Идеологија Србског Национализма

16 ÐÐ, 2012

ЛУЖИЧКИ СРБИ:КАКВА ЈЕ БИЛА СУДБИНА СЕВЕРНИХ СРБА

Генерална — Аутор svarog @ 14:00

ЛУЖИЧКИ СРБИ:КАКВА ЈЕ БИЛА СУДБИНА СЕВЕРНИХ СРБА

 

Савремена Лужичка Србија је део некада моћне словенске државе,која се на западу граничила са немачким државама а на истоку са Пољацима и Чесима.

 

Сви знају да на Балкану постоји српски народ,али не знају сви да су балкански Срби јужни Срби и да постоје још и северни-Лужички Срби.Немци их зову вендима или сорабима,али не зна баш сваки Немац да су многе Немачке градове,поред осталог и пресотницу Немачке Берлин,основали Словени-Лужички Срби.Лајпциг,Цвикау,Алтанбург,Дрезден некада су се звали другачије-Липск,Цвиков,Старград,Дрезна.Асонанца са руским језиком не треба да чуди,пошто низ истраживача сматра да Лужички Срби не само да су своје пресељенике дали Балкану;где се данас налази савремена Јужна Србија већ и истоку-земљама будуће Кијевске Русије.С.Д.Прјамчук,руски истраживач историје и културе Лужичких Срба,Срболужичнин,представник,,Друштва пријатељства Руса са Лужичанима-Лужичким Србима у Полабској Немачкој'' ,примећује да су ,,са јужних обала Балтичког мора на исток кренула два таласа Словена:Кривичи који су основали Смоленск,Полоцк,Витебск,Псков и Словени који су створили Новгород населили се у Горњем Поволожју.Радимичи и Вјатичи ,,дошли су од Љаха''.

Лужичани су реликтни словенски етнос,који живи на територијама савремене Немачке (у земљама Брандебург и Сакосонија).Савремена Лужичка Србија је одрезак некада моћне словенске државе,која се на западу граничила са немачким државама, а на истоку-са Пољацима и Чесима,укључујући и  добар део савемене Пољске.,,Дошли од Љаха'' заправо је значило да су се лужички пресељеници покренули у страну Русије преко Пољске.Успут су многи од њих,нарочито лужички католици,остајали на Пољској територији мењајући национални идентитет и претварајући се у Пољаке,али је одеђени део наставио да себе сматра Срболужичанима понављајући у неку руку судбину својих рођака-Кашуба,омањег словенског етноса на северу Пољске,у Кашубији.Кашуби су пружали отпор пољском утицају и дуго времена нису желели да мењају своју националну припадност.Међутим,данас су Кашуби,који су у давна времена упорно ратовали против Пољака,практично и сами постали Пољаци,јер је етничка дистанца између Кашуба и Пољака изузетно мала.Али то није сметало Пољацима да протерају многе Кашубе заједно са немачким насељеницима ван граница Пољске после Другог светског рата.Од данас познатих Кашуба могли бисмо навести пољског премијера Доналда Туска.

Тиха Асимилација-Данас Лужичана има свега око 60 хиљада,али сво од тих 60 хиљада Срболужичана не говори срболужички језик.Многовековно суседство са германским и скандинавским народима-од Немаца до Данаца-доприносило је асимилационим процесима,услед којих преци некада борбеног племена Лужичана,који су се са оружјем у рукама борили за своју независност против данских и немачких витезова,полагано препуштају своје позиције у тихој и неприметној ,,хуманитарној борби''.Степен интеграције младих Лужичана у немачко друштво толико је висок да практично сви они од младих година прелазе на немачки језик.Поред тога,Лужичани су још по правилу лутеранци и католици,то јест припадају главним конфесијама Немачке растапајући се у укупној маси верујућих.

Током многих векова Германи су се старали да угуше Лужичке Србе и избришу са лица земље свако сећање на њихово постојање.Забрањивано је да се користи термин лужички језик чак и у личном комуницирању и да се обележавају лужички празници.Све је већи број Срба Лужице прелазио на немачки језик.Чак и многи носиоци Немачке културе су се односили према ина као ,,најгори од свих народа''и предсказивао да кроз 100 год од  њиховог језика неће остати ни трага.

Са доласком нациста на власт живот Лужичких Срба се претворио у пакао.Хитлер их је прогласио србојезичким аријевцима,које треба вратити на колосеке Трећег рајха.Оне које нису желели да стану на колосеке трпали су у концентрационе логоре.А 1945.многе Лужичане који су се повлачили под налетима Црвене армије хитлеровци су насилно укључивали у редове фолксштурма.Долазак совјетских војника Лужичани су дочекали са радошћу и изразили жељу да се присаједине Чехословачкој обративши се совјетској влади да пружи гаранције безбедности за будућу Лужичку аутономију.Стаљин није желео да откида комад земље од ДР Немачке,земље пријатељске Совјетском Савезу,па су тако наде Лужичана остале на папиру.

Не можемо рећи да се данас немачка влада не брине о очувању лужичке културе.Превише су патњи нанели западном словенству Германи,и званичне власти труде се да изгладе ту историјску неправду.У Немачкој се на неколико института и друштвених организација бави истраживањем историје и културе Лужичких комптактно живе представници срболужичке националности сви натписи су двојезични-на немачком и срболужичком језику.Срболужичани имају свој радио,своју литературу и медије.Али сви ти напори неће спасити Лужичане од нестанка:средином 20.века њих је било преко 150000,а данас највише 60 хиљада!

Шта Лужички Срби имају заједничко са Русијом осим заједничког словенског порекла?Испоставило се да нас обједињује још доста тога.Међу Лужичанима,као и међу Русима,увек су била популарна имена Михаил,Петар,Андреј,Станислав,Павле,Јуриј НМарија.Како пише С Д Прјамчук ,,У Русији је било познато да постоји лужички народ још крајем 17.века.А 1697.године императору Русије Петру Првом,који је пролазио кроз Полабску Србију за време ,,Велике Амбасаде'' у Западну Европу,у Дрездену (Дрезни)лужички филолог Михаил Францељ (1628-1706) је у име Лужичана поклонио неколико својих књига на лужичком језику''.Он је написао и Петру Првом следеће:,,Најсветлијем и најснажнијем Цару,непобедивом императору и великом књазу,милостивом господину,цару Казанском и Астраханском,свемоћном књазу многих земаља и многих милиона поданика,који говоре нашим српским или сарматским језиком,који је својим доласком усрећио Полабску Србију-Саксонију и Дрезден који су основали Лужичани.Руска земља је велико и простано царство,тако да велики цар моћно влада од литванских граница и од Каспијског мора до самог леденог океана и до граница царства татарског.Нама, Лужичанима,такође је познато из историје да ваше царско височанство са свим својим поданицима припада и грчкој православној религији од 989.године.Пошто Руси-Московитјани говоре на нашем српском словенском језику,ја покорно дарујем најмилостивијем цару вендске или српске свете књиге које сам ја превео и издао у корист српског народа,и покорно молим да их однесете у вашу Русију како би Московитјани из њих сазнали да истинска и апостолско-лутеранска религија цвета у Полабској Србији код Лужичких Срба''.

Руси и Лужички Срби-Судбина Лужичана  увек је  интересовала руске дипломате,научнике и књижевнике.Амбасадор руске  империје у Константинопољу Ј Новиков је одбранио магистарску дисертацију на тему срболужичког језика.Познати слависта из 19.века И.Срезњевски је проучавању лужичких језика посветио више година,а историчар А И Тургењев је,путујући по Немачкој,писао родитељима (цитат по С Д Прјамчуку):,,Руском словену Лужица и Поморјанија треба да буду интересантнији од Италије:зато што је у Италији живео народ нама апсолутно туђ,а овде у Лужици и Поморјанији све одише словенизмом,ми овде налазимо трагове древних предака наших и у потомцима њиховим,Лужичким Србима,и Кашубима-поморјанима видимо још них словенских манира и обичаја.Купили смо библију и неке друге вендске лужичке књиге и трудићемо се да сакупимо библије на свим словенским дијалектима''.

Један од идеолога препорода срболужичког народа Јан Смолар,словенофил и поклоник Русије,1859.године отишао је у Петебург да би се састао са својим руским истомишљеницима.Затим је боравио у Русији још два пута.Смолар је од стране руске владе одликован орденом свете Ане другог степена за научне заслуге и  изабран је за дописног члана Харковског универзитета.Саборци Ј Смолара такође су са надом гледали у Руску империју видећи у њј заштитницу словенства.

Године 2006,за време посете Владимира Путина Немачкој,лужичка јавност му се обратила писменом молбом да посети Лужицу.Нажалост,програм посете одређивао је домаћин (власти Немачке)и Путин није могао по сопственој иницијативи уноси корекције у програм посете.

На територији Заједнице Независних Држава  (ЗНД) данас живи приличан број потомака Лужичана,чији су преци пре много столећа-кренули преко Пољске даље на исток-У Литванију,Белорусију,Русију и на Украјину.Велика већина њих већ је до тог времена сматрала себе Пољацима иако су они уствари били попољачени Срболужичани.Временом су се ти људи почели идентификовати као Литванци,Белорусу,Руси и Украјинци.Тако се догодило са представницима презимена Мењ,Гуљевич,Смолар,Горчински Навка.Презиме Гуљевич се данас сматра исконксим белоруским а презиме Смолар исконским украјинским,док презиме Горчински важи за исконски пољско.

Аутор химне Лужичких Срба и класик Срболужичке литературе Хандриј Зејлер (1804-1872)написао је изванредан текст ,,Где је српски родни завичај?'',у коме је,поставио питање где је отаџбина Срба-у Пруској,Литванији,Чешкој,Пољској,на Балкану или у Русији (на свим тим територијама данас живе потомци Лужичана).На крају сам Зејлер даје одговор на своје питање,да се отаџбина Срба простире од обале Лабе (Елбе)и Дунава до Црног Мора и Камчатке.Зато се Русија нипошто не би требала окретати од Лужичких Срба,већ напротив,треба да доприноси процвату срболужичке културе,да проучава историју тог народа и његове обичаје.Уз то,многи који воде порекло из Лужичке Србије,ушли су у структуре власти Немачке.На пример,Американци брижљиво и ненаметљиво покушавају да потчине себи русински покрет Закарпатја,који је сада проруски расположен.У САД делује Карпатско-русински научни центар,који одржава тесне везе са професором Универзитета у Торонту (Канада )Полом Магочијем,етничким Русином који се налази на челу катедре украјинистике,а неки високи политичари и чиновници САД имају русинско порекло,на пример Марк Сингел,гувернер државе Пенсилваније из редова Демократске партије САД или Том Риџ,гувернер Пенсилваније од 1995. до 2001.године из редова републиканаца.Данас су у Чешкој и Пољској створени створени културни центри који обједињују истраживаче срболужичке историје и традиција јер је познато да је  Варшава увек тежила да у  Лужичкој Србији има ,,снажну словенску позадину''на немачкој територији.Нарочито су активно Пољаци сарађивали са Лужичанима за време Другог светског рата.У априлу 2009.године депутат пољског Сејма Анжеј Гурски обратио се МИП Пољске са званичном препоруком да се активније сарађује са Срболужичанима и чешће Берлину  поставља питање о очувању њихове културне самобитности.

Русија је највећа словенска држава у свету и она не би смела да окрене леђа малобројном словенском народу у далекој Немачкој,тим пре што у самој Русији живи неколико хиљада потомака Срболужичана.Надајмо се да ће срболужички народ умети да сачува свој језик и своју културу јер,како је говорио немачки философ, поклоник лужичке културе Јохан Гердер ,,народи су Божје мисли''.

Преузето из часописа:Нови Стандард


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs