Идеологија Србског Национализма

29 ÐÐ, 2012

ГОМИЛА И ЊЕНЕ ОСОБИНЕ

Генерална — Аутор svarog @ 12:46

ГОМИЛА И ЊЕНЕ ОСОБИНЕ

 

Гомила је посебан облик у коме се појављује људско друштво.Овај облик има своје сопствене особине,различите и од скупа појединаца и од организоване заједнице.

  Свако груписање људи није гомила.Људи,који седе у кафани,међусобно неповезани,јесу скуп а не гомила.Да би постали гомила потребно је да их једна заједничка мисао,једна заједничка тежња,повеже и покрене.Тек онда скуп се претвара у гомилу.

  Исто тако,да би једна група људи била гомила,није неопходно да људи буду просторно окупљени.Људи могу да буду просторно разбацани па ипак да сачињавају гомилу и у социолошком и у психолошком смислу.Потребно је да су људи понети једном заједничком мисли и да су појединци те заједничке тежње свесни.Отуда је могуће да цео један град,или цео један народ,у извесним тренуцима узме облик гомиле.

  Појединац у гомили обично се другојачије понаша него када је сам.Као појединац,човек има осећање одговорности и ово осећање га кочи те извесне акције не предузима.Ретко ће се наћи појединац који ће разбијати излоге на радњама или линчовати јавно човека на улици.Међутим,то гомила чини сасвим лако.Појединац у гомили осећа се утопљен у број и свестан је да није много видан.Зато он у гомили сасвим лако и неразмишљено чини потезе које сам иначе не би учинио.Осећање одговорности појединаца потпуно ишчезава у гомили и чини гомилу у овом погледу потпуно слепом.

  С друге стране,на ово осећање неодговорности,додаје се код гомиле осећање њене свемоћи.Број и једнодушност толиких људи дају појединцима у гомили и целој гомили осећај свемоћи тако да гомила добије осећање свемоћи тако да гомила добије осећање да може све.Ношена овим осећањем,гомила је у стању да покаже пример великог јунаштва најчешће на жалост у рушењу,а врло ретко у стваралаштву.

  Стваралачки посао је сложен и захтева дубину мисли и тачност предвиђања на почетку,дисциплину,кординацију и истрајност у напорима у току акције,а за све ово гомила је неспособна.За рушење све ово није потребно.Ту је довољна одлучност и брз прелаз у акцију,а гомила те особине носи у себи.Отуда је гомила по правилу рушилачка,а стваралачка само по изузетку.Гомила је обично стваралачка у толико уколико поруши сметње напретку.

  Гомила је веома покретна и извесне помисли шире се у гомили таквом брзином да постају психоза.Нарочито је машта код гомиле развијена тако да површне слике постају веровања.Довољно је да се код једног члана гомиле створи илузија која на прост и гомили приступачан начин даје жељено објашњење:таква илузија постаје,укоро мотор гомиле.

  Јер гомила нема моћ критике а у гомили је појединац сав под утиском броја.Чим неколико људи у гомили верују у нешто то постаје убрзо и веровање гомиле пос условом,наравно, да је предмет веровања прост и да његово разумевање не захтева никакво размишљање.

  Није потребно да гомилу сачињава велики број па да она добије све особине.И мали број људи,на пример свега неколико људи,могу да узму облик гомиле.Одбор од неколико чланова већ умногоме има особине гомиле.

  Човек је у стању да се удубљује у мисли само кад је сам.Чим мора да мисли у друштву он не силази у дубину.И у колико је друштво многобројније,мисао мора да буде површнија.Ово има своје теоријско објашњење.

  Кад два човека неједнаких способности разговарају,разговор је могућ само на нивоу неспособнијега.Члан Академије наука кад разговара са чобанином мора да се спусти на ниво чобанина јер овај не може да се попне на ниво академика.И у колико је група већа у толико је ниво њених разговора нижи.Чим неко у гомили почне дубље да мисли,постаје несхватљив за остале,а бити нејасан за гомилу је исто што и бити сумњив.Због тога је особина гомиле површност,а не дубина.Одбори у погледу дубине мишљења слични су бродовима у конвоју:сви плове брзином најспоријег брода.

  Гомила не подноси умни напор и зато се задржава на готовим формулама,на речима и симболима.До које мере гомила не везује речи са суштином њиховог смисла,изванредан пример нам даје научник Гистав л`Бон у својој књизи Психологија гомила следећим текстом:

,,Тако,кад гомиле,услед политичког поремећаја и промена у веровањима,дођу до тога да исповедају дубоку антипатију према сликама које им буде извесне речи,први задатак правог државника јесте да измени речи,не дирајући,разуме се,ништа у саму ствар.Ова последња је сувише везана за наслеђени склоп да би могла бити измењена.Мудро Токвиљ примећује да се рад конзулата и царства састојао углавном у томе да старе установе из прошлости обуче у нове изразе,да према томе речи,које су будиле немиле представе у машти,замени другим које услед своје свежине спречавају слична осећања.La taille је постала порез на непокретности;la gabelle трошарина на co;les aides,посредни порези и тако даље.''

  Још су већи мајстори у овоме били бољшевици.Они су не само старим појавама дали нова имена,него су те исте старе и целом свету познате појаве под новим именом објављивали као своје проналаске.Веома карактеристичан је у овом погледу пример са стахановизмом.

  Познато је да су Карл Маркс и Фридрих Енгелс били велики непријатељи поделе рада за коју су тврдили не само да је некорисна него чак да је штетна.Прикивање радника само за једну врсту посла,по Марксу осакаћује радника,претвара га у нешто абнормално а за Енгелса су професије,као на пример гурачи колица и архитекти,унакажени економски варијетети''.(Анти-Даринг,III,3)

  Тако су писали комунисти док нису имали своју државу.Али кад су дошли на власт 1917.године у Русији,нашли су се пред великом незгодом:ако напусте поделу рада,онда ће изгубити и високу продуктивност коју подела рада друштву доноси.А ако задрже поделу рада,онда су напустили темељ комунистичке економске доктрине.И они су то питање решили стахановизмом.

  У својој књизи СССр,која је издата у Београду 1939.године у циљу пропаганде за Совјетски савез,Вук Драговић овако описује појаву стахановизма:

  ,,Алексеј Стаханов радио јеу угљенокопу,у окну,обарао угаљ,товарио га у ручне вагоне,гурао и извлачио га.Да би морао да утоварује и да гура вагоне,морао је,разуме се,за то време да престане са разбијањем блокова угља.Док је он товарио и гурао,не само што је морао да престане да ради свој прави посао(да разбија стене),већ је и његов алат,аутоматска машина за бушење,морала да мирује.Рудару Алексеју Стаханову то се учинило сасвим бесмислено.Један дан он је поделио рад у својој шихти:он,Стаханов,непрестано ће да буши и руши стене угља,док ће други да утоварују,а трећи да одвлаче и довлаче колица.Он је на машини свакако био највештији.Ускоро су и остали људи из екипе постали највештији,један у гурању колица,други у утовару''.

  Радећи по старом,традиционалном систему,Стаханов је могао да савлада,за шест часова рада,13 до 14 тона угља.По своме новом систему,он је успео да савлада,за исто време,102 тоне угља''.То је било 30.августа 1935.године.

  У суштини успех Стаханова сачињавала је подела рада.

  И совјетски властодршци,који из доктринарних разлога нису могли да врате у живот поштовање поделе рада,прихватили су Стахановизам.Стари принцип под новим именом.Баш као у време француске револуције.

  Пример Алексеја Стаханова постао је у СССр чувен јер је он поделом рада увећао своју производњу угља 7.5 пута и то у 1935.години.Пример који нам је навео Адам Смит остао је међутим и даље у СССр непознат и онај ко би га цитирао кажњаван је као ,,агитатор буржоаске поделе рада''.

  Ово играње са народима могуће је само зато јер је гомила површна.Она своје појмове везује за речи а не за суштину коју ове речи представљају.

  У гомили људи нису повезани својим највишим особинама,јер су ове ретке,већ најнижим јер су оне заједничке.Зато се на гомилу не делује разлозима већ површним осећањима и маштом која ова осећања изазива.Страх одлично делује на гомилу.

  Гомила не зна за делимичност појмова,на пример,за неизвесност или сумњу.Она сваку појаву схвата апсолутно и никад не види средину већ само крајности.Слутња у гомили за трен ока претвара се у неизвесност,недопадање прелази у мржњу.

  Ко хоће да говори гомили мора да се служи само упрошћеним појмовима.То знају сви велики мајстори пропаганде.

  Ко хоће да води гомилу,тај мора да уме са њом и да поступа.Ево шта по овом питању пише Гистав л`Бон у својој ,,Психологији гомиле'':

  ,,Ако треба гомилу повести и  за тренутак је одлучити да учини било какав чин:да опљачка какав двор,да се коље у одбрани једне барикаде,ваља на њу деловати брзим сугестијама.Најенергичнија сугестија јесте пример.Тада је потребно да је гомила већ припремљена извесним околностима,и да онај,ко хоће да је повуче,има особине које ће проучити даље под називом престижа''.

  ,,Ако се пак ради о томе да се у душу гомиле усаде лагано нове идеје и веровања-модерне социјалне теорије,на пример-методе вође гомиле су различите.Углавном ту служе ова три начина:тврђење,понављање и зараза.Рад на овоме је доста спор,али су последице трајне''.

  ,,Просто обично тврђење,ослобођено од сваког закључивања и доказивања,сачињава сигурно средство за продирање идеја у душу гомила.Уколико је тврђење јасније и збијеније,слободно од одказа и објашњења,утолико има више ауторитета.Верске књиге и кодекси свих времена служили су се увек простим тврђењима.Државници,који су позвани да бране извесну политику коју било,индустријалци који рекламирају своје производе путем огласа,знају за важност тврђења.''

  ,,Тврђење пак доспева до стварног утицаја тек ако се непрестано понавља и то што је могуће више,истим речима.Наполеон је говорио да постоји само једна озбиљна фигура у беседништву,а то је понављање.Ствар коју тврдимо,понављањем успева да се учврсти у духовима толико да је ови прихватају као доказну истину''.

  ,,Утицај понављања на гомилу схватиће се кад се види колику моћ оно има на просвећене духове.Ствар коју понављамо,успева да се најзад учврсти у дубоким областима подсвести где се рађају и мотиви за наше радње.После извесног времена,заборављајући од кога смо све слушали ова понављана тврђења,ми почињемо да им верујемо...''

  ,,Кад једно тврђење довољно понављано,са једнодушношћу у понављању,како се то дешава за извесна финансијска предузећа која купују све сараднике у пропаганди,образује се тада оно што називамо мишљења и снажан механизам заразе ступа тада у дејство.У гомили,идеје,осећања,узбуђења и веровања имају моћ заразног ширења као микробе.Ова појава се запажа чак и код животиња када су у гомили.Удар ногом у земљу једног коња у штали изазив подражавање и осталих коња у коњушници.Страх или неуредан покрет неколико оваца,шири се убрзо на стадо.Заразно ширење узбуђења објашњава нам и брзину наступања панике...''

  Гомила је дакле слепа,неодговорна,необуздана,лако узбудљива и покретљива,склона рушењу и површна.Она уопште није стабилан облик људског друштва.

 

                                                          МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

 

Преузето из:Нова Искра Београд,Јануар,1997.година V

број 38.стр.24-25


Коментари

  1. Dobro receno:svako grupisanje nije gomila!

    Аутор Akita — 30 ÐÐ 2012, 12:30


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs