Идеологија Србског Национализма

18 СÐ, 2012

ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 14:12

Стефан Чакић

ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ  ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ 

 

Као да је осетио да му се приближују задњи дани живота и долази крај његових патњи, а у жељи да до краја остане неодступно на мртвој стражи у одбрани виталних интереса свога народа, патријарх Арсеније III обратио се још једном аустријском двору и новом младом аустријском цару Јосифу I, и на хартији је излио сву своју бригу, све жеље, све потребе и све наде своје и свога напаћеног народа, апелујући на цара, да се све додељене привилегије од цара Леополда, потврде његовом високом потврдом, те да досељени српски народ, у држави угарског краљевства, где је приморан у недогледно и неизвесно време остати, већ једном почне уживати плодове тих датих му царских повластица, заслужених тешких жртава, у крви проливеној за царски дом, одбрану граница цесаревине и у борби са ћесаревим непријатељима, унутар саме царевине. Хтео је патријарх да потпуно умири своју савест и да удовољи вапају ерца свога народа, те да новог младог аустријског цара упозна са садржајем свих тих Привилегија додељених Србима и да га замоли, да предузме одговарајуће мере да се те Привилегије у будуће имају респективати и извршавати, јер су великим жртвама верности и оданости аустријској круни, поштено и часно заслужене.

То је једна веома дугачка, савесно и педантно састављена представка, коју је патријарх Арсеније поднео цару Јосифу I, 16. јуна 1706. године. Она садржи најпре осамнаест тачака, у којима патријарх Арсеније излаже цару историјат сеобе и доласка у Угарску, добијање Привилегија од цара Леополда I, као и садржај тих Привилегија, а затим још 24 односно 25 тачака, у којима патријарх излаже питање повреда тих Привилегија и конкретно наводи исте, молећи цара, да има у виду српске заслуге за царски двор и државу, проливену крв и верност те да све до сада издате 'Привилегије потврди и нареди, да се имају без поговора извршити. Пуни текст ове патријархове представке на латинском језику, саопштио је први Јован Радонић, поред осталих важних докумената, али се највише задржао на овој патријарховој представци цару Јосифу I од 16. јуна 1706. године, те је изнео кратак садржај на српском језику свих тачака из поменуте Арсенијеве представке, издвајајући оне најважније, што је учинио и у својој напред више пута споменутој студији Римска Курија и јужнословенске земље (стр. 460—461). Но, најтемељније и најопширније ову представку Арсенијеву цару Јосифу I изложио је Радослав Грујић, који је иза сваке тачке патријархове представке, изнео и мишљење кардинала Колонића, коме је цар дао исту на преглед и мишљење, а објавио је и пуни текст на латинском језику целе ове информације Колонићеве.

Служећи се са ове две лубликације, осврнућемо се на садржај ове значајне патријархове претставке, као и на Колонићеве коментаре. У уводу, патријарх Арсеније најпре потсећа на Леополдов Манифест од 6. априла 1690, коме су се он и Срби одазвали, те из ревности и оданости аустријском царском двору и дому, преселили се, бегајући од турске освете, са 40000 породица, у крајеве Угарске краљевине, оставивши своју прастару постојбину и добивши од цара Леополда 1 Привилегије, чија се потврда сада тражи од новога цара. — Кардинал Колонић, на ова патријархова излагања одговара, да је цар Леополд још две године пре тога свога Манифеста од 6. априла 1690, позвао народе из Арсенијеве старе постојбине, те да су се они одазвали и неколико хиљада породица се доселило, а Арсеније је само следио њиховом примеру. Што се тиче захтева патријархова, у уводу, да им се потврде Привилегије, које им гарантују слободу њиховог православног вероисповедања. Колонић упозорава цара, да Привилегије Срби погрешно тумаче, јер се никако не може дозволити, да они остану у „шизматичкој" вери, „стога ваља настојати, али без велике галаме и вређања, да се тај илирски или рашки народ полако сједини са римском црквом, од које се, уосталом, и онако много не разликује". Колонић предлаже да Срби поднесу своје добијене Привилегије у оригиналу, да се комисијски прегледају, а тачке које се односе на верске ствари и које нису јасно формулисане, те их цар слободно може и да не потврди, или да их ограничи.

У појединачним тачкама патријарх за Србе и себе тражи:

1.   Гаранцију слободног православног вероисповедања и употребу старог календара.

2.   Заштиту од узнемиравања од стране и црквене и световне власти.

3.   Слободу избора Архиепископа, кога ће бирати црквени и световни сталеж.

4. Право патријарха да слободно може располагати свима православним црквама грчкога обреда.

5. Право патријарха да слободно може посвећивати епископе, свештенике, постављати калуђере по манастирима и подизати према потреби цркве и манастире.

6.   Да патријарх стоји на челу свих цркава и манастира.

7. Гаранција патријарховог права и ауторитета, управљања и руковођења црквама и својим народом у Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, Јенопољу, Херцеговини, Угарској и Хрватској, Мизији и Илирији и свугде где Срби живе.

8. Слобода делатности свих црквених сталежа, архиепископа и калуђера и да их нико не сме у дужности ометати.

9.   Ослобођење давања десетка,  квартира војсци и других давања.

10.   Заштита свештеничког сталежа од световних власти и да их нико не може, осим цара, затворити.

11.   Право Архиепископа да по канонском праву кажњава и суди свештенике који се огреше и начине преступе.

12.  Да им се оставе у поседу све цркве, манастири и њихова добра, као и добра Архиепископа и епископа, која су им пређашњи владари додавали, или потврдили.

13. Да им се поврате цркве, што су од Турака освојене, јер су Турци пре те цркве од њих отели.

14. Да се гарантује Архиепископу и епископима потпуна слобода канонских посета својим верницима и да их ни световне ни црквене  власти у овоме не смеју ометати.

15.  Да се учине сви напори да се непријатељи истерају из њихове старе постојбине, како би се могли натраг на своја огњишта вратити.

16. Да Срби остану и даље под својим месним управама и да слободно уживају своје привилегије.

17.  Да сва заоставштина лица која умру без наследника прелазе у руке црквама, манастирима и Архиепископу, а овај када умре или епископ, његово имање прелази у руке архиепископа.

18.   Да сви Срби и у духовним и у световним стварима зависе од

свога архиепископа.

Готово на свих ових 18 тачака, у својој информацији цару, кардинал Леополд је дао своје оштре примедбе, а за многе захтевао, да се потпуно укину. Тако по трећој тачци захтева патријархових, Колонић предлаже цару да се укине право избора архиепископа од стране црквенонародног Сабора, већ да то право узме себи цар и да он именује новог архиепископа, као што је био случај у Турској, док су Срби тамо били. По тачци 5, Колонић се заузима, да се заштите цркве и свештеници који су примили унију и да се патријарху оспори било какво право над њима и да се не дају увек дозволе за подизање нових цркава, већ само у изузетним случајевима. По тач. 18, Колонић се нарочито устремио на иветовну власт патријархову, јер ни католички бискупи немају световну власт над својим верницима, те стога имају Срби, као и католици да у световним стварима зависе од својих световних поглавара и надлежних магистрата. Интересантно је, да је у многим тачкама патријархових захтева, кардинал Колонић овога пута био доста попустљив, али томе се није чудити, када се узме у обзир нов курс политике аустријског двора према Србима у том времену Ракоцијеве побуне, у којој су Срби остали верни двору и цару. Но, поред свега, често се он није могао довољно да савлада, те је долазила до изражаја његова нетрпељивоет и затрована мржња према Србима и њеном патријарху.

Наводећи на крају овога дела своје претпоетавке, жртве које је поднео Српски народ у борби против Турака на страни ћесареваца и указујући како те српске заслуге нису довољно цењене, већ напротив, дате Привилегије и права стално ограничавана и гажена, патријарх Арсеније моли цара, да све ове наведене тачке његове претставке, без икаквих клаузула усвоји и потврди, а надлежним органима световне и црквене власти на терену нареди, да имају убудуће респектовати од цара издате Привилегије, не само у Угарској, већ и у Хрватској и Приморју, Лици и Крбави, Малој Влашкој и Славонији; да се укину сви декрети који ограничавају његову власт као архиепископа и световног вође свога народа, да му се врати наслов патријарха и да исти остане и његовим наследницима и да се дозволи њему и епископима слободно купљење десетка по свима крајевима где Српски народ живи. На ово је оштро реаговао Колонић и ту се није могао више уздржати. Он узвикује: „Ове овако изричито противне католичкој вери привилегије, могу само шизматицима од користи бити, те би се српски или илирски народ тиме само теже сјединио са својом матером светом римском црквом. Изнето треба имати на уму, да такове привилегије никада није тражио сав народ Илирика римског, а сви они заједнички борили су се против непријатеља хришћанског имена и мађарских устаника. Шта више, ни сами Срби, чије заслуге патријарх истиче, не траже, од његовог Величанства, новог цара, и његова двора, ништа такова, што би било против цркве католичке; они траже само то, да приликом склапања мира са Мађарима, узму се и они у обзир, те да се подвласте искључиво царском дому аустријском, како их не би после Мађари, као непријатељи њихови, како у црквеним, тако и у световним стварима, узнемиравали и прогањали. Нека тај патријарх писменим доказима покаже своје старе привилегије, по којима је тобоже добио право јурисдикције над поменутим покрајинама; но то он никако доказати неће моћи, те му се ни на који начин тај захтев не може уважити."

У другом делу своје претставке цару Јосифу I патријарх Арсеније тражи:

1.   Да се Срби више не називају шизматици, које је погрдно име.

2.   Да патријарх може себи још за живота поставити наследника, кога народ и свештенство изабере, те је овај дужан да изврши све што патријарх тестаментом буде одредио.

3. Свештеници који би прешли на унију, да се не могу користити никаквим привилегијама.

4.  Да се онемогуће они који пређу на унију да међу српским народом чине разне немире, што је досада рађено, а што иде на штету општег добра и царске службе.

5.  Да патријарх поставља епископе, свештенике, и остале црквене и световне званичнике, на основу добијених Привилегија и да се мора тражити потврда од цара.

6. Да се гарантује потпуна слобода збора и договора народа као Архиепископа или епископа и да се нико не сме спречити ако би хтео да иде у Беч.

7. Да се гарантује слободно подизање штампарија и школа, као и похађање римских универзитета.

8. Да Срби уживају исте повластице као и њихови суседи Немци и Мађари и да их нико не сме ометати у вршењу њихових религиозних обреда и да слободно из своје средине бирају саветнике у општинско веће.

9.  Да слободно могу у градовима и селима подизати цркве и да их нико од световних и католичких црквених власти не може у овоме ометати.

10.  Да епископи и свештеници зависе једино од свог Архиепископа, а никако од римљана, а ако Архиепископ некога позове па овај не дође и не оправда свој недолазак, да се има казнити по канонском праву. Исто тако да се обезбеди слободно празновање православних празника.

11.  Да свештеник слободно може од људи грчкога обреда /Срба, Русина и Влаха/ свугде прикупљати десетак и остале приходе.

12. Да се епископ или свештеник, постављен од патријарха, има као такав признати и поштовати.

13.  Да српски официри и војници у свему се изједначе са немачким и нека уживају исте повластице.

14.  Да Срби племићи, именовани од цара, уживају сва уобичајена права и користи десетине од својих добара.

15. Да се у местима где живи српски народ, не дозволи Турцима и Јеврејима да држе дућане и продавнице, изузев великих вашара.

16.  Да се не дозволи никоме страном да доноси на продају своје вино у српске крајеве, док Срби властито вино не продају.

17.  Да се Срби приликом склапања мировног уговора са Мађарима заштите против ових својих крвника.

Од 18. до 21. тачке су разноврсни захтеви, као: слобода и олакшице у дажбинама, које да се не повећавају; да се Срби ослободе робота личних или са колима, у противном да им се та услуга плати; да Срби не дају јавни подвоз, у противном да им се плати; код сечења шуме да им се плаћа од једног хвата 45 потура; да српски војници не вуку лађе, већ да им се у име тога плати пристојба; ако царски војници причине штету да се иста надокнади, а царским изасланицима да Срби нису ништа дужни дати без признанице итд.

22.  Да се већ једном изврши преселење Срба у крајеве који су царским декретима одређени.

23.  Да Срби имају два своја стално плаћена представника у Угарској дворској канцеларији, који ће тамо заступати интересе свога народа, који је једини надлежан да их бира и разрешава дужности и да се без њиховог знања и сагласности не могу доносити никакве одлуке које се тичу Срба, као и да се преписи Привилегија третирају као и оригинали.

24.  Да се Арсенију у случају неке опасности дозволи да може слободно променути место резиденције, уз пристанак свога клира и народа и да се то место онда има сматрати као такво заувек и потврдити.

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs