Идеологија Србског Национализма

07 ÐÐ, 2012

Село Као Заједница

Генерална — Аутор svarog @ 14:51

                          НАШЕ СЕЛО КАО ЗАЈЕДНИЦА  

 

   Село као заједница претставља собом један животни организам,као и друге људске заједнице почевши од породице до државе.разне околности,психичке особине,поднебље,рад и занимање чине да се свако село посебно може посматрати и проучавати.С правом је речено ,,колико села толико обичаја“.Отуда свако село има своје карактерне особине,за неке се говори да су вредни, за друге да много лажу,да су лењи,гостољубиви,поносни,скромни,лукави,лопови итд.Ту не мора бити по среди крвно сродство-произилажење од истог родоначелника,јер у селу могу бити разне породице.Нас овом приликом интересује село као једна самостална и засебна целина која има свој међусобни живот одређен заједничким потребама сељака.Та страна сеоског живота је пребогати па и код разних села различита те би ово био један мали и површни покушај.

  Село је насељено на једном уском простору са збијеним или растуреним кућама.Иако сваки сељак има своје имање-своју влаштину опет у доста својих потреба упућен је један на другога,на сложно одољевање невољама,на међусобно помагање,на учествовање у жалости и радости,на сложно збрињавање сиротиње и сирочади,па своје сеоске поседе које сви користе,на уговоре који сами сељаци доносе за своје село, одржавају и мењају.Све ово стварају код њих потребе искуством стечене.Њих не могу променити никакви закони писани далеко од села и њихове потреба.И ако свако село има нешто што га одваја од другог села може се говорити о нашем селу у опште,јер постоје извесне заједничке животне одлике код свих српских сељака и на те заједничке особине ми ћемо указати.

  Свако село има скоро своју влаштину-беглук-комун-комуницу.То су шуме одакле сељаци праве куће,спремају огрев и ако имају одвише продају.Нарочито су за села важна пасишта,јер ретко има села где се не држи стока и поред онога што је подељено обавезно је имати бар мало заједничког,што село не дели.Тај део земљишта је немогућ за обрађивање или је на таквом месту да би делење његово затварало село-Даље, у селу немају сви једнаке стоке,те онај што има више косристи онога што нема,отуда израз ,,чије овце тога и планина“.Да се не би мислило да је неправда онога што нема,доста је напоменути,да се на селу судба у богатству мења,било вредношћу сиромашнијих а неадом богатијих,било задружношћу једне породице и инокоштином друге.У вези са комуном су напоји за стоку с којих се поји цела стока, те онда сеоски извори или бунари,заједнички путеви.О свему томе стара се село.Ономе где је потребан рад и поправак,скупљају се сви на заједнички рад.

  Као заједничка је сеоска воденица која се зове ,,редовничка“ пошто се у њој меље по реду.Сељаци су сами израдили воденицу,сами је оправљају,управо мање оправке врши појединац кад меље а веће сви редовници заједно.

  Како се наш сељак односи и како гледа на комуну и оне ствари што су заједничке?Не баш добро.Сигурније је и уређеније оно што припада појединцима,зато је ,,комуница земља,најгора земља.“

  Село као заједница се окупља поводом свих потреба,разних наредаба,светковина,обичних седељки.На тим састанцима се често доносе одлуке,све што се тиче села.Интересантно је напоменути да се такве одлуке доносе сложно да сви пристану и ретко се узима принцип гласања,који је изгледа доцнијег доба.Свако село има једнога или два,три човека чија се реч уважава и који заступају село пред другима.Првак села не мора бити кмет,него неки угледнији човек.Ако се њему да поверења по неком питању,онда су на његову одлуку споразумни сви.

  Највише где долази до изражаја сеоска заједница,јесте у раду тзв.моба.Реч моба изгледа долази од речи молити-молба.Тако у народним песмама ,,Мобу моли Бего Љубовићу“.Моба се скупља на тражење једнога сељака који не може сам вршити посао било да се ради о редовним годишњим пословима било да један посао не може се свршити без скупа.У први део иде најчешће,косидба,комишање кукуруза,берба винограда.Ови се послови изводе уз вселост и песму и означавајумале свечаности.Исто тако друга врста рада мобом као припремање грађе за кућу,горење кречане,подизање шлемења на кући праћено је,нарочито подизање шлемења рогова,великим весељем.Друга врста моби долази потстреком самих сељака.Кад је неко у тешком положају и не може да се помогне сами сељаци реше да се скупе на мобу.Најчешће се ради путем мобе оним породицама где се догодила нека несрећа,смртни случај,остала нејака сирочад.Некада мобеници узму од својих кућа и храну са собом,да неби излагали трошку онога што му раде.Моба никада не уради посао онако као своја рука.Њен рад је трањав,али су понеке породице упућене на мобу,и суседи се одазивају кадгод могу,јер сваки од њих може доћи до тога да му треба помагати и мобу купити.

  У вези с мобом стоји и међусобно помагање наших сељака,односно помагање сиротиње.Ако у једном селу остану незбринута сирочад,сељаци налазе за потребу да им помогну не само мобом,него новцем и стварима.Онда је и постала она изрека ,,сиротињо и селу си тешка а камо ли кући у којој си“.Помаже се људима које задеси и штета,убије му град усев,полипшава му стока или је људи покољу.Мада скочи село и помогне настрадалима скоро увек у ономе у чему је оштећен,у  чему га је убила штета.Ако се на пример некоме сломи во и он га прикоље,суседи разузму месо да би га помогли.Некад а узму месо па га не једу него га баце псима,а понесе га само да би показао солидарност,да не би испао из сеоског обичаја,јер је речено ,,боље је да погине село  него обичај у селу“.То помагање огледа се и у свим догађајима једне куће где она није у могућности да сама изврши што је у вези с тим догађајима.Ту долази свадба,где већином учествују у домаћој радости сви суседи,но истовремено сносе и трошкове сви учесници.Ти трошкови се огледају у поклонима невести и другим трошковима сватовским,у доношењу хране на свадбу,у развођењу сватова ако долазе у село из удаљеног краја па морају преноћити:сељаци их сачекају близу куће девојачке и одатле свако поведе код своје куће по једног свата на преноћиште.За развођење сватова зна и наша народна песма ,,разведоше свате по конака,где двојицу а негде тројицу,гдје петину,гдје деветину да им љепше буде на конаку“.И приликом смртних случајева село је на помоћи оној породици где је мртвац.Обичај у неким крајевима да се оставе сви послови у селу док се мртвац не сахрани,нарочито ако је кућа са ову страну воде, ,,јер радови мушки изазивају падање града а женски трњење руку“.Сигурно има практични значај да се породица умрлога не остави сама.Исто тако ,,дворење“ чување мрца цеће ноћи има.

 значај да се преко ноћи олакша жалост породици.Брига око мртвачког сандука,копање гроба и ношење мртваца увек брину сељаци.

  Ни једна кућа у селу не може се замислити без ослањања на друге куће јер ма колико богата била опет бар у нечему мора оскудевати,или бар једнога часа доћи где јој је потребна услуга друге куће.Нису ту у питању изванреднији случајеви о којима смо већ напоменули,већ свакодневне потребе које искрсавају,од најмањих до највећих ствари.Ово се међусобно помагање нарочито огледа у позајмици у ,,наручу“ како се зове онај део позајмице који се позајми за употребу у раду.Ту долазе разне алатке за пољске радове или занате,а онда посуђе почевши од најмањих ствари,од бритве и чаше до рала и котла.Има ствари које само једна или две куће имају али се читаво село њиме користи иако их власници сматрају за својину јер су их они набавили,ипак други сељаци полажу неко право на њих односно да их могу добити за кратку употребу.Кантар већином има само једна кућа али се са њим служи цело село.Тако исто Пелагићев ,,Народни Учитељ“, ,,Лечник“ како га зову сељаци,и Вечити календар.Ове две књиге улазе у практичну употребу сељака,позајмљују се од оних што их имају.Такве ствари имају најбогатији домаћини у селу и они су познати или као људи ,,учињени“ или тврдице.Али мало је тако неучињених људи или бар врло мало је ових што никада неће учинити.Зато народ нема завист према газдама,јер од ,,нечијега добра није горе,него боље“.Онај што више има ради и више брине.Те газдинске куће су не само помагачи,него служе за углед у раду,штедњи,и свим добрим одликама.Оне су учитељи у речи и делу.

 Како што се наруч увеек слободно тражи,тако исто и позајмице.У позајмице за разлику од наруча улазе све ствари које се узимају на употребу,и то не новац само,него све друго што треба људима.Зајмање новца је одувек било познато људима те и нашем народу.У једној народној стоји ,,зајмао бих благо у латина“.Новац се код сељака највише позајмљује.Некад у добра времена без сведока и без добити али са увек одређеним даном враћања,обично неким свецем(Митровдан,Ђурђевдан).Новац се узајмљује само у нужди:да се спасе част,да се купи нека потребна ствар.У погледу врађања постоји тачност,јер ко не враћа зајам тешко ће други пут добити.,,Није погинуо зајам но враћање“. Даље се позајмљује коњ,нарочито кад неко хоће сватов а ређе за пут.Одело се такође позајмљује.Ако човек иде негде где мора бити обучен лепо,а нема свога одела,он позајми од свога суседа.Било је случајева да позајми цело одело и обућу.Прича се да је власник на једној свадби,опоменуо једнога коме је позајмио чизме да лакше игра да не би поцепао његове чизме.Има хаљеетака (токе)које су биле ретке,једне у селу,да су их од власника стотине позајмљивали,кад им је била потребна.Некада се вршило и позајмљивање оружја и у законику књаза Данила предвиђено је колико има накнадити онај што сломи оружје власнку.Разне оскудице и сиромаштина гони сељака на  позајмицу хране почевши од товара па до решета.Колико пута се позајмљује шоља соли да се осоли ручак.Колико је кућа чувено по томе што су из њих многи семе понели,да га врате кад роди.Има ствари-хране које се не позајмљује,него се даје на поклон,као нешто што се не може позајмити,нити има вредности за продају,на пример кисели купус,расо,какво пиће,туршија.За ово је слободан сусед затражити у суседа да му даде мало.Тако исто за болесника се не сме одбити када се тражи нешто  као ,,понуда“.И то се даје бесплатно и без позајмице,као мед,воће,јаја.Разуме се све у малим количинама.

  Постоје још обичаји удруживања две и некада и три породице у неком послу за извесно време.Инокоштина,а некада и друге потребе удруже сточарским пределима две породице да преко лета заједнички проведу у планини.То се зове ,,супона“.Супоници живе у једној колиби,заједно чувају стоку:један овце,други говеда.Супона је знак примасти између две породице.

  Често се удруже две породице да преко лета заједнички обрађују земљу,нарочито у косидби и орању.Кад два сељака имају по једног вола онда их саставе да заједнички ору.То се зове ,,свата“или ,,спрега“.Поред овога даје се во на ,,узор“т.ј. богатији сељак даје вола у јесен другоме да га презими и с њиме ради.У сточарским крајевима постоји безброј сеоских начина да се користи сиромах који нема довољно стоке.Сиромашнији узме у јесен стоке од богатијег да је држи на ,,кесим“.Приплод од оваца остаје ономе ко држи овце, а вуна власнику оваца,док се приплод од говеди дели напола.Стока се даје на млекарину.Онај који има довољно стоке а нема чобанина,предаје је задружном сељаку да их преко лета и јесени чува,музе и скупља мрс.Одређену количину мрса преда власнику стоке,а други део користи.Задружнији а у имању оскуднији сељаци узимају земљу ,,наполи“те је обраде и плод с ње деле с власником.

  У селу се врше разне размене предмета.Има ствари којима је тачно одређена одговарајућа вредност друге ствари.Овца и кошница се мења ,,глава за главу“,крава за пет оваца.У једној песмици се одређује вредност оки вина и даје објашњење неразмерности са кукурозом.,,Ока вина двије урметина,да не пије свака брука вина.“

  Село је све до најновијег времеан  било и војнички организовано и чинило собом војну јединицу,имајући у својој средини војне старешине.У данашње време,опет се појавило сеоско борбено иступање у борбу с комунистима.

 

                                                                                                             ВЛАЈКО ВЛАХОВИЋ,1945

 

Нова Искра,Београд,Новембар,1997.,година V,број 48,стр.30-31

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs