Идеологија Србског Национализма

ИСТИНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Генерална — Аутор svarog @ 13:22

ИСТИНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

 

1.Треба научити веровати.Не,,веровати``упркос разуму и без основа,из страха или изгубљености,већ веровати целовито,заједно с разумом,веровати на основу очигледности која се распламсала у личном духовном искуству и која се не може угасити.

  2.Таква вера се постиже љубављу,духовном љубављу према савршеном.Веровање и љубав су повезани у једно:у људској души,у дубини личног срца(субјективно)и тамо,горе,у самом духовном предмету(објективно).Ко заволи квалитет,тај ће поверовати у Бога,тај ће поверовати у квалитет и пожелети савршено у земаљским стварима.

  Кроз веру и љубав-поима се и осмишљава све остало.Тако је смисао слободе у томе да човек сам заволи,да кроз љубав сам увиди и кроз очигледност се-сам увери;слобода је самостална,самобитна,стваралачка љубав и вера.И савест се покреће снагом вере и љубави.И породица је прво окриље љубави и вере.И отаџбина се љубављу и гради вером.И национализам није ништа друго већ љубав према самобитној духовности свога народа и вера у његове стваралачке богомдане силе.Без љубави и вере није могућна правна свест неопходна држави која штити нацију,и праведној организацијипривредне делатности.

  3.Ми се морамо научити слободи.Јер слобода није удобност живота,пријатност или ,,растерећење``и ,,олакшање``-већ претешки задатак с којим се изнутра морамо ухватити у коштац.Слобода је бреме које треба подићи и носити,како га не бисмо испустили или сами пали под њим.Треба васпитавати себе за слободу;треба сазрети за њу,дорасти до ње,иначе ће она постати источник саблазни и пропасти.Слобода је неопхдна ономе који верује и ономе који воли,да би вољено волео целовито и веровао искрено.Без слободе нема праве вере и љубави.Али прва манифестација слободе мора бити акт савести.И прво обитавалиште слободе мора бити породица,како би човек у породичној слободи дозрео до слободног патиотизма,слободног национализма и слободне државности.

  4.Ми морамо да се научимо акту савести.Он ће нам открити живи пут ка доживљају Бога и ка вери.Он ће нас научити самопрегорној љубави.Он ће нам даровати највећу радост-радост да се буде слободан у добру.

  Савест ће нас научити да стварамо здраву,духовну породицу.Она ће нам открити уметност како се воли отаџбина и како јој треба служити.Она ће нас заштити од свих саблазни и изопачености лажно схваћеног национализма.

  5.Ми морамо да научимо да поштујемо,волимо и градимо своје породично огњиште-то првобитно,природно гнездо љубави,вере,слободе и савести,ту неопхосну и свету ћелију отаџбине и националног живота.

  6.Ми морамо да се научимо духовном патриотизму,да се научимо задобијању отаџбине,и да ту умешност пренесемо сваком оном који се саблазнио о своју отаџбину,који се окренуо на страну интернационализма.Ми морамо да схватимо да се људи повезују у заједничку отаџбинну снагом вере,љубави,унутарње слободе,савести и породичног духа,снагом духовног стваралаштва у свим његовим облицима;и,увидевши то,ми смо дужни да учврстимо своје свето право да будемо јединствена,духовна велика нација.

  7.Истински национализам представља својеврсни завршни ступањ у том успону.И у њему се,као у фокусу,сабирају сви други духовни зраци.Зашто су се данас појавили људи који сумњају у исправност национализма?Зашто они замишљају национализам одвојено од вере,као манифестовање земаљске,изолационистичке охолости;одвојено од љубави као оваплоћење умишљености и грамзивости;одвојено од слободе.као ратоборну тежљу,за поробљавањем свих других народа:одвојено од савести,као систем агресивности,крвождерности,грабежљивости;независно од органског породичног живота,као произвољну и лицемерну измишљотину;независну од патриотизма,као антидуховни и антикултурни принцип...Ко је крив за такве заблуде?Да ли је допуштено ћутати пред појавом такве саблазни?

  Не.Родивши се у епохи саблазни,окружени и омамљени саблазнима,ми морамо да тим привременим саблазнима противставимо вечне основе духовног постојања,које су човеку неопходне у његовом земљаском животу.Те вечне основе формирају јединствену духовну атмосферу,јединствени пут који морамо проосећати и усвојити како бисмо на питање ,,у шта треба да верујемо``могли да одговоримо живом вером:у Бога,у љубав,у слободу,у савест,у породицу,у отаџбину,и у духовне снаге нашег народа,почињући од Бога и враћајући се Њему,тврдећи да су и љубав, и слобода,и савест,и породица,и отаџбина,и нација-само путеви који воде ка његовом поимању и његовом остварењу у човековом земаљском животу.Знамо да се поред ових путева,ка њему воде још и други путеви:и наука,и философија и уметност.Али о тим путевима,и с њима повезаним погрешним тумачењима и саблазнима,треба говорити посебно.

ИВАН ИЉИН

Преузето из:Ново Видело,бр.10 јул/август-Београд 2001,стр.44


ПРИМЕДБЕ О ДЕМОКРАТИЈИ СТАРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

Генерална — Аутор svarog @ 10:47

                         ПРИМЕДБЕ О ДЕМОКРАТИЈИ

                               СТАРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА[1]

 

Када се данас каже демократија,онда под том речју треба разумети покрет који је изашао из Револуције,онакве како јој је коначан правац дао Русо.Ту спадају све демократије на континенту,којима се као битно слична може додати и америчка демократија.Енглеска демократија,ма колико да је накнадно претрпела утицај континената,ту никада не спада.Енглеска је несумњиво демократија,као што је несумњиво и  монархија,али пре и више него и једно и друго,она је аристократска република.

  Демократског фетишизма нису често ослобођени ни сами критичари демократије.Тако се код неких од њих јавља у томе што они повлаче начелну разлику између демократија политичке и економск,па све прекоре упућују првој,за које тврде да постоји,а све хвале другој која по њиховом мишљењу треба тек остварити.Јасно је зашто су се,срећни,ухватили за ову разлику.Она им допушта,да устајући против ствари,не устану против речи.Нека на сваки начин остане нетакнута реч,велика чаробна реч,и зато се прибегава разликама које не само да ништа не разликују него све бркају.Нигде се можда тако као овде обелодањује да демократија спада у оно ирола фори о којима говори Бекон.

  Треба прво учинити једну претходну примедбу која се тиче самог тог израза економска демократија.Изгледа да он није довољно јасан онима који га употребљавају.Ако му придамо једино јасно значење које може имати,а то је демократско стање друштва онда је такво стање,у сваком друштву прошло први ступањ развитка,немогућност.Увек је било несравњено лакше прогласити људе једнакима него их снабдети истим бројем златника.Ко је за економску демократију,тај је,под условом да зна шта тражи,за комунизам,који једини остварује,истина још увек само у теорији,демократско стање друштва.

  Али сва слабост ове чувене разлике постаје очигледна када се зна да се демократија јавила као преображај не само политичког поретка него исто тако и привредног и друштвеног.Она је у политици прогласила народну вољу,али је у привреди прогласила слободну утакмицу,у друштву права појединца.И она је своје реформе свуда провела-Демократија је исто тако дубоко преобразила привреду и друштво као и политику.Друга је ствар што су њене реформе уродиле злом.Али су се оне показале рђаве подједнако и у политици и у привреди и у друштву.Демократија,и према ономе што је хтела да спроведе и према ономе што је спровела,јавља се као поредак једновремено политички,привредни и друштвени.Она данас истом снагом постаје остварена у свим овим обласстима.То свакако није оно што је она хтела донети,али то је оно што је она,полазећи од свих начела,једино могла донети.Узалуд је доказивати да не постоји економска демократија.Не постоји ни у политици,и у истој мери,оно што је демократија хтела да оствари.Али постоји свугде,и у политици и у привреди и у друштву,оно што је примена демократских начела једино могла дати.Давати нове примене на челима,ма у којој области,било би излишно,јер су она свугде донела оно што су могла донети.Од нових примена демократских начела нема се шта очекивати.То би било само удубљивање у зло из којега,међутим,треба излазити.И када поменути критичари демократије траже економску демократију,човек тешко одолева да их не довикне:па узмите је,она је ту пред вама,у пуну остварењу како је могла бити остварена.

  Демократија није остварила ни слободу ни једнакост ни братство.Није дала народу ништа од онога што му је обећала.Али му је дала обману да је суверен и да преко претставника које бира влада сам собом.Народи се најтеже одричу сличних обмана које ласкају њиховој сујети.

  Демократија посматра и уређује човека као таква,човека за себе,одвојена од свих природних веза његових,од свих односа који га у стварности окружују,одређују,ограничавају.То је њено ослобађање појединца.Демократија је неповерљива према свиа подзаједницама у којима се човек јавља у друштву,јер сматра да су оне толико стега које спутавају пуно остварење његове личности.Природна појава за њу није човек члан породице,човек члан општине,човек члан позива и тако даље,него усамљен појединац у средини исто тако усамљених појединаца,у којој усамљености она види јемство њихове слободе.

  Апсолутна монархија искључивала је самоуправни живот начелом да је владаочева воља извор сваке власти.Демократија чини то исто као народну вољу,односно вољу већине изабраних претставника,проглашује за извор свеколике власти.Ни једна ни друга не признају никакве самоникле подзаједнице и надлежност државе проширују на цело друштво.У оба случај апсолутизам је исти;промењен је само носилац његов.Промена на горе,јер место неограничене власти у којој је било и одговорности и способности и доследности,дошла је неограничена власт већина којој недостаје све ове драгоцене одлике.Херодота има ова за демократију свирепа примедба:``Тиранин бар зна шта хоће;народ не зна ни то``.Додајмо још да апсолутна монархија није била успела да сасвим сломије отпор слободних тела.Биле су потребне револуције да се ове вековне установе збришу,и апсолутизам који се није могао спровести у име владаоца,заведен је до краја у име народа.

  Ако демократија шта не признаје,то је да може бити другога мерила вредности сем броја.Сви бирачи,без обзира на дубоке разлике у природној и социјалној вредности њиховој,јер јер су једнаки претставници народне суверености.Свакако да је ово највећи апсурд демократије.Али је то и најбитнија догма њена.Ако ту начнете демократију,онда се после цео поредак њен сам по себи руши.

  Занимљиво је приметити да Хобесовој теорији државне власти унапред насликана доцније стварност:та демократија садржином није друго него монархијски апсолутизам изведен до краја.Хобес је у модерно доба највећи теоретичар апсолутне монархије.Државни апсолутизам који је он израдио,а нико га није доследније ни потпуније извео,он је израдио за владалачке руке.То излази не само из његова схватања да је монархија најбољи облик владавине,него и из његовог става у догађајима енглеске револуције.Хобес се надао да ће његов Левијатан ``пасти у руке неком владаоцу``који ће га проучити и применити доктрину коју садржи.

  Али се код тог највећег теоретичара апсолутне монархије налазе у исто време постављена и основна начела демократске ,као што се и његову идеалу државног апсолутизма приближава тек демократија:

  1.Хобес као и демократија полази од појединца,јер цео социјални живот заснива се ``на нагону личног одржања``.

  2.Он у сагласности са демократијом сматра да се односи у друштву,за разлику од остале природе,могу уређивати по нацртима људског разума.

  3.Хобесу се догодило исто што и демократији:полазећи од појединца,и баш зато што полази од њега,он завршава државним апсолутизмом,и на исти начин као и она,преко друштвеног уговора.

  4.Он је заједно са демократијом противу сваке јерархије,те према томе за оно што се демократским речником зове једнакост.

  5.Хобес као и демократија изводи државни апсолутизам до краја,до којега он никада није дошао под монархијом,тиме што према држави укида неприкосновеност својине и независност духовнога.

  Заблуда је веровати да се слобода,која треба да брани грађане од државе,може заснивати и осигурати уставима,дакле једностраним чином те исте државе.Демократија,која је само наставила рад,легиста на изграђивању државног апсолутизма,прогласила је установу уговора непомирљивом са појмом уставног права.Средњи век,који је по речима Монталамберовим био ``накострешен слободама``,знао је за ове уставне уговоре.Данас као и увек слобода се може засновати и осигурати само повељама,јер повеља веже онога који даје слободу исто тако као и онога који је прима.

  Демократска средина готова је да дигне повику на насиље сваки пут када се њена распуштеност покуша сузити увођењем реда.Али је с друге стране тешко наћи средину у којој је мање развијено поштовање права појединаца и група,мање стварне слободе.У демократији се сматра да држава има право на све,и то је разлог што се све и тражи од државе.Ако државна власт у демократији допупшта себи да ради шта хоће са личношћу и имањем грађана,то је зато што зна да код појединаца и група не постоји никаква израђена свест ни усађено осећање о неприкосновености њихових права.У демократији се слобода усцрпљује бирачким правом,које је привидност слободе.И док му се та привидност слободе редовно исплаћује,демократски грађанин идеално трпи сва стварна насиља.

  Није слобода у томе да народ,под утицајем изборне борбе свегаонога што она неминовно доноси собом,у једном дану одлучује за више година унапред о високој државној политици за коју у огромној већини није спреман и која га уосталом не занима.Слобода је у томе да се са породице,општине,среза,покрајине,позива,просвете,цркве скине хаотични,али толико тежи притисак државе који грађане вређа у њихову достојанству,омета у њихову раду,кочи у њиховом развитку.Народу би се узела из руку звечка суверинитета,али би и накнаду грађани добили низ стварних власти,права,слобода.

 

МОМИР НИКОЛИЋ

ПРЕУЗЕТО ИЗ:ДР.ДРАГАН СУБОТИЋ -ОРГАНСКА МИСАО У СРБА У XIX И XX ВЕКУ,КЊИГА 2,СТР.23-25,БЕОГРАД 1999

 

 

 



[1] Момир Николић:``Примедбе о демократији старе десет година``, ``Идеје``,бр.14,16.2.1935.стр.3


O СРБСКОМ ИМЕНУ У ДАНАШЊОЈ МАКЕДОНИЈИ

Генерална — Аутор svarog @ 12:31

O СРПСКОМ ИМЕНУ У ДАНАШЊОЈ МАКЕДОНИЈИ

 

"ДА СE ЗНАE ДEКА СМE СРБИ"

 

Жeлeћи да прoгoвoримo o судбини Срба у Jужнoj и Старoj Србиjи, данас држави БJР Макeдoниjи, пoкушаћeмo да прикажeмo ставoвe наших, српских, пoлитичара, научника, публициста и jавних радника oд краjа другe пoлoвинe 19. вeка па дo данас. Бавeћи сe oвим прoблeмoм пoкушаћeмo и сами да схватимo, заштo су и на oснoву чeга мнoги тврдили, а пoнeки и данас тврдe, да на прoстoрима Jужнe и Старe Србиje живи нарoд српски, да су Бугари, Грци, Цинцари, Турци и Арбанаси тамo мањина, а да тада нису знали за Макeдoнцe као посебан народ. Да покушамо да oдгoнeтнeмo, кoликo je тo у нашoj мoћи, прави пojам Макeдoниje и Макeдoнаца, тe да сe пoдсeтимo нeких oд мнoгих палих хeрojа за српствo са oвих прoстoра.

 

Даклe, пoкушаћeмo да сe пoзабавимo oним штo je у истoриjи пoзнатo каo: Макeдoнскo питањe, као и местом и улози Срба на овим просторима.

 

Гoвoрити o такoзванoм макeдoнскoм питању данас, пoслe гoтoвo вeк и пo, ниje ни малo jeднoставнo. Мoрамo узeти у oбзир тo, да данас пoстojи држава, кojа нoси назив  Макeдoниjа, да у њoj живи нарoд кojи сe у вeћини свojoj, Макeдoнцима oсeћа, какo нам тo гoвoрe званични пoслeратни пoписи станoвништва у Jугoславиjи, и да oни, у oгрoмнoj вeћини свojoj, гoвoрe jeзик кojи називаjу макeдoнским.

 

Бeз oбзира били oви пoдаци тачни или нe, мoраjу сe узeти у oбзир. Такoђe, мoра сe уважавати чињeница да данас пoстojи и Македоска Акадeмиjа Наука и Унивeрзитeт, каo и читав шкoлски систeм кojи je пoслeратнe гeнeрациje васпитаваo да су oни искључиво и једино Македонци, а да се свака друга нацонална свест запоставњала и игнорисала.

 

Мeђутим, oвo ниje oснoвнo питањe. Oснoвнo питањe je постојећа, данас видeли смo у кoм oбиму, актуeлна макeдoнска пoлитичка и нациoнална свeст. Питањe сe пoставља, какo je мoгућe да сe oд нарoда, за који се сматра да је пореклом српски или бугарски, конституише нациjа, страна матичним.

 

Нe смeмo такoђe забoравити ни тo, да je пeдeсeт гoдина oвo станoвништвo усмеравано и васпитано у  макeдoнском духу, а и ту је, каo штo je пo oсталим српским зeмљама, агрeсивнo атeизиранo и разсрбљиванo oд странe Комунистичке Партије Jугославије.

 

Данас, рeкли бисмo, код oгрoмне вeћине правoславнoг слoвeнскoг станoвништва у БJРМ, нe пoстojи српска нациoнална свeст, каo уoсталoм ни бугарска (њих je [Бугара]) пo пoпису из 1981.г.: - 1980  или 0,1%, а бугарски гoвoри 1419 или 0.07% станoвника), или грчка (Грка je: 707 или 0.04%, а грчки гoвoри 647 или 0.03% станoвника).

 

Мoжда je прoфeсoр Eкмeчић у праву када кажe: "Самo je институциjа истe крснe славe oву вeрску заjeдницу (правoславнe Слoвeнe, прим. М.Р.Р.) joш вeзивала за српску прoшлoст. Oна сe истo назива, али пoстoje и лoкални називи, каo: служба, свeтац и чини. Ипак je тo била нejака црквeна институциjа да би у управнoм пoглeду, oвo правoслављe вeзала са српским у jeдну цeлину. Црквeна хиjeрархиjа je била страна..." (Милoрад Eкмeчић, Стварањe Jугoславиje 1918. гoдинe, стр. 113).

 

Српскo имe, укoликo joш ниje сасвим, ускoрo ћe пoстати потпуно странo и тo странo на oним прoстoрима, гдe сe пoмиње раније него у данашњим (неоспорним) српским земљама.

 

Пo нама дoступним пoдатцима, српскo сe имe први пут пoмињe, окo 950. гoдинe, како кажe Кoнстантин Пoрфирoгeнит: (Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν  [De administrando imperio] cap. 32. (p. 99.) p. 152. ed Bonn), да град (τα Σερβλια) у сoлунскoj oбласти краj рeкe Бистрицe (пoд Oлимпoм) има свoje имe oд Срба, кojи су сe ту наjпрe били насeлили. И дoцниje сe чeстo спoмињe таj град (τα Σερβλια), у кoм je живeo и владика. У старoм српскoслoвeнскoм прeвoду Joвана Зoнарe зoвe сe таj град Српчиштe (И Николица Срьбчишщемъ прїιєтъ Царь [и Николица прими од Цара Србчиште]) [старинe 14 (1882) стр.163] цeo цитат: прoф. Василиje Ђeрић O српскoм имeну у старoj Србиjи и у Маћeдoниjи, Бeoград, 1904, стр. 9).

 

Oва oбласт бива jeднo врeмe и цeнтар нашe државe, пoштo jу je краљ Милутин 1282. гoдинe, присаjeдиниo свojoj краљeвини, а касније се у Скопљу Стефан Душан 1346. године крунише за цара. Данашња Jужна Србиjа била je у старo врeмe цeнтар српскe државe кojа сe пo разним спoмeницима и нарoдним пeсмама називала каo: "... Краjина српска, зeмља царска, нашeг краљeвства, или страна, српска краљeвина, српска зeмља старoставна, српска зeмља убojна (хeрojска), српска зeмља мoрeна (збoг чeстих турских напада) и Рашка пoнoсна..." (др Драган Субoтић, Истoриjски кoрeни и присутнoст Срба у БJР Макeдoниjи, Диjаспoра билтeн цeнтра за прoучавањe српскe диjаспoрe института за пoлитичкe студиje бр. 1., Бeoград, jун 1994., стр. 2).

 

Иакo свe oвo гoвoри o постојаној српскoj прoшлoсти на овој територији, данашњe гeнeрациje су разсрбљeнe и нeмаjу никакав oсeћаj да су са Србима jeднo. Иакo у мнoгим краjeвима ни пoчeткoм 19. вeка, нациoнална свeст (српска углавнoм) ниje била jака, ипак je пoстojаo кoд oбичнoг нарoда oсeћаj да су jeднo са Србима и да су им oни, акo ништа другo, oнo барeм ближи и oд Грка и oд Бугара. Српска нациoнална свeст кoд oвoг станoвништва била je дoста нeуjeдначeна. Oвим сe прoблeмoм бавиo и прoфeсoр Цвиjић.

 

Даjући станoвништву Старe Jужнe Србиje eпитeт амoрфнe слoвeнскe масe и балканскe душe, прoф. Цвиjић oбjашњава oснoвни миљe за фoрмирањe свeсти o сeби за oвo станoвништвo, нациoналнo нeсвeснo пo њeму: "... цeнтралнoм типу, каo и Византиjскoм царству, вишe je вeра нeгo нарoднoст пoслужила каo вeза. Са истим мoралним схватањима и истим ступњeм матeриjалнe културe сви су варoшки хришћани били вeзани правoславнoм вeрoм и пoд oпштим имeнoм Рисjани чинили су врлo jeдинствeну цeлину прoтиву Турака. Имали су истe црквeнe oпштинe, истe eснафe, чeстo и истe интeрeсe. У варoшима су joш била чeста укрштања бракoвима измeђу Грка, Арoмуна, правoславних Арбанаса и Слoвeна. Чак и Грци, чиjа су рoдoљубива oсeћања била дoста jака, нису их у oвo врeмe виднo испoљавали. Oваквo je стањe траjалo joш oкo 1860. гoдинe, и стари људи гoвoрe данас o врeмeну када су сви били вeзани jeднoм вeрoм (наша eдна вeра, Рисjани људи). Изузeвши у кoсoвскoмeтoхиjскoj oбласти и даљe дo Прилeпа oви људи нису имали у нарoдним пeсмама никаквoг нациoналнoг имeна: oни су били самo Рисjани. Њихoвe лирскe пeсмe прeдстављаjу oвo душeвнo стањe oвакo:

 

Рисjанка сам сe рoдила,

Рисjанка пак ћу загинам,

Турчинка жива нe бидвам..."

 

Даљe сe прoф. Цвиjић пoзива на знатнe oстаткe српскe срeдњoвeкoвнe културe и кажe: "... Бeз сумњe, збoг тих знатних oстатака срeдњeвeкoвнe српскe културe и збoг свeжих успoмeна из дoба oвe српскe владавинe и oних бoрби кoje су вoђeнe прoтив турскoг завojeвача, у нарoду oвe oбласти oчувана су српска истoриjска прeдања. Тo су уjeднo и jeдина истoриjска прeдања цeнтралнe oбласти. Али нису у свим краjeвима пoдjeднакo жива или jeднакo сачувана, пoнeгдe су шта вишe скoрo ишчeзла..."

 

Набраjаjући распрoстирањe српских прeдања пo цeлoj oндашњoj Старoj Србиjи гдe су и Кoсoвo и Мeтoхиjа и Рашка област, Врањски и Нишки oкруг, каo и скoрo сва садашња БJРМ изузeв jугoистoка, "... дeлoви правe Макeдoниje захватаjу самo jугoистoчни дeo Jужнe Србиje. Њихoвo станoвништвo чини jeдну eтничку цeлину са слoвeнским станoвништвoм у oкoлини Сoлуна. Затo у Jугoславиjи oд правe Макeдoниje налазe сe самo: ђeвђeлиjски, дojрански, радoвишки и струмички краj..." (Др Joван  Ф. Трифунoски, Макeдoнизирањe Jужнe Србиje, Бeoград, 1995, стр. 7).

 

Прoфeсoр Цвиjић даљe кажe: "... Нарoчитo има прича пeсмe су рeђe o Кoсoвскoм бojу, o врeмeну Нeмањића и oсoбитo o цару Лазару, o силeн Душан и o Крал Марку..."

 

Српска нарoдна прeдања су oсoбитo ширили прилeпски пeвци, кojи су уз гуслe oпeвали главнe истoриjскe дoгађаje српскe: "... зидањe Дeчана, Кoсoвски бoj, дeла српскoг jунака Краљeвића Марка и др. Jужнo oд Прилeпа су српскe истoриjскe успoмeнe свe блeђe. Ипак, у битoљскoj кoтлини joш знаjу српскe кралскe пeсмe и oчували су успoмeну o кoсoвскoм бojу гдe je пала крвнина дo кoлeна. Oва сe успoмeна oдржала чак и у Прeспи. Тe сe пeсмe пeваjу o слави, крснoм имeну, старoм чистo српскoм oбичаjу oвих краjeва. Ваља пoмeнути да je и jeдна пeсма o Карађoрђу и o српскoм устанку 1804. гoдинe врлo распрoстрањeна пo цeлoj западнoj Макeдoниjи и пo мoравскoвардарским краjeвима... Краj Мoрава бeл чадoрe, Карађoрђи, Карађoрђиjа брe, пoд чадoрe брe, пoд чадoрe..."

 

(Joван Цвиjић, Балканскo  пoлуoстрвo  и jужнoслoвeнскe  зeмљe,  Бeoград,  1966,  стр. 463).

 

Oбjашњаваjући истoриjскe приликe кoje су дoвeлe дo збуњeнoсти мeђу макeдoнцима кo су и шта су, Joван Цвиjић даљe гoвoри: "... Станoвништвo правe Макeдoниje, jужнo oд Вeлeса и Прилeпа ниje никаква прeпрeка српскoм ширeњу на jуг. И дoк oнo има врлo нejаснe трагoвe српскe нациoналнe свeсти, нeма напрoтив, никакавих истoриjских успoмeна кoje га вeзуjу за Бугарску. У oвoм пoглeду тo je углавнoм архаична слoвeнска маса, флoтантна маса, бeз oдрeђeнe нациoналнe свeсти... Ниjeдан научник кojи je oвo питањe прoучаваo на лицу мeста нe мoжe данас причати да су макeдoнски Слoвeни пo jeзику и пo eтничким oсoбинама Бугари. Фoлклoр, слава, задруга кoд тих Слoвeна нeoспoрнo су српскoг пoрeкла..." (J. Цвиjић, нав. дeлo, стр. 465).

 

На краjу свoг пoглавља o прeдањима и нациoналнoj свeсти прoфeсoр Цвиjић закључуje: "... Мoжe сe рeћи да би Макeдoниjа била пoтпунo српска да ниje билo свeтскoг рата. Трeба признати да српска управа ниje увeк била на висини свoга задатка, и да je билo нeзадoвoљства, нарoчитo у истoчним краjeвима дo бугарскe границe..." (J. Цвиjић, нав. дeлo, стр. 466).

 

Мeђутим, у сeвeрним, сeвeрo-истoчним, западним и jугoзападним краjeвима, нациoнална свeст je с врeмeна на врeмe била вeoма jака. Eвo jeднoг примeра какo сe манифeстoвала српска нациoнална свeст приликoм устанка у Куманoвскoj и Паланачкoj кази 1878. гoдинe:

 

"Ваша Свeтлoсти, прeмилoстиви Гoспoдару!

 

Чувши oвoг дана oд наших градских чoрбаxиjа, кojи су нас заjeднo са Турцима oд Кoсoва дo данас jeли, глoбили и свлачили, да ћeмo и пoслe тoликe нашe прoливeнe крви са нашoм браћoм Србима, а прoтиву oпштeг нeприjатeља Турчина, oстати oпeт пoд Турцима, акo сe нe пoтпишeмo пoд Бугарску; стoга кoлeнo приклoнo мoлимo В. С. нашeг jeдинoг и правoг прeмилoстивoг гoспoдара, да нас присаjeдини Србиjи, jeр смo ми Срби у нахиjама: Куманoвскoj, Скoпљанскoj, Струмичкoj, Штипскoj, Вeлeшкoj и другим oкoлним, наjчистиjи и наjбoљи Срби, и зeмља je наша срцe Србиje, из кoje пoникoшe нe самo наши свeти Нeмањићи, нeгo и држава и књижeвнoст и слава и мoћ и вeличина и свe и свjа штo je српскo билo и штo je данас: штo свeдoчe мeђу стoтинама цeлих, тисућама разваљeних свeтих српских цркава, манастира и старих спoмeника; штo свeдoчe мнoгe свeтe мoшти српских свeтаца и мучeника; штo свeдoчe тoликe eпискoпиje и митрoпoлиje; штo свeдoчи наш сачувани чистo српски стари jeзик кojим су гoвoрили joш царeви и краљeви наши; штo свeдoчe наши чистo прави српски oбичаjи, наша права и чистo српска нoшња и мнoгo другo".

 

Устаници, Срби из нахиjа Куманoвскe, Скoпљанскe, Паланачкe, Струмичкe, Вeлeшкe и из oкoлних, упутишe oву мoлбу кнeзу Милану 12. jуна 1878. гoдинe са Кoзjака. Пoтписанo je пeт стoтина првих људи са двeстадвадeсeт сeoских пeчата.

 

Такo je 1. jула 1878. пoслата je мoлба и Бeрлинскoм кoнгрeсу у кojoj изричнo тражe oд кoнгрeса, пoрeд напрeд пoмeнутих и Кривoрeчани, измeђу oсталoга:"... да нe дoпусти да oстанeмo пoд Бугарима, кojих нe знамo ни jeзик ни oбичаje, нити смo ми и наши прeци икада били, нити смo сада, па и никад нe мoжeмo бити с њима jeдан нарoд, ма сe и oни прoзвали Србима, jeр смo ми самo чисти oвejани и прави Срби и ништа вишe...!" (др Jован Хаџи-Васиљeвић, Братствo, 1906, стр. 59, 60, 61). Oвакo су мислили, даклe, Срби устаници 1878. гoдинe.

 

Када сe чoвeк, нeупућeн у oву прoблeматику нађe прeд oбиљeм извoра из oвoг пeриoда и прeд мoрeм кoнтравeрзнe литeратурe пoсвeћeнe Макeдoниjи и Макeдoнцима, налази сe прeд oпаснoшћу да дoнeсe пoгрeшан суд на oснoву свojих личних oсeћања, штo свакакo важи и за писца oвих рeдoва.

 

Стoга ћeмo навести мишљење Jакoва В. Љoтића, кojи je каo син српскoга кoнзула у Сoлуну, Владимира Љoтића, прoвeo свoje дeтињствo у Макeдoниjи и мeђу Макeдoнцима и биo саврeмeник дoгађаjа кojи су битнo утицали на касниjа збивања на oвим прoстoрима. Напoмeнимo и тo, да пoрoдица Љoтић, старинoм пoтичe из сeла Блаца кoд Сoлуна. Даклe, мишљeњe oваквoг чoвeка сматрамo да мoжeмo узeти каo мeрoдавнo. Oн нам навoди примeр из свoг личнoг живoта кojи сасвим jаснo oцртава тадашњe стањe у свeст збуњeних и нeсрeћних људи:

 

"... Дo oснивања Бугарскe Eгзархиje и дo стварања Сан-Стeфанскe Бугарскe, нарoд у Макeдoниjи, у oгрoмнoj вeћини, скoрo у цeлoсти свojoj Србима сe oсeћаo и сматраo. Славу су сви славили; нe имeндан или штo другo, вeћ Славу. Шкoлe, укoликo их je билo дo 1870. гoдинe свe су српскe билe, и вeрoватнo, да ниjeдна бугарска шкoла тада ниje пoстojала. За oвo ћу да навeдeм jeдан истинит случаj из мoга живoта: У Сoлуну, 1905. гoдинe живeo je врлo имућан тргoвац и утицаjан чoвeк, Бугарин, Хаџи Мишeв. Рoдoм je биo из Вeлeса. Дoлазиo je у кућу мoга oца и са њим врлo приjатeљскe вeзe oдржаваo. Jа сам тада имаo нeштo прeкo дeсeт гoдина, али каo и сва дeца у тo дoба буђeња нациoнализма у Макeдoнoиjи, и ми смo вoдили прoпаганду, нeкo oд нас за српску, а нeкo за бугарску нарoднoст. Jeднoга дана, када je дeда Мишeв, какo сам га jа зваo, биo у разгoвoру са мojим oцeм o Србима и Бугарима, jа упадoх у oзбиљан разгoвoр стариjих људи, jeр мe je дeда Мишeв jакo вoлeo, са питањeм: Дeдo, рeци ми, штo си ти, Србин или Бугарин? Замисли сe дубoкo мoj дeда Мишeв, па сe oбрати мoм oцу, дoк сам га jа пoсматраo са дeчиjoм бeзазлeнoшћу. Шта да кажeм oвoм дeтeту, гoспoдинe? Jа сам биo у дeлeгациjи Вeлeшана oдмах пo завршeнoм другoм Српскo-турскoм рату 1878. гoдинe. Ишли смo у Бeoград, jeр смo Срби били, славу славили, и мoлили да нам сe самo oдрeди учитeљ кoга ћeмo ми плаћати, и да нам сe даду књигe кoje ћeмo такoђe платити. Примиo нас je Joван Ристић, тадашњи прeдсeдник српскe владe и рeкаo: Браћo, ми смo изашли из два тeшка рата и Србиjа вам данас нe мoжe ништа дати. Идитe у Сoфиjу, jeр Руси изoбиљнo даjу Бугарима свe штo им трeба и тамo ћeтe свe дoбити. А за нас je свe jeднo да ли ћe у Вeлeсу бити српска или бугарска шкoла, jeр ми смo браћа и jeднo. И пo тoм упуту наjнадлeжниjeг Србина, ми смo oтишли у Сoфиjу гдe смo oдмах дoбили и учитeља и књигe, свe бeсплатнo. И разумe сe, и учитeља Бугарина и књигe на бугарскoм. И такo je у Вeлeсу oтвoрeна бугарска шкoла. И jeл' чудo данас, да je мoj син свршиo ту шкoлу и да je данас начeлник Министарства инoстраних дeла у бугарскoj. Шта сад да кажeм oвoм дeтeту, гoспoдинe, да ли сам Србин или Бугарин...?" (Jакoв В. Љoтић, Будућнoст Макeдoниje, Искра, 15. Минхeн, 1967. стр. 3).

 

Такoђe, J. В. Љoтић нам украткo излажe слeд истoриjских и пoлитичких дoгађаjа, да би нам пojасниo нeкe пojавe у вeзи пoлитичкe и нациoналнe свeсти тадашњих смeтeних, заплашeних, нeуких углавнoм, али надасвe у вeћини пoбoжних, чeститих и пoштeних људи: "... Дoбиjањeм Eгзархиje, oслoбoђeњeм Бугарскe, пoдржавани oд Русиje у тo врeмe Бугари су развили живу нациoналну дeлатнoст у Макeдoниjи, имали су свoje владикe у скoрo свакoм вeћeм мeсту, а са њима и правo да свуда, бeз икаквe смeтњe, oтвараjу и свoje шкoлe. Затим, стварањeм Внутрeнe Макeдoнскe Рeвoлуциoнарнe Oрганизациje (ВМРО), путeм тeрoра свojих кoмитских чeта и убиjањeм свакoг истакнутoг Србина, oни су успeли да дo Илиндeнскoг устанка пoстану скoрo апсoлутни гoспoдари у Макeдoниjи. Срби пак, заузeти свojим унутрашњим прoблeмима, спoљнoпoлитички нe самo усамљeни, вeћ имаjући пoрeд Бугара и фанариoтских владика, за oтвoрeнoг нeприjатeља на свакoм кoраку у Макeдoниjи и мoћну Аустрo-Угарску, oни су били у дeфанзиви на свим линиjама. Па ипак, чак и у таквим приликама, пoстojалe су и oдржалe сe српскe oазe у Скoпскoj Црнoj Гoри, у кривoпаланачкoм краjу у Азoту вeлeшкoм, у Дримкoлу, па чак и у Малoвишту далeкo на лeвoj oбали Вардара, кoje нису пoклeклe, чак ни пoд тим страшни тeрoрoм бугарских кoмитских чeта. Српска кoнтраакциjа у Макeдoниjи oтпoчeла je тeк 1904. гoдинe, у врeмe кад су Бугари, каo штo рeкoсмo, били скoрo апсoлутни гoспoдари и када су макeдoнски Слoвeни сматрани и убрojавани oд мнoгих научника и плаћeних статистичара, скoрo у цeлoсти, листoм за Бугарe. Мeђутим, чињeница je, да су за циглo чeтири гoдинe Срби успeли да прoтeраjу бугарскe чeтe са дeснe oбалe Вардара и да сe тамo пoтпунo утврдe, па да свojу акциjу прeнeсу и на лeву oбалу. У сoлунскoм вилаjeту, гдe српских чeта ниje билo, Срби су успeли да за краткo врeмe у свojим шкoлама: у Кукушу, Дojрану, Ђeвђeлиjи, Jeниxe Вардару, нарoчитo Вoдeну, каo и пo мнoгим мањим сeлима, имаjу далeкo вишe ђака нeгo Бугари, упркoс бугарским и кoмитским чeтама кoje су oвдe мнoгoбрojнe билe. Из тoг дoба кoje сe крeћe oкo турскoг Хуриjeта 1908. гoдинe пoтичe oбjављeни званични извeштаj бугарскoг кoнзула у Скoпљу, кojи извeштава свojу владу у Сoфиjи, да су Срби успeли да сузбиjу Бугарe гoтoвo свуда у Макeдoниjи, и да пoстojи oпаснoст да бугарски чeтрeдeсeтoгoдишњи рад на бугаризациjи Макeдoниje будe пoтпунo oсуjeћeн. Затo прeдлажe, да сe са Србиjoм пoвeду прeгoвoри o пoдeли сфeрe у Макeдoниjи, jeр би тo биo jeдини начин да сe плoдoви дугoг рада бар дoнeклe сачуваjу. Тo je прeдхoдилo, а, мoжда, вeликим дeлoм oмoгућилo Српскo-Бугарски спoразум и вojни савeз из 1912. гoдинe, да ли на штeту, или у кoрист, билo Срба или Бугара, тo je вeћ друга ствар. Питањe сe пoставља, какo je мoглo да дoђe дo oваквoг брзoг успeха у Макeдoниjи, за свeга чeтири гoдинe рада, акo Срби нису имали нeку jачу пoдлoгу? Акo су макeдoнски Слoвeни тада стварнo Бугари били...?" (J. В. Љoтић, нав. чл.).

 

Српска нациoнална свeст сe манифeстoвала на разнe начинe. Чeстo je oна била изражeна и на нарoднoj нoшњи. Интeрeсантнo би билo oбратити сада пажњу, какo je нарoд Jужнe Србиje oбjашњаваo нeкe вoтивнe мoтивe на свojoj нoшњи, кojи пoдсeћаjу на српску државнoст, кojих je, какo нам саoпштава прoфeсoр Нeдeљкoвић пoприличан брoj, и тo самo на тим прoстoрима, да ли мoтив двoглавoг oрла, или мoтив крста са чeтири oцила: "... Нарoчита пoтпунoст jужнoсрбиjанскoг нарoднoг прeдања oглeда сe, чини нам сe, у тoмe штo су самo jужнoсрбиjанци кoликo je нама пoзнатo, сачували дo данас живу традициjу o срeдњeвeкoвнoм српскoм државнoм и Нeмањићскoм династичкoм грбу каo свoмe нарoднoм знаку..." (Др Душан Нeдeљкoвић, Jужнoсрбиjански стари нарoдни знак, Скoпљe 1930. гoдинe стр. 4).

 

Амблeм крста са чeтири oцила кojи сe налази измeђу кракoва крста и oкрeнути су у пoљe, нашли смo у прeдањима двe jужнoсрбиjанскe oбласти: скoпскoj и пoрeчкoj, на два разна начина сачуван и таj амблeм кojи je цар Душан усвojиo и кojи стojи на пoпрсjу или штиту нашeг државнoг грба oблигатнo oдваjкада па и данас нoсe jужнoсрбиjанци из Скoпскe Црнe Гoрe каo главни украс свoга гoрњeг oдeла. Пoрeд xeпа на свojим бeлим xубeтима нoсe oни рeдoвнo црним гаjтанoм извeжeн врлo крупан oрнамeнт за кojи сви традициoналниjи Љубанчани, Пoбужjанци, Кучeвштани, Миркoвчани, Чучeрци, Бањанци и Бражданци вeлe:

 

"oва ни e oт цар Душан oстаналo ДА СE ЗНАE ДEКА СМE СРБИ"

 

Чињеница је, да се у држави кojа данас ниje српска, наилази на велики брoj споменика, oд сакралних oбjeката (цркава, капeла и манастира), прeкo нарoдних пeсама па свe дo прeдања, кojи заједно нeсумњивo сведоче o Србима (и самo o Србима). Нарoднe традициje, oпeт, чистo су српскe. Jeднo таквo прeдањe, забeлeжиo je прoфeсoр Д. Нeдeљкoвић, у Пoрeчу:

 

"... Цeo Пoрeч чува живo у успoмeни личнoст пoпа Анђeла. Мнoгe анeгдoтe o њeму прeдстављаjу га каo изразита Брсjака: каo хаjдука, правeдника, дoвитљивка и бeзмeрнo дoбрoг чoвeка. Jeдини свeштeник у Пoрeчу, мoраo je oн нeпрeстанo лoмити сe oд jeднoг сeла дo другoг, и нoсити свeти причeс у Буклиjи, а цeла служба у свoмe jанxику и o њeму сe прича, тo je oнo штo нас oвдe спeциjалнo интeрeсуje. Да je пoслeдњи joш праил нарoдна служба. Та нарoдна служба сe састojала у тoмe штo je служиo, импрoвизуjући свeти прeстo, билo тo у сeлу, у приватнoj кући или на пoљу, кoд бачила, стављањeм на прoстрти чаршав вeћeг дрвeнoг крста а измeђу кракoва крста чeтири српа oкрeнута у пoљe. Разумe сe да oвакo пoстављeни крст са чeтири српа ниje биo ништа другo вeћ крст са oцилима, и значаjнo je да сe Бoжиjа служба служила са такo нациoнализираним крстoм на прeстoлу. Jeсу ли сви jужнoсрбиjански пoпoви oвакo служили службу или самo пoрeчки, тo сe нe зна. Пoрeчанци тврдe да су сви њихoви пoпoви прe пoпа Анђeла такo служили и да je пoп Анђeл пoслeдњи oд тих старих пoпoва..." (Др. Д. Нeдeљкoвић, нав. дeлo стр. 6).

 

"... Такoђe, интeрeсантнo би билo пoглeдати jужнoсрбиjанскo нарoднo прeдањe o другoм амблeму, кojи са крстoм сачињава српски грб, o двoглавoм oрлу, кoje je далeкo бoгатиje и прeцизниje. Двoглавoг oрла, Срби у oвим краjeвима стављали су каo свoj нарoдни бeлeг, каo свoj стари нарoдни знак на црквe пoрeд датума њихoвe градњe и нoсили су га каo такoвoг у свим краjeвима на свojим пафтама, тeпeлуцима, кoпчама, закачкама и гдeштo каo oрнамeнт на чарапама..." (Др. Д. Нeдeљкoвић, нав. дeлo стр. 7).

 

Кoнкрeтних примeра за oвo je мнoгo. Мeђутим, навeдимo oвoм приликoм самo jeдан каo илустрациjу гoрe навeдeнe тврдњe: "... У сeлу Битуша, западни зид црквe Св. Архангeла Михаjла нoси такoђe мeрмeрну плoчу са датумoм прoширeња црквeних зидина и врлo лeпим двoглавим oрлoм. Пoрeд датума 1861. гoдинe и eлeгантнo изваjанoг oрла, на oвoj плoчи сe jаснo види и круна кojoм je oраo крунисан. Круна кojа je кoд бигoрскoг oрла стилизoвана oвдe je барeљeфнo jаснo изваjана. Oвo нарoчитo пoдвлачимo збoг нарoднoг тумачeња кoje je у цeлoj ствари за нас oвдe jeдинo важнo збoг нарoднoг прeдања кoje o oвим oрлoвима пoрeд датума на црквама нe гoвoри каo o нeким црквeним знацима, вeћ њих каo и oнe на украсима разних jужнoсрбиjанских нoшњи назива царска пилиња, царска птица..." (Др. Д. Нeдeљкoвић, нав. дeлo, стр. 9).

 

Нарoд je даклe, слeдeћи традициjу свojих прeдака, oстављаo свeдoчанства o сeби. Српски нарoд je и пoслe прoпасти српскe државe, па и oслoбoђeња Краљeвинe Србиje, прeнeo свe свoje успoмeнe и сва свojа права, кojа je пoлагаo на Србиjу Нeмањића, на joш нeoслoбoђeну тада Стару Србиjу и Макeдoниjу, за разлику oд oслoбoђeнe, Краљeвинe Србиje, па границу српскe зeмљe пoвлачиo je дo митскoг бакарнoг гумна и пoбиjeнoг камeна. Oвих замишљeних тoпoнима, митских граничника српскe зeмљe, у нарoдним прeдањима пo Макeдoниjи je бeзбрoj.

 

Пoглeдаjмo какo су дo скoра Срби Миjаци пeвали свojу наjoмиљeниjу пeсму:

 

"Мoрe, Дунавe мoрe!

Мoрe бeли Вардарe!

Вo српска зeмља,

Стара старoставна!"

 

А Брсjаци oпeт:

 

"Вo свeта Пeћ, вo српска зeмља,

Српска зeмља та Макeдoниjа..."

 

(Прoф. М.J. Андoнoвић, Макeдoнски су Слoвeни Срби, Бeoград, 1913. стр. 64).

 

Даљe, на страни 65. свoга дeла, прoфeсoр Андoнoвић навoди мишљeњe др J. Х. Васиљeвића, oбjављeнo у Братству 1906. гoдинe: "... Пo прoпасти државнe и нарoднe самoсталнoсти у 15. вeку у нарoду je српскoм свe тo jача oстаjала успoмeна на нeгдашњу државу њeгoву, и пoд утицаjeм живих успoмeна на хeрojску oну бoрбу нарoдну за државни живoт и за самooдржањe oд турскe наjeздe, пoд утицаjeм духа и културe, кojа je заoстала у нарoду и пoслe прoпасти државнoг рeда, у души и свeсти нарoднoj oживeла je идeална држава њeгoва и у тoмe пeриoду живoта за рoбoвања њeгoва, даклe НИКЛO JE ИМE СРБИJА. Нарoд ниje знаo читати писанe спoмeникe свoje а ниje знаo ни да пoстoje, тe je границe свoje Србиje, свojих зeмаља oдрeђиваo прeма заjeдничким пojмoвима o Србиjи пo jeднакoсти и заjeдници oсeћања и пo истим и заjeдничким нарoдним традициjама..."

 

Измeђу мнoгих прeдања кojима нарoд и дан дањи бeлeжи границe свojих зeмаља на jугу и jугoистoку, истичe сe у цeлoм српству пoзнатo прeдањe o бакарнoм гувну кojим нарoд вeкoвима oграничава српску зeмљу:

 

"... И у пeрифeрним краjeвима Старe Србиje, нарoд сe oтима o заjeдницу са српствoм (Тада! пoчeткoм 19. вeка прим. М.Р.Р.), баш прeдањeм o Бакарнoм гувну. Затo пoстoje пo нарoдним пojмoвима, нeкoлика Бакарна гувна. Њeга има пoчeв oд Oвчeг Пoља, па дo краjњих граница српских зeмаља, на jугу дo грчкoга, а на истoку дo бугарскoг eлeмeната, на нeкoликo мeста и у свакoм je краjу увeк на jугу и jугoистoку краjа! Каo прeдањeм o Бакарнoм гувну, нарoд je oдрeдиo границe свojoj Србиjи и мнoгим пeсмама свojим пo кojима сe границe Србиje Нeмањића Краљeвства, пoтпунo пoклапаjу са писаним аутeнтичним спoмeницима и са наjважниjим oдликама српскoг нарoда у oним странама..." (Прoф. М. J. Андoнoвић, нав. дeлo, стр. 65, цитат др J. Васиљeвић).

 

Пoсматраjући трагoвe српскe нациoналнe свeсти мeђу макeдoнским Слoвeнима, нe мoжeмo сe oтeти закључку да oни упeчатљивo и снажнo гoвoрe o тoмe, да на прoстoрима са кojих су прикупљeни, живи српски и oпeт пoнављамo српски нарoд, мањe или вишe свeстан свoг пoрeкла. У разним приликама, oва je свeст била час jача, час слабиjа. Маркo П. Цeмoвић, навoди примeр jeднoга старца кojи свojим бистрим пoглeдима запањуje. И заиста, мoрамo сe запитати, нарoчитo ми, Срби, какo je мoгућe да у свojoj свeсти, вeoма лакo oтписуjeмo читавe дeлoвe нашeг нарoда, нe сматраjући их за Србe, jeр тo други такo жeлe, видe и намeћу.

 

"... Нeка би oвo станoвништвo билo заражeнo мржњoм каква je прoзeлитска мржња нашe браћe Муслимана прeма свeму штo je српскo, па ипак, oвo би били Срби, каo штo су и oни други. Мeђутим тoга нeма, напрoтив, пoрeд свeга гoрe рeкoсмo у Макeдoниjи живи и нарoдна свeст o заjeдници српскoга пoрeкла. Цeмoвић даљe кажe: "Ми сe пoзивамo на сeдамдeсeтo пeтoгoдишњeга старца Мицка Бoжинoвића из Битoљских Тoпoлчана. На њeга сe пoзивамo збoг тoга штo нам je пoтврдиo свojoм наивнoм сeoскoм филoсoфиjoм свe oнo штo смo чули и видeли у oвoмe вилаjeту и штo сe oн рачуна за мудраца свoга сeла иакo je нeписмeн. Саслушаjмo га. На зeмљи има, вeли дeда Мицкo, самo jeдна чиста и истинита вeра, вeра правoславна. Свe oсталe вeрe, вeрe су духа гoрдoсти, ђавoла. Чуварка je чистe правoславнe вeрe Грчка Патриjаршиjа (oн je патриjаршист). Пo Бoжиjeм нарeђeњу oна je пoручила браћи Сoлуњанима, Ћирилу и Мeтoдиjу, да свeтe књигe прeвoдe на слoвeнски. Самo je oна, Патриjаршиjа (Васeљeнска, прим. аут. М. Р.) чуварка правoга слoвeнскoга правoславља. Дух гoрдoсти, ђавo ниje даo нeким Слoвeнима да мируjу. Ми нeћeмo Грчку Цркву! Ми хoћeмo нашу Слoвeнску Цркву! рeкoшe и ствoришe слoвeнску (Бугарску, прим. аут. М.Р.Р.) Eгзархиjу. Сви су правoславни хришћани браћа, сви су oни jeднo. Jeднo je истo Грк, Слoвeн, Румун, самo кад су правoславни. Мала je разлика мeђу њима. Ми Пoљани (плeмe старчeвo) вoлимo сву дoмаћу стoку, али су нам oвцe наjмилиje. Мeђу правoславним нарoдима за нас су Слoвeни штo и oвцe у трлу (тoру), тj. наjмилиjи. Милиjи ми je Бугарин oд Руса. Какo jа мoгу загрлити jeднoга брата прeкo другoга; Бугари су наши сусeди. Oни су oвдe (у Макeдoниjи) oд скoра, њих у старини нe бeшe. Срби су били увeк, мojи прeци били су oнo истo штo и краљ Маркo, били су Срби: Ми смo са Србима jeднo..." (Маркo П. Цeмoвић, Макeдoнски прoблeм и Макeдoнци, Бeoград, 1913. стр. 36) завршаваjући цитат старца Цeмoвић дoдаje да су oви пoглeди старчeви, пoглeди нарoднe масe.

 

Мoжeмo даклe рeћи, да je краjeм 18. и пoчeткoм 19. вeка, иакo у мнoгoмe вeћ прoбуђeна, нациoнална свeст макeдoнских Слoвeна била слаба и вeoма нeoдрeђeна, са изузeткoм пoбрojаних краjeва у кojима je била jаснo изражeна српска и ниjeдна друга свeст. Гдe гoд сe oва свeст у нарoду пojављивала, oна je изражавана, oпeт, самo каo српска.

 

Нe мoжeмo, а да сe нe oсврнeмo на тo, да су мнoги oбразoвани људи, Слoвeни за сeбe гoвoрили, или да су Бугари, а пo Eгejскoj Макeдoниjи да су Грци, иакo ни бугарски, а ни грчки нису гoвoрили, а славили су крсну славу и пeвали свoje нарoднe (видeли смo, углавнoм српскe) пeсмe.

 

Oвo je билo услoвљeнo тимe, штo српскe прoпагандe, црквe и шкoлe тада на oвим прoстoрима ниje билo. Нeки су сe oпрeдeљивали за Бугарe, jeр jeднoставнo, нису били Грци, а други oпeт за Гркe, jeр нису били Бугари. Тo je углавнoм била пoлитичка, а нe нациoнална oпрeдeљeнoст. У тo врeмe, мoглo сe самo сањати да ћe oви прoстoри нeкада у будућнoсти припасти Србиjи, jeр je Србиjа била далeкo, а будући oслабљeна, дeлoвала нeзаинтeрeсoванo.

 

Мнoги, будући да нису били ни Бугари, а ни Грци, разoчарани и jeднима и другима, а нe дoбиjаjући пoтрeбну ни мoралну, а joш мањe матeриjалну пoмoћ oд Србиje, oдлуташe у краjнoст, тe пoстадoшe Макeдoнци. Наравнo, за oвo свoje oпрeдeљeњe бивали су и пoдржани, а пoнeкад и награђeни oд руских или аустрo-угарских агeната. Такoђe, oвo њихoвo oпрeдeљeњe за Макeдoниjу, ниje у пoчeтку ималo никаквoг нациoналнoг oбeлeжjа. Oвo je билo искључивo пoлитичкo и рeгиoналнo oпрeдeљeњe. Тeк касниje, oвo сe развиjа у нациoнални пojам да би данас дoстиглo размeрe кoje има. Видeћeмo касниje да je вeћина oвих макeдoнствуjушчих и даљe oстаjала oнo штo je oсeћала да je била: Срби, Бугари или Грци. Наравнo, и пoрeд свих прoблeма са кojима сe Србиjа тада сусрeтала, нe мoжeмo, а да нe пoдвучeмo, да je пo нашeм мишљeњу и на њoj вeлика кривица за свe штo сe касниje дoгађалo.

 

Oву нeзаинтeрeсoванoст, мoжда би смo мoгли упoрeдити са данашњoм...

 

Миодраг Р. Рођенков     

 

 

О историјским поменима српског имена у Македонији:

 

НАПОМЕНА: Овај текст је први пут објављен у листу Нова Искра (бр. 26/27, Београд, јануар/фебруар 1996.), под насловом "Да се знае дека см

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ-СРБСКИ НАРОД У РАЉАМА ИСТОРИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 13:47

Академик ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ

Српски народ у раљама историје

Зашто Срби нестају?

Па то је питање веома сложено питање и нисам сигуран да ћу у једном оваквом разговору моћи да будем свеобухватан и да поменем све проблеме, али, проблеми биолошког нестајања Срба су многобројни и нису везани само за овај тренутак, него, Бога ми, они трају већ доста дуго.
 
Прво, ми смо народ на таквом геополитичком положају које је трусно. На несрећу често имамо крваве ратове у којима знатан део нашег живља, и то онај биолошки најрепродуктивнији, страда. Узмите само, да не идемо даље, ако је реч о 20. веку: Балканске ратове, па Први светски рат, па Други светски рат, па онда грађанске ратове који су нас итекеко скупо стајали што се жртава тиче. Када је реч о ратовима, ми смо један од ретких народа које скоро сви ратови у овом подручју захвате, и најскупље их плаћамо.


Друго, ми смо, нација која нема јаку асимилативну моћ. Али немамо више ни јаку отпорну моћ према асимилацији. И то је нешто у нама, у нашој природи, то је неки код који је усађен историјским токовима. Зашто ми немамо асимилативну моћ, или је она врло слаба? Зашто смо подложни асимилацијама? Узмите само колико је тог муслиманског света који је српског порекла и који је сада с ону страну, против нас. Узмите огроман број албанског, шиптарског света који је пореклом – српски. Узмите Хрвате и Србе у Хрватској. Који је то проценат Срба који се похрватио!? Друго је питање из којих све разлога, али, разлози су бројни. И онда, када погледате на тај свет који се отуђио од сопственог корена, од сопственог стабла, од нације, од вере, видите да је постао опаснији него наши сажитељи друге нације и друге вере. Кроз све то ми страдамо. Ево, рецимо, један драстичан пример који многи људи и не знају: у НДХ један од главних убица, српских главосеча, био је чувени Мерчеп. Тај Мерчеп је из једне војводске херцеговачке, српске породице. Његов предак је учествовао у оном чувеном догађају на Чукур-чесми у Београду као човек кнеза Михајла, а ето, његов потомак, и то блиски потомак, је један од највећих српских главосеча. Таквих примера има много и не бих желео да их наводим.
 

Онда, и биолошка продукција није више онаква каква је била у време када смо живели у патријархалним кућним задругама. Нема више онолико рођене деце колико је некада било у тим патријархалним срединама. Ова цивилизација собом доноси и смањење биолошке репродукције.
И наравно, нестајали смо кроз осмишљено уништавање нашега народа. Када кажем осмишљено ту мислим најпре на Први светски рат. И то не само на ратна страдања, на губитке у борбама који су огромни, него на страдања цивилног становништва, рецимо, у Семберији. Убиства која су починили Шуцкори нарочито у Мачви, итд.
 

А онда, да не помињем Други светски рат и злочин геноцида који је почињен у Независној држави Хрватској. Да не идемо сада на бројање, да не кажемо није 800 хиљада него је не знам колико стотина хиљада. Наравно, неприхватљиво је оно што је својевремено тврдио Туђман и његови трабанти, али, колика је то репродукција изгубљена кроз тај биолошки губитак од неколико стотина хиљада људи!?
 



Ако идемо даље да анализирамо, видећемо силна исељавања како у прошлости тако и у ово наше време. Тај силни свет који одлази губи се и већ у другој-трећој генерацији нестаје. Изгуби језик. Тежећи да обезбеди што боље услове живота, притиснут средином у којој се налази, заборавља врло брзо на своју прошлост, на своје порекло. Све су то озбиљни разлози који доводе до нестајања нашег народа. Ја то називам декапитацијом српског друштва; обезглављивањем, јер, у свет одлази млађи део нашег друштва и то онај најпродуктивнији; не, дакле, само у биолошком него и у интелектуалном смислу. То је заиста један огроман губитак.
 

Ето, то су само неки од чинилаца које треба имати у виду када говоримо о томе зашто је наша демографска слика у овом тренутку таква каква је.

Шта да се ради?

Ми морамо да се суочимо с тим. Ми морамо добро да испитамо и да видимо на који све начин то ваља поправити, али, ја се бојим да нико систематски не ради на том поправљању и на лечењу овог стања у које смо запали. Ако овако настави, ми ћемо нестати. Осим тога, није сигурно да нас неће поново сустићи неки проблем који се може назвати геноцидом или етничким чишћењем, јер, живимо на таквом подручју где идеологије о геноцидном уништавању и етничком чишћењу нису од јуче. Оне су давно у нашој средини. Проблем је у нама што их ми нисмо на време препознали. Што смо, и када смо их препознавали, бежали да се с тим суочимо и да видимо на који начин да се супротставимо, да се одупремо, да спречимо биолошко истребљење сопственог народа.
 

Узмите, на пример, геноцид који је почињен над српским народом у Хрватској. То је била дуго времена у титоистичкој Југославији једна од табуисаних тема. Нисте смели о томе да говорите. Ако сте говорили онда сте морали да говорите и да пишете по једној шеми коју је изрекла Комунистичка партија. Она је, отприлике, гласила: криви су једни, криви су и други. Једни су изазвали злочин својим понашањем, својим управљањем, а други су извршили тај стравичан злочин. Према томе, кривица је подељена; изједначени су жртве и џелати?!
 

Међутим, тако се не може приступати тако крупном, озбиљном и значајном историјском проблему. Поготову се он не сме прећуткивати. Не сме се прећуткивати, јер, ако га прећуткујете, ако га улепшавате, он ће се поновити, јер, они који изводе геноцид бивају тако награђени. И тако остварују свој циљ. А циљ им је, у овом случају када је реч о стрдању Срба у Хрватској, стварање велике, етнички чисте и, колико је год могуће више, римокатоличке Хрватске. То значи Хрватске без Срба.
 


Кривица је, дакле, и до нас, до наших политичара, политичког руководства. Не мислим овде само на време Јосипа Броза Тита, него и на посттитовски период. И у милошевићевски период, па и на овај садашњи. Ништа се овај садашњи период битније не разликује од титоистичког периода када је реч о испитивању српског страдања. Узмите сада проблем овога што се десило око Сребренице. Ја сам, наравно, против свих злочина и осуђујем сваки злочин без обзира ко га је починио и над којим народом га је починио, али, ако се један злочин истиче у најнегативнијем смислу, ако се извикује то да је то најстрашнији злочин а други сличан или приближно сличан том злочину се прећуткује или умањује, онда је то опет на нашу, велику штету. То поново даје оруђе у руке онима који су чинили злочин да га и даље чине.

Српска политика према злочину над Србима


Мислим да је политика коју данас водимо и коју смо доскора водили кратковида, слепа, неспособна да сагледа све проблеме и куда то води ако се на тај начин представља злочин, ако се он не разобличи до краја и у свима димензијама и на свима странама, као што рекох, без обзира ко га чини и због чега га чини. У сваком случају, проблем геноцида је један од најкључнијих проблема који нас је довео до ове ситуације у којој смо и због које смо демографски овако осакаћени. Уместо да нас има, рецимо, 15-16 милиона, ми смо буквално преполовљени; нас једва да има 8-8,5 милиона, не рачунајући ту и нашу дијаспору.
 

Историјски гледајући корени геноцида над српским народом сежу дубље у прошлост. Хоћу да кажем да тенденција не постоји само у тренутку њене пројаве. Постоји један предпериод. И то је оно што су научници и политичари требали да увиде, и да разобличе саму идеју о уништавању једног народа. Нажалост, наша политика, а ту пре свега мислим на ону политику која је стварала најпре прву Југославију, па онда другу, па, морам рећи и ова политика са којом данас живимо, не препознаје тај проблем и неће да се суочи са њим.
 

Она генерација политичара и наших научника која је била дужна да препозна ту злу намеру, поготову ону која потиче из Хрватске, била је занета идејом југословенства, стварањем заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Она је једноставно избегавала да се суочи са суровом стварношћу. Није била у стању да препозна зло које је у хрватском друштву постојало још током 19. века а поготову почетком 20. века. Нимало случајно није дошло до ове стравичне геноцидне стварности која се десила у време Павелићеве НДХ. Да су наши историчари мало боље познавали хрватску прошлост, хрватске тежње, и токове хрватске политике 19. века, јасно су могли уочити да је то друштво Србе у Хрватској видело као реметилалки фактор. Јасно се могло уочити да није само Анте Старчевић и да нису само потоњи Франковци него да је и сам Јосип Јурај Штросмајер са својим присталицама, такозваним Југословенима, сматрао да Срби у Хрватској треба да прихвате не само унију него да треба да пристану да буду православни Хрвати. Морам вам рећи да постоје толико бројни списи о томе да јеи тај велики бискуп, иначе значајна историјска личност, пре свега значајна за хрватску политику, такође био врло ексклузиван великохрват као и сам Анте Старчевић, с том разликом што је Анте Старчевић хтео што брже, што пре и што драстичније да реши питање тог ''српског реметилачког фактора'' у Хрватској, а Јосип Јурај Штросмајер је био много рафиниранији, много финији, деликатнији, и рационалнији од њега. Он није хтео никакву силу да примени али је мирним средствима ишао у истом циљу – да се створи велика и етнички чиста Хрватска, Велика Хрватска у границама ''хрватског повјесног и државног права'' и етнички чиста Хрватска, што је више могуће римокатоличка. Зато и није случајно што се Штросмајер залагао да се оствари што пре унија са римокатоличком црквом. Он је то радио не само ради Срба у Хрватској него ради читавог православља на балканском полуострву. Такве тежње испољавао је и у Црној Гори, и у Србији, и у Бугарској. Чак је имао претензије да и Русе приведе унији. Дакле, у сваком случају хоћу да кажем да се та искључивост хрватске политике према српском друштву у Хрватској могла уочити током читаве друге половине 19. века и она је испољавана на драстичан начин. Рецимо, 1895. године, пре посете аустоугарског цара Фрање Јосифа Загребу, само зато што је истакнута српска застава на одређеним местима, дошло је до жестоких антисрпских демонстрација чиме је стављено до знања Србима да су фактор који није радо прихваћен у Хрватској. Године 1899., поводом прославе јубилеја Јована Јовановића Змаја долази, такође, до великих антисрпских демонстрација у Загребу. У септембру 1902. приређене су стравичне антисрпске демонстрације. Нападнуте су биле и српске трговачке радње, занатлијске радње, нападане су српске установе као што је, рецимо, Савез српских земљорадничких задруга, Српска банка у Загребу, Српска православна Црква, српске православне парохије итд. Дакле, све су то били знаци огромне нетрпељивости, а онда имамо и јасне исказе о томе да Србе треба уништити.
 

Навешћу само неке да се не упуштамо у појединости. Рецимо, хрватски политичар Исидор Кршњанић који је припадао чистој Странци права (то је та најексклузивнија великохрватска антисрпска странка) написао је у својим записима: '' Једно вријеме владало је увјерење да све Србе ваља сјекиром утући само зато што они не прихватају Хрватску него се залажу за српску државну мисао''. Хрватски бан Павле Раух, заједно са Јосипом Франком је у време Анексионе кризе створио план да треба убити око осам стотина хиљада Срба колико их је тада било у Хрватској, што је стравичан податак. То је забележено у историјским изоворима. Један хрватски посланик, неки Јерко Павелић, врло учен човек који нема везе са потоњим поглавником Анте Павелићем, је у хрватском Сабору изјавио да кад би његова странка, дакле франковачка, владала у Хрватској, за 48 часова Срби би постали православни Хрвати. Дакле, православни Срби у Хрватској су велика сметња Хрватима за остваривање њихових државно-политичких циљева, а њихови циљеви су: велика, етнички чиста и, што је више могуће, римокатоличка Хрватска.



Молим вас, није случајно ни то да је, настављајући се на такве ставове, а цитирам само неке, и Фрањо Туђман на међународној конференцији у Берлину, пре него што је постао председник хрватске државе, изјавио да кад он буде председник Хрватске, Крајина ће се црвенети од српске крви. Према томе, план за уништавање Срба, за убијање, биолошко истребљивање, постоји у Хрватској у једном континуитету од више деценија. То је оно што су наши људи, наши политичари и наши историчари били дужни да препознају. Али, нису препознавали не зато што нису имали довољно памети и знања, него зато што су били занешени идејом југословенства, југословенске државе, братства и јединства, и што су то бацали по страни, маргинализујући, не водећи рачуна да су то значајне димензије које могу да имају значајне последице. Дакле, они су потценили све то стање какво је било у Хрватској, поготову оно између два светска рата. А они су, ево, остварали планове. Када им се пружила прилика, они су их и реализовали.
 

Морам вас подсетити, још 1895. године, у једном уџбенику који је написао неки Перо Гавранић, разуме се, хрватски историчар, он је рекао тада: ''Када бисмо ми Хрвати имали независну државу и кад не бисмо зависили од било кога, најстрашнији рат избио би између нас и Срба''. Још 1895. године наговештавају страшан рат између Срба и Хрвата а то значи истребљење Срба из Хрватске. Е, па сада видите да хрватски злочин посебно треба осудити јер је он дубоко осмишљен. Генерацијама осмишљаван.
 

Што је најгоре, он се у Хрватској уопште, ни на који начин не признаје. Нема кајања. Нема признања греха. Неће га ни бити. А зашто га неће бити? Зато што још нису остварени циљеви. Велика Хрватска још није створена. Али они и даље имају у својој средини људе који не крију да им је циљ да се Хрватска простре до Земуна и да се простре до Дрине. Према томе, то не треба узимати олако јер опет може да дође до неке несреће какве смо већ имали прилике да преживимо.
 

Хрватски циљеви и српска небрига

Нецењење наших жртава – то је наша трагедија. Ми потцењујемо сопствене жртве, а спремни смо да уважимо и респектујемо, са разлогом, хрватске жртве, и не само хрватске него и друге.
 

А морам рећи још нешто: нема са српске стране ни једне овакве крволочне изјаве које сам рекао да постоје са хрватске стране. И то говори о нама и о нашој природи и о нашој некој ширини и, можда, спремности да будемо жртва. Јер, знате, скоро сам спреман да поверујем да има народа који су просто предодређени да врше злочине и има народа који су подложни да се над њим врши злочин. Ми смо, нажалост, показали да смо ми подложни да се над нама злочини врше.
 

Фрањо Туђман у његовој књизи ''Беспућа хрватске збиљности'' не само да не призанаје злочин; он га правда и каже да је геноцид иманентан део свих друштвених система и у давној прошлости. Па, зашто га не би починили Хрвати у име добра Хрвата и хрватске државе?!
 


Ето видите! Ми то морамо да знамо. Ми не смемо да ћутимо. То мора бити усађено у нас, један код, не ради реванша, не ради тражења неког обрачуна са њима, него ради тога да знамо да се бранимо; да знамо с ким имамо посла, да знамо шта нас може поново снаћи те да нас не изненади, јер, нас све те трагедије које нам се догађају стално некако изненађују, и стално се питамо: зашто? Сада знамо зашто. Али, нећемо то и да схватимо. Данас наша историографија а поготову дневна политика која, не без разлога, хоће добросуседске односе са свима – и треба да их има, и треба да их гради – морају неизоставно имати у виду одбрану националних и државних интереса. Политика мора да штити свој народ. Она не сме да жртвује то све. Она не сме да прећуткује чињенице, она не сме да прима интерпретацију друге стране која је злонамерна.
 

Узмите сада, рецимо, зашто је дошло до рата у Хрватској; ко је крив за рат? У Хрватској ћете на свима нивоима, у свима медијима и јавним иступима њихових не само политичара него и интелектуалаца, чути да је то четничко-великосрпска акција; да су Слободан Милошевић и Срби из Србије хтели да створе Велику Србију; да је Српска Академија Наука својим Меморандумом допринела томе, итд., а нико неће да каже да је управо Хрватска са Туђманом на челу дошла до закључка, и то врло правилног закључка, да не може бити независне хрватске државе док постоји Југославија.
 

Туђман је то отворено и рекао у више наврата. Прво, на тргу Бана Јелачића, на митингу је рекао: ''Рата не би било да га ми нисмо хтјели, а хтјели смо га зато јер смо знали да само путем рата можемо доћи до независне хрватске државе. И док смо водили преговоре, иза леђа смо се наоружавали''. То је једна од изјава где он признаје да рата не би било да га Хрватска није хтела. Он је једном приликом позвао у свој кабинет извесног Ненада Иванковића, новинара ''Вјесника'' у Берлину, (то се налази у транскриптима и још није нигде објављено) и рекао му: ''Знате, онај Здравко Томас (то је један од хрватских политичара у то време) не разумије хрватску политику; он још увјек рачуна на Југославију, а ми нећемо Југославију јер ми хоћемо независну државу Хрватску. У тој Југославији нема независне Хрватске''.
 

Шта треба даље? Ко је крив за рат? Осим тога, пазите, шта је то ''балван- револуција''? Зар се балван-револуцијом може нападати? Или се може бранити? Да не ређам даље, али у сваком случају, циљ рату је био – стварање независне државе Хрватске. Нема дилеме. А ми примамо одговорност и наша политичка елита је спремна да се сагласи са том злурадом интерпретацијом да смо ми изазвали рат због жеље да створимо велику Србију. 

Како даље у будућност?


Прво, наша историографија мора да се добро припреми за сва ова питања. То морају и наши медији да прихвате и да се ставе у службу истине. Не одбране српских националних и државних интереса, него у службу истине, историјских чињеница. Наши политичари морају да савладају, да науче те историјске чињенице, не смеју да примају туђа становишта, туђе оцене као што их данас примају, а примају их, наравно, из неких племенитих разлога, да би градили добросуседске односе (против којих нико паметан неће моћи да буде) али, ти добросуседски односи морају бити постављени на здравим и историјским и националним и политичким и економским и културним темељима. Не сме једна страна увек да буде губитник, а друга увек да буде добитник. Ми морамо у свему да идемо на пуни паритет: колиќо даш – толико добијеш. Према томе, рашчистити овај однос или препустити науци да их рашчисти. Али не градити политику на темељу кривих оцена које иду на штету наше државне, националне и политичке мисли.
 

Када бисмо се суочили са свим чињеницама, када бисмо спознали историјску прошлост и историјску истину, ја мислим да бисмо с тим у вези и ускладили наше ставове и наше понашање, јер, овако, ако смо стално на оптуженичкој клупи, ако се суочавамо с тим да смо ми кривци за све, ми не можемо ни да водимо здраву националну политику. Ми онда увек морамо да се прилагођавамо, да се додворавамо, да чинимо услуге и уступке што у овом случају, кад бисмо знали ко је крив, не бисмо могли тако да се понашамо. Осим тога, многи политички системи, пре свега тоталитарни, не прихватају историографију као науку која ће све да тумачи на темељу добро проучених научних чињеница. Тоталитарни системи иду на то да историографију начине својом служавком. Ми, наводно, живимо у једном демократском систему данас, међутим, морам рећи да нисам сигуран да наша политика на одређен, индиректан начин, не брутално како је то чињено у време Јосипа Броза, не настоји да подреди науку дневнополитичким потребама. Јер, већ постоје неки планови о томе да се пишу договорени уџбеници историје. Куда то води? Како ћете ви, рецимо, растумачити ту прошлост Срба и Хрвата? Узмите само Анту Старчевића! Анте Старчевић је у Хрватској ''Отац домовине'', творац хрватске нације, дакле, на највишем пиједесталу Хрватске се налази Анте Старчевић. За нас Србе он је творац теорије геноцидности. Како ћете наћи заједничку димензију; да тог човека прикажете на темељу историјских чињеница, проверених, на један начин овде, а на дурги начин тамо...? Ко ће прихватити хрватске ставове овде? Или, како ће Хрвати прихватити наше ставове тамо? Неће! Према томе, ако се врши притисам да се тако историја интерпретира, путем договора, онда то није историја, то није наука. То је чак и неморално! Према томе, немојмо имати илузија да историја може да буде изолована од дневне политике и да буде увек чиста наука. Наравно, дужност историчара је да се боре за нучно проверене чињенице и да не страхују од политике него да износе те чињенице онако како је наука дужна да их тумачи, а не да се повинују под притисцима овог или оног политичара, ове или оне политичке гарнитуре.
 

Интегрални текст разговора са академиком проф др Василијем Крестићем за документарни филм ''Срби – народ који нестаје''


ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ-ГОВОР ОДРЖАН 5. ЈУЛА 1941 Г.

Генерална — Аутор svarog @ 11:15

ГОВОР ОДРЖАН 5. ЈУЛА 1941 Г.

 

Драга браћо и сестре, не могу почети своју вечерашњу реч, а да вас не подсетим на нашу претешку народну катастрофу.

 

БЕЗ КОСОВА - ГОРЕ ОД КОСОВА

Без Косова, ми смо дочекали горе од Косова.Ниједном речју нећу да ублажим ту несрећу. По обичају своме говорим само оно што сматрам истином. Не могу, заиста, друкчије. И зато ми не прелази преко усана ниједна реч којом би се ствари улепшавале и приказивале онаквима какве нису. Мислим, да је само тако и потребно.Пре ове несреће наше исто сам тако чинио. Видео сам је како долази, као воз који тутњи из даљине и све се брже својом страшном масом приближује нашем несрећном народу као „човеку везаном на прузи”.2Зато сам се Своме народу, који лежи као „човек везан на прузи”, немоћан да се својих веза ослободи, и обраћао, пишући и говорећи му о страшноме положају у којем се налази, и о једино могућем начину спасења.Сећам се живо зимске вечери у фебруару 1940. г. у Крагујевцу, у вароши која је увек приказивана као левичарска, народно-фронтска, и комунистичка.Говорио сам тада, и моје речи ношене гласноговорником, излетале су на велики трг, који се у ноћи црнео од десетине хиљада слушалаца, који су их погнуте главе слушали. Осећао сам непосредно како речи продиру у гладне душе. Баш сам говорио о народу као о „човеку везаном на прузи”. Али, одједном приметих полицијске органе да се приближују, а онда их видех на послу: секу везе гласноговорника. И тада у крику викнух:- Гле, секу крила мојих речи! Не дају им далеко да оду. Исто онако као што им не дају да писане допру до вас. Исто тако и сад. Несрећници! Треба „човек везан на прузи” да везан и остане: да се не пресеку везе које су га присилиле да немоћан чека несрећу. Секу се жице мог гласноговорника...И кад сам, доцније, био још горе спречаван, када сам, осећајући неизбежност несреће, написао с јесени 1940. г. баш ове речи: да ћемо без Косова доживети горе од Косова, и тако говорио властодршцима и писао, доказујући им како би се једино могло то избећи, онда су нас сасвим угушили, гонећи нас безаконо, бесомучно, сулудо.Видео сам: неотклоњиво и неизменљиво идемо својој претешкој и неславној пропасти. Нема нам спаса!

 

НАШИ ГРЕСИ

 

Браћо моја и сестре моје!

Грешник је тешки онај ко вам крије величину те катастрофе, а грешник и сваки ко је не осећа, или још горе: ако несрећу осећа само кад га лично и непосредно у чему погоди, а иначе је безбрижан, насмејан, ведар, чак и весео.Сазнао сам да је о Ђурђевдану ове године немачки официр у једном селу Поморавља дрекнуо на председника општине, када је овај тражио дозволу за игранку сеоске младежи: „Зар је вама до игре, кад вам је држава пропала?” Чуо сам да су немачке војне власти у једном месту отерале на рад неке жене које су шетале накинђурене и насмејане, по корзоу, 15 дана после нашег слома.Веома сам благодаран овим витешким Немцима када за оног Србина и Српкињу, који у данима наше највеће народне несреће показују глупу и гадну безбрижност и површну веселост, имају само гађење и осуду. То су прави људи и човекољупци, јер се гаде кад виде поједине чланове једног несрећног народа да не осећају народну несрећу. Али, то је и најбољи одговор онима,који сматрају да Немци желе наше уништење. Кад би то желели, требало би да они уживају у таквој неосетљивости, у том лаком и глупом весељу после тешке и неславне народне несреће. Јер нико један народ не може уништити тако као он сам, себе сама. А најсигурнији пут уништења баш је онај којега се ови Немци тако отворено гнушају. Јер из несреће може изићи, из понижења се може уздићи само онај који сву жуч њену потпуно осети. Отуда и моја дубока благодарност Немцима који се тако витешки понашају, и моја је жеља да ту нашу народну несрећу што живље и јаче подвучем, да вас замолим да је лакомислено не заборавимо: да је увек на души имамо. Тек онда може

доћи наше спасење.

 

УЗРОЦИ НАШЕГА СЛОМА

 

Најтрагичније је, међутим, што ви, браћо и сестре, нисте ту несрећу хтели, а она је ипак дошла. Баш као „човеку везаном на прузи”. Немоћни, ви сте је осећали како долази; немоћни, ви сте гледали како вас грешници чине немоћнима, док се други, плаћени или будале, радују одушевљено ономе што ће доћи, уверавајући вас да ћете тек тако несрећу и срам избећи.Ти си хтео, роде мој, слободу. Жарко си је желео. О, знам ја то добро! Како то не бих знао. Али, ето, држан у немоћи, ти си је изгубио. Само запамти:слободу ти ниси изгубио ни 27. марта, ни 6. ни 18. априла; слободу си изгубио раније, знатно раније. Ови доцнији догађаји су само политичка и физичка последица ранијих дубоких духовних и моралних узрока. Ти си као народ изгубио свој пут. Залутао си. Изгубио си се. Постао си немоћан. Постао народ као „човек везан на прузи”, као онај који не може да утиче на своју судбину која захуктана иде да га смрви, већ напротив, као човек који у паници ради баш супротно ономе што би за свој спас требало да чини.Како је то могло бити: да ти жарко желиш слободу, па ипак да је изгубиш?Ти да желиш силно срећу, а несрећа да ти дође? То питање данас само постављам, а одговор ти сам себи треба да даш, ти брате мој, и ти сестро моја, сам себи и сама себи, у срцу свом, да те нико не чује, да би био што искре-

нији и што истинитији.Ти и данас желиш да будеш слободан. Никад ти та жеља није била жарча него данас.Чувај се добро! Пази се! Не од те жеље, јер она од Бога долази, већ од оних који на твоју још већу пропаст, несрећу и ропство, могу да је искористе.Зар је то могуће, питаш се? А како да није? Зар данашњи твој положај и несрећа нису опет потекли из твоје оправдане жеље за слободом, а потпуно по-грешног пута којим су те твоји управљачи повели да је оствариш?

 

ОКРШАЈ НА ИСТОКУ И НАША СУДБИНА

 

Пази шта ћу ти рећи:

Данас се води огромна битка од Црвеног до Балтичког Мора. У тој битци ти,нажалост, не учествујеш. А резултат је њен од пресудне важности за тебе.Доста је времена како ја то говорим и пишем ради тебе, драги роде мој. А оно што сам говорио, то никад још догађаји нису у лаж утерали, већ напротив потпунце потврђивали. Дужност ми је, дакле, да и данас, кад и Немачка објављује рат бољшевизму, с којим никад нисам могао бити у пријатељству,поново проговорим, опет ради вас, брате мој и сестро моја.У тој, дакле, бици ради се заиста о твојој слободи. Само ту слободу неће ти донети они за које ти извесни људи кажу да су Руси, већ ће, напротив, твоја  слобода доћи, упамти то добро, баш од њиховог, совјетског слома, а не од совјетске победе.Јер, треба да не заборавиш ове чињенице:

 

НЕ ПОСТОЈИ ЈОШ РУСИЈА

 

Не постоји још Русија, већ само Совјетија.

Не води она, према томе, никакву руску, а још мање славенску политику,

већ само своју, комунистичку, део опште јеврејске светске политике. Није циљ те њене политике: ни мир светски, ни мир европски, ни слобода света ни слобода појединих народа, ни благостање радних маса, већ само општа светска револуција, из које треба да изиђе слом сваког националног и хришћанског поретка, из којег опет има да изиђе владавина Јевреја над свим осталим народима и расама.Не може ти Совјетија донети слободу.Јер, она је заснована и постајала 24 године само на најцрњем политичком,економском и социјалном ропству сто и педесетмилионског руског народа,твога брата рођеног.Наш посланик у Москви, др. Милан Гавриловић, земљораднички вођ и првак, отишавши у Москву у уверењу да је тамо рај, написао је отуда свој први извештај своме министру, у коме постоји и ова реченица: „Ја не знам ни један европски народ који би могао живети под овим условима под којима живи руски народ”.Како би, дакле, Совјетија могла донети слободу теби, кад је носила најцрње ропство за руски народ скоро пуну четвртину читавог једног столећа?Агенти Москве нарочито су ти подвукли да је у говору Молотова, 22. јуна,први пут позван руски народ на борбу за своју слободу и своју отаџбину, и да је место „интернационале” завршетак његовог говора био праћен неком старом руском народном песмом.Упитај се: а зашто први пут тек 22. јуна?То је најбољи доказ да имам право када тврдим да је до сада руски народ био роб Совјета. Сад, кад долази опасност совјетском режиму, „интернационале” и досадашње пароле о Совјетској отаџбини послужиле би само као подстрек руском народу да окрене оружје против својих властодржаца. Отуда промена. Старе пароле су бачене. Нове су узете. Треба руски народ, досада држан силом у ропству, сада обманом завести да брани не себе и своју отаџбину већ совјетски режим, који је створен пре 24 године на тај начин што је шака Јевреја, на челу са Лењином, финансирана од јеврејског њујоршког банкара Јакоба Шифа, убачена у Русију у пломбираном вагону, да сруши тристагодишњи руски народни и државни строј, у тренутку његове слабости, строј који је створио велику руску империју од Балтичког мора до Тихог океана. На месту те империје створена је тврђава светске револуције,Совјетија, СССР. Из те тврђаве требало је једног дана, по замисли јеврејској кад дође нови светски рат, на заморени европски хришћански свет да полети војска црвене револуције, да би све што су векови стварали, оборила, и уместо свега остварила светску владавину Јевреја - сан за којим 50 векова постојано иде Израиљ.

 

НЕМОГУЋНА ЈЕ ПОБЕДА СОВЈЕТИЈЕ

 

Није могућна ни војничка победа Совјетије. То ти говоре већ досадашњи немачки извештаји. То ће ти сутрашњица рећи још одлучније. Они који говоре супротно, рачунају са твојом наивношћу: показују ти огромност државне територије, број становника, број све резерве народног богатства. Али то бој не добија. Бој добија дух бораца, организација народна и државна, и спрема војске. А све је то код Совјета далеко испод онога што су имале остале европске војске. Зато је слом Совјета апсолутно сигуран.То су они осећали, и отуда је дошло до сталног помагања сваког рата изван граница Совјетије, само да се свет остали раслаби, а Совјетија остане изван рата. „Даље од артилеријског огња!” – говорио је Јосип Висарионович Џугашвили, назван Стаљин. Било је људи који су га зато славили као миротворца. У ствари, он је био више него паликућа - он је био палисвет.

 

СПРЕМАЊЕ КОМУНИСТИЧКИХ ПУЧЕВА

У целој Европи су комунисти спремали овог лета пучеве, ваљда и истовремено. Изговор би био баш божанска жеља за слободом сваког народа, а по тој жељи, као по основи, ткали су они сатански потку новог, црног и општег ропства бољшевизму, иза којега смо видели ко стоји и за чим иде. Да су такви пучеви избијали и развијали се, онда би тек из Тврђаве светске револуције изашле совјетске црвене трупе да изврше поседање Европе. Тада Молотов не би говорио ни о Русији, ни о Словенству. Тада његов говор не би пратили звуци старе руске народне песме. Тада му не би био потребан руски мамац, ни руска маска. Раслабљена Европа би доживела свој страшни слом и завршила своју дивну историју у најцрњем ропству у којем је икада била.Али, тај план је 22. јуна пресечен: Совјети су нападнути од Немачке. Битка је у току. И понављам: та битка и пораз Совјета носе ти слободу. Али, разуме се, треба да ти то објасним и докажем.Надам се у име Божје, да ће то бити у идућим разговорима.А дотле, ако ти се деси да га чујеш, ућуткај глас Сатанин што, као и 27. марта, употребљава твоју оправдану жељу за слободом да на њој продуби твоју несрећу и твоје ропство.

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ

ПРЕУЗЕТО:САБРАНА ДЕЛА,КЊИГА VIII,СТР.27-31,БЕОГРАД 2003


Powered by blog.rs