Идеологија Србског Национализма

02 ÐÐ, 2012

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ-СРБСКИ НАРОД У РАЉАМА ИСТОРИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 13:47

Академик ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ

Српски народ у раљама историје

Зашто Срби нестају?

Па то је питање веома сложено питање и нисам сигуран да ћу у једном оваквом разговору моћи да будем свеобухватан и да поменем све проблеме, али, проблеми биолошког нестајања Срба су многобројни и нису везани само за овај тренутак, него, Бога ми, они трају већ доста дуго.
 
Прво, ми смо народ на таквом геополитичком положају које је трусно. На несрећу често имамо крваве ратове у којима знатан део нашег живља, и то онај биолошки најрепродуктивнији, страда. Узмите само, да не идемо даље, ако је реч о 20. веку: Балканске ратове, па Први светски рат, па Други светски рат, па онда грађанске ратове који су нас итекеко скупо стајали што се жртава тиче. Када је реч о ратовима, ми смо један од ретких народа које скоро сви ратови у овом подручју захвате, и најскупље их плаћамо.


Друго, ми смо, нација која нема јаку асимилативну моћ. Али немамо више ни јаку отпорну моћ према асимилацији. И то је нешто у нама, у нашој природи, то је неки код који је усађен историјским токовима. Зашто ми немамо асимилативну моћ, или је она врло слаба? Зашто смо подложни асимилацијама? Узмите само колико је тог муслиманског света који је српског порекла и који је сада с ону страну, против нас. Узмите огроман број албанског, шиптарског света који је пореклом – српски. Узмите Хрвате и Србе у Хрватској. Који је то проценат Срба који се похрватио!? Друго је питање из којих све разлога, али, разлози су бројни. И онда, када погледате на тај свет који се отуђио од сопственог корена, од сопственог стабла, од нације, од вере, видите да је постао опаснији него наши сажитељи друге нације и друге вере. Кроз све то ми страдамо. Ево, рецимо, један драстичан пример који многи људи и не знају: у НДХ један од главних убица, српских главосеча, био је чувени Мерчеп. Тај Мерчеп је из једне војводске херцеговачке, српске породице. Његов предак је учествовао у оном чувеном догађају на Чукур-чесми у Београду као човек кнеза Михајла, а ето, његов потомак, и то блиски потомак, је један од највећих српских главосеча. Таквих примера има много и не бих желео да их наводим.
 

Онда, и биолошка продукција није више онаква каква је била у време када смо живели у патријархалним кућним задругама. Нема више онолико рођене деце колико је некада било у тим патријархалним срединама. Ова цивилизација собом доноси и смањење биолошке репродукције.
И наравно, нестајали смо кроз осмишљено уништавање нашега народа. Када кажем осмишљено ту мислим најпре на Први светски рат. И то не само на ратна страдања, на губитке у борбама који су огромни, него на страдања цивилног становништва, рецимо, у Семберији. Убиства која су починили Шуцкори нарочито у Мачви, итд.
 

А онда, да не помињем Други светски рат и злочин геноцида који је почињен у Независној држави Хрватској. Да не идемо сада на бројање, да не кажемо није 800 хиљада него је не знам колико стотина хиљада. Наравно, неприхватљиво је оно што је својевремено тврдио Туђман и његови трабанти, али, колика је то репродукција изгубљена кроз тај биолошки губитак од неколико стотина хиљада људи!?
 



Ако идемо даље да анализирамо, видећемо силна исељавања како у прошлости тако и у ово наше време. Тај силни свет који одлази губи се и већ у другој-трећој генерацији нестаје. Изгуби језик. Тежећи да обезбеди што боље услове живота, притиснут средином у којој се налази, заборавља врло брзо на своју прошлост, на своје порекло. Све су то озбиљни разлози који доводе до нестајања нашег народа. Ја то називам декапитацијом српског друштва; обезглављивањем, јер, у свет одлази млађи део нашег друштва и то онај најпродуктивнији; не, дакле, само у биолошком него и у интелектуалном смислу. То је заиста један огроман губитак.
 

Ето, то су само неки од чинилаца које треба имати у виду када говоримо о томе зашто је наша демографска слика у овом тренутку таква каква је.

Шта да се ради?

Ми морамо да се суочимо с тим. Ми морамо добро да испитамо и да видимо на који све начин то ваља поправити, али, ја се бојим да нико систематски не ради на том поправљању и на лечењу овог стања у које смо запали. Ако овако настави, ми ћемо нестати. Осим тога, није сигурно да нас неће поново сустићи неки проблем који се може назвати геноцидом или етничким чишћењем, јер, живимо на таквом подручју где идеологије о геноцидном уништавању и етничком чишћењу нису од јуче. Оне су давно у нашој средини. Проблем је у нама што их ми нисмо на време препознали. Што смо, и када смо их препознавали, бежали да се с тим суочимо и да видимо на који начин да се супротставимо, да се одупремо, да спречимо биолошко истребљење сопственог народа.
 

Узмите, на пример, геноцид који је почињен над српским народом у Хрватској. То је била дуго времена у титоистичкој Југославији једна од табуисаних тема. Нисте смели о томе да говорите. Ако сте говорили онда сте морали да говорите и да пишете по једној шеми коју је изрекла Комунистичка партија. Она је, отприлике, гласила: криви су једни, криви су и други. Једни су изазвали злочин својим понашањем, својим управљањем, а други су извршили тај стравичан злочин. Према томе, кривица је подељена; изједначени су жртве и џелати?!
 

Међутим, тако се не може приступати тако крупном, озбиљном и значајном историјском проблему. Поготову се он не сме прећуткивати. Не сме се прећуткивати, јер, ако га прећуткујете, ако га улепшавате, он ће се поновити, јер, они који изводе геноцид бивају тако награђени. И тако остварују свој циљ. А циљ им је, у овом случају када је реч о стрдању Срба у Хрватској, стварање велике, етнички чисте и, колико је год могуће више, римокатоличке Хрватске. То значи Хрватске без Срба.
 


Кривица је, дакле, и до нас, до наших политичара, политичког руководства. Не мислим овде само на време Јосипа Броза Тита, него и на посттитовски период. И у милошевићевски период, па и на овај садашњи. Ништа се овај садашњи период битније не разликује од титоистичког периода када је реч о испитивању српског страдања. Узмите сада проблем овога што се десило око Сребренице. Ја сам, наравно, против свих злочина и осуђујем сваки злочин без обзира ко га је починио и над којим народом га је починио, али, ако се један злочин истиче у најнегативнијем смислу, ако се извикује то да је то најстрашнији злочин а други сличан или приближно сличан том злочину се прећуткује или умањује, онда је то опет на нашу, велику штету. То поново даје оруђе у руке онима који су чинили злочин да га и даље чине.

Српска политика према злочину над Србима


Мислим да је политика коју данас водимо и коју смо доскора водили кратковида, слепа, неспособна да сагледа све проблеме и куда то води ако се на тај начин представља злочин, ако се он не разобличи до краја и у свима димензијама и на свима странама, као што рекох, без обзира ко га чини и због чега га чини. У сваком случају, проблем геноцида је један од најкључнијих проблема који нас је довео до ове ситуације у којој смо и због које смо демографски овако осакаћени. Уместо да нас има, рецимо, 15-16 милиона, ми смо буквално преполовљени; нас једва да има 8-8,5 милиона, не рачунајући ту и нашу дијаспору.
 

Историјски гледајући корени геноцида над српским народом сежу дубље у прошлост. Хоћу да кажем да тенденција не постоји само у тренутку њене пројаве. Постоји један предпериод. И то је оно што су научници и политичари требали да увиде, и да разобличе саму идеју о уништавању једног народа. Нажалост, наша политика, а ту пре свега мислим на ону политику која је стварала најпре прву Југославију, па онда другу, па, морам рећи и ова политика са којом данас живимо, не препознаје тај проблем и неће да се суочи са њим.
 

Она генерација политичара и наших научника која је била дужна да препозна ту злу намеру, поготову ону која потиче из Хрватске, била је занета идејом југословенства, стварањем заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Она је једноставно избегавала да се суочи са суровом стварношћу. Није била у стању да препозна зло које је у хрватском друштву постојало још током 19. века а поготову почетком 20. века. Нимало случајно није дошло до ове стравичне геноцидне стварности која се десила у време Павелићеве НДХ. Да су наши историчари мало боље познавали хрватску прошлост, хрватске тежње, и токове хрватске политике 19. века, јасно су могли уочити да је то друштво Србе у Хрватској видело као реметилалки фактор. Јасно се могло уочити да није само Анте Старчевић и да нису само потоњи Франковци него да је и сам Јосип Јурај Штросмајер са својим присталицама, такозваним Југословенима, сматрао да Срби у Хрватској треба да прихвате не само унију него да треба да пристану да буду православни Хрвати. Морам вам рећи да постоје толико бројни списи о томе да јеи тај велики бискуп, иначе значајна историјска личност, пре свега значајна за хрватску политику, такође био врло ексклузиван великохрват као и сам Анте Старчевић, с том разликом што је Анте Старчевић хтео што брже, што пре и што драстичније да реши питање тог ''српског реметилачког фактора'' у Хрватској, а Јосип Јурај Штросмајер је био много рафиниранији, много финији, деликатнији, и рационалнији од њега. Он није хтео никакву силу да примени али је мирним средствима ишао у истом циљу – да се створи велика и етнички чиста Хрватска, Велика Хрватска у границама ''хрватског повјесног и државног права'' и етнички чиста Хрватска, што је више могуће римокатоличка. Зато и није случајно што се Штросмајер залагао да се оствари што пре унија са римокатоличком црквом. Он је то радио не само ради Срба у Хрватској него ради читавог православља на балканском полуострву. Такве тежње испољавао је и у Црној Гори, и у Србији, и у Бугарској. Чак је имао претензије да и Русе приведе унији. Дакле, у сваком случају хоћу да кажем да се та искључивост хрватске политике према српском друштву у Хрватској могла уочити током читаве друге половине 19. века и она је испољавана на драстичан начин. Рецимо, 1895. године, пре посете аустоугарског цара Фрање Јосифа Загребу, само зато што је истакнута српска застава на одређеним местима, дошло је до жестоких антисрпских демонстрација чиме је стављено до знања Србима да су фактор који није радо прихваћен у Хрватској. Године 1899., поводом прославе јубилеја Јована Јовановића Змаја долази, такође, до великих антисрпских демонстрација у Загребу. У септембру 1902. приређене су стравичне антисрпске демонстрације. Нападнуте су биле и српске трговачке радње, занатлијске радње, нападане су српске установе као што је, рецимо, Савез српских земљорадничких задруга, Српска банка у Загребу, Српска православна Црква, српске православне парохије итд. Дакле, све су то били знаци огромне нетрпељивости, а онда имамо и јасне исказе о томе да Србе треба уништити.
 

Навешћу само неке да се не упуштамо у појединости. Рецимо, хрватски политичар Исидор Кршњанић који је припадао чистој Странци права (то је та најексклузивнија великохрватска антисрпска странка) написао је у својим записима: '' Једно вријеме владало је увјерење да све Србе ваља сјекиром утући само зато што они не прихватају Хрватску него се залажу за српску државну мисао''. Хрватски бан Павле Раух, заједно са Јосипом Франком је у време Анексионе кризе створио план да треба убити око осам стотина хиљада Срба колико их је тада било у Хрватској, што је стравичан податак. То је забележено у историјским изоворима. Један хрватски посланик, неки Јерко Павелић, врло учен човек који нема везе са потоњим поглавником Анте Павелићем, је у хрватском Сабору изјавио да кад би његова странка, дакле франковачка, владала у Хрватској, за 48 часова Срби би постали православни Хрвати. Дакле, православни Срби у Хрватској су велика сметња Хрватима за остваривање њихових државно-политичких циљева, а њихови циљеви су: велика, етнички чиста и, што је више могуће, римокатоличка Хрватска.



Молим вас, није случајно ни то да је, настављајући се на такве ставове, а цитирам само неке, и Фрањо Туђман на међународној конференцији у Берлину, пре него што је постао председник хрватске државе, изјавио да кад он буде председник Хрватске, Крајина ће се црвенети од српске крви. Према томе, план за уништавање Срба, за убијање, биолошко истребљивање, постоји у Хрватској у једном континуитету од више деценија. То је оно што су наши људи, наши политичари и наши историчари били дужни да препознају. Али, нису препознавали не зато што нису имали довољно памети и знања, него зато што су били занешени идејом југословенства, југословенске државе, братства и јединства, и што су то бацали по страни, маргинализујући, не водећи рачуна да су то значајне димензије које могу да имају значајне последице. Дакле, они су потценили све то стање какво је било у Хрватској, поготову оно између два светска рата. А они су, ево, остварали планове. Када им се пружила прилика, они су их и реализовали.
 

Морам вас подсетити, још 1895. године, у једном уџбенику који је написао неки Перо Гавранић, разуме се, хрватски историчар, он је рекао тада: ''Када бисмо ми Хрвати имали независну државу и кад не бисмо зависили од било кога, најстрашнији рат избио би између нас и Срба''. Још 1895. године наговештавају страшан рат између Срба и Хрвата а то значи истребљење Срба из Хрватске. Е, па сада видите да хрватски злочин посебно треба осудити јер је он дубоко осмишљен. Генерацијама осмишљаван.
 

Што је најгоре, он се у Хрватској уопште, ни на који начин не признаје. Нема кајања. Нема признања греха. Неће га ни бити. А зашто га неће бити? Зато што још нису остварени циљеви. Велика Хрватска још није створена. Али они и даље имају у својој средини људе који не крију да им је циљ да се Хрватска простре до Земуна и да се простре до Дрине. Према томе, то не треба узимати олако јер опет може да дође до неке несреће какве смо већ имали прилике да преживимо.
 

Хрватски циљеви и српска небрига

Нецењење наших жртава – то је наша трагедија. Ми потцењујемо сопствене жртве, а спремни смо да уважимо и респектујемо, са разлогом, хрватске жртве, и не само хрватске него и друге.
 

А морам рећи још нешто: нема са српске стране ни једне овакве крволочне изјаве које сам рекао да постоје са хрватске стране. И то говори о нама и о нашој природи и о нашој некој ширини и, можда, спремности да будемо жртва. Јер, знате, скоро сам спреман да поверујем да има народа који су просто предодређени да врше злочине и има народа који су подложни да се над њим врши злочин. Ми смо, нажалост, показали да смо ми подложни да се над нама злочини врше.
 

Фрањо Туђман у његовој књизи ''Беспућа хрватске збиљности'' не само да не призанаје злочин; он га правда и каже да је геноцид иманентан део свих друштвених система и у давној прошлости. Па, зашто га не би починили Хрвати у име добра Хрвата и хрватске државе?!
 


Ето видите! Ми то морамо да знамо. Ми не смемо да ћутимо. То мора бити усађено у нас, један код, не ради реванша, не ради тражења неког обрачуна са њима, него ради тога да знамо да се бранимо; да знамо с ким имамо посла, да знамо шта нас може поново снаћи те да нас не изненади, јер, нас све те трагедије које нам се догађају стално некако изненађују, и стално се питамо: зашто? Сада знамо зашто. Али, нећемо то и да схватимо. Данас наша историографија а поготову дневна политика која, не без разлога, хоће добросуседске односе са свима – и треба да их има, и треба да их гради – морају неизоставно имати у виду одбрану националних и државних интереса. Политика мора да штити свој народ. Она не сме да жртвује то све. Она не сме да прећуткује чињенице, она не сме да прима интерпретацију друге стране која је злонамерна.
 

Узмите сада, рецимо, зашто је дошло до рата у Хрватској; ко је крив за рат? У Хрватској ћете на свима нивоима, у свима медијима и јавним иступима њихових не само политичара него и интелектуалаца, чути да је то четничко-великосрпска акција; да су Слободан Милошевић и Срби из Србије хтели да створе Велику Србију; да је Српска Академија Наука својим Меморандумом допринела томе, итд., а нико неће да каже да је управо Хрватска са Туђманом на челу дошла до закључка, и то врло правилног закључка, да не може бити независне хрватске државе док постоји Југославија.
 

Туђман је то отворено и рекао у више наврата. Прво, на тргу Бана Јелачића, на митингу је рекао: ''Рата не би било да га ми нисмо хтјели, а хтјели смо га зато јер смо знали да само путем рата можемо доћи до независне хрватске државе. И док смо водили преговоре, иза леђа смо се наоружавали''. То је једна од изјава где он признаје да рата не би било да га Хрватска није хтела. Он је једном приликом позвао у свој кабинет извесног Ненада Иванковића, новинара ''Вјесника'' у Берлину, (то се налази у транскриптима и још није нигде објављено) и рекао му: ''Знате, онај Здравко Томас (то је један од хрватских политичара у то време) не разумије хрватску политику; он још увјек рачуна на Југославију, а ми нећемо Југославију јер ми хоћемо независну државу Хрватску. У тој Југославији нема независне Хрватске''.
 

Шта треба даље? Ко је крив за рат? Осим тога, пазите, шта је то ''балван- револуција''? Зар се балван-револуцијом може нападати? Или се може бранити? Да не ређам даље, али у сваком случају, циљ рату је био – стварање независне државе Хрватске. Нема дилеме. А ми примамо одговорност и наша политичка елита је спремна да се сагласи са том злурадом интерпретацијом да смо ми изазвали рат због жеље да створимо велику Србију. 

Како даље у будућност?


Прво, наша историографија мора да се добро припреми за сва ова питања. То морају и наши медији да прихвате и да се ставе у службу истине. Не одбране српских националних и државних интереса, него у службу истине, историјских чињеница. Наши политичари морају да савладају, да науче те историјске чињенице, не смеју да примају туђа становишта, туђе оцене као што их данас примају, а примају их, наравно, из неких племенитих разлога, да би градили добросуседске односе (против којих нико паметан неће моћи да буде) али, ти добросуседски односи морају бити постављени на здравим и историјским и националним и политичким и економским и културним темељима. Не сме једна страна увек да буде губитник, а друга увек да буде добитник. Ми морамо у свему да идемо на пуни паритет: колиќо даш – толико добијеш. Према томе, рашчистити овај однос или препустити науци да их рашчисти. Али не градити политику на темељу кривих оцена које иду на штету наше државне, националне и политичке мисли.
 

Када бисмо се суочили са свим чињеницама, када бисмо спознали историјску прошлост и историјску истину, ја мислим да бисмо с тим у вези и ускладили наше ставове и наше понашање, јер, овако, ако смо стално на оптуженичкој клупи, ако се суочавамо с тим да смо ми кривци за све, ми не можемо ни да водимо здраву националну политику. Ми онда увек морамо да се прилагођавамо, да се додворавамо, да чинимо услуге и уступке што у овом случају, кад бисмо знали ко је крив, не бисмо могли тако да се понашамо. Осим тога, многи политички системи, пре свега тоталитарни, не прихватају историографију као науку која ће све да тумачи на темељу добро проучених научних чињеница. Тоталитарни системи иду на то да историографију начине својом служавком. Ми, наводно, живимо у једном демократском систему данас, међутим, морам рећи да нисам сигуран да наша политика на одређен, индиректан начин, не брутално како је то чињено у време Јосипа Броза, не настоји да подреди науку дневнополитичким потребама. Јер, већ постоје неки планови о томе да се пишу договорени уџбеници историје. Куда то води? Како ћете ви, рецимо, растумачити ту прошлост Срба и Хрвата? Узмите само Анту Старчевића! Анте Старчевић је у Хрватској ''Отац домовине'', творац хрватске нације, дакле, на највишем пиједесталу Хрватске се налази Анте Старчевић. За нас Србе он је творац теорије геноцидности. Како ћете наћи заједничку димензију; да тог човека прикажете на темељу историјских чињеница, проверених, на један начин овде, а на дурги начин тамо...? Ко ће прихватити хрватске ставове овде? Или, како ће Хрвати прихватити наше ставове тамо? Неће! Према томе, ако се врши притисам да се тако историја интерпретира, путем договора, онда то није историја, то није наука. То је чак и неморално! Према томе, немојмо имати илузија да историја може да буде изолована од дневне политике и да буде увек чиста наука. Наравно, дужност историчара је да се боре за нучно проверене чињенице и да не страхују од политике него да износе те чињенице онако како је наука дужна да их тумачи, а не да се повинују под притисцима овог или оног политичара, ове или оне политичке гарнитуре.
 

Интегрални текст разговора са академиком проф др Василијем Крестићем за документарни филм ''Срби – народ који нестаје''


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs