Идеологија Србског Национализма

15 ÐÐ, 2012

ОД ДЕМОКРАТИЈЕ КА ТОТАЛИТАРИЗМУ

Генерална — Аутор svarog @ 13:22

Иван Иљин
ОД ДЕМОКРАТИЈЕ КА ТОТАЛИТАРИЗМУ

 

У наше време је доста раширена предрасуда да демократски поредак, наводно, штити људско друштво од тоталитарног режима и да свако одступање од демократије у правцу ауторитарног система води друштво у тоталитаризам. Да ли је то тачно?

Обе ове форме државе, и ауторитарна и демократска, добро су нам позната из историје. Свака држава којом управља власт, независно од народног избора и контроле, јесте ауторитарна држава: такве су све патријархалне општине, све теократске државе, све диктаторске републике, све аристократске наследне републике, све аутократске диктатуре и све апсолутне монархије. Ауторитарни поредак не искључује народно представништво (али му даје само саветодавна права): владар државе (лични или колективни) слуша савете народа, али управља самостално.

Такво ауторитарно законодавство и управљање нипошто не води тоталитарном режиму. Тоталитаризам значи искључење било какве самоактивности грађана: њихове личне слободе, њиховог корпоративног организовања, локалног и професионалног самоуправљања, одлучивања у личним и породичним стварима, њихове привредне иницијативе и њихове културне самоделатности. Такав (или њему сличан) режим представља у историји човечанства ретке и краткотрајне изузетке, неуспеле покушаје који нису ни у ком случају повезани са ауторитарном формом државе. Такав режим и није могао да буде консеквентно остварен до 19. века због непостојања техничких услова (железничких пруга, телеграфа, телефона, радија, авијације) и административне оперативности (организације свеопште зависности и узајамнoг денунцирања); овакав режим је, строго говорећи, био могућ тек у 20. веку. За нас је поучна историја Русије: наша земља је политички настала, ојачала и културно процветала подауторитарном формом државе, а сада живи у беди, трпи понижења, културно се не развија, физички изумире – управо под тоталитарним режимом

Овакав режим је детерминисан укупним (тоталним) обимом државне регулативе. Међутим, ауторитарни систем не инсистира на том обиму: он може да се задовољи мањим административним мешањем, без претензија да наметне свестрано туторство над животом. Штавише, велики владари су увек тежили да развију код грађана слободну самоактивност и да подстичу њихове иницијативе. И када корумпирани писци, у жељи да угоде левим или десним тоталитаристима, почну Петру Великом да приписују тоталитарне тенденције, они тиме само показују своје незнање и говоре неистину. Петар Велики је имао један велики задатак: да пробуди стваралачку иницијативу руског човека у свим областима живота: оно што је он сам називао „присиљавањем народа“, било је подстицање његове воље ка стваралачкој самоделатности.

И зато не треба ствари представљати тако као да ауторитарни систем води тоталитаризму, а демократски чува народ од њега, јер управодемократски систем може бити склон систематском јачању свог административног апарата. Тај процес сада можемо пратити у Европи.

Тежња ка мешању у све аспекте живота, у циљу његовог ауторитарног регулисања, појавила се у историји под утицајем или теократско-црквених мотива, или демократско-социјалистичких побуда.

Тако је тоталитарна идеја, коју је описао Платон (5–6. век пре Христа), имала теократски карактер (владавина бого-сазрцавајућих философа): он је хтео да уреди целокупан живот грађана (од власништва, брака, васпитања, закључно с музиком). Покушај католичког монаха Савонароле да у Фиренци уведе црквено-државно-принудну врлину (1494–1497) имао је такође теократско-клерикални карактер. Рад Калвиновог реформата у Женеви (1541–1564) – који се сводио на то да државној регулативи подвргне веровања, нарави, разоноду, поступке, чак изразе лица грађана, и који се није зауставио пред организовањем тајног праћења и достављања, пред протеривањем и смртном казном (1542–1546. на смрт је осуђено 58 људи, а 75 је прогнано) – такође је имао клерикално-теократски карактер. Такав карактер је имала и сентиментално-комунистичка држава језуита у Парагвају (17–18. век).

С друге стране, социјализам као тоталитаризам у економији, касније у култури и свакодневном животу, имао је од давнина револуционарно-демократски карактер. Такав је био чак древно-кинески комунизам (више од 1000 година пре Христа). Још јаче је била изражена ова тенденција у комунистичкој завери Абдале Ибн-Мајмуна (9. век после Христа), која је довела до увођења заедничког власништва над имовином и женама у појединим деловима Арабије. Европски социјализам последњих година обновио је ову тенденцију и иступао под заставом револуционарне демократије. Француској револуцији (крај 18. века), с њеном демократском диктатуром, терором и тоталитарним тежњама, недостајао је само један корак до тоталног комунизма, коме га је водио комуниста-утописта Бабеф, због чега му је одрубљена глава (1797).

У току читавог 19. века управо је револуционарна демократија Европе, настављајући да и даље себе сматра демократијом, проповедала и припремала максимално ширење државно-административног апарата, то јест увођење тоталитарног режима; бољшевици нису представљали ништа друго до екстремну, чврсту и доследну струју овог правца. И сада, после страшних и поучних искустава левог тоталитаризма у Русији, а потом и у Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Југославији и источној Немачкој – управо европска социјал-демократија чини све што је у њеној моћи да у свим демократским земљама оствари привредни и културни тоталитаризам (почев од индустрије па све до „национализације“ лекарске службе итд)… Ето зашто је противстављањедемократије и тоталитаризма предрасуда, илузија и грешка.

Истина, демократска држава може да испољи и слободољубиве тежње и брани слободу и самоактивност грађана (Швајцарска, САД). Али демократска држава може да поклони поверење и тоталитарно расположеној већини (на пример, у Енглеској, Шведској), која ће и почети да уводи тоталитарно-социјалистички режим на основу општег и равноправног гласања, рада парламента и министарстава. За то се и залажу европски социјал-демократи, праћени гласним и одобравајућим коментарима њујоршког Социјалистичког Весника. Јер социјал-демократи свих земаља су по својој основној идеји и програму трећа по броју тоталитарна партија у свету (после комуниста и наци-фашиста). А чињеница да они настоје да остваре свој леви тоталитаризам еволуционим путем и по свим правилима формалне демократије никако их не чини мањим тоталитаристима. Тоталитарно ропство, уведено постепено, не мења своју природу; ми се добро сећамо какав је социјал-демократски терор владао у Аустрији пред Драјфусов долазак на власт, и у Летонији пред долазак на власт Улманиса.

Према томе, демократски систем није гарант да ће народ избећи тоталитарни режим. Постепено увођење социјализма ће значити прелаз на диктатуру социјалистичке већине, али, не заборавимо, већине састављене према условним и изопаченим схемама формалне демократије.

Тоталитарну природу социјализма почели су сада да схватају и сами социјалисти. Ту и тамо у њиховој средини сада се конфузно говори и пише како они не желе „тоталитарност“, како настоје „да повежу социјализам и слободу“; или, како не инсистирају на „социјализму“ већ „на слободољубивим социјалним реформама“. Ова конфузна прича, међутим, не мења план прокламован пре сто година. Њихови другови, који се налазе на власти, раде свој посао, а логика политичког развоја одредиће судбину њихове тоталитарне идеје.

 

Напомена: Објављено у часопису Наши задаци, бр. 44, од  9. фeбруара 1949. Наново штампано у Иљиновој збирки чланака Бела идеја, Логос, Београд 2012.

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs