Идеологија Србског Национализма

17 СÐ, 2012

ХРВАТСКИ ФИЛОЛОЗИ И СРПСКИ ЈЕЗИК

Генерална — Аутор svarog @ 13:48

Слободан Јарчевић

Београд

 

ХРВАТСКИ ФИЛОЛОЗИ

И СРБСКИ ЈЕЗИК

 



Не би се могло претпоставити да стручњаци у некој грани друштвених
наука раде ненаучно – изостављајући чињенице и замењујући их произвољним
одредницама, али је такав пример очигледан у делима југословенских филоло-
га у 19. и 20. столећу. Реч је о њиховим “стручним“ радовима о српском јези-
ку, који су, чудом, прихваћени и на катедрама славистике у свету, па су ушли
и у све школске књиге Југославије, од 1918. до 1990. године. Да је реч о произ-
вољним одредницама – тамо где би морали да буду научни закључци, увериће-
мо се и на основу тога што се српски језик у Југославији није изучавао у скла-
ду с правилима филолошке науке у свету – под именом „српски језик“, него су
му додавани и други називи: „српскохрватски“, „хрватскосрпски“, „српски
стандардни језик“, „хрватски стандардни језик“, „хрватски“, итд. Но, српски
језик није скрнављен само на овај начин. Чињено је то и горе и ненаучније.
Хрватски и српски стручњаци су га прогласили и „штокавским дијалектом“.
Кад смо навели да је немогуће ненаучно деловање у некој од друштве-
них грана (осим у југословенској филологији), имали смо у виду ово прогла-
шавање српског језика за дијалект. Нико се није обазирао на лако схватљиву
чињеницу – немогуће је одговорити на питање: Којем језику припада „што-
кавски дијалект“?
Суноврат југословенске филологије је још дубљи. Она је избрисала хр-
ватски језик из породице светских језика – искористивши произвољну одред-
ницу (примењену на српском језику), па га је прогласила „кајкавским дијалек-
том“. Ни овде се нико није обазирао на чињеницу о немогућности одговора на
питање: Којем језику припада „кајкавски дијалект“?
Тако су српски и хрватски језик, проглашавањем за дијалекте, ишчезли
из видокруга светских научника, јер се за дијалекте нико није занимао, пошто
их је одбацивано на десетине (например) у: Италији, Француској и Немачкој,
кад је у свакој од ових држава изабран по један – да би се користио за једин-
ствени национални књижевни језик.
Има ретких осврта на чињеницу да „кајкавски дијалект“ није ништа
друго него хрватски језик, с доста богатом књижевношћу – у деветнаестом и
почетком двадесетог столећа, на хрватском су објављени преводи многих књи-
жевних и стручних дела с других језика. Али, ти осврти нису оставили значај-
нијег трага у филолошкој науци и нису, до сада, подстакли филологе да напи-
шу научну истину о српском и хрватском језику. Хрватски књижевник Миро-
слав Крлежа, чији је матерњи језик хрватски, један је међу ретким интелекту-
алцима који је признао да су хрватски филолози и хрватски политичари одба-
цили хрватски језик – не „кајкавски дијалект“. Ево његове тачне оцене:
„Сам факат што су наши будитељи илирске народнојединствене књижев-
ности одлучили да пробуде народну свијест из мртвила, тако да су се одрекли
свог народног имена и свога језика, и то веома одлучно и смионо, увјерени да се
искључиво само неопозивим одрицањем језика и имена може остварити јужно-
словенска, управо свеславенска синтеза у вишем, наднаравном, одуховљеном
смислу, тај факат одваја их битно од свих сличних романтичара у свијету... За
вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитаристичке
перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне, од Крањске до Ср-
бије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне прошло-
сти и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост самозатајна, ко-
ју је могао да надахне само безазлени иделизам, без икаквих скривених мисли и
комбинација“.1
Видимо, Крлежа је написао филолошку истину – одбачен је хрватски је-
зик, али је, попут осталих интелектуалаца у Хрватској, кривотворио државну
доктрину Хрватске – јер није истина да у том гесту (одбацивању хрватског је-
зика) није било „скривених мисли и комбинација“, како то он тврди. А било их
је, српским језиком, као оружјем, Хрватска је успела асимиловати Србе римо-
католике.
Крлежа је посведочио да је према хрватском језику поступљено као пре-
ма дијалектима: италијанског, француског и немачког језика, па се о ову исти-
ну највећег хрватског књижевника није лако оглушити. Она ће стварати главо-
бољу данашњим филолозима, у првом реду хрватским.
Мада је и српски језик (као и хрватски) проглашен дијалектом, он злу
судбину одбацивања није доживео. Филолози су, временом, кад се учврстило
уверење да нико неће жалити за одбаченим хрватским језиком („кајкавским
дијалектом“), престали да га зову „штокавским дијалектом“ и најчешће се о
њему говорило као о „српском“ или „хрватском језику“. Постао је службени и
књижевни језик у Хрватској, па су, тако, југословенски филолози (међу којима
су предњачили хрватски) учинили преседан, незабележен у другим земљама.
Одрекли су се свог хрватског језика и омогућили су да то не запазе ни струч-
њаци УНЕСКО-а, који су обавезни да сачувају од изумирања сваки живи језик
- као део светске културне баштине.
Произвољне одреднице хрватских филолога
Овакве ненаучне појаве у многим гранама друштвених наука бивше Ју-
гославије (и у историји), биће предмет истраживања научника, а нама неструч-
њацима мора да дозволе да их, оваквим радовима, упозоримо на ту обавезу. Уз
њу, можемо понешто и запазити у вези с подвалама у југословенској филоло-
гији, па ћемо завирити у књигу „Хрватски народни и књижевни препород“ Ду-
бравка Јелчића.2
Јелчић, већ на почетку књиге, гомила произвољне одреднице о срп-
ском језику – спомињући га као „штокавски дијалект“. У питању је, нема спо-
ра, кривотворење, с циљем да се и филологијом доказује хрватско право на
српске етничке и историјске територије. Проглашавајући српски језик „јези-
ком хрватског народа“, нуди се и закључак да су хрватске земље тамо где се
говори „штокавски дијалект“, или „хрватски језик“. Укратко, изрази: „хрват-
ски језик“ и „штокавски дијалект“ крију СРПСКИ ЈЕЗИК – проглашен за др-
жавни и књижевни у: Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори.
Погледајмо ове произвољности о српском језику и српским земљама у
радовима хрватских филолога:
„У 19. стољеће, Хрватска је ушла разједињена и раскомадана. У то вријеме,
она је још увјек политички раздробљена на више покрајина (Хрватску, Далма-
цију, Славонију, Војну крајину...), које су биле под влашћу трију царева, а језич-
но и књижевно подијељена дијалектима (кајкавски, чакавски, штокавски), од ко-
јих је сваки на своме говорном подручју вршио и функцију књижевног језика.
Ти су дијалекти били већ толико развијени да се сваким од њих могло успјешно
умјетнички изражавати, па је сваки већ имао за собом и богату књижевну тради-
цију. У том погледу, Хрватска се нимало не разликује од неких других средњое-
вропских земаља, које су биле у истој ситуацији“.3
На први поглед, овде се аутору и не би имало шта замерити – ако пође-
мо од чињенице да смо, током школовања, без изузетка, прихватали оваква
„научна“ објашњења. Међутим, данас се све југословенско преиспитује, па је
лако уочити, у овом тексту, слојевито поређане филолошке, па и историјске,
подвале. Прва је у томе што се српски језик, како смо навели, обележава као
„штокавски дијалект“, а друга, што се тај „дијалект“ (српски језик) подмеће
науци за дијалект хрватског језика. То подметање се прикрива позивом на при-
мере у средњевреопским земљама, где је филологија утврдила више дијалеката
у језицима: Немаца, Чеха, Словака, Мађара... Следећа подвала је у наводу да је
сваки од три дијалекта у Хрватској (чакавски, кајкавски и штокавски) „на свом
говорном подручју вршио и функцију књижевног језика“. Ево ненаучности. Ако
је нешто књижевни језик, онда се то не може звати дијалектом. Супротно ло-
гици, за храватског филолога су ово и дијалекти и књижевни језици.
Он се не усуђује да напише да су два „дијалекта“ одбачена („кајкав-
ски“ и „чакавски“), а да је један узет за књижевни језик („штокавски“) – са-
мо је најавио да је „истоветан“ поступак примењен у филологији средњое-
вропских земаља.
Јелчић описује језичке прилике код Јужних Словена у деветнаестом сто-
лећу, па ћемо му дати за право да су у питању књижевни језици, како је навео
у другом делу горе цитиране реченице, али му не можемо дати за право да су
ти језици, у исто време, и дијалекти. Нису. Сигурно је и он знао да то нису ди-
јалекти, па је избегао да нам објасни којем језику припадају (уколико су дија-
лекти).
Ако би рекао да су они дијалекти хрватског језика, не би био у праву,
јер је „штокавским дијалектом“ говорио најбројнији јужнословенски народ –
српски, а нико од Срба није разумео хрватски језик („кајкавски дијалект“). Јер,
кад је реч о дијалектима, онда се подразумева да га говори један те исти народ.
У овом случају, ако није претерано што оволико понављамо, српски народ не
говори ни „кајкавским“, ни „чаковским“ дијалектом. Зато нас Јелчић није ни
покушао уверавати да су то дијалекти српског језика. Био је опрезан, јер тада
нико од Хрвата није говорио „штокавским дијалектом“ – нико од етничких
Хрвата из Хрватске, или Загорја, омеђаног између Загреба, Мађарске, Слове-
није и североисточног дела Јадрана.
Прве три деценије деветнаестог столећа, хрватски интелектуалци су же-
лели службени латински језик заменити хрватским, али се од тога одустајало,
јер тај језик не би прихватили Срби католици у Славонији и Далмацији, па су
се, по упутама из Беча и Ватикана, опредељивали за одбацивање хрватског и
преузимање српског језика. Ова идеја је прихваћена, а њени противници међу
Хрватима су оставили, попут Крлеже, по неку јадиковку за својим матерњим
језиком. Тако и Павле Штоос – преклиње Хрвате да не одбацују свој језик и де
се не претварају у други народ. То чини стихом песме Кип домовине ву почет-
ку лета 1831:
„Вре и свој језик забит Хорвати
Хоте, тер други народ постати...“4
Поред Штооса, зажалио је што Хрвати одбацују свој рођени језик и То-
ма Миклошић. Он не верује Павлу Витезовићу да је најчистији хрватски језик
„штокавско нарјечје“, него упућује да је у питању страни језик, којег треба
одбацити. Он српски језик назива „славонским“ и то је сведочанство о томе да
у овој аустријској краљевини никад нису живели Хрвати – него Срби, право-
славни и католици:
„Позвао је своје пријатеље и сљедбенике да не пропусте притиску
шлавонскога језика и да очувају свој хорватски језик, тј. кајкавштину“.5
Да поједноставимо – хрватски језик („кајкавски дијалект“) и српски је-
зик („штокавски дијалект“) су међусобно удаљенији него, рецимо, српски и
бугарски и исто толико су удаљени колико: српски и чешки, српски и словач-
ки, српски и словеначки... Зато није реч о дијалектима – у питању су два језика
словенске језичке породице: српски језик и хрватски језик.
Што се тиче „чакавског дијалекта“, можда је у питању посебан језик,
или је то дијалект једног од два језика – српског, или хрватског. Но, нема раз-
лога да о њему расправљамо, јер југословенски филолози, како видимо, ненауч-
но пишу и о прва два, а о овом трећем би ко зна шта написали – да су се њиме
више бавили.
Јелчић погрешно приказује и хрватске земље, јер српске етничке и исто-
ријске територије обележава за хрватске. У деветнаестом столећу су становни-
ци Далмације, Славоније и Војне Крајине били Срби. Тад су римокатолици у
овим покрајинама били Срби и говорили су српским језиком, истоветно као и
њихови православни суседи. Ни једни, ни други нису знали хрватски језик
(„кајкаваски дијалект“), али то не смета Јелчићу да Славонију, Далмацију и
Војну Крајину проглашава за хрватске земље. Да је поштовао научну методо-
логију, написао би да су се римокатолици у овим покрајинама осећали Србима
у деветнаестом столећу (то је уписано у аустријска и ватиканска документа), а
да ће, пропагандом Ватикана и ратним походима Аустроугарске и Немачке, у
Првом и Другом светском рату, бити приморани да се изјашњавају за Хрвате,
или „политичке Хрвате“, како многи данас говоре – кад им се простру чињени-
це о српској припадности њихових предака.
Очигледно, овде је реч о асимилацији Срба и плану да се будућа Хрват-
ска прошири на српске земље. Језик је био главна полуга за асимилацију Срба.
Зато је одбачен хрватски језик („кајкавски дијалект“), а у Хрватској је за књи-
жевни проглашен српски језик („штокавски дијалект“), јер су се само помоћу
њега могли асимилирати Срби римокатолици у Далмацији, Славонији и Војној
Крајини. Нико од њих не би желео да учи хрватски језик („кајкавски дија-
лект“) – да им је, неким чудом, то понудила тадашња аустријска власт и локал-
ни хрватски органи у Загребу. Још би с више одлучности била одбачена та
идеја у Босни и Херцеговини, где Срби римокатолици говоре најлепшим дија-
лектом српског језика, дијалектом којег је Вук Стефановић Караџић одабрао за
књижевни.
Да је језик био оружје у борби против српског народа и српских држава
(Србије и Црне Горе), признао је и Јелчић. То му се, некако, омакло и то је јед-
на од ретких истина у овој његовој књизи. Наш закључак о асимилацији Срба
римокатолика помоћу српског језика (ко бајаги хрватског), кристално јасно је
објаснио Јелчић следећом реченицом о хрватском вођи из деветнаестог столе-
ћа – Људевиту Гају:
„Ето, оно што је вриједно потцртати: Гај није био филолог, него вођа јед-
нога националног покрета, њему језик није био циљ, него само средство. Зато
његова рјешења језично-правописних питања нису увијек полазила од знанстве-
не, него више од политичке основе“.6
Ова Јелчићева оцена ће издржати. Биће одговарајућа за скоро све радове
хрватских филолога, јер никоме од њих „језик није био циљ, него само сред-
ство“. То ће потврдити и сваки редак Дубравка Јелчића, јер ни у једном од
њих се није „полазило од знанствене, него више од политичке основе“. Да је
Јелчићу био циљ језик, он не би кривотворио да је српски језик, о којем је реч,
језик хрватски. Знамо да нема филолога који би прочитао текст на енглеском,
па нас уверавао да је то немачки језик. У нашем случају, хрватски филолози и
критичари ће прочитати српски текст и рећи да је писан на хрватском језику и
подвући да текст припада хрватској књижевности. И Дубравко Јелчић поступа
тако. Пише о књижевности у деветнаестом столећу, кад је она цветала на хр-
ватском језику („кајкавском дијалекту“), али ту књижевност у својој књизи не
спомиње. Напротив, наводи дела на српском језику и кривотвори да су писана
на „хрватском“, па да, зато, припадају хрватској књижевности.
Ако би се овај наш приказ превео на енглески језик, нико не би разумео
о чему је реч. Но, ми из бивше Југославије, ако то нисмо раније уочавали, сад
знамо да хрватски филолози и данас српски језик бележе за хрватски – књи-
жевна дела на српском језику, сматрају хрватском књижевношћу. То ћемо ви-
дети на Јелчићевом примеру. Он Петра Прерадовића, сина српског подофици-
ра, убраја у Хрвате, а његове песме на чистом српском језику својата за хрват-
ске и тврди да су писане на хрватском језику. Погледајмо његов коментар и
стих лепе Прерадовићеве песме на српском језику, у којој се спомиње српски
јунак Марко Краљевић и српске земље:
„Рефлексивна поезија Прерадовићева је умјетнички најзрелији резултат не
само индивидуалних расположења или пак опћих пјесничких тема, него и родо-
љубивих осјећања препородног раздобља хрватскога књижевног романтизма“.
РОДУ О ЈЕЗИКУ
... Од стамбула града до Котора,
Од Црнога до Јадранског мора,
Његову царству простор пуче,
Туј по горх и долинах,
Преко девет покрајина
Свуд га мајке дјецу уче;
Соколова, соколића
Његовијех гнијездо ту је,
Свуда туд се пјеват чује
Пјесан Марка Краљевића!...7
Поред оваквих садржаја (изричито сведоче о српском језику и српској
књижевности), није лако хрватским филолозима да буду, колико толико, увер-
љиви у кривотворењу да су у питању – хрватски језик и хрватска књижевност.
Они ходају ивицом ножа, како то народ каже. Тога су свесни, па узмичу кад
год би требало (логичким следом) да напишу: „хрватски језик“, „хрватска књи-
жевност“ или неку другу одредницу о хрватском језику и литератури. То избе-
гавају, посебно кад пишу о делима из 19. столећа (кад је одбачен хрватски је-
зик, а преузет српски). Тад користе следеће одреднице: „народни језик“, „што-
кавски дијалект“, „штокавштина“, „језик илираца“, „заједнички језик“, затим:
„народна књижевност“, „књижевност на штокавском дијалекту“, „дубровачка
књижевност“, „славонска књижевност“, „славонски језик“, итд. Наравно, у обе
Југославије, читаоци су били припремљени (кроз образовни програм) да ово
читају, али да свакој одредници дају унапред одређено значење – да је реч о
хрватском језику и хрватској књижевности.
Ево примера о тим језичким и „научним“ вратоломијама у делу Дубрав-
ка Јелчића. Описујући збивања у Аустрији и о хрватском народном препороду
у 19. столећу, спомиње хрватску књижевност, али не наводи да ли је она на
српском, или хрватском језику – „штокавском“, или „кајкавском дијалекту“.
Сходно реченом замагљивању око преузимања српског језика за пучанство ко-
је га није говорило, он ће, за тај прелазни период – док је у Загребу намеравано
коришћење хрватског језика уместо латинског, избећи спомињање и хрватског
и српског језика:
„Хрватски препородитељи наумили су да хрватски пук политички освије-
сте и културно уздигну. Они су подузели да у средини с грађанством оријенти-
раним према њемачкој или италијаској културној сфери, с феудалцима који ни-
су имали правога контакта с народом, са сељаштвом неписменим и у сваком по-
гледу заосталим, уведу књижевност на народном језику, потисну туђински дух,
успоставе народно јединство“.8
Јелчић ће назвати српски језик „народним језиком“, али ће, у име плем-
ства у Хрватској, написати да је то хрватски језик – без обзира што га тако не
именује:
„То високо друштво (грофови: Оршић, Сермаге, Фестатић, Пејачевић, Ер-
деди, Драшковић; баруни: Кулмер, Раух; више часника и богатих грађана) хтје-
ло је припомоћи раширење нашега краснога народнога језика /.../, јербо се он са-
мо тим начином у више круге увести може, а знан је, да дакле један језик из њих
изкључен јест, цвасти не може“.9
Ево примера, Јелчић тврди да је „штокавски дијалект“ хрватски језик,
без спомињања Срба, који су једини говорили тим тзв. дијалектом у 19. столе-
ћу. Пише о хрватској интелигенцији и њеном ставу према „хрватском језику'':
„Њени припадници су већ сасвим јасно схваћали, на примјер, да је једин-
ствени књижевни језик битни предувјет јединства народнога, па су језику при-
давали доличну пажњу, загријани идејама загребачкога школскога надзорника
др Томе Кошћака (1751-1831), које су утирале пут касије прихваћеном рјешењу
са штокавским нарјечјем, као заједничким књижевним језиком свих Хрвата“.10
Кад Јелчић набраја књижевнике, па кад су међу њима и они који су пи-
сали на хрватском и они који су писали на српском језику, он избегава споми-
њање оба језика, па их све класира у „период хрватског књижевног романти-
зма“:
„Уз Гаја су стајали истакнути прваци и градитељи препорода: Иван Дер-
кос, Павао Штоос, Матија Смодек, Драгутин Раковац, Јосип Кундек, Вјекослав
Бабукић, Димитрија Деметер, Људевит Фаркаш-Вукотиновић, Томо Блажек; за-
тим браћа Мажуранићи: Антун, Иван и Матија; па Станко Враз, Иван Кукуље-
вић, Мирко Боговић, Антун Михановић, Антун Немчић... а с њима још низ дру-
гих, зацијело једнако марљивих, иако не тако истакнутих писаца и прегалаца,
као што су, примјерице: Јосип Марић, Јуре Тординац, Стјепан Марјановић, Ма-
то Топаловић, Стјепан Илијашевић, Лука Илић Ориовчанин. И књижевници Пе-
тар Прерадовић, Фран Курелац, Адолфо Вебер Ткалчевић, Мато Водопић, фра
Грга Мартић јавит ће се већ у првим годиштима „Данице“, иако ће своју пуну
књижевну афирмацију и зрелост постићи тек послије препородног раздобља, у
другом, литерарнијем периоду хрватскога књижевног романтизма“.11
Мада Јелчић пише и о хрватском језику („кајкавском дијалекту“), њему
то неће сметати да га, на неким страницама, занемари и да тврди да постоји са-
мо један језик – објашњавајући да га Срби зову српским, а Хрвати хрватским:
„Гај је сасвим у духу тадашњих схваћања да постоји један велики славен-
ски језик, који се дијели на четири главна нарјечја: руско, пољско, чешко и оно
четврто, које ће Гај касније назвати илирским, а које тада још зове хрватским,
као што га српски књижевници, у исто вријеме, зову српским“.12
Тек што је Јелчић присвојио српски језик за хрватски, он на следећој
страници наводи да је и „кајкавски дијалект“ хрватски језик! Мада су „штокав-
ски“ и „кајкавски“, међусобно, удаљени као билокоја два словенска језика, Ду-
бравку не смета што тврди да су Хрвати народ с два језика – изузетак у свету:
„Још 1831. године, кад је млади доктор филозофије и свршени правник Ма-
тија Смодек (1808-1881) затражио допуштање да може слушачима загребачке
краљевске академије необвезатно предавати хрватски језик, појмови нису би-
стри ни њему самоме. Види се то из сачуванога текста његова наступног преда-
вања, одржанога 6. студенога 1831, дакако на кајкавском дијалекту“.13
Кад бисмо помислили да су српски и хрватски језик, у овој збрци, до-
вољно одеће променили, Јелчић нас разуверава, јер једном од два језика (ко
зна којем) облачи и илирско рухо. Тврди да је часопис „Даница“ посветио
илирском језику једно своје издање:
„У „Даници“ је, из броја у број, објављена цијела једна збирка чланака о је-
зику, неколико бројева часописа, у ожујку и травњу 1836, испуњено је од првога
до посљедњег ретка једним јединим прилогом: Бабукићевом (Вјекослав) Осно-
вом словнице славјанске наречја илирскога“.14
Ако није јасно који је то језик под именом „наречја илирског“, сазнаће-
мо. Дубравко Јелчић неће написати да је то српски, али ће рећи да је то „што-
кавски дијалект“, уз обавезну потврду да је у питању језик народа хрватског. У
истом делу књиге, пише да је и „кајкавски дијалект“ језик хрватског народа.
Дакле, све је хрватско у наречјима, или дијалектима: илирском, кајкавском и
штокавском. Погледајмо његов текст о „три хрватска наречја“ и сложимо се
да српски филолози не би написали да је „кајкавски дијалект“ – српски језик:
„Снажна афирмација народног језика био је и чин генерала Јурја Рукавине:
Захваљујући се на избору за поткапетана Краљевине, он је 11. студенога 1832.
одржао у Сабору говор на хрватском језику („кајкавском дијалекту“, СЈ). Први
пут у повијести чула се тада, у овом највишем државном тијелу Хрватске, на-
родна, хрватска ријеч! Некако истодобно, појављује се и први политички спис
писан хрватским језиком, и то већ на штокавском нарјечју... Драшковић износи
план Велике Илирије, као јединствене политичке цијелине унутар Хабсбуршке
Монархије, а сачињавале би је: Хрватска, Славонија и Далмација, Војна Краји-
на, Босна, Херцеговина и град Ријека, затим Крањска, Корушка и Штајерска, са
службеним језиком „илиричким“ (тј. штокавским говором) и баном као врхов-
ним главаром земље, који врши власт у име краља“.15
Нема шта, израз „народни језик“ је коришћен у Хрватској у 19. столећу
и кад је била реч о спрском и кад је била реч само о хрватском језику. Треба
изузетна пажња да бисмо, у текстовима хрватских филолога, књижевника или
критичара, утврдили о којем се језику пише. Ево примера и код Дубравка Јел-
чића. Мало ко би из следећег текста закључио да је реч о правом хрватском је-
зику, или, како се његово име кривотвори, „кајкавском дијалекту“:
„Мађари су добро знали што је жила-куцавица једнога народа, па су нај-
прије одлучили да, макар и насилним увођењем мађарског језика у све хрватске
уреде и школе, скрше отпор пробуђене хрватске свијести... Гроф Јанко Драшко-
вић је узвратио захтјевом у скупштини загребачке жупаније, 12. просинца 1839,
да се Хрватска отцјепи од Угарске и да затражи од краља засебну владу, какву је
у прошлости имала у доба Марије Терезије. А како краљ, уважвајући вето хр-
ватских заступника, није санкционирао закључак пожунског сабора, поднио је
хрватски сабор већ слиједеће године 1840, молбу краљу да се у хрватским шко-
лама, поменице у загребачкој краљевској академији и у гимназијама, уведу кате-
дре народног језика“.16
Оволика имена за српски језик у 19. столећу су преживела осим једнога
– илирског. На захтев Угарске, Аустрија је забранила коришћење илирског
имена за српски језик, уз забрану Илирског покрета:
„А да би се створили предувјети за то, и да би се уклонило огорчење које
илириство изазива код Мађара, забрањује се назив илирски, илиризам и Илирија
за Хрватску и Славонију, те за њезин народни језик и књижевност“.17
Ова реченица Дубравка Јелчића разголићује притворност хрватских
лингвиста. Њоме се прикрива језичка истина деветнаестог столећа. Не призна-
је се да се у Хрватској (Загорје) говорио хрватски, а у Славонији српски језик.
Жели се оставити утисак да је и у Хрватској и у Славонији један језик, па га
зове „народним језиком“ и додаје да је Аустрија забранила његово новоусвоје-
но име – „илирски језик“. Прикрива се да је српски језик био тај који је добио
ово новоусвојено име – „илирско“, јер кад би се то изричито рекло, онда се не
би могло тврдити да тим језиком говоре становници Хрватске. Они су говори-
ли хрватским језиком, али тај прави назив се (хрватски језик) ретко спомињао.
Не спомиње га ни овде Дубравко Јелчић, јер не би могао да објасни зашто се
тим језиком, ако је хрватски и ако у Славонији живе Хрвати, не служе станов-
ници Славоније. Хрватски језик, хрватски лингвисти, као што смо више пута
рекли, прогласили су „кајкавским дијалектом“ – да би га престали користити у
књижевности, пошто је тако поступљено с дијалектима и у другим европским
земљама (дијалект се може одбацити – језик не може, а Хрвати су одбацили
свој језик).
Да не бисмо били оптужени за овакав закључак – да су Хрвати одбаци-
ли свој матерњи језик и узели српски, понављамо део већ цитиране изјаве нај-
већег хрватског књижевника Мирослава Крлеже. Он сведочи о одбацивању хр-
ватског језика, објашњавајући да је то учињено ради тешњег културног и по-
литичког јединства Хрвата са Србима, Бугарима, Македонцима и Словенцима
(Крањцима):
„За вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитари-
стичке перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне, од Крањске
до Србије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне
прошлости и традиције, свога језика и свог имена, била је то смионост самоза-
тајна, коју је могао да надахне само безазлени идеализам без икаквих скривених
мисли и комбинација“.18
Наравно, овде није тачно само то да су хрватски прваци преузели срп-
ски језик „без икаквих скривених мисли и комбинација“. Српски језик је узет,
како смо написали, да би се Срби католици кроатизовали.



Напомене

1 Дубравко Јелчић: Хрватски народни и књижевни препород, „Школска књига“, Загреб, стр. 298-299.

2 Дубравко Јелчић: Хрватски народни и књижевни препород, ''Школска књига'', Загреб, 1978.

3 Исто, стр. 6.

4 Исто, стр. 14.

5 Исто, стр. 20.

6 Исто, стр. 17.

7 Исто, стр. 212. и 216.

8 Исто, стр. 6.

9 Исто, стр. 18.

10 Исто, стр. 13.

11 Исто, стр. 15.

12 Исто, стр. 16.

13 Исто, стр. 17.

14 Исто, стр. 17.

15 Исто, стр. 19. и 19.

16 Исто, стр. 24

17 Исто, стр. 25

18 Исто, стр. 299.

 Преузето са:www.svevlad.org.rs


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs