се у срцу 

Шумадије, а погинуо усред Славоније, борећи се за њено ослобођење од Турака. 

Српска деспотовина је пала под Турке 1459. године и чим се то догодило осетише 

Мађари, што су Срби већ одавно знали како је непријатно бити у непосредном суседству са 

Турцима. Турске чете су прелазиле из покорене деспотовине у Угарску па су пљачкале и 

водиле у ропство мађарско погранично становништво. Један део становништва је пострадао 

од Турака, а други део се повукао у унутрашњост земље те је набрзо државна граница 

Угарске била према Турској тако рећи пуста. Мађарски државници знајући да су Срби 

огорчени на Турке, угњетаче њихове слободе и познавајући Србе као одличне ратнике, 

позивали су српске поглавице из подјармљене деспотовине, да пређу у Угарску, да поведу 

собом што више својих сународника и да се населе с њима у опустелим пограничним 

угарским пределима. 

Да би што лакше постигли свој циљ успоставили су мађарски краљеви историјско 

достојанство српског деспота, поклонили су српском деспоту и другим угледним Србима 

многе пограничне градове, вароши и имања и ослободили су досељене Србе од порезе и 

намета, а досељеници су преузели на себе дужност, да штите државну границу од турских 

нападаја. 

Од Срба, који се на краљев позив доселише у Угарску, нарочито се је истакао и оставио 

светло име у новој отаџбини српски деспот Павле Бакић. Значај Павла Бакића за српску 

националну историју први је уочио велики историчар Константин Јиречек, који је целу другу 

књигу своје чувене „Историје Срба“ посветио борби Срба и Турака и приказ те борбе је 

започео битком на Марици, а завршио ју је смрћу деспота Павла Бакића, последњег носиоца 

српске средњевековне владарске титуле. Битка на Марици је, по Јиречеку, отворила борбу 

српских држава против Турака, а смрћу деспота Павла угашен је и последњи одблесак 

српског средњевековног државног живота. 

У Шумадији, на планини Венчацу, између шуме Ломнице и потока Јасенице, недалеко 

од села Ливаде, подизали су се дворови властелина Павла Бакића. Његово имање у Шумадији 

обухватало је 50 разних добара и села, која су носила име „Бакићева земља“. Није нам 

познато, кад је рођен Павле, али је у другој деценији шеснаестог века важио већ као 

најугледнији човек међу Србима. У то доба Бранковића више није било, изумрла је и лоза 

Белмужевића, а потомци Стевана и Дмитра Јакшића нису имали способности својих предака. 

У толико је више скретао на себе пажњу Павле, најстарији од петоро браће Бакића. Осим 

четири рођена брата: Манојла, Комнена, Димитрија и Михаила имао је Павле и једног брата 

од стрица, Петра Бакића. Цела ова породица истицала се јунаштвом, честитошћу и 

богатством те су и Турци уважавали и прибојавали се Павла и његове браће. До пада 

Београда и Мачве у турске руке држали су Бакићи са Угарском, али кад Турци заузеше 

Београд и Мачву, признао је Павле са својима султанову власт.

У први мах носили су Бранковићи, унуци деспота Ђурђа Смедеревца, и на угарском 

земљишту деспотско достојанство, али када је последњи деспот из лозе Бранковића, деспот 

Јован, умро 1502. без мушких потомака и кад се његова удова Јелена преудала за славонског 

властелина Иваниша Берислава, пренео је угарски краљ на Иваниша деспотску титулу и 

поверио је новоме деспоту одбрану границе од Турака. У време пада Београда под Турке била 

 

је Јелена по други пут удовица, а њен син деспот Стеван био је још младић те угарски краљ 

Лајош II повери калочком надбискупу Павлу Томорију старање око одбране границе од 

Турака. Убрзо је Томори уз помоћ српског јунака Радича Божића и његових српских војника 

извојевао две победе над Турцима: 1522. победио их је код Петроварадина, а 1523. код 

Манђелоса у Срему. 

Вечито ратовање проредило је српске досељенике на угарској граници те Томори 

одлучи, да новим досељавањем Срба попуни и оснажи погранично становништво. Почетком 

1525. ступи у везу са Павлом Бакићем и позове га у краљево име да се пресели у Угарску. 

Павле пристане да се досели и да се у друштву са Мађарима бори против заједничког 

непријатеља, али је као услов тражио, да му краљ поклони имање слично његовим добрима у 

Турској. Краљ пристане да Бакићу даде имање те се Павле крене са својом браћом, са 

супругом Теодором и кћерком Маријом. Између осталог покретног иметка понео је троја кола 

у врх натоварена златним стварима и драгоценостима те праћен од 50 лаких коњаника пређе 

у децембру 1525. у Угарску. 

Бакић је Мађарима донео вест, да Турци припремају нападај на мађарску престоницу 

Будим. Док је Бакић живео у Турској није знао право стање у Угарској, а кад се доселио и 

упознао прилике, почео је да очајава. Прву реч у земљи су водили обесни великаши, који су 

штитили само своје личне интересе, а о државним потребама нису водили рачуна. Краљ је 

био лакомислен и неискусан, а његова околина је била слична њему, те док су се Турци 

припремали за војни поход против Угарске, краљ и његови саветници проводили су време у 

забавама. 

Турска војска на челу са султаном Сулејманом, кренула је крајем априла 1526. из 

Цариграда и средином августа је прешла код Осека Драву и упутила се долином Дунава 

према Будиму. Блиска опасност тргла је краља Лајоша и његове великаше из нерада те и они 

прикупише око 30. 000 војника и пођоше на сусрет десет пута јачем непријатељу. Павле 

Бакић и Радич Божић су саветовали краљу да се заклоне за кола и да у заклону дочекају 

страшног непријатеља, али краљ не послуша њихове савете него одлучи да у отвореном пољу 

прихвати борбу. На Мухачком пољу, 29. августа 1526. око пет сати после подне започе бој, 

који се око седам сати заврши уништењем угарске војске. Око 2. 400 војника, међу њима два 

надбискупа и пет бискупа и цвет мађарског племства нађоше смрт на бојишту. 

Краљ је побегао испред непријатеља али се у бегању удавио у једном набујалом потоку. 

И од Срба погибоше многи, међу осталима и Павлов брат Манојло Бакић.

 

После победе на Мухачу заузеше Турци без отпора и борбе град Будим и пошто су га 

опљачкали и спалили, вратише се преко Бачке и Срема натраг у Турску. Краљ Лајош није 

оставио наследника те је његова смрт поделила државу у два противничка табора: једни су 

изабрали за новог краља ердељског војводу Запољу, а други Фердинанда Хабзбуршког, 

аустријског надвојводу. Бакић је у први мах пристајао уз Запољу и са 200 српских коњаника 

држао је у својој власти град Стони Београд, у коме је обављен избор и крунисање Запоље за 

угарског краља. Средином 1527. разбуктала се борба између краља Фердинанда и краља 

Запоље. Кад се је Павле уверио да је Запоља неспособан за владара у оваквим тешким 

временима, он се одазове учестаним позивима Фердинада и пређе на његову страну те се са 

својим војницима борио од сада против Запоље и његових присталица. У тој борби погибе 

1528. и други брат Павлов, Комнен Бакић. 

Запоља буде поражен и истеран из Угарске, те се склони у Пољску. Одавде пошаље 

посланике султану Сулејману и склопи с њиме савез.Султан се крене по други пут с војском 

у Угарску, да врати на престо свога савезника Запољу. У јесен 1529. дође султан преко 

Угарске у Аустрију и опседне Беч. Испред Турака се и Павле повукао у Беч те њему и 

његовим српским војницима поверише да чувају мостове на Дунаву. Обављајући са успехом 

овај задатак Павле се упуштао у борбу и наносио осетних губитака Ибрахим паши, који је

логоровао на подножју Каленберга. Скоро месец дана су Турци јуришали на Беч, али је сав 

њихов напор био узаман те султан 16. октобра прекине опсаду и врати се у Турску. 

У затишју, које је настало после овог турског неуспеха, наградио је краљ Фердинанд 

велике услуге Павла Бакића. Поклонио му је читав низ градова, вароши и села у западној 

Угарској. Осим других добара добио је Бакић градове Ђур, Лак, Сомбатхељ, Папу, Јаношхазу 

и Хедервар те је важио као један од најбогатијих и најмоћнијих властелина у Угарској. 

Са Србима у Турској стајао је Павле у сталном контакту. Њему су сваки час долазили 

из Турске његови сународници, у групама и појединце. Неки су долазили као гости, а други 

да их прими у службу. Сачувана су многобројна Павлова писма, којима препоручује краљу 

Фердинанду нове српске досељенике и подноси му пројекте и планове о покретању војне за 

ослобођење српског народа од Турака. 

Средином 1532. дошао је султан Сулејман по трећи пут са великом војском у Угарску. 

Намеравао је да нападне на Беч, али је Никола Јуришић храбром одбраном града Кисека 

недељама задржао султанову војску те се султан не усуди, да у позну јесен иде на Беч него се 

врати у Турску. 

Једно одељење турске војске опколило је град Панонхалму, у који се био затворио 

Павле Бакић. Све јурише Турака одбије Павле и примора их да дигну опсаду. За султановом 

војском, која се враћала преко Штајерске, похиташе Кацијанер и Бакић са 2. 200 војника и 

нанесоше велике губитке послењим турским одељењима. Бакић је гонио Турке све до 

Љубљане, а затим се врати у Беч. У повратку између Бадена и Трајскирхена сукоби се 18. 

септембра 1532. Бакић са војском Османа бега, која је робила Доњу Аустрију. Павле спази 

међу Турцима Осман бега у сјајном оделу и са блиставим оружјем, појури према њему, обори 

га копљем с коња и одруби му главу. Османова смрт збуни Турке те их Срби до ноге потуку. О 

овој победи штампана је те године 1532. књижица на немачком језику, чији наслов у српском 

преводу гласи: “Јуначко дело Павла Бакића код Бадена“. 

Али ове велике услуге, које је Павле са својим српским војницима чинио хришћанској 

ствари, нису свуда наилазиле на признање него су му створиле и много непријатеља, који су 

га мрзели због српске народности и због православне вере, а завидели му због јунаштва и 

богатства. 

Године 1535. нападне босански везир Хузрев бег на српског деспота Стевана Берислава, 

који се налазио у свом граду Славонском Броду. Хузрев бег освоји Брод и убије деспота, 

затим удари 1536. на заосталу Славонију и освоји је све до Вировитице и Костајнице. На вест

о овоме заповеди краљ Фердинанд да се прикупи из свих аустријских круновина војска, која 

ће предузети офанзиву против Турака и отети натраг Славонију.

Средином 1537. прикупила се у Копривници аустријска војска. На челу Хрвата налазио 

се Људевит Пекри, Чехе је водио гроф Шлик, Аустријанце гроф Хардек, на челу моравске 

војске је био гроф Лодрон, а 2. 000 Срба коњаника је предводио Павле Бакић. Врховно 

заповедништво војске, која је бројала 10. 000 пешака и 8. 000 коњаника, било је у рукама 

Словенца Ивана Кацијанера. Пошто је деспотско достојанство смрћу деспота Стевана 

Берислава било упражњено, објави краљ 20. септембра 1537. повељу, којом даје 

најугледнијем Србину тог времена Павлу Бакићу титулу српског деспота и позива сав српски 

народ, да се окупи око свог новог поглавице. 

До овог времена прелазило је упражњено деспотско достојанство на најближег рођака. 

У први мах је на угарском земљишту ово достојанство давано члановима династије 

Бранковића, а кад њих је нестало, пренесено је преудајом Јелене, удовице последњег деспота 

Бранковића, на њеног новог мужа Берислава. Павле није био ни у каквој родбинској вези са 

дотадањим деспотима. Њему је дата ова титула као способном, заслужном и популарном 

српском старешини, достојном да буде на челу свих Срба. 

Из Копривнице се кренула хришћанска војска уз обалу Драве према Осеку. Турски 

славонски заповедник Мехмед бег затворио се са 15.000 војника и 60 топова у Осеку и ту је 

очекивао војску, која му је хитала у помоћ из свих крајева Турске. Хришћани опколе Осек, 

али га не могаше заузети те Кацијанер напусти опсаду и нареди повлачење кроз средину 

Славоније. Учестале јесенске кише отежале су пут, а непријатељ је пристизао и узастопце 

гонио хришћанску армију. Кад је невоља достигла врхунац, умакоше војни заповедници, а 

војска њихова, препуштена сама себи, расула се на све стране. Први побеже врховни 

заповедник Кацијанер, а затим Пекри и Шлик. Сада су сви погледи били управљени на 

деспота Павла Бакића и његове Србе. Павле није спадао у ред оних, који беже, него поведе 9. 

октобра српске коњанике код Горјана, недалеко од Ђакова против надмоћног непријатеља. 

Јаничари навалише са свих страна на српског деспота и после дуге и крваве борбе ранише га 

смртно и оборише с коња. Сад се развије огорчена борба између српских и турских коњаника 

о мртво тело деспотово. Несравњено надмоћнији Турци потиснуше Србе и одсекоше главу 

Бакићеву. Турски заповедник Мехмед бег даде деспотову главу своме сину Орослан-бегу, да 

је однесе у Цариград на поклон султану Сулејману. 

Смрт деспота Павла Бакића значила је за српски народ праву катастрофу. За његова 

живота је српско питање било у Бечу стално на дневном реду, али су његови планови о 

регулисању положаја досељених Срба према угарској држави и о подузимању војне за 

ослобођење српских земаља од Турака сахрањени заједно с њиме. Српском народу, који је 

тонуо у ропство, Павле је био последња нада.

 

 

 

 

 

А. Ивић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs