Идеологија Србског Национализма

ПОРУКА РАДЕНИЦИМА

ДРАГА БРАЋО, СРПСКИ РАДЕНИЦИ, 

Данас хоћу са вама и о вама да говорим. Ја сам ваш дужник. Зато ово сада испуњавам своју дужност према вама.
У нашој великој народној несрећи када је устао, прошле јесени, брат на брата и Србија била на прагу грађанског, братоубилачког рата; када су одрођени синови српског народа нанели му страховите зулуме, покоре, и крвопролића: када су бездушне банде изрода наших витлале овом напаћеном земљом; када се на чело тих разбојника, одметника, паликућа и убица поред белосветских ала ставио један део добро товљене народне интелигенције разуздане и избезумљене, сејући у свом махнитом бесу уништавање и смрт, - у редовима тих несрећника нисте могли наћи наше домаће раднике нити наше раденичке организације.
Ви сами знате, боље од мене шта је све радила црвена Москва да вас, српске раденике, ухвати у своје канџе и да вас направи својим робовима, и управи противу свога рођеног народа, да му ви будете џелати и убице. Шта је све чинила да вас уврсти у којекакве интернационалне и мрачне организације, противне вашем великом осећају народном, противне србизму.
Ви сте, браћо српски раденици, одбили то достојанствено, мушки, како то приличи Србима. Били сте и остали само Срби. Остали сте, као што вам је мајчино млеко казало, верни синови мајке Србије.
У зликовачким бандама комунистичким, које су у црно завиле велики део Србије прошлога лета и јесени, ретко смо могли наћи ког радника, на фронту који руши, пали и убија, али сте их нашли на другој страни, на фронту рада.

Браћо раденици, 

Колико сам вас пута гледао, прошлог лета, у ране часове, тек што је сунце изгрејало, како журним корацима промичете, и слабо храњени и слабо одевени, грабите на свој посао. Посао стваралачки, док су оне банде црвених наших крволока разарале, све што је јадни Србин вековима текао крваво, муком и знојем и тешким жртвама.
И зато питам данас сав честити српски свет:
Ко поруши по Србији јавна народна добра? Ко разори железничке пруге? Ко прекопа путеве? Ко диже у ваздух мостове? Ко онеспособи наше богате руднике те данас оволико сви патимо? Одговор је кратак и језив:
Наши одроди, наши комунисти, „партизани" и вајни „ослободиоци".
А ко поправи све то? Ко поврати народу и душу и живот? Ко га спасе од глади и зиме?
Опет је одговор кратак, али утешан:
Наши, српски раденици, свесни патриоти.
Ко је био међу комунистима нашим!
На највећу жалост морам отворено да кажем један део наше добро товљене и државном бригом однеговане интелигенције: питомци државних менза, ђаци скупо плаћених универзитета, разни државни благодеанци, од државе плаћени чиновници: учитељи, професори, лекари и томе подобно.
Од нашег женског света ко беше међу комунистима?
Неке хистеричне сурунтије, кћери богаташких родитеља, отрована и покварена школована женска омладина: учитељице, студенткиње и туцета развратних жентурина, болесних нерава, жељних авантура.
Ко беше на селу у комунистима? Разни сеоски ђилкоши, газдински и зеленашки синови.
А ко је у радном фронту који поправи све оно што ови злотвори и злодуси српског народа порушише и уништише? Раденици, раденичка сиротиња. Они који су били у Србији увек пасторчад. 
Они на које су сви бивши режими указивали прстом, као на револуционаре, интернационалце, само не на Србе. Они, од којих су сви партијски режими тражили и услуге и подршке: и демонстрације и незадовољства, па њима уцењивали народ и државу.
Браћо раденици, 

Целог прошлог несрећног лета и јесени нисам вас нашао у комунистичким бандама, међу крволочним „партизанима", ни у шумама ни са црвеним петокраким звездама, ни вас ни ваше сестре раденице, али сам вас нашао на послу за обнову Србије.
Јер, ко подиже порушени Београд? - Ви! Српски раденици.
Ко поврати редован живот Србији? - Опет ви! Српски раденици.
Ви, увек ви, где год се ствара ви сте свуда први, на послу и изградњи, зато морате и у државном животу бити међу првима.
Чујте ме, браћо раденици, долази ново доба. Старо се неће никад повратити. У том новом добу, неће се рађати више милионарски синови и кћери: у том новом добу, неће моћи да се тове више они који су за себе збирали све, а од себе нису давали ништа. Они, који су у држави били прави разорени елеменат. Рад ће добити своје право. Раденици, знајте да ћете ви, који сте овако задужили Србију и српски народ у најтежим часовима њеног живота, добити достојно место. За вас мора и друштво и држава да се побрину, да има те и руха и круха, и куће и кућишта. Нећете ви више бити пасторчад, већ збринута деца свог народа, јер сте били и остали највернија његова чеда, јер сте се знали показати кад је требало, његовим најчестијим, највреднијим и најсрпскијим синовима. Кад су они, које је српска држава школовала, наговарала и плаћала да је служе верно и честито, изнервирали и устали противу ње, рушећи сва њена добра и убијали браћу своју, онда ви који ништа од ње нисте тражили, а све сте јој дали, морате добити достојно место у Србији. Ви сте је волели верном синовском љубављу и грцали од туге и суза, спасавајући јој живот да не умре на радост њеним дин-душманима.
Вама, ја претседник Владе народног спаса велим у име отаџбине, Хвала. Овим вам чиним признање јавно пред целим нашим народом и целим културним светом и тиме откупљујем свој дуг пред вама, верним синовима Србије.

МИЛАН НЕДИЋ

8. фебруара 1942