Идеологија Србског Национализма

Људевит Вуличевић, праведник и мученик, био је борац једне изгубљене битке: "Ја сам из туђине многим Хрватима писао речи своје љубави према синовима велике славијанске породице, али ми ниједан од њих никад не одговори! "

ОТРГНУТИ МИРИСНИ ЦВЕТ БУЈНОГА НАШЕГ ВРТА

- Ја сам из туђине - каже - многијем Хрватима писао ријечи своје љубави према синовима велике славјанске обитељи, и плачући од љубави ја сам им писао и говорио о својој љубави, али ми ниједан од њих нигда ништа не одговори. Њихова ми братска љубав не би дарежљива ниједном ријечју, и то једино што сам Србин и што се дичим овијем именом. Кад уљудности и њежности нема у маленијем одношајима, била би обмана надати се да ће тога бити у већијем. Христос рече: "Који је вјеран у малом и у многом је вјеран; а ко је невјеран у малом, и у многом је невјеран."

Говори се о слози Срба и Хрвата! - наставља Вуличевић.

- Је ли то збиља? Може ли то бити гдје нема темеља знамјенита почитања? Је ли то унутра-шња, права жива потреба српскога и хрватскога срца и духа, или је празна ријеч, која звучи, неплодно пролази, и губи се с вјетром и маглом!

Ако је ово потреба, и права и жива наша жеља да међу Србима и Хрватима не буде више зида зависти, свађе и неслоге, морамо сви много попустити и опростити; говорим сви, и Срби Хрва-тима, и Хрвати Србима, јер смо сви криви, сви Богу и брату своме сагријешисмо. Сви смо потлачили братску свету љубав и погазили своју част, газећи част својега брата. Ако који говори да није, онај лаже, у њему нема истине.

Али ја мислим, могу мислити, што ме дјела силују овако мислити, да се у нама још није зачела ова племенита склоност. Ми смо, Срби и Хрвати, богати болнијем и крвавијем искуством; много смо и много патњом научили. Знамо да је раздор наша главна мана и немоћ; али ово наше знање није нам још живо и дубоко у срце сишло да нас пригне, да нас усили дати се брату и с братом се помирити. Одлучено је да ми још много и много морамо патити прије него се смиримо и од два народа учинимо један народ...

Борац у унапред изгубљеној бици

Тако је почетком овог века, с великим опрезом и песимизмом, размишљао о могућностима српско-хрватског националног из-мирења и евентуалног уједињења тада још увек велики, а потом убрзо сасвим заборављени Људевит Вуличевић, човек благородан и надарен, чијом ће се и књижевном и људском судбином историја горко поиграти, одређујући му да буде учесник, тумач, песник и пророк једног мрачног раскола и трагедије која, ево, читав век не престаје.

Када је аустроугарска окупација Босне и Херцеговине, 1878. године, љуто завадила Србе и Хрвате, каже књижевник Васа Стајић, писац Вуличевићеве биографије, овај "високо диже српску мисао против хрватске". "Он је прихватио српска схва-тања и напао је Хрвате тако да је данас управо непријатно обја-вљивати те чланке", био је принуђен да нагласи Стајић, верујући као и многи други Срби да је политичким уједињењем јужнословенских земаља и настанком версајске Југославије српско-хрватски раскол превазиђен и окончан. На жалост, песник је био проницљивији од критичара, видео је и даље, и дубље. У цитираном чланку из 1903. Вуличевић, праведник и мученик, борац у једној унапред изгубљеној бици (јер је истином ратовао против једне безочне и добро организоване пропаганде), изриче сукобљеним Србима и Хрватима грозну претњу, која данас помало личи на предсказање:

- Бог људима и народима понуђа два наука: наук добра и наук зла. Ко се добром не научи, хоће злом. Ово је закон и језгра повјести. Али, ко може јемчити да ће Срби и Хрвати доживјети да виде свршетак својега убитачнога раздора? Мру особе, мру народи; како смрт мете оне, тако мете и ове; код ње веће и мање нема смисла и важности. Она мете и не броји, нити мјери. Па још нешто морамо примјетити, и то јест да народности мало по мало губе своје властито обличје. Валови се мијешају; мале и велике ријеке престају на обали мора; човјечност срка народност; неограничен укинуће ограничена: све је добро, али је љубав боља, најбоља!

Од српства су остале елегичне песме и гробови

Време лети и све са собом носи, како каже песник, а од свега католичког српства на Приморју остало је само оно што се опире и не да носити, а то су успомене, то су елегичне песме у прози Људевита Вуличевића. Има мишљења да је он српску књижевност задужио најлепшим примерцима поезије у прози, али суд о томе да не доносимо ми, да то препустимо књижевној критици и историји, ако се интересовање за овог заборављеног писца буде икада обновило. Ипак, сматрамо да Вуличевићево дело ваља поново прочитати, и то не само као белетристику, књижевност лепу и тужну. Поготову ова два записа од пре сто година, које објављујемо, ова два обрасца родољубиве поезије.

Фрањевац који је говорио: "Мени нема узде"

Вуличевићу је Људевит (ита-лијански Лодовицо) било монашко име. Рођен је 30. септембра 1839. године и на крштењу је добио име Петар Јероним. Био је чедо љубави, те је растао само уз мајку, Јелену Вуличевић, чије је и презиме понео.

- Мати Јеле била је маломе Петру Јерониму и отац и мајка - пише Вуличевићев биограф Стајић. - У љубави према јединцу лакше она заборављаше горке своје жалости. Дојила га је и хранила, а после преливала своју душу у његову, благом и тихом својом душом стишаваше она немирни и бурни дух будућег борца. Певала му је народне песме и казивала приповетке (а у Цавтату се и данас зна да је Вуличевићева мати одлично певала) и везала га тиме за наш народ тако да дуго школовање у туђини, и живот у туђини, не могаше прекинути ту везу.

Пучку школу завршио је у родном граду, а онда је 1854. године ступио као кандидат у фрањевачки ред, те у дубровачком фрањевачком самостану обукао редовничку хаљину. Ту је завршио гимназију, те 1856. би премештен у фрањевачки манастир светог Панкрација у Бара-бану, у Млетачкој Покрајини. Ту је свечано заветован и постао монах, да би потом у Венецији студирао философију две и теологију три године. У Ду-бровник се вратио 1862. године као школовани свештеник.

Слободоуман ("Мени нема узде!" - записао је о себи), брзо је дошао у сукоб са фрањевачким старешинством у Дубровнику, па је једно време провео као мисионар у Албанији. Али ни ту није нашао мира, и напуштајући патријархални Скадар, пожелео му је: "Дао Бог да никада не окушаш срећу цивилизације Западне Европе!" Дакле, релације Исток - Запад биле су му већ тада добро познате. Ускоро је иступио из фрањевачког реда и постао световни свештеник у Истри. Ту је почео да се бави новинарством, као сарадник тршћанског "Читадина" и као издавач и уредник "Пенсиера", гласила Радничког друштва из Пуле. Напустивши сасвим свештенички позив и католичку цркву настанио се у Трсту, где је радио као приватни учитељ. Ту га је затекао заслужни културни радник из Херцегновог Томо Крстов Поповић, који пише:

- Ја сам се познавао с Вуличевићем у Трсту, свршетком године 1879. кад сам био именован секретарем српске православне тријестинске општине. Тада сам затекао у Трсту лијепу киту наше омладине - Срба првославне и католичке вјероисповијести - којој је Вуличевић био четовођа. У тој омладини било је и Војвођана, и Србијанаца, и Босанаца с Херцеговцима, па Дубровчана, Бокеља и осталих Далматинаца, пона-мјештанијех по разнијем радњама у Трсту. Највише бијаше Бокеља, све капетани на Лојдовим бродовима. У ово доба Вуличевић је у Трсту давао приватне лекције ђацима по фамилијама, и писао чланке по новинама, шта више издавао и уређивао омладински књижевни лист "ИИ Дјоване".

Учио српству Алексу Шантића

Ученике је своје понајвише учио родољубљу, напајајући младе душе "нашим милим српством". Између осталих и будућег песника Алексу Шантића.

Године 1882. Вуличевић постаје проповедник и евангелиста протестантске Валдешке цркве у Италији, и у тој мисији, и у тој служби остаће до краја живота. Умро је у Напуљу, 27. јула 1916. године. У Напуљу је и сахрањен, а на надгробној плочи, према његовој предсмртној жељи, исклесан је следећи натпис:

(Људевит Вуличевић, српски пи-сац, проповедник Јеванђеља, у свом лутању по свету пронашао је у Валдешкој цркви Васкрсење Христа)

У српској књижевности Људевит Вуличевић јавља се 1879. године књигом "Моја Мати", поетским манифестом једног узвишеног човекољубља и родољубља. Та је књига у свом времену остварила знатан утицај и за пишчева живота доживела три издања, а и данас би је ваљало изнова читати, па и детаљно проучити, и са културолошког и са социолошког становишта, јер она јасно открива изворе нашег националног духа, изворе националног осећања нашег човека, открива моделе у којима се наш народ одржавао као етничка заједница током дугих векова ропства.

Сматрајући да је сва блага своје душе поцрпео из мајчине науке и мајчине љубави, а не из света изопаченог и преварног, Вуличевић лако разоткрива у чему је ту тајна: "Материна се наука не намеће ни страхом, ни намишљенијем начинима, него она улази у срце милијем њего-вањем".

Бог у духу, матер у крви

- Благо онима који се свијету опиру! - каже песник. - Благо младићима у којима није утрнула материна свијест, и није се у њихову срцу охладила вјера и љубав којом их мати задоји и засити! Они неће заћи с пута правде и истине, али ако би и зашли, то би било за мало времена: брзо би се опоменули своје матере, брзо би јој у својој крви чули милен глас, и њихов гријех не би био к смрти. Како имамо Бога у својему духу, тако имамо матер у својој крви. Бисер се може опоганити, али се не може изгубити. Материна љубав спасава сина. И мене спаси љубав моје матере.

У тој љубави је извор Вуличевићеве вере и самопоуздања, и основ његовог благог, поетског национализма:

- Српски синови, љубите своју матер! У њој је благо доброте и неутрудна, непрестана сила пожртвовања; њом се брините. Ничија мати не љуби како љубе српске матере. Нашијех је мате-ра добродјетељ која се обилато још налази у нашем народу. Морамо припознати и сповиједити ову њихову славу. Кад читав свијет (сад мачем, а сад пријеваром) насрташе на Србе; кад нас са свију страна тама и смрт обастираху, матере нам бијаху утјеха, видјело. Народне пјесме и приповијетке садржавају догађаје, искуство, мудрост и дух давнијех нашијех праотаца; наше матере (пјевајући оне пјесме и казујући оне приповјетке) умјетно својој дјеци удахњују силу, јунаштво и дух српскога народа. У српској је матери српска повијест, српска душа, српски анђео. Племенита и њежна осјећања моје матере срцу су ми сила, а глави славна дуга свјетлости и смјелости.

Заборављени књижевни великан

Пре сто година, Срби обе вере лако су разумели Вуличевића и лако су у његовој српској мајци препознали правду и истину својих душа. То је писцу донело ве-лику популарност у оном времену. Иако је живео у туђини, далеко од свог народа, свуда су га волели, а у родном Цавтату имао је малену општину својих пријатеља и приврженика, које је неколико пута посетио. Једну од тих посета бележи лист "Дубровник" 16. јула 1905.:

- Сијед, с великом и лијепом бијелом брадом, усправна тијела, миран и тих, прошао је неколико пута дубровачком Плацом, а сви смо се окретали: оно је Људевит Вуличевић, писац књиге "Моја Мати".

Сто година касније, Србима су и "Моја Мати" и Вуличевић сас-вим непознати. А ни неке српске мајке више нису оно што су некад биле. У неким, наводно еманципованим мајкама наше деце као да више нема српске историје, ни српске душе, ни српског анђела. Можда је у томе, а не у нечему другом, данашња драма нашега народа, који је, отуђен од својих изворишта и уточишта, изгубио и самопоуздање.

 Преузето из:Српско Наслеђе,Број 3,март 1998