Идеологија Србског Национализма

ПРОТИВ КРШТЕЊА КРОПЉЕЊЕМ

Генерална — Аутор svarog @ 11:32

ПРОТИВ КРШТЕЊА КРОПЉЕЊЕМ 

Посланица Никифора Архиепископа 

Слованије и Херсона, из 1754 г. 



Због мог положаја ја сам дужан да пазим и посматрам да све остане потпуно сачувано и непромењено. Најпре ћу вам скренути пажњу на свето Крштење које значи улаз у све свете тајне, почетак нашег спасења, опроштење наших греха и поновно измирење са Богом. То је дар усвајања, јер кроз Крштење ми постајемо синови Божји и следбеници Христови, облачимо се у Христа Господа нашег, као што каже свети апостол Павле: „јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“Без тога спасење није могуће. „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“ (Јн. 3, 5). 

Што се тиче ове свете Тајне, морам нагласити следеће: 

1) Право значење или име ове Тајне, на језику који су у почетку употребљавали просветљени апостоли у саопштавању благе вести Јеванђеља нама, у суштини значи погружавање, а не обливање или кропљење. 

2) Први установитељ крштења – Господ и Спаситељ Исус Христос, сишао је у реку Јордан и погружавањем био крштен. 

3) Апостол Филип сишао је до воде са ушкопљеником с намером да га крсти: „... и сиђоше оба у воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га“ (Дап. 8, 3 . 

4) Православна Црква, по апостолском предању, увек је крштавала погружавањем. То се види у 7. канону 2. Васељенског сабора који говори о крштењу; у другој беседи о вршењу Тајни Св. Кирила Јерусалимског јасно стоји: „Исповедали сте спасоносно исповедање, и потопили сте се три пута у воду, а потом се појавили из ње“, као и у речима Св. Василија Великог: „Кроз три погружења и исти број призивања извршава се света Тајна Крштења“. 

5) Погружење у воду, а посебно трократно погружење са трократним изласком из воде није било установљено самовољно или случајно, него као слика Васкрсења Христовог у трећи дан. „Вода“, каже Свети Василије, „има символичко значење смрти, и прима тело као у мртвачки ковчег“. Како онда, да се упоредимо са Оним, Који је сишао у ад, имитирајући Његово погребење крштењем? Тела оних, који се крштавају, на неки начин су погребена у води. Због тога, крштење тајанствено представља стављање на страну телесних брига, речима апостола: „У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол. 2, 11). Св. Кирило у тумачењу ових речи каже: „Тако сте ви, помоћу ових знакова представили Христово три-дневно погребење, јер као што је наш Спаситељ био у срцу земље три дана и три ноћи, тако и ваше прво појављивање из воде символизује први дан Његовог привременог бивања под земљом, а ваше погружење символизује ноћ. Као што и онај, који хода ноћу, не види ништа, а онај, који хода дању види, тако и ви потопивши се у воду не видите ништа, као што не видите ни ноћу, а појавивши се из воде видите све, као што видите дању. Били сте и погребени и рођени. Тако је спасоносна вода за вас била обоје, и мртвачки ковчег и мајка. Иако ми у ствари нисмо умрли, били погребени, нити били распети на крст, него смо представили то само символички, ми, свеједно, заиста постижемо спасење. Христос је био истински распет, истински погребен и истински је васкрсао. Све ово је даровао нама, тако да ми, имитирајући Његове муке, постајемо њихови саучесници и заиста добијамо спасење. 

6) Православна Црква свуд у свету све до данашњег дана крштава са трократним погружењем и излажењем из воде. Грчке, арапске, бугарске и српске цркве све крштавају на такав начин. Свака од тих цркава има посуду у којој погружавају необучену децу са призивањем имена Свете Тројице. Нема сумње да је исти начин крштења деце био присутан и у Малој Русији. Свети принц Владимир, који је живео и владао у Кијеву, примио је веру и све црквене обреде од Грка који су и тада, а и сада крштавали погружавањем. Зар није чудно да они, који су имали Грке за своје учитеље и које су крстили Грци, сада не крштавају погружавањем? 

Све у свему, мислим да је оправдана претпоставка да је крштавање обливањем почело у Кијеву, и раширило се Малом Русијом. Ово застрањење постоји од времена када су унијати стекли власт над Кијевском митрополијом. У римској Цркви, до 12. века, или боље речено, до 13. века крштавало се погружавањем. Али касније они не само да су почели да крштавају обливањем, него чак и кропљењем. Као последица тога Малоруси су једини православни људи, који су укинули погружавање и увели обливање. То је дало изговор расколницима да нас оптужују за запуштање апостолског предања, које је остало непромењено у целокупној Православној Цркви. Оптужују нас да следимо пример паписта који су се заједно са многим другим неправилним укидањима, усудили да мењају и Свето Крштење. Божански апостол Павле јако је молио Коринћане за очување предања следећим речима:в „Хвалим ас пак, браћо, што све моје памтите, и чврсто држите предања као што вам предадох“ (1.Кор.11, 2). Молио је Солуњане да „чврсто држе предања, којима су научени, било ријечју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15). 

Начин крштења погружавањем је заиста апостолско предање које чува Православна Црква чврсто и непоколебљиво од апостолских времена до данашњих дана. Св. Василије доста јасно указује на опасност која лежи у испуштању било чега што нам је било предато о светој Тајни крштења: „Велика је мука кад неко умре без крштења, или кад је нешто, што нам је било предато, у светој Тајни крштења изостављено.“ 

Зашто правимо пропусте код тако важних ствари? Зашто не чувамо ово свето и апостолско предање (тј. крштење погружавањем), које се чува у читавој Православној Цркви? Који разлог, који изговор можемо изнети да објаснимо зашто се ова света тајна врши код нас другачије? Зашто је не вршимо на начин као што нам је предата од светих апостола, као што су учили свети оци, као што је читава Православна Црква вршила и врши чак и сада? Можда ће неко рећи да је опасно погружавати децу у воду? Али овакав изговор може да буде повезан са оним за кога цар-пророк каже: „Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно“. Животи Његовог Царског височанства, императора и великог принца Павла Петровича и његове царске деце веома су драгоцени. Али они су, ипак, без размишљања и милошћу Божјом били крштени трократним погружењем у прилично дубокој посуди, коју сам видео својим очима у царској цркви. Ако овакав пример није довољан, онда ће пример безброј деце по читавом свету, које Црква крштава сваки дан, или боље речено, сваког часа трократним погружењем без опасности по њихове животе, бити довољан. На крају крајева, ако неко каже да хладна вода зими може да буде опасна по здравље деце, онда тај треба да зна да не постоји никакво правило, које заповеда, да вода на крштењу мора да буде хладна или близу смрзавања. Могуће је употребљавати воду собне температуре, која није хладна као она, која се налази напољу. Довољно је било речено, моја љубљена децо у Христу, и поштовани свештеници. Довољно вам је било речено да не крштавате обливањем, него погружавањем. Тако ћете бити међу првима у Малој Русији који следе свети пример и који достижу славу чувањем апостолског предања. Такође, за чување исконског предања Цркве, бићете награђени од Бога. Рекавши све ово, да нико не прекрши ове одредбе под изговором, да није било довољно јасних упутстава. Наше архијерејство одређује да сви под нашим духовним вођством: 

1) Настоје да у свакој цркви буде сребрна или бакарна посуда (или од ког другог подесног материјала) која ће имати облик звона или бурета, сужена према дну, исте ширине као и дубине и једноставна за употребу. 

2) Заповедамо свештеницима свуда, да морају изнад посуде са водом бити прочитане одговарајуће молитве, и бити крштена у тој светој води са трократним погружавањем уз призивање Лица Свете Тројице са сваким погружењем. Једном речју, све ово треба да се врши као што то раде у Великој Русији. 

3) Стриктно инсистирамо да света вода после крштења не сме бити просипана на неко нечисто место, него треба да буде преливена опрезно, са поштовањем, у умиваоник где свештеник умива руке. Посуда за крштење не сме се употребљавати ни у коју другу сврху и нек се чува међу осталим светим сасудима. 

Поред тога одређујемо да у свакој цркви треба да буду две мање посуде од сребра, бакра или бронзе – једна за свето миро, која се увек мора чувати у цркви на одговарајућем месту, и друга за свето уље, које се употребљава на крштењу. Ова посуда, заједно са паром маказа треба да се држи у чистој кутији, која мора бити одговарајуће украшена, да не би они, који нису у вери, имали разлога за оптуживање. 

Онима који су послушни и вољни да се повинују овим одредбама, обећавамо благослов Божји, вечну славу и наш пастирски благослов

 


Забрањена Песма Јована Јовановића Змаја

Генерална — Аутор svarog @ 11:12


Ох, дај ми, музо, грло тако јасно- 
Ох, дај ми, музо, музикални дар, 
С обичним гласом не може се ласно 
Опеват' овај родољубив жар. 


У Новом Саду – српскоме Паризу - 
Багрјаношарна зора јавља блеск; 
Са фирмамента на фирме се спушта, 
Ох, ту је фино, ајнциг и гротеск. 


Примерним духом, без користољубља, 
Из чистог триба просвешћењу свом, 
Украшена је скоро свака болта, 
С Улфила штапци скоро сваки дом. 


Кирил и Метод, тисућлетни свеци, 
Доситеј, Рајић – радују се сви; 
Душе им поју песму покајања: 
Овако треба, фалили смо ми! 


И Клио сишла да бележи верно, 
Западном духу пружајући лек, 
Како је Србин мудар, жертвоносан, 
Нихт ибертрибен, просвештен и мек. 


Прилаже народ, позориште диже, 
Талија с' спрема у свој нови храм, 
Ох, како ће јој мило бити место, 
Мислећи да је Беч ил' Амстердам. 


Жур'те се, дакле, к'о што сте почели, 
Ох, дични Срби, скин'те српски знак; 
Добро би било кад би у фришкоћи 
И име мог'о променити свак. 


Просвета иде железом и паром, 
И грдан носи за варваре бич, 
Па тешко нама, ох срамоте црне, 
Кад спази древно српско ић и вић. 


Једно је само што се бринем љуто, 
Што неће да вас појми пуки свет - 
Муштерије су јогунасте птице, 
Од ваших болта окренуће лет. 


Туђин вам неће ни онако доћи, 
А Србин – шта ћеш – не мами га шрифт; 
Закован Србин у простоти својој, 
Чујте га само ви гемајн ер шрихт. 


„Ја сам му“ - вели - „муштерија главна, 
А он мој језик презирати сме, 
Бар часно име да ми српски каже, 
Па ту паразит' – нећу, богме, не!“ 


Ал' ово нек' вас не тушира ништа, 
Шта знају они шта је нобл велт. 
Друкчији људи признаће вам жртве, 
Награда ваша – си ист шон бештелт. 




Јован Јовановић Змај 

http://www.cirilica-beograd.rs/Отворена-Писма/100905_52/

 


Култ Светог Саве Kод Римокатолика

Генерална — Аутор svarog @ 10:47

Култ Светог Саве код римокатолика

 

Духовни ауторитет Светог Саве Српског у далматинском приобаљу, од почетка шеснаестог па до краја осамнаестог века, био је изнад католичко-православних разлика међу тамошњим словенским живљем. Лик Растка Немањића није надахњивао само сењске ускоке који су своју утврду звали кулом Светог Саве већ и значајне католичке прелате и канонике, историописце и књижевнике.

Своје истраживање ове интригантне историографске грађе објавио је, у последњем, светосавском броју „Православља“ Радован Пилиповић, млади теолог и црквени историчар,чији је предмет интересовања одавно скрајнути простор „тромеђе“: Далмације, Лике и западне Босне.

У поменутим, глувим столећима кад је словенски етнички елемент у Далмацији био стешњен и гажен у троуглу укрштених империјалних интереса (османлијског, млетачког и аустријског) Савина величина је била светионик укупне народне самосвести.

Осврти на Савину духовно-историјску фигуру налазе се у делима дубровачког монаха и историчара М. Орбина, Сплићанина Ј. Кавањина који је свој епос „Богатство и убогост“ написао на штокавском наречју, затим код дубровачког књижевника А. Сасина, па код пераштанског писца и барског надбискупа А. Змајевића и других.

За ову тему један од најинтересантнијих аутора је Шибенчанин Иван Томко Мрнавић, титуларни бискуп босански, који је написао Савино житије под насловом „Живот Светог Саве епископа: сина Симеона Стефана краља Рашке“. Ово дело објављено је у Риму 1640. године, а у њему Мрнавић наглашава да је Сава „пресјајни изданак који је у тринаестом веку, светитељским начином живота, прославио своје краљевско порекло“.

Године 1789. макарски каноник др Иван Јосип Павловић Лучић поново, у Венецији, штампа Мрнавићеву биографију Светог Саве, с портретима српског првојерарха у бакрорезу и грбовљем Немањића и службом Светом Сави која је прилагођена католичкој литургији. Као приређивач књиге, Павловић Лучић тврди да његова породица потиче „од великих Немањића“! Сам Мрнавић, нешто мање смион од Лучића, своју генеалогију изводи од династије Мрњавчевића, а на основу тог свог уверења сам је себи додао друго презиме –Мрнавић.

За учене католичке свештенике, као и за народног епског песника, привлачност преткосовских српских династија била је магнетска. Славни одсјај у времену ропства под туђим крунама. А и Мрнавић и Лучић поносно истичу да су „српског племена“.

Пилиповић истиче то етничко утемељење Савиног култа односно „српску етничку припадност римокатолика између реке Цетине и реке Бојане“ који су „по инерцији (народном памћењу) славили великог сина духовне сцене“. При том, треба имати у виду да је Растко обележио северни део овог дела јадранског поморја, најпре као принц–владар, а после као први архиепископ аутокефалне српске цркве.

Тек пре пола века откривен је доказ да је најмлађи Немањин син заиста владао Хумом (тада: обала и залеђе од Дубровника па на север до реке Цетине), што се чита из једне Немањине повеље граду Сплиту, а, можда баш због тога, архиепископ Сава је прву српску епархију основао у Хуму, са седиштем у Стону.

Још средином осамнаестог века папски канцелисти, тврди Пилиповић, за пасторални простор данашње БиХ користили су израз „Краљевство Босне и војводство Светог Саве“, а Расткова владавина Хумом и његова слава били су згодан разлог каснијем владару исте земље, Стефану Вукчићу Косачи, да се прогласи „херцегом од Светог Саве“.

Године 1756. макарски фрањевац Андрија Качић Миошић објављује у Венецији „Разговор угодни народа словинскога“, највећи далматински бестселер свих времена који је, до данас, доживео више од седамдесет издања.Књига се састоји од историјских хроника „Словина“ (јужних Славена) и епских десетерачких песама на икавици које је фра Качић покупио од гуслара па дотеривао или сам компоновао. Његов десетерац, наравно, није заобишао Немањиће и Марка Краљевића.

Једна од песама посвећена је „ружи изабраној“ и „војводи пустињака“ односно „калуђеру Сави“ који потиче „од колина Немањић Стипана, словинскога краља и цесара“ и који је „круна, дика, поштење и слава, словинскога пука и народа“. Тако је фра Качић промовисао српски епски десетерац неколико деценија пре штампања Фортисове „Хасанагинице“ и пола века пре настанка првих Вукових „Песмарица“.

Ни Качић није одолео родословним конструкцијама. За Мрњавчевиће, па тако и за Краљевића Марка, тврди да су пореклом из околине Имотског, а на основу етимолошке сличности једног имотског села (Мрњавци) са овом династијом. А потомци Немањића су, каже Качић, сињски Вучковићи, некад сердарско-свештеничка а данас позната алкарска породица.

Самом фра Качићу нису биле потребне овакве пројекције: омишки кнез Ђура Качић био је зет краља Владислава Немањића.

Извор: Политика, 12.02.2012.

 


Powered by blog.rs