Идеологија Србског Национализма

Срби из Босне и Херцеговине и Први српски устанак

Генерална — Аутор svarog @ 17:50

Срби из Босне и Херцеговине и Први српски устанак 



Избијањем самог устанка Срби из Босне и Херцеговине деле се у две групе: привредници-трговци, и ратници међу којима је је било и људи високог ранга у војној хијерархије устаничке Србије. Једни су, дакле, давали новце и политички помагали устанике, други су деловали на војном пољу... 



Пише: доц. Др Зоран Милошевић 



Према казивању сина Проте Матије Ненадовића, његов отац прота одлазио је поверљивим политичким пословима у Босну и Херцеговину још 1803. године, тачније у Сарајево. ''Тако је упамћено да је о Иландану те године прота Матија био у Сарајеву 'да се договори са знатнијим људима на који би се начин могла скрхати дахијска сила''. Сличним послом у Срајево је одлазио и Хаџи Рувим, архимандрит манастира Боговађе. Сматра се да су они посећивали ''знатније људе'', тј. Сарајевске трговце, познатим по својим пословним везама у читавом српском народу од Трста и Сплита до Београда, Ужица, Новог Пазара и Скопља. Тако се зна да је Хаџи-селак, чувени сарајевски трговац, и сам велики родољуб, помагао српске устанике у Србији. 

Доситеј Обрадовић истиче господара Хаџи Јована Вуковића ''от Сарајево'', а Вук Караџић да је постојао посебан обичај код Срба из БиХ да иду у Студеницу. То није било дело појединаца, него ходочасника и поклоничка пракса, а међу тим људима је било трговаца, господара и хаџија. Сви они су помагали материјално Први српски устанак. Избијањем самог устанка Срби из Босне и Херцеговине деле се у више група: привредници-трговци, и ратници међу којима је било и људи високок ранга у војној хијерархији устаничке Србије. Једни су, дакле, давали новце и политички помагали устанике, а други су деловали на војном пољу. Ова заслуга Срба из Босне и Херцеговине, из неких разлога, мало је позната јавности. 

Од привредника важно је споменути родитеље Симе Милутиновића, затим писара Симу Мојића, Хаџи-Николу Живковића, Павла николића, браћу Риста и Јована Михаиловић, затим Сафунџића (Сапунџића). 

Познато је да су на молбу Карађорђеву и Правитељствујушчег совјета (од 8. октобра 1806. године) босанско-херцеговачки трговци, Срби су радили са Трстом, сакупили 17.750 гроша и послали српској држави. У овој родољубљивој акцији учестовали су Срби (родом) из Сарајева, Требиња и Мостара: Јован Куртовић (са 1000 гроша), Стеван Ризнић (са 2000), Ђуро и Перо Теодоровић (са 4000), Драго Теодоровић (са 1500), Јован и Димитрије Ћирковић (са 4000), Јован Николић (са 500) и Филип Цветковић (са 300 гроша). Од Срба из Босне и Херцеговине који су трговали са Турском истичу се господар џаџи-Која, са 50 дуката по 90 грош, тј. укупно 450 гроша у готовом новцу и једном облигацијом – полицом од 100 дуката, односно 900 гроша учињене позајмнице Јакову Ненадовићу; затим Илија Мостарац са поклоном од 100 дуката односно 900 гроша. 

У овој акцији подршке устанку у Србији истиче се српско-православно свештенство на челу са сарајевским владиком Венедиктом Краљевићем и зворничким владиком Јоаникијем. Владика Венедиктје због тога, касније, и пребегао у Аустрију. 

Међу најпознатијим борцима био је Хаџи-Никола Мијајловић, родом из Срајева, Вељков бимбаша и управитељ шанца на Великом Острву (између Кладова и Прахова, у Крајини) У рангу буљубаше били су и браћа Никола и Јован који су са Јованом Селаком (селаковићем) ратовали код новопазарског војводе Кујунџића. Карађорђев топчибаша Тома Милиновић, Бокељ из Морина, у свом напеву о јунацима првог устанка написао је: 



''У јунаштву баш теби равнијем, 

и с јунаком Јованом Селаком, 

који у вас беше барјактаром, 

и великим турским зулумћаром, 

Сарајево њега родило, 

И јуначким млеком задојило. 

Још ти кажем и два Сарајевца, 

Милу браћу, али од два оца, 

Једном име Никола бијаше 

А други се Јефтан казиваше, 

С Миленком су храбро војевали, 

Војевали довојевали, 

Први беше на гласу Бимбаша, 

А други се зваше Буљубаша.'' 



Сима Милутиновић помиње да је и курир, дакле веома поверљива особа, Карађорђу био Сарајлија Христо Петровић: 



''...и куриру Христо Петровићу, 

Сарајевче, и Меркури српски, 

Поузданче и љубимче Вожда''. 



Сузбијана, барјактара кнежине Жупа, у Крушевачкој нахији. Такође се спомињу Христо Живковић и Марко Млади у војсци крајинске нахије. Зна се да је у устаничкој војсци Карађорђа било доста Срба, на пример, из Зворника, Фоче и других места Босне и Херцеговине. 

У знаменитој књизи, која је настала после једног заиста чудног сна аутора, Милана Ђ. Милићевића, ''Поменик знаменитих људи'', набраја се око двадесетак Срба из Босне и Херцеговине који су дали огроман допринос првом српском устанку. Да би неко ''ушао у књигу'' требало је да заиста заслужи. Нека нам буде дозвољено да прикажемо живот и дела неких од ових бесмртника, како би видели да Срби из Босне и Херцеговине имају чиме да се поносе, имају чиме изаћи пред васцело Српство. 



Ђакон Авакум 





Илија Бирчанин 



Авакум се родио у Босни, близу манастира Моштанице, од прилике, године 1749. године. Књигу је учио и зађаконио се у манастиру Моштаници, код духовника Ђенадија Шувака. 

После неког времена, туркс сила и разне глобе додијају Ђенадију, и он, са сином својим Стојаном, кога је родио док је био мирски свештеник, и с овим Ђаконом Авакумом, остави Моштницу, и пође у свет, да тражи какво мирније место. За њима тројицом пође и старица Авакумова мајка, која, сем тог сина, није имала никога од рода. 

Пешице су сви четворо прешли целу Босну и Рујно, па су се, најпосле, станили у Трнову, у манастиру Благовештењу, код игумана Пајсија Ристовића, који је тада био остао у манастиру готово сам, те је њих једва чекао, да му помогну и у цркви, и у парохији, и у домаћим радовима.... 

Ускоро, по њиховом доласку, букне несрећна Хаџи-Проданова буна, те Турци дођоше, ухватише Пајсија, Ђенадија, сина му Стојана, и Ђакона Авакума, па их све оковане отераше у Београд, бацише у тамнице. 

Пајсија, с великим бројем других Срба, набише Турци на колац, затим је на реду био Ђенадија, па његов син Стојан, и на крају ђакон Авакум. 

Ђенадије, да би сачувао главу себи и сину свом, договори се с овим, па заједно изјаве да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он не хтеде. 

Турци Ђенадија и сина му одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назове: Мула-Салија, а син Реџеп (касније су оба пребегла у Аустрију и вратили се у православље. Умрли су у Градишкој) 

Ђакон Авакум је био младић неописане лепоте. Турци су због тога желели да га потурче. Када је дошло време за погубљење, дали су му да понесе колац, на који ће га набити, а он је, носећи га београдским улицама, из гласа певао: 



''Нема вере боље од Хришћанске! 

Срб је Христов, радује се смрти; 

Страшни Божји суд и Турке чека, 

Па ви чин'те што је вама драго! 

А скоро ће Турци долијати, 

Бог је сведок и његова правда!'' 



Авакумова мајка, у том тренутку почне га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од велике невоље. 

На такве речи, Авакум почне опет певати и песмом мајци одговарати: 



''Мајко моја! На млеку ти хвала! 

Ал' не хвала на науци таквој! 

Брзо ћеш се обрадовати сину, 

Док пред Божје изиђемо лице; 

Смрт избавља од свакијех беда; 

Цвет пролетњи тек за зимом иде. 

Благо томе ко раније умре; 

О мање је и муке и греха, 

Па што коме Бог и вера дадне; 

А још има браће на свијету!'' 



Када су Турци Авакума довели на место где ће га набити на колац, опет га позваше да се потурчи, да тако млад не умре пре времена. 

-А, збиља рећи ће младић, смешећи се: Умиру ли Турци кад год! 

-Е, па умиру, да Бог ме! 

-Онда је све једно, а пре, а после: што пре умрем, о мање ми је греха... 

-Видевши велику веру у Авакуму и одсуство страха од смрти, Турци се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га, мртва набију на колаци поставе међу остале мученике, поред пута који је од Стамбол-капије водио ка Теразијама! 







Демир Јован (Митровић) 



Демир се родио у Херцеговини, око године 1762., па се доселио у Србију и настанио у селу Драженовићи код Ужица. Чим је преселио одмах је отишао у српску војску, која се већ увелико тукла с Турцима (1804-1813). 

Пошто се у неколико бојева истакао, Демир је постао буљубаша у шанцу на Пониквама. 

Боравећи у шанцу, Демир, једном, чује да нека чета Турака Сарајлија иде у Србију. Дознавши то, спреми се да незване госте дочека. Узме своје поуздане другове па пређе у Босну, чак на Новакову Стену и ту их сачека и изненади. Турке разбије, а неколико и зароби које је, после, за велики откуп пустио да иду кући. 

Године 1811. добио је капетанску диплому, и у том чину застала га је несрећа године 1813. 

Кад су Турци овладали Србијом Демир се одметнуо у хајдуке, а кад је почео нови устанак 1815. године кнез Милош је међу првима позвао Демира на народни посао. 

Године 1836. Демир је од кнеза Милоша добио пензију од које је живео у свом селу Драженовићу. 

Умро је 1852. године. 

Остало је још и већих и мањих јунака који су војевали за слободу Србије и српског народа, или на неки други начин помагали ове циљеве: Илија Бирчанин, Зека Буљубаша, Сима Катић – Прекодринац, Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије... Срби из Босне и Херцеговине треба да буду поносни на ове своје претке, као и на најновије борце у последњем Отаџбинском рату који су ишли њиховим стопама. Очигледно, неке снове, неке људске потребе ништа не може да сузбије, па ни смрт.

 


ПРИМЕРИ НАЈВЕЋИХ ЗЛОЧИНА КОМУНИСТА НАД СРБИМА

Генерална — Аутор svarog @ 18:47
ПРИМЕРИ НАЈВЕЋИХ ЗЛОЧИНА КОМУНИСТА НАД СРБИМА 

(Из специјалног издања "Погледа" бр. 1 "Злочини комуниста над Србима") 

Од 1 до 7 податке сакупио прота Милорад СИМИЋ из Чечаве: 
1. ВАСО ГОРИЧАНАЦ (из Чечаве код Теслића), син Видов, рођен 1882. Он је посебна, јуначка, поносна али и веома тужна прича овога села из тога времена. Погинуо је, боље рећи после страшних мука издахнуо је, септембра 1943. године. Као старији човек, био је демобилисан још на почетку Другог светског рата. Ослобођен је, дакле, активне војне службе. Био је у устанку против окупатора у овом крају 1941. године, но као што рекосмо, због старости, врло брзо отпуштен, и живео је код своје куће као цивил. Пре рата Васо је био жандар, висок преко 2 метра, врло снажна и корпулентна личност, страх и трепет за сеоске ситне криминалце, крадљивце, кокошаре и мало превише несташне ђилкоше, лоле и "бекрије", каквих је било и овде. Једна од тих проблематичних по ред и закон особа био је и тај младић тадашњи Богдан Видовић, касније познати Кевчија. Због неких прекршаја (савременици тога доба који су још живи тврде, због ситних крађа кока, јаја и сл.) жандар Васо би га поштено избатинао, са жељом и намером да од њега изгради поштенога и карактернога човека, што је тренутно и делимично био успео (Богдан је био и у српским соколима, њихов члан; о томе постоје и фотографије). Но, заслужне батине, као поправну меру, никада није заборавио жандару Васи, иако му он није желео зло, него само да од њега направи поштена човека. Чекао је Богдан и дочекао дан Д, када је могао на веома бруталан начин да се освети овој кршној старини. Уосталом, какав му је био карактер видимо и из чињенице да је омогућио ликвидацију и свог рођенога брата Душана. 
Крајем лета 1943. Кевчија је ухватио код његове куће старца Васу Горичанца, свезао га и отерао најпре у 11. дивизију, предајући га тамошњем команданту. Не налазећи на њему кривицу, било какву, због које га је могао казнити, тај командант дивизије враћа га и предаје на располагање Б. Кевчији. (У даљем тексту изостављаћемо презиме Видовић, из поштовања према свим часним и добрим Видовићима из Чечаве и околине.) Богдан је то искористио да крајем септембра 1943. на њему искали сав свој бес. Лично је, уз малу помоћ сарадника, спровео над њим заиста нечувен масакр. (Обзиром да је тада већ било мразева, јер су те године познате по јаким и раним зимама - једно јутро га је натерао да пузи уз "бандеру", тј. гладак стуб, који је претходно ноћу полио водом, како би ујутру био што клизавији; а испод би поређао бајонете, како би мученик Васо на исте се набадао. Потом је заложио велику ватру, свезао старца Васу уз један стуб, као неки велики ражањ, и тако га пекао. Претходно му је чак ложио ватру на прсима. Пекао га је тако уз ватру док му нису очи искочиле, тј. исцуриле од велике температуре. Када је већ пао у тоталну кому, пререзали су му гркљан и испалили један метак у њега.) Тако је завршио овоземаљски живот мученика Васе, учесника Првог светског рата и старога жандармеријскога наредника Краљевине Југославије. Ту где је мученички скончао, одмах су га ту и закопали у земљу. То је било на месту зв. Црквине у Чечави, удаљеном од светог храма око један километар, северно. 
На овом месту његове кости су боравиле све до 20.02.1996. године, када су наши домаћини, добри и честити Срби православни овога места, са надлежним свештеником ископали кости страдалничке Васине и на достојан начин са спроводом сахранили их у Планско гробље у Чечави, где то и припада а по православном обреду, како и приличи хришћанима православне вере. Приликом ископавања ових костију пронађен је и ланац и катанац на костима руку којима је био везан, као и велики коноп од падобрана, којим му је било везано тело и којим је он био привезан за поменуто дрво-стуб на коме су га пекли уз ватру. Овај ланац, катанац и конопац се и данас чувају код наше цркве, које све заинтересоване и све нас подсећа на та страшна и ружна времена проклетога братоубиства и страдања, за што можемо само рећи: споменуло се не повратило се. 

2-3. БОШКО ИЛИЋ (из Продановића код Теслића), син Луке, рођен 1907. године, отишао у устанак 1941, четнички првоборац. Заробљен крајем јуна 1943. од партизана у пределу села Укринице и исте године јула месеца на свиреп начин убијен. Заједно са њим је заробљен и ликвидиран и један млади четник пореклом Рус АЛЕКСА НОЖИЛОВ. Обадвојицу су поубијали у непосредној близини светог храма у Чечави у једном потоку, где су и закопани у тзв. "пасију гробницу". Њихови сродници су стављали обележје, дрвени крст, на њихове гробове, који су "нестајали", или пак иструлели, те последњих година нису били видљиви. Пре него што су погубљена ова два јунака, над њима је обављено веома тешко садистичко иживљавање (живе су их резали ножем и тестером, живе их пекли по деловима тела нагонећи да једу сопствено месо, клештима чупали бркове и браду, телефонском жицом везивали руке, пребијали и ноге и руке и ниједној кости скоро нису поштедели целовитост, а потом заклали и бацили у један прокоп од воде ископан после кише. Ту су их само мало затрпали неким лишћем и грањем, те су пси врло брзо почели да их извлаче, разносе и једу, да би потом мало боље били загрнути земљом. Ово недело учинише партизанске јединице тзв. 2. крајишке бригаде. 
(Године Господње 1996, у суботу 26. октобра, кости ових мученика су извађене и на достојан начин пренете и сахрањене на Станојевића и Продановића гробљу. Ово Богоугодно дело на иницијативу надлежног свештеника, протонамесника Милорада Симића - попа Миће, учини породица пок. Бошка. Да би се ово реализовало, много су помогле све јавне институције МЗ Чечава, као и све општинске институције, где посебно истичемо МО и ОО СДС, Секцију Српског Сокола и др. Исто тако су они поступили и у каснијим сличним подухватима у овом месту.) 

4-5. РАДЕ КОВАЧЕВИЋ, рођ. 1921. год. и ДРАГУТИН КОВАЧЕВИЋ, рођ. 1923. год. синови Миле, рођена браћа, из Речана код Теслића, били су обични цивили, боловали од тифуса. Тога дана и датума кроз ово село је наишла партизанска бригада под командом Богдана Кевчије, и са њима је био злогласни већ помињани Љубо Карача, коме је главни ратни реквизит био нож. Обадва ова рођена брата изнели су на постељи из куће и поред саме реке Укрине а наочиглед старих родитеља Љубо Карача их је обојицу заклао, и потом облизао крвави нож. Само пар дана после тога, а од тешких мука и жалости за закланим синовима, обадвоје њихових родитеља су поумирали. 
Одмах после овога трагичног догађаја, старији брат МИРКО КОВАЧЕВИЋ, се до зуба наоружао и кренуо да освети своју болесну, трагично настрадалу браћу. Ко је год имао било какве везе са партизанима, или само мирисао на њих, он би га убио. Тако је чинио све до дана своје јуначке погибије 1946. у борби са партизанима - ОЗН-ом, када је наишао на њихову заседу у селу Ранковић код Теслића. 

6. САВО ГАЧИЋ, син Тоше, брат Бошов, из Речана код Теслића, као цивил убијен је од припадника партизанских јединица под командом Б. Кевчије 1943. год. Обзиром да су се познавали од детињства, њега је Богдан лично позвао као свога комшију да дође код њега, што је овај и учинио и понео са собом "половку" тј. пола литра ракије, да ето на неки начин домаћински почасти (команданта) Богдана. И заиста Богдан је узео то поштење и наздравио за своје здравље а за покој душе Савине (тога који му је донео ракију), потом га довео у свој штаб, свезао га, мрцварио га убадајући га ножем у леђа, а потом га ликвидирао. 

7. ЂОРЂО ГОЈКОВИЋ, из Речана код Теслића, погинуо као цивил 1943. Пошао је ћерки у госте и идући преко једне стране сеоским путељком, партизани га угледали и почели се такмичити који ће га пре погодити. Дакле, служио им као жива мета и тако га убију. 

(Подаци Ивка Јовановића из Пожеге): 
8. Навешћу и случај када је отац комуниста убио свог сина јединца. Кратко о оцу: Петко Тановић, абаџија из Пожеге, био је стари Вуковарац и комуниста, имао је жену Милицу, сина Радојицу, Ћака пред завршетком велике матуре, једног од најбољих спортиста региона. Бранио је за пожешку "Глорију", а да није било рата прешао би у БАСК. Имао је и ћерку Јулу, која је била ученица Учитељске Школе у Ужицу, а сада као пензионер живи у шапцу или околини. Петко је био поверљива личност. Заједно са Слободаном Пенезићем, Виданом Мићићем, Боровићем и Вуколом Дабићем, из села Мушвете код :ајетине довео је Живојина Павловића, Шпанског борца, члана КП Француске и КПЈ, пред Јосипа Броза, током чУжичке републикеч 1941. године. Броз му је рекао: "Слушај, Ждребе, не стигох те у СССР-у, ни у Шпанији, ни у Француској, стигох те овде у твом родном крају". После тога је настало мучење. Павловић је дотучен и бачен у јаму у Крчагову, где су комунисти тада сахрањивали и остале жртве терора. У мучењу су првачили Броз, Ранковић, Ђилас, Петар Стамболић, чак и Владимир Дедијер. 
Пошто је Петко био озлоглашен као убица, породица му је била под ударом освете, а првенствено син му Радојица. Школски другови су му саветовали да се склања кад они нису ту. Када му је то досадило, потражио ме је преко моје сестре коју је познавао. Са њом је дошао у мој крај да нам се јави. Код нас је остао и био је омиљен омладинац у омладинској чети. Када су омладинци слати у школу резервних официра, замолио сам мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса, да га укључи у списак. Мајор је био паметан човек па је то урадио и без мене, показавши ми да га је ставио под број један, иако је по азбуци био на крају. Мајор ме је похвалио што сам се тако поставио према свом другу. Омладинци су завршили школу резервних официра, а међу првима у рангу нашао се Радојица Тановић. У то време постојале су две такве школе, једна у Источној Србији, негде испод Хомоља, а у Западној Србији у Брајићима. Ови који су били у Брајићима, међусобно су направили велико другарство и међуповерење. 
За одмазду што се Радојица прикључио својим друговима, дошла је одмазда оца да казни свог сина "издајника" и "народног" непријатеља зато Што је постао резервни официр и прихватио идеолоШке смернице Равногорског покрета. Приликом заробљавања многих припадника Равногорског покрета по повратку из Босне, равногорци су и даље били под оружјем. Хватани су, па је тако ухваћен и Радојица Тановић. Стрпани су у двориште неке школе крај Дрине, а податке је узимао мајор Озне за Подриње Минић зв. Шпанац. Давши своје име и презиме Радојица Тановић, мајор га је питао: "шта ти је Петко Тановић", Радојица је одговорио: "Рођени отац". Мајор је рекао да ће проверити да ли је то истина, што је и учинио. Све су извели на стрељање и њега последњег. Мајор је питао свог колегу Петка телефоном шта да ради са његовим сином, а Петко му је рекао: 
"Јеси ли побио остале у духу Титовог циркуларног наређења, да све заробљене припаднике Равногорског покрета, без обзира на године и пол треба стрељати, јер ће их народ у свом месту бранити..." 
Изузетак су чинили официри команданти и функционери Централног комитета, који су спровођени у места где су деловали да им се тамо суди. 
Кад му је мајор рекао да је стрељао све заробљене, Петко му је рекао да стреља и његовог сина. Чедина, сестра Драгана Кувељића, првоборца, која је била секретарица код Петка, осумњичена да је она предлагала да се Радојица стреља, изјавила је да она у то није умешана, а да је то била одлука Петкова. Петко је ову ствар крио од супруге и кћерке, али су то оне сазнале од Шпанца. Касније је Петко ментално пореметио, ноћу је устајао и ишао у вашариште - игралиште где је његов син некада играо фудбал, зовући: "Сине, Радојица, опрости". Радио је то дуже времена и најзад умро, остављајући иза себе супругу Милицу и кћерку Јулу. Јула и данас живи као пензионисана учитељица у Шапцу или околини. 

Подаци Милете Симића из Малог Пожаревца: 
9-13. Радић Никола, Новка (Николина жена), Живодраг (Николин син), Милева (Живодрагова жена) и Милорад (Николин син), сви из Малог Пожаревца; жртве су мучене и масакриране, 4. фебруара 1944, од стране партизана под командом Марка Никезића. Имовина им је опљачкана, а кућа и штала спаљени. Масакр је извршен под оптужбом да је Никола Радић пријавио жандармима Љубивоја Гајића, водећег комунисту на Космају. Поред Љубивоја Гајића, у кући Николе Радића жандарми су тада убили и Вучка Милићевића из Дражња и Витоку Живановић, њихову пратиљу. Међутим, према сведочењу ћерке Љубивоја Гајића, ову комунистичку тројку није издао Никола Радић, већ Гајићев конкурент и кум Драгослав Дража Марковић. 
14-15. Љубомир и Даринка Живковић, из Малог Пожаревца, муж и жена, убијени 20. септембра 1944. испред своје куће од стране комшија партизана, зато што су их псовали (Љубомир је имао 79, а Даринка 55 година). 
16-17. Војислав Милосављевић и Љубомир Бранковић. Ујесен 1943. Војислав је женио сина Бору са Љубомировом ћерком Радмилом. У вечерњим сатима дошла је партизанска тројка коју је предводио учитељ из Дражња Добривоје Милићевић звани Вучко. Тројка је вечерала на свадби а затим повела младожењиног и младиног оца са образложењем "да им покажу пут". Убијени су недалеко од куће јер су били газде и антикомунисти. Војислав и Љубомир су знали да ће бити убијени, али су пристали да пођу са убицама плашећи се за животе своје деце. 
18-22. Учитељице Крстина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић Жмурић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић "Шуца", Божидарка Дамњановић "Кика", Добривоје Милићевић "Вучко", учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налазила на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна. 
23. Душан Миладина Степановић из села Дучина код Сопота, рођен 1925, јединац. Са Школовања у Београду дође на игранку 7. јануара 1946. На игранци је критиковао нову власт. Кад је пошао кући, сеоки комунисти пођу за њим. Одведу га поред гробља ка Неменикућама и убију. Закопају га у колиби за овце, под јаслама. Његово тело вероватно и сада лежи тамо. Колиба се налазила на имању Јеремије Милошевића у Неменикућама, крај Мелнице. Ово је испричао један од убица, пред смрт. 
24-25. Златија Арсенијевић из Малог Поповића код Сопота и инжењер Костић. Костић је радио у Раљи, не зна се одакле је. Када је био код Златије, дошли су партизани Чолић и Милићевић из Дрежња. Рекли су да их воде у партизане. На крају села су их опљачкали и масакрирали, тако да су их сутрадан сељаци једва препознали. 
26-46. Стрељање 21 сељака из Љубомира код Требиња 27. фебруара 1942. године, према подацима др Саве Скока: За време масакра тих недужних Љубомираца, понашање Саве Ковачевића, Петра Драпшина, Димитрија Булајића и Драгице Правице било је ужасно сурово. Према казивањима Мирослава Зотовића и Риста Кијца, који су као омладинци морали да присуствују том стрељању, Сава Ковачевић је тражио добровољце из Љубомирског батаљона да изврше пресуду, али се нико није јавио. Ни на поновљени захтев, саопштен застрашујућим тоном, нико од Љубомираца није изашао из строја сем Стојана Кијца, командира Домашевске партизанске чете, који је замолио Саву Ковачевића да ослободи најмлађег осуђеника - Јанка Ковача. Одговорено му је: "Хоћу, осободићу га уколико ти станеш на његово место." Пошто нико од Љубомираца није пристао да братском и комшијском крвљу упрља руке, стрељање су извршили највиши руководиоци и егзекутори из казнене експедиције Димитрија Булајића. Када је, након првог плотуна, један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо: "Живела Русија!", пришао му је Сава Ковачевић с пиштољем у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних.

Powered by blog.rs