Идеологија Србског Национализма

11 СÐ, 2012

Срби из Босне и Херцеговине и Први српски устанак

Генерална — Аутор svarog @ 17:50

Срби из Босне и Херцеговине и Први српски устанак 



Избијањем самог устанка Срби из Босне и Херцеговине деле се у две групе: привредници-трговци, и ратници међу којима је је било и људи високог ранга у војној хијерархије устаничке Србије. Једни су, дакле, давали новце и политички помагали устанике, други су деловали на војном пољу... 



Пише: доц. Др Зоран Милошевић 



Према казивању сина Проте Матије Ненадовића, његов отац прота одлазио је поверљивим политичким пословима у Босну и Херцеговину још 1803. године, тачније у Сарајево. ''Тако је упамћено да је о Иландану те године прота Матија био у Сарајеву 'да се договори са знатнијим људима на који би се начин могла скрхати дахијска сила''. Сличним послом у Срајево је одлазио и Хаџи Рувим, архимандрит манастира Боговађе. Сматра се да су они посећивали ''знатније људе'', тј. Сарајевске трговце, познатим по својим пословним везама у читавом српском народу од Трста и Сплита до Београда, Ужица, Новог Пазара и Скопља. Тако се зна да је Хаџи-селак, чувени сарајевски трговац, и сам велики родољуб, помагао српске устанике у Србији. 

Доситеј Обрадовић истиче господара Хаџи Јована Вуковића ''от Сарајево'', а Вук Караџић да је постојао посебан обичај код Срба из БиХ да иду у Студеницу. То није било дело појединаца, него ходочасника и поклоничка пракса, а међу тим људима је било трговаца, господара и хаџија. Сви они су помагали материјално Први српски устанак. Избијањем самог устанка Срби из Босне и Херцеговине деле се у више група: привредници-трговци, и ратници међу којима је било и људи високок ранга у војној хијерархији устаничке Србије. Једни су, дакле, давали новце и политички помагали устанике, а други су деловали на војном пољу. Ова заслуга Срба из Босне и Херцеговине, из неких разлога, мало је позната јавности. 

Од привредника важно је споменути родитеље Симе Милутиновића, затим писара Симу Мојића, Хаџи-Николу Живковића, Павла николића, браћу Риста и Јована Михаиловић, затим Сафунџића (Сапунџића). 

Познато је да су на молбу Карађорђеву и Правитељствујушчег совјета (од 8. октобра 1806. године) босанско-херцеговачки трговци, Срби су радили са Трстом, сакупили 17.750 гроша и послали српској држави. У овој родољубљивој акцији учестовали су Срби (родом) из Сарајева, Требиња и Мостара: Јован Куртовић (са 1000 гроша), Стеван Ризнић (са 2000), Ђуро и Перо Теодоровић (са 4000), Драго Теодоровић (са 1500), Јован и Димитрије Ћирковић (са 4000), Јован Николић (са 500) и Филип Цветковић (са 300 гроша). Од Срба из Босне и Херцеговине који су трговали са Турском истичу се господар џаџи-Која, са 50 дуката по 90 грош, тј. укупно 450 гроша у готовом новцу и једном облигацијом – полицом од 100 дуката, односно 900 гроша учињене позајмнице Јакову Ненадовићу; затим Илија Мостарац са поклоном од 100 дуката односно 900 гроша. 

У овој акцији подршке устанку у Србији истиче се српско-православно свештенство на челу са сарајевским владиком Венедиктом Краљевићем и зворничким владиком Јоаникијем. Владика Венедиктје због тога, касније, и пребегао у Аустрију. 

Међу најпознатијим борцима био је Хаџи-Никола Мијајловић, родом из Срајева, Вељков бимбаша и управитељ шанца на Великом Острву (између Кладова и Прахова, у Крајини) У рангу буљубаше били су и браћа Никола и Јован који су са Јованом Селаком (селаковићем) ратовали код новопазарског војводе Кујунџића. Карађорђев топчибаша Тома Милиновић, Бокељ из Морина, у свом напеву о јунацима првог устанка написао је: 



''У јунаштву баш теби равнијем, 

и с јунаком Јованом Селаком, 

који у вас беше барјактаром, 

и великим турским зулумћаром, 

Сарајево њега родило, 

И јуначким млеком задојило. 

Још ти кажем и два Сарајевца, 

Милу браћу, али од два оца, 

Једном име Никола бијаше 

А други се Јефтан казиваше, 

С Миленком су храбро војевали, 

Војевали довојевали, 

Први беше на гласу Бимбаша, 

А други се зваше Буљубаша.'' 



Сима Милутиновић помиње да је и курир, дакле веома поверљива особа, Карађорђу био Сарајлија Христо Петровић: 



''...и куриру Христо Петровићу, 

Сарајевче, и Меркури српски, 

Поузданче и љубимче Вожда''. 



Сузбијана, барјактара кнежине Жупа, у Крушевачкој нахији. Такође се спомињу Христо Живковић и Марко Млади у војсци крајинске нахије. Зна се да је у устаничкој војсци Карађорђа било доста Срба, на пример, из Зворника, Фоче и других места Босне и Херцеговине. 

У знаменитој књизи, која је настала после једног заиста чудног сна аутора, Милана Ђ. Милићевића, ''Поменик знаменитих људи'', набраја се око двадесетак Срба из Босне и Херцеговине који су дали огроман допринос првом српском устанку. Да би неко ''ушао у књигу'' требало је да заиста заслужи. Нека нам буде дозвољено да прикажемо живот и дела неких од ових бесмртника, како би видели да Срби из Босне и Херцеговине имају чиме да се поносе, имају чиме изаћи пред васцело Српство. 



Ђакон Авакум 





Илија Бирчанин 



Авакум се родио у Босни, близу манастира Моштанице, од прилике, године 1749. године. Књигу је учио и зађаконио се у манастиру Моштаници, код духовника Ђенадија Шувака. 

После неког времена, туркс сила и разне глобе додијају Ђенадију, и он, са сином својим Стојаном, кога је родио док је био мирски свештеник, и с овим Ђаконом Авакумом, остави Моштницу, и пође у свет, да тражи какво мирније место. За њима тројицом пође и старица Авакумова мајка, која, сем тог сина, није имала никога од рода. 

Пешице су сви четворо прешли целу Босну и Рујно, па су се, најпосле, станили у Трнову, у манастиру Благовештењу, код игумана Пајсија Ристовића, који је тада био остао у манастиру готово сам, те је њих једва чекао, да му помогну и у цркви, и у парохији, и у домаћим радовима.... 

Ускоро, по њиховом доласку, букне несрећна Хаџи-Проданова буна, те Турци дођоше, ухватише Пајсија, Ђенадија, сина му Стојана, и Ђакона Авакума, па их све оковане отераше у Београд, бацише у тамнице. 

Пајсија, с великим бројем других Срба, набише Турци на колац, затим је на реду био Ђенадија, па његов син Стојан, и на крају ђакон Авакум. 

Ђенадије, да би сачувао главу себи и сину свом, договори се с овим, па заједно изјаве да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он не хтеде. 

Турци Ђенадија и сина му одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назове: Мула-Салија, а син Реџеп (касније су оба пребегла у Аустрију и вратили се у православље. Умрли су у Градишкој) 

Ђакон Авакум је био младић неописане лепоте. Турци су због тога желели да га потурче. Када је дошло време за погубљење, дали су му да понесе колац, на који ће га набити, а он је, носећи га београдским улицама, из гласа певао: 



''Нема вере боље од Хришћанске! 

Срб је Христов, радује се смрти; 

Страшни Божји суд и Турке чека, 

Па ви чин'те што је вама драго! 

А скоро ће Турци долијати, 

Бог је сведок и његова правда!'' 



Авакумова мајка, у том тренутку почне га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од велике невоље. 

На такве речи, Авакум почне опет певати и песмом мајци одговарати: 



''Мајко моја! На млеку ти хвала! 

Ал' не хвала на науци таквој! 

Брзо ћеш се обрадовати сину, 

Док пред Божје изиђемо лице; 

Смрт избавља од свакијех беда; 

Цвет пролетњи тек за зимом иде. 

Благо томе ко раније умре; 

О мање је и муке и греха, 

Па што коме Бог и вера дадне; 

А још има браће на свијету!'' 



Када су Турци Авакума довели на место где ће га набити на колац, опет га позваше да се потурчи, да тако млад не умре пре времена. 

-А, збиља рећи ће младић, смешећи се: Умиру ли Турци кад год! 

-Е, па умиру, да Бог ме! 

-Онда је све једно, а пре, а после: што пре умрем, о мање ми је греха... 

-Видевши велику веру у Авакуму и одсуство страха од смрти, Турци се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га, мртва набију на колаци поставе међу остале мученике, поред пута који је од Стамбол-капије водио ка Теразијама! 







Демир Јован (Митровић) 



Демир се родио у Херцеговини, око године 1762., па се доселио у Србију и настанио у селу Драженовићи код Ужица. Чим је преселио одмах је отишао у српску војску, која се већ увелико тукла с Турцима (1804-1813). 

Пошто се у неколико бојева истакао, Демир је постао буљубаша у шанцу на Пониквама. 

Боравећи у шанцу, Демир, једном, чује да нека чета Турака Сарајлија иде у Србију. Дознавши то, спреми се да незване госте дочека. Узме своје поуздане другове па пређе у Босну, чак на Новакову Стену и ту их сачека и изненади. Турке разбије, а неколико и зароби које је, после, за велики откуп пустио да иду кући. 

Године 1811. добио је капетанску диплому, и у том чину застала га је несрећа године 1813. 

Кад су Турци овладали Србијом Демир се одметнуо у хајдуке, а кад је почео нови устанак 1815. године кнез Милош је међу првима позвао Демира на народни посао. 

Године 1836. Демир је од кнеза Милоша добио пензију од које је живео у свом селу Драженовићу. 

Умро је 1852. године. 

Остало је још и већих и мањих јунака који су војевали за слободу Србије и српског народа, или на неки други начин помагали ове циљеве: Илија Бирчанин, Зека Буљубаша, Сима Катић – Прекодринац, Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије... Срби из Босне и Херцеговине треба да буду поносни на ове своје претке, као и на најновије борце у последњем Отаџбинском рату који су ишли њиховим стопама. Очигледно, неке снове, неке људске потребе ништа не може да сузбије, па ни смрт.

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs