Идеологија Србског Национализма

Вук Мандушић

Генерална — Аутор svarog @ 14:40

А у руке Мандушића Вука, свака пушка биће убојита" написао је владика Његош. Шта историја зна о Вуку Мандушићу?

ХРАБРА СМРТ КОД ЗЕЧЕВА

Написао: 
Бошко Десница

(Из књиге 
"Стојан 
Јанковић и 
ускочка 
Далмација)

"Влашки капетан Мандушић, искусан у свим потребама, доиста је врло хрбар, али уједно и смотрен, што је необично својство код људи његова кова", писао је задарски гувернадур Ленард Фосколо, о Мандушићу Вуку, арамбаши из Шибеника, који је за Млетке ратовао само пет месеци, а опет ушао у песму, народну, гусларску,одакле га је преузео и "поцрногорчио" владика Његош.

Владика Раде учинио је нама, далматинским Морлацима, једну неправду: отео нам је Вука Мандушића и поцрногорчио га. Он је, несумњиво, наишао на то име у народној пјесми и, очаран његовом пуноћом и звонком љепотом, узео га отуда и њим крстио оно микеланђелски силно оличење мушкости у свом Вијенцу. Владичино крштење избрисало је завичајну припадност далматинског Влаха и вдзао га за тло, средину и догађаје који су врло часни, али нијесу његови.

По Златовићу и Колендићу, Вук Мандушић доселио је у Шибеник са народом кога је дефинитор о. Никола Ружић дигао проти Турцима и превео у млетачко подручје. Златовић не наводи извора за ту вијест, а Колендић се позивље на двије свједоyбе у архиву манастира Висовца, које ми, на жалост, нијесмо имали прилике да испитамо.

Ружић је, у нади да ће му та заслуга прибавити у пражњену нинску бискупију, побунио за рачун Млечића Петрово поље и Промину. Услови и потанкости тог устанка утврђени су уговором закљученим у Шибенику 17. децембра 1647. г. међу фратрима и главарима с једне стране, и шибенским контом З. Ф. Зорзијем (Гиовани Францесцо Зорзи) с друге стране. Споразум са петропољским Морлацима омогућио је Фосколу освојење Дрниша (око 20. фебруара 1648).

Послије тог освојења висовачки фратри доведоше одметнути народ у шибенске вароши, а они се настанише у манастиру Св. Ловре.

Међу именима кнезова и главара који су потписали шибенски уговор не налази се Мандушићево име, али немајући разлога да сумњамо у Златовићеву и Колендићеву вијест, узимљемо као тачно да је и он дошао у Шибеник приликом те сеобе. Мандушић је дакле прешао к Млечићима концем фебруара 1648, а како је погинуо 31. јула те исте године, то је његово ускочко дјеловање у дуждевој служби трајало свега 5 мјесеци. И већ та кратка дјелатност била је довољна да име Вука Мандушића отме забораву и да му отвори двери народне епопеје!

Архивски подаци о Мандушићу нису бројни, али су зато врло занимљиви и приказују његову личност са извјесним рељефом.

Први је податак о Мандушићу садржан у једној депеши генералног проведитора Леонарда Фоскола од 3. јула 1648. г. Депеши је приложен и записник Мандушићева саслушања о његовој провали на Кључ ("цхе нел ностро идиома вол дир цхиаве").а Мандушићев је извјештај важан само по том што нам казује како су дубоко (девет конака) продирали у турски крај наши пљачкашки одреди, и што нас обавјешћује о једној сјечи робља, којој су наши морали да прибјегну да би могли бранити се од турске потјере. Уосталом, то је приказ типичног ускочког пљачкашког похода, који пролази неопажен планинама, напада турска насеља ненадно у освит дана, пали yамије са хоyом таман окуише, хара, пљачка, убија, подмеће ватру и враћа се натоварен плијеном и одсјеченим главама, бранећи се од потјера и пролазећи кроз бусије. У пропратној депеши, коју смо прије цитирали, Фосколо каже да је "влашки капетан Мандушић, искушан у свим потребама, доиста врло храбар, али уједно и смотрен, што је необично својство код људи његова кова".

Харамбаша Шорић, 
"пијандура и среброљубац", али "храбар војник"

У јуну те исте године Сенат је био обдарио попа Шорића, поглавицу горичких ускока, златном колајном. Фосколо, који тог одликовања није био предложио јер Шорић, пијанац и среброљубив, није код њега стајао на нарочитој цијени, покушао је да бар одгоди предају колајне. У депеши од 11. јула 1648. г. он је то оправдавао истичући "да би тај знак ванредне љубави према том лицу, могао да онерасположи кога другог који служи једнако као он (Шорић) ако не и боље од њега, јер иако је Шорић храбар војник и има нешто присташа, не може да рачуна на послух, јер са војницима није дарежљив".

Тај други који би, по Фосколовом мишљењу, био заслужнији одличја него Шорић, био је Вук Мандушић. У депеши коју је Фосколо одмах по овој, још истог дана, упутио Сенату, он то отворено каже:

"Кад би за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, а он је занаго заслужује, то би њему приштедило горчину искључења, а нацији би послужило на велику утјеху, јер је он на Крајини цијењен више него иједан други."

Те награде Мандушић није доживио.

Нови босански паша Дрвиш Скопљак, сишавши у Ливно, био је концем јула упутио у Котаре свог ћехају Хусеин-бега са једним одредом од 4.000 људи да се свети одметнутим Морлацима. Хусеин је харајући Котаре био допро до Биограда и Турња, па се са големим плијеном враћао у Книн. Фосколо, немоћан да спријечи Хусеинов поход, изасла Смиљанића са котарским, а Вука Нандушића са шибенским ускоцима, да му покушају пресјећи узмак и отети плијен. Сукоб који је отуда настао и у којем је Вук Мандушић погинуо, описан је до ситница тачно у саслушањима Илије Смиљанића и још двојица харамбаша, која су приложена Фосколовим депешама о том догађају. Ми их доносимо у дословном преводу:

Битка са Хусеин-бегом, код Зечева: Због тридесет коња и два седланика "На први август 1648." Харамбаша Илија Смиљанић извјешћује:

Јучер у освит дана, пошто смо открили у околици Зечева непријатеља, који је у великом броју долазио са плијеном упљачканим око Биограда, ми Власи, којих је било око 700, подијелисмо се у двије чете, једну сам водио ја, а харамбаша Мандушић другу. Турци учинише јуриш на каштел, у којем се налазио харамбаша Вукадин (Митровић) са 30 пјешака, и освојивши обор погнаше 30 товарних коња и два моја седланика. Затим гвозденим клиновима покушаше да се попну и освоје каштел. Наши, бранећи се изнутра, убише их више од тридесет. Турака је било великомноштво и неки су од њих толико радили да су, попевши се на кулу, која нема свода, тукли камењем оне који су у њој били, тако да су убили двојицу. Видећи ми опасност оних у каштелу дигосмо се сви да их бранимо и јурнувши на непријатеља, ја са својом четом а Мандушић с друге стране, побисмо их више од тридесет, којк су са онима горе споменутим нађени на разбојишту, осим других које Турци однесоше, и уграбисмо им 400 коња, са којих су били сјашили. Кад Турци примјетише да је нас мало, толико се осоколише да нам окренуше лице и присилише нас на узмак. У томе погибе десеторица наших и изгубисмо оне заплијењене коње, све осим четири, и остаде заробљен јадни харамбаша Мандушић, послије нег се храбро поднио и убио четири Турчина. Држали су га жива неколико сати а најзад му одсјекоше главу. Ја сам касније помогао да му се труп сахрани. Многи су непријатељи допали рана а ми, уставивши се на једном врлетном положају гдје коњица није могла да се развија, задржасмо се све док Турци, око пола дана, не прођоше према Книну. У споменутом је сукобу харамбаша Мартин Јагњић отео један барјак, убивши барјактара који га је носио. Барјак смо приказали пресвијетлом господину генералу. Један мој слуга, по имену Обрад Циговић, понио се храбро у зечевској кули, отсјекав више од 4 копља онима који су покушавали да се попну, и убивши кроз пушкарнице десет Турака."

Мандушић, који је напред 
измакао, буде опкољен:
 
уби четири Турчина, док му
 
отсјекоше руку, заробише га,
 
и погубише

"Дана другог августа.

Приступи харамбаша Мартин Милковић и преслушан изјави:

У четвртак дође харамбаша Мандушић са, отприлике, двије стотине својих шибенских Влаха, да се придружи нама којих је, под Смиљанићем, било мало више од толико. Турци који су опљачкали биоградско приморје, налазећи се код Отреса, дигоше се отуда у петак ујутро и поавише се у правцу Зечева, готово ненадано, јер нас уходе нијесу добро послужиле. У зечевској кули остависмо око петнаесторицу наших да бране коње и комору, која се налазила у обору, и коју Турди јуришавши на обор заплијенише, покушавајући освојити и кулу, при чему наши, оји су се упорно бранили, убише најмање двадесет и петорицу.

Ми смо се са покојним Мандушићем налазили сви скупа у засједи, чекајући да непријатељ прође, јер је био врло бројан, али видећи да су се Турци по копљима, чавлима и клинцима удареним у зид од каштела били попели и одозго већ тукли камењем оне јаднике који су били затворени, почесмо се договарати да им помогнемо. Мандушић се томе опирао јер је ту одлуку сматрао опасном, али устрајући Смиљанић у наговарању ударисмо заједники на непријатеља.

Како би боље притисли кулу, многи су Турци били сјашили и оставили коње по страни. Ми их нагрдисмо, и побисмо многе и постигосмо сврху да ослободимо наше, али се догоди неред, да су се неки, уграбивши оне коње, повлачили да их спасу, а неки су носили и копља која су Турци били оставил код коња, тако да су их многи наши држали заТурке те отуда настаде метеж и неки окренуше бјешати. Кад је непријатељ, који нам је прије био окренуо леђа увидио да нас је мало, окрену лице и опколи нас и присили на узмак и на напуштање упљачканих коња.

Јадни Мандушић који је био напријед измакао праћен од мало својих, би опкољен на једној равници од мноштва коњаника и, док се држао, убио је за кратко вријеме четири Турчина. Једним ударцем, одсјечена му је рука, а потом га жива ухватише и одсјекоше му главу. Изгубили смо четворицу наших и осам Шибенчанаца, како смо мислили, али смо касније чули да их је погинуло двадесет, рачунајући ту с Мандушићем и још тројицу или четворицу харамбаша."

"А ја сам уверен даћемо данас бити ухваћени, и да ћете ме напустити": Кричао да се оставе пљачкања...

Најзанимљивији и најближи истини је приказ једног шибенског харамбаше, који није имао разлога да ништа крије ни прећуткује, као што га је у овој прилици имао Смиљанић, на којег у извјесној мјери он баца кривицу за Мандушићеву погибију.

"На први августа у Шибенику.

Приступи пред пресвјетлог и преузвишеног госњподина проведитора харамбаша Матија Михаљевић их Дрниша, који нам се подложио па сада станује у морском Варошу, те извјешћује ут инфра:

Пошавши одавле прошле срокеде. а то је било 29. минулог мјесеца, са харамбашом Вученом Мандушићем и другим харамбашама са њиховим људима и двије оружане лађе Папалија и Ферланића, стигосмо у Скрадин а отуда се упутисмо према Лашаковици. Било нас је три стотине педесет људи. Харамбаша Смиљанић, харамбаша Миљковиоћ и други од задарског Котора Власи који су се подједнако подложили (дужду), налазећи се код Зечева и обавјештени о нашем дласку, јавише нам да им се морамо придружити сви и у ту нам сврху послаше калазуе, јер ми нијесмо вјешти оно крају.

Стигосмо у зечево у сумрак и почесмо да преговарамо. Которани су увјеравали да су Турци, који су се били утаборили код Отреса са плијеном упљачканим у Котарима, малобројни, док је Мандушић тврдио да их је он видио и да их је много, па да стога треба стати на опрезу, истакнути према непријатељу добре страже које ће пазити на његово кретање и радити споразумно. Упитани од Мандушића има ли њих доиста четири стотине, како бјеху јавијли, одговорише да их је толико, мада их у ствари није било више од двије стотине седамдесет, тако да нас је свега могло бити около седам стотина.

Би одлучено да се пошаљу страже од Котарана као вјештијих крају. Добивши пристанак (?) харамбаша Смишљанић изашље стражу која, пошто уходи непријатеља, врати се у четвртак увечер и јави нам да је исти утаборен код Отреса.

Посласмо опет исту стражу са изричитим налогом да нам један њезин дио дојави прво кретање Турака, а да остатак пази на правац њихова кретања, па ако примјете да су се упутили према Лашђаковици, да изметну три машкуле, на које би они који су се налазили код моста на Рошком Слапу потекли на ту страну, док су, не чујући хабер, морали да остану код моста, где се било одлучило ухватити бусију. Кад је било у петак ујутро, страже се не појавише са вијестима, само што један Мандушићев војник, који је са својима био у Зачеву повика:

" Ето на нас Турака."

Мандушић изашље одах к зечевској тврђави десет људи међу којима сам био и ја, и видјесмо непријатеља који се је, једну саму миљу удаљен од тврђаве, примицао к истој са својом главном снагом. Одмах јависмо то Мандушићу и свим нашим људима, а он заповједи да се сви од закрчја, који су били у тврђави, повуку и дођу да са његовима ухвате бусију, како их Турци не би опазили. Кад су се сви повукли, у тврђави остаде шездесет Смиљанићевих Влаха са коњима и стварима а да се о том није обавијестио Мандушић. Непријатељ опколи тврђаву, из које су се Власи бранили, док су се остали повукли на једно брдо обрасло гором. Кад је видио ту битку, Мандушић упита Смиљанића ко је то остао у тврђави, а овај му одговори да је ту шездесет људи са њиховим коњима и комором. То је врло увриједило Мандушића и он је почео да кори Смиљаниућа, што је пустио да се они људи, којих је у ствари било само тридесет, вежу и тако повуку на нас непријатеља. Он је сумњао да се ту радило о издаји. Међутим, како се бој настављао, видјесмо где паде више од десет Турака, али пошто им је број све више растао, они освојише обор и поведоше коње који су у њему били. Ка Смишљанић опази да Турци одводе његова коања, узе се јадати и молити Мандушића да насрну на Турке и ослободе коње. Одговори Мандушић да није вријеме да се упуштамо у бојк, да треба попустити околностима, да није дужност губити људе ради спасавања коња, и да ће се, Господњом вољом, пружити других прилика да се намири та мала штета.

Међутим су се Турци пењали да освоје тврђаву, а они изнутра, пошто су били оставили џебану у обору, нијесу имали више чим да се бране. Кад су котарски харамбаше то видјели, узеше сви једногласно молити Мандушића да навале на Турке, и већ једном помогну оним људима, јер ће се иначе сви изгубити, а он ће се показати невјеран. На те ријечи Мандушић одговори: ,Радите што вас воља, али сам увјерен да ћемо данас бити ухваћени и да ћете ме напустити; ако буде потреба ја ћу вам доћи у помоћ са својим људима. 'Како нису пристали да иду сами, Мандуши се ријеши да им учинипо вољи, те сви заједнички јурнусмо на Турке, побисмо их око двадесет, одбисмо их од тврђаве, нагнавши их да напусте двије стотина педесет оседланих коња. закрчани узеше грабитикоње не прогонећи непријатеља, прмда је Мандушић кричао да се оставе пљачкања, а Турци нас кроз то у великом броју опколише, присиливши нас да пустимо све коње осим три или четири на којима се Закрчани дадоше у бијег, а за њима и сви остали њихови људи, као и они ослобођени из тврђаве, остављајући прикачена адног Мантушића и његове људе. Бијући се жестоко са Турцима, побисмо их педесет, од којих смо двадесет тројици покидали главе и оставили их на пљу, остале су лешеве Турци дигли на коње и однијели собом. Наших је пало око 20, а међу њима јадни Мандушић, харамбаша Иван Краљевић и два брата Галиотовића, од којих један заробљен. Остало се спасило по шумама, водећи собом два непријатељска коња рањена. Турци, којих је могло бити дванаест хиљада, одоше пут Книна, а ми се вратисмо у Скрадин."

Извештај Преведрој Републици 
о Мандушићевој смрти:
"Био је храбар и скроман,
 
а што је ретко код овог народа
 
- није био грабљив"

Фосколе депеше од 1. и од 5. августа, којима су ова саслушања приложена, уколико се односе на догађај, резимирају извјештаје трију харамбаша, прелазећи преко Михаљевићевих оптужаба на Смиљанића и Котаране. Из депеше од 5. августа 1648. доносимо Фосколов суд о Мандушићу који је уједно и један достојан помен погинулом јунаку: "Из Шибеника стиже потврда вијести о погибији јадног Мандушића, којему нек Господ Бог подари рајско насеље, погибији коју је он прије смрти осветио смрћу петорице Турака. био је заиста храбар војник, скроман и некористољубив војвода, својство на које се врло ријетко наилази код овог народа, који се у већини може да назове грабљивим. Кад би му успјело да што упљачка, све би подијелио међу војнике, који су га стога љубили, штовали и слушали исто онолико колико су га се Турци бојали. ја сам живо осјетио његов гхубитак, ради штете која ће отуда настати за опћу ствар." Даље каже да је Мандушић оставио за собом само једног сестрића, којег је био посвојио, и да су шибенски Власи дошли у Задар да га моле да им га постави за поглавицу намјесто погинулог Вука. Тај сестрић (нипоте ди сорелла), који је у главартсву над шибенским Морлацима наслиједио Вука Мандушића, био је, како дознајемо из једне Фосколове терминације, којом му удјељује инвестицију над ујаковом четом плаћених војника, Шибенчанин Тадија Враничић.

Фосколов суд о Мандушићу објашњује чудну појаву да је народна пјесма пригрлила ово име за којим стоји једна врло кратка дјелатност, док напротив прелази преко рада и имена лица која су у устом времену, истој срдини, на истом пољу рада дјеловала дуље и интензивније од Мандушића, а подједнако херојски завршила. Из тог би суда могао да се изведе закључак да јунаштво није давало приступа у народну епопеју, него кад је било спојено са својствима која су изазивала симпатије и стицала народну љубав.

Српско Наслеђе,Број 6,јун 1998


Јаша Томић - Уједињење Срба

Генерална — Аутор svarog @ 19:19

Јаша Томић - Уједињење Срба


Уједињење Срба


Кад је гроф Андраши у џепу своје доламе донео са Берлинске конференције писмено, које опуномоћавше Аустроуграску на окупацију Босне и Херцеговине, тада се у души многог Србина угасила нада, да ће се онострано српство икада ујединити.

Нико није помишљао, нико можда ни сањао, да гроф Андраши у оном тренутку беше обузет једном једином мишљу, мишљу да уједини целокупно српство. Какав апсурд! Та није ли у оно исто време трунуло тело, а трунуо и дух др. Светозара Милетића међу зидови мађарске тавнице, а није ли то све било с тога, што му подбациваху да је наздравио уједињењу Срба? Па зар и гроф Андраши "велеиздајник"!?

Тавна је то хисторија; она још ни данас није сасвим расветљена, и само покаткад, као оно муња кроз ноћ, продре по који дипломатски зрак кроз ту политичку таму - и расветли је.

Но да се вратимо за часак натраг, у недалеку прошлост. Кад је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, подигла се беше у земљи општа граја: "Само нам је још то требало!" гроктаху све новине редом, а један познати дипломата, супарник грофа Андрашија, напући уста, и узвикну не баш сасвим дипломатским речима: "Da haben wir uns wieder eine Laus in den Pelz gesetzt!"

То је уосталом било опште мишљење. "Зашто да стварамо нову Италију?" питаху се Немци; "зашто да упропашћујемо своје милијуне у ту земљу, па да је после изгубимо?" Мађари су имали један разлог више да се противе окупацији; они се поплашише, ако дође у овој држави још више славенског, српског живља, да ће се морати са Славенима и Србима више рачунати но досад. А то није у интересу данашње мађарске политике.

Но све то беху речи, речи и опет речи. Залуд су новине викале; залуд се по саборима интерпелисало; залуд се делегације трзаше као да их поливаху врелом водом, кад им тражише новаца за Босну и Херцеговину, новац се морао дати, и милијуни, које је прогутала окупација, множили су се сваким даном.

И гле чуда, што год се више милијуна издавало, тим постајаше ларма све то мања и мања. Новине па и полтичари окренуше сасвим други крај. Гроф Андраши сеђаше можда задовољно на свом теребешком двору и смешио се. Њега су разумели.

"Добро је", писале су доцније новине, "добро је имати Босну и Херцеговину, само је треба и очувати. Но из Босне се не да Босна бранити, а Херцеговина је без Црне Горе изгубљена позиција." И тада се чујаху све то чешће гласови, да Аустроугарска мора продрети до Митровице, а са Србијом се мора "ма шта" учинити. Бусија се мора тамо ма како ухватити. И још нешто, , још више признају те новине, али врло ретко, само покаткад. "Патриотизам" им не допушта да говоре гласније.

Но то су све речи, а сад ајд да видимо дела. Некако сасвим случајно долази аустроугарска дипломација са Србијом, накратко после окупације у сукоб; она има велика удела у томе, кад оно паде Ристић. Дошла је и напредњачка влада, па с њоме и измењени одношаји.

Лепо је то гајити добро одношаје са - сусеткињом! И Србија је пристала на жељу те сусеткиње, да сагради своју железничку линију и онда, кад јој ни Турска ни Бугарска не пружише везе. Српска жељезница ће за мало да прохуји Моравом, али место да постане део светске жељезнице, место да излази на море, она ће излазити у Врањске - пустаре. Таква се жељезница не може да не плати, од такве жељезнице може да вуче хасну само аустроугарска трговина, а поред такве жељезнице мора Србија материјално да пропадне.

Па гле новог случаја! Пронашло се, да би можда било згодно по Аустрију, да се веже са морем и Солуном преко Босне и Митровице, а пронашло се и то, да би та пруга била краћа и боља по светски обрт, ако Турска из "стратегијских обзира", не дадне Србији везе преко Косова... Тада би Србија била материјално руинирана, она би се презадужила и била би остављена Аустроугарској бар у економском погледу, на милост и немилост, као оно Египат - Енглеској и Француској. Би ли и њу окупирали као тада Египат, па да је после суседи уређују?

Година за годином хуји, и све новије, све чудноватије вести продиру у свет. Но можда су и - неистините. Само ми сматрамо за своју дужност, да те вести које се зуацју по свом политичком свету, изнесемо и пред наше читаоце.

Пре нешто више од године дана, кад се оно спремаше у Србији жестока изборна борба за Скупштину, пронели су виделовци глас, да ће Аустроугарска, у знак свог искреног пријатељства, уступити Србији један део Босне. После месец дана, било је то приликом великих маневра, француски су листови донели потврду те вести, само надовезиваху, да је између Аустроугарске и Србије углављена војна конвенција за случај одбране. Један од владара је у тој конвенцији означен као главнокомандујући.

Сад опет приликом посете Германа Анђелића у Београду, поговара се, као да се тежи јединством српске цркве, поговара се, да ће све Србе без разлике ставити под духовну власт карловачког патријарха.

То би онда била економска, војничка и црквена зависност Србије, од Аустроугарске. Управо не тако, јер на то се не иде; хоће се само економно, војено и црквено - уједињење.

А Црна Гора? Тешко, веома тешко да ће она икад склапати војене конвенције и признати превласт карловачког патријарха. Њезин је министар - председник данас у Цариграду, а поговара се да он ради на томе, да спречи "уједињење Срба": поговара се, да ће Турска уступити Црној Гори онај део земљишта, који би је везао, са Србијом, а препречио Аустроугарској пут за Митровицу.

Има ли у свему томе истине, или је то пуко нагађање? Ми не знамо, али ако је то све и проста претпоставка, држимо да нам се неће замерити што је се дотакосмо, јер је сад "мртва сезона" у којој новинари не знају већ шта ће да пишу.

А тема је била бар занимљива. Није ли тако? Замислите само: хоће да нас уједине, а Црна Гора се одупире томе. 



И опет - уједињење Срба


Од новина до новина, од уста до уста, иде чудновата вест. Та вест је тако невероватна, да нема на свету безобразника и лажова који би је измислио. Та вест је тако невероватна, да је могућа само у садашњем добу, у добу, у коме се дешава - свашта. Та вест је тако невероватна, као кад би неко на прилику тврдио, да ће се у току ове године, састати у Паризу велика скупштина - српских ратара. Па опет, новинари бацаху ту вест у први мах можда под сто, али је затим подигоше, и пустише без дугих примедаба у лист.

Каква је то вест? ОНа је кратка, и јавља, да ће се у току ове године састати у Бечу грчкоисточни синод, да удеси неке црквене ствари. Наглашује се и неко црквено јединство, а ту је вест протурила у свет бечка полузванична - "Преса".

Грчкоисточни синод у - Бечу! А зашто не римокатолички консил у - Петрограду?! То је стога што у Петрограду не помишљају да уједине католике, а у Бечу као да се одавна ради на уједињењу - Срба. Аустријска дипломација мисли, да је дошла већ близу мете. Ствар је сазрела, сазрела до грчкоисточног - синода.

Пространост и обим тог грчкоисточног синода не треба прецењивати. Неће ту бити заступљена Русија; неће ту доћи ни Влашка ни Бугарска, па неће ни Грчка послати свога црквеног великодостојника. Тај грчкоисточни синод, требали су крстити: општесрпски синод, само без - Црне Горе. Јер нема сумње, да ће и црногорском владици бити "мучно" да се ломи преко оног стења, и долази у Беч.

После окупације Босне и Херцеговине, после четворогодишње управе напредњака у Србији, после протеривања српског митрополита Михајла, после путовања Германа у Београд, после свега тога и много другога, треба једаред побрати - зрео плод. Европа је баш у заблуди око "великог источног питања", она се бори око Египта; Французи кидишу на Кину; Немачка осваја морска пристаништа, па што не би Аустро - Угарска сазвала у Бечу грчкоисточни синод? Крајње је време да и она штогод учини, јер напредњаци неће довека владати Србијом, а ситуација у Европи може се преко ноћ изменити. А ако грчкоисточни синод у Бечу изјави, да је, пошто је сишао Свету дух на његове чланове, синод добио уверење, како је Карловачка патријаршија насљедница свесрпске Пећке патријаршије, и да је према томе карловачки патријарх глава српској цркви, па и оној у Србији, Босни и Херцеговини, онда је не само Босна и Херцеговина, но и Србија прикопчана доста тврдом политичком копчом уз - Аустро Угарску.

Ето то је на сваки начин оно што се спрема данас у Бечу; то значи вест о сазивању грчкоисточног синода, а све се то давно предвиђало. Залогај је тешком муком и дугогодишњим напрезањем донесен до усана, па иако је данас босанско-херцеговачки па и србијански залогај сувише врео, да би се могао прогутати, то се може метнути бар у уста, где је много сигурнији но што досад беше.

А Русија? Руски цар ће се ових дана састати са аустроугарским и немачким владаром, и ако дође до тројецарског савеза, доћи ће без сумње и до грчкоисточног синода у Бечу. Тројецарски савез може јако расхладити врео залогај, кога се кани временом Аустро Угарска прогутати. Па опет има чудноватих, има нездравих залогаја, од којих хвата читав организам грозница, и који се после морају - повраћати. Да наше дипломате мисле на даљу будућност, они би се клонили тог залогаја и онда, кад би им други макар и кашиком раскламили вилице.

Лист Срба католика „Дубровник”

Генерална — Аутор svarog @ 12:51

 

Недељковић: Лист Срба католика „Дубровник”

 

 

Лист „Дубровник” био је гласник Срба католика. Најпознатији уредник листа био је Антун Фабрис. Срби  на Приморју  после Првог светског рата и Уједињења определили су се за  радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. Двадесетих година 20 века лист  „Дубровник” издавао је Одбор Народне Радикалне странке у  Дубровнику. Одговорни уредник био је Михо Клаић а лист је септембра 1922. уређивао Иво Херцо. 

Власник, издавач и уредник од 1937. био је стари национални борац Кристо П. Доминковић, а главни сарадници били су Божо Хопе и Јован Перовић, стари борац и емигрант. Доминковић је био члан Народне радикалне странке. После првог светског рата био је управник и економ Дечјег опоравилишта Министарства социјалне политике и народног здравља на Локруму. Писао је новеле, приповетке. Одликован је Орденом светог Саве. Био је истакнути члан Соколског друштва у Дубровнику.  Лист Дубровник штампан је у Дубровнику а за време Бановине Хрватске и у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом. Редакција листа истицала је: „Помагати „Дубровник” значи помагати ширење националне мисли на нашем Приморју”. Лист је сматрао да је етничко порекло и језик важније од верске припадности. У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика лист је истицао да претставља све Србе католике који живе у Југославији (1). „Дубровник” је истицао да су дубровачки Срби католици били први у нашем народу који су узели за свој програм гесла „ брат је мио, које вјере био" и  „ башка вјера, а башка народност". 

Такође је истицао да је то исто проповједао у својим списима још у задњој четврти 18 вијека Доситије Обрадовић, који је поставио српску народну мисао на модерну основу.  (2) Лист „Дубровник” писао је за Загребачки „Обзор":  „ „Обзор" и његови држе се политике : оно што је моје, моје је; а оно што је твоје, да буде и моје и твоје, док те не истиснемо." (3) Лист је разматрао развој хрватске националне свести код  Срба католика: „Освајачи, да би покорене народе што лакше и што дуже држали у ропству, убијали су им осјећај заједнице с осталом једнокрвном браћом, а уцијепили територијални патриотизам. Тако се развио и Кроатизам као територијална припадност. То нам лијепо илустрира Имбро Штавић у свом чланку : „Хрватска свијест и политичка зрелост”(Хрватски дневник, Загреб, 23 маја 1937) : „ Прије доласка браће Радића мален  дио нашега народа истицао се својим Хрватством. Знам то добро из дјетинства, као код нас у доњој Хрватској или Славонији, особито старијем човјеку никако није ишло у главу, да је Хрват, него је рађе говорио за себе, да је : католик, шокац, Славонац, Граничар. Дакле мјесто имена Хрват могли смо прије чути у разним нашим крајевима ова имена: Загорац, Славонац, Сријемац, Граничар, Приморац, Личанин, Босанац, Херцеговац, Истранин, Међумурац, Шокац и Буњевац ... ” ”(4). О утицају Срба католика из Дубровника : „Босанске власти, са министром ... пл. Калајем на челу нијесу тако пуштале на миру ни наш Дубровник. Католичко Српство дубровачко било им је тешки трун у оку, јер оно није било локалног карактера, но је имало голем уплив и значај и на остали католички дио нашег народа : на старом дубровачком територију, Боци Которској, а што је за босанске власти било најтеже; и на католике Босне и Херцеговине” (5). 

Лист је истицао као пример Србина католика свог сарадника дон Ивана Стојановића.  Херцеговачког поријекла, дум Иван је настојао да очува живе искре поноса старе славе и величине, ,,све у нади да ће негда временом из пепела мртвила и застоја оне разбуктати живи плам и огањ истинског и јаког патриотизма, који ће утрти пут новој слави и величини Дубровника.”(6)

 

 

Поводом сукоба у Сењу 8 и 9 маја 1937. које су изазвале Павелићеве “усташе” многе цркве у Дубровнику истакле су црне заставе. Међу њима и бискупов двор. (7) У листу „ Дубровник” је пренето службено саопштење да међу убијеним и рањеним лицима  има и оних који су осуђивани ради учешћа у личкој усташкој афери и оних која су познати као комунисти.(8) Лист „ Дубровник” је констатовао да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и бискуп у Дубровнику жалили за “усташама” и анализирајући њихове реакције на вест о смрти бискупа Фране Ућелинија-Тице истакао : „ Док су они оплакивали и тиме глорификовали такове елементе, већина у граду није ни била на чисту чему та жалост.  ... Али кад је ...преминуо не само један њихов брат у Христу, већ истински  родољуб, проповевједник братске љубави и вјерске сношљивости, кад је цио честити и прави  Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божје не дадоше никаквог знака саосјећаја. С једне стране жале и глорификују антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И ова чељад одгајају и школују младост, народну узданицу, у својој гимназији. Има ли се та, од њих одгојена младост, угледати у оне, које њихови учитељи жале и глорификују ? ” (9)  У листу „Дубровник” поводом терора ХСС приликом избора пренета је изјава преставника ХСС : ,,Није то никаква диктатура нити терор одоздо, него је то допуштена и поштена слобода”. 

Један читалац се обратио листу „Дубровник” од 27 новембра 1937 са примедбом да су скоро сви радници који раде на градњи кућа из Северне Далмације. Питао се да ли је то случајност. У Дубровнику се градило као никад раније : „Плоче, Пиле, Коно, пут од Гружа стари и нови, Груж, Ријека – а Лапад да и не спомињем......” У листу ,,Дубровник” истакнуто је : На Лопуду је основана Мјесна организација ЈРЗ, на челу са Петром Ућелинијем, поморским капетаном, синовцем бискупа Ућелинија. У њеним редовима било је пет вијећника, изложених претњама и шиканама ХСС. У чланку ,,Вандали” лист ,,Дубровник” је јављао да је у ноћи између 10 и 11 априла 1938. нанесена штета у винограду Андра Грбића из Мандаљене. (10) 

У Сребрном је свечано отварао свој нови пансион један Чех. Позвао је плакатима Дубровчане да га посете. Позвао је из Дубровника  Грађанску Музику која је требала да свира на отварању. Аутобусима и моторима дошло је у Сребрно око 200 Дубровчана, да искористе свој недељни одмор. Пред суседним рестораном нашао се дубровачки народни заступник Роко Мишертић са неколико својих ,,омладинаца”, изазивача. Неколико одрпанаца је стално изазивало, пјевало марјанашке пјесме и клицало ,,Хајл Мачак”. Народни заступник шећкао се испред ресторана да би соколио своје ,,омладинце”. Кад су видели да мирни посјетиоци новог пансиона не реагирају, јер их презиру, омладинци су поломили неколико сламнатих столица-фотеља власника Чеха. Па ни то им није  било доста. Одлучили су су да поразбијају прозоре на аутобусима којим су требали да се враћају посјетиоци Сребрног из Дубровника. Органи власти су морали да прате сваку партију посјетилаца до Дубровника. Странци су се згажали. Послије одласка народног заступника сви његови људи осим десетак букача, који су се разбјежали куд који, пришли су гостима у новотвореном пансиону и братски се погостили веселећи се до касно у ноћ.

У селу Мартиновићима 12. јула 1938. у глуво доба ноћи, експлодирале су два динамита постављена у ћошак Соколане, на два мјеста. Нико није био повређен, али је кућа била знатно оштећена. Лист ,,Дубровник” претпостављао је да су починиоци они који су сијекли туђе лозе, пале стогове. Жандари су спровели у судске тамнице деветорицу сељана, међу којима је био главар села Петрушић. Лист ,,Дубровник” коментарисао је : ,,Ваљда је ово само једна тачка програма за прославу г. Мачекова имендана, ако полиција не нађе за сходно да евентуално коригује поједине тачке.(11)  

Због свог писања о активностима хрватских сепаратиста редакција листа била је изложена нападима оних о којима је писала. Групица хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је јула 1938. пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклик  доље „Дубровник”, ,,крвави” Београд , Стојадиновић, Влада итд.   Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1430 динара уз пропратно писмо : ,,Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према  „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника ... јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! - Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели ! “ (12)  И Чибачани из Жупе дубровачке послали су 110 динара у фонд листа са пропратним писмом : ,,Господине Уредниче! Најенергичније осуђујемо онај дивљачки атак на Ваш цијењ. лист, који још једини брани и чува оно што је наша славна република кроз једанаест вјекова стекла, т.ј. културу, углађеност, финоћу, складност и прави народни осјећај, на што нам у задње вријеме насрнуше туђини, који би силом хтјели да униште нашу дичну прошлост. Молимо се драгоме Богу, госп. Уредниче, да Вам да снаге и дуг живот, да и даље радите на дику и част Дубровника и околице. Увијек Вам вијерни Чибачани”(13)

Насупрот спаљивању листа „Дубровник” од стране групице хрватских сепаратиста Дубровник је 28 јула 1938. приредио величанствени дочек др. Милану Стојадиновићу.  Гђца Бона предала је председнику владе киту цвијећа  у име младог националног Дубровника. Предвођени музиком др. Стојадиновић и пратња прошли су кроз густе масе народа у луци дубровачкој и на Плаци краља Петра. Праћен урнебесним клицањем и махањем стотина барјачића стигао је у Општину.  У општини је примао депутације а са жупљанима и жупљанкама се сликао. Маса света га је допратила до брода ,,Петке” на коју се укрцао да крене у Цавтат. У листу „ Дубровник” о испрачају : ,,Уз непрестано клицање, шаролико свијетло бенгала, пуцање пушака и ракета, кренула је ,,Петка” из луке, а за њом, као пратња, пун велики и удобни пароброд ,,Шипан” Дубровчана. ... Један делиријум одушевљења и радости Цавтаћана дочекао је г. др. Стојадиновића”. Пут председника владе по обалама Јадрана завршио се у Бару. (14) Лист „Дубровник” помагали су прилозима исељеници из Америке. Редакција  листа захвалила се дародавцима. (15)  

Један читалац се обратио листу “Дубровник”од 10 септембра 1938. пишући о активностима хрватских сепаратиста : ,, ... Стога је упрегла да у Дубровник доведе и намјести само оне и онакове наставнике који мисле као и они, ... видјети у поворкама за Мачека или поворкама каквог ,,велебног славља”, гдје се кличе Слободној, Мачеку, Павелићу, Перчецу и осталим тамо њиховим величинама”.(16)

Група од 10-15 младића, из редова мачекове партије напала је  14 новембра 1938. нешто прије 11 сати ноћу Криста Доминковића, уредника „Дубровника” оборивши га на земљу. Навалили су са поклицима: “доље јереза !, доље „Дубровник”, доље влада!” и слично. Група нападача била је састављена од  студената и радника од 20-24 године. Неки од њих имали су  посла са полицијом због свог агресивног држања. У чланку „Разбојнички нападај на нашег уредника” истиче се:„Ово је тај елеменат ког Дубровачки репортери извјесних новина у Сплиту, Загребу и Сарајеву називљу „одлични хрватски омладинци" ".Један од нападача из групе мачекових питомаца осуђен је за напад на уредника на 15 дана тамнице и исплату парничких трошкова. (17) 

Поводом 25 година од избијања Првог светског рата 1939. у листу ,,Дубровник” писано је о страдању дубровачких Срба од објаве рата Србији 1914. :  „Још прије него је званично рат био објављен, подузела су се појединачна и скупа хапшења свих искрених народних људи, који су и  по свом друштвеном положају и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима које су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од којих нам је пок. Аустрија намрла приличан број и који и дан данас кукају за њом и понекад цијене да им се пружа прилика да обнове 1914 годину.”(18)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је користила власт за прогоне и отпуштања Срба, југословенских националиста и сокола. Дубровчани су прославили Дан Уједињења, 1 децембар 1939.  и поред свих техничких сметњи власти ХСС у Дубровнику. Град и предграђе били су искићени заставама. На благодарења у црквама било је бројно грађанство  уз присуство војних и цивилних власти. За време благодарења пред католичком катедралом и православном црквом била је постројена војска и чланови Нове Југославије. Соколска музика предводила је и једне и друге. После благодарења одржана је у соколани свечана сједница, и нови чланови су положили свечану заклетву. После свечане  сједнице упркос техничким сметњама које су имале сврху да омету сваки вањски знак манифестације, формирана је поворка Дубровчана  предвођена соколском музиком. Пред поворком су ношена четири вијенца, која су положена на спомен-плоче у вратима од Пила. Поворку су сачињавали чланови сокола са својом заставом, чланови  Нове Југославије са барјаком, те мноштво дубровчана, који се затекоше на улици, јер је већина њих мислила да због техничких сметњи неће бити никакве јавне манифестације. У поворци је узело учешћа преко 2.000 грађана. Поворка се зауставила у вратима од Пила, гдје су на спомен плоче положени вијенци, а предсједник Нове Југославије, кап. Нико Папа одржао говор упућен омладини, која је баш тог дана у Дубровнику показала и својим бројем и својом одлучношћу, да не постоји техничких сметњи када хоће јавно да се изрази љубав према народу и  држави. 

У листу ,,Дубровник” истакнуто је : ,,Наша дична омладина заслужује овом приликом не само признање већ највећу похвалу.” Након говора кап. Папе кликнуло се је по три пута Слава краљу Ујединитељу и Живио младом краљу Петру II и Југославији. После тога поворка је прошла у потпуном реду преко плаце краља Петра до у Соколану (Спонза). На плаци краља Петра поворка је одала почаст заставама. У коментару листа ,,Дубровник” истакнуто је : ,,... да у  ,Дубровнику – крај свих зала – још се у пуној снази одржава дух љубави према Краљу и Отаџбини, да му тај дух нијесу могле да умање ни ново повучене границе које су га бациле у један неиздржив и неприродан положај у политичком и привредном правцу.”(19) 

Изабрани чланци Антуна Фабриса у издању ,,Дубровника” штампани су у Београду 1940. Књига се могла набавити у књижари Јова Тошовића у Дубровнику. Чланке је скупио и предговор написао др Хенрих Барић, професор универзитета. (20)После Априлског рата Приморје је окупирала Италија. Слутња листа „Дубровник” из 1939. да  они који су их прогонили 1914. чекају прилику да то поново ураде, обистинила се. Страховладу усташа описао је Србин католик Мато Јакшић у својој књизи „Дубровник 1941”. По њој је снимљен филм „Окупација у 26 слика”. 

Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Извори и литература 

1. Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.”, стр.347, „ Српски биографски речник”, том 3, Нови Сад, 2007; „О нашем листу”,стр.3, бр.43, „Дубровник”, 20 новембра 1937; „Онима којима сметамо”, стр.1, бр. 2,  „Дубровник” , 15. јануара 1938, Дубровник; 
2. „Срби католици и Доситеј”,стр. 1, Бр. 47, „ Дубровник”, 18 децембра 1937, Дубровник; 
3. „Non bis in idem", стр. 1, бр.33,  „Дубровник”, 20 августа 1938, Дубровник
4. „Туђински утицај код Хрвата”, стр.2, бр.2, „Дубровник”, 11 јануара 1941, Котор-Дубровник;
5. „ 60-годишњица окупације Босне и Херцеговине“, стр. 3, бр. 39, „Дубровник”,  1 октобар 1938,  Дубровник
6. „О годишњици смрти Дон Ивана Стојановића” , 16 септембар 1939, бр.37, „Дубровник”, Дубровник, стр.1; 
7. „Чудне појаве”, „Дубровник”, бр.16, Дубровник, 22 мај 1937, стр.3;
8.„Крвави догађаји у Сењу”, „Дубровник”, бр. 15, Дубровник, 15 мај 1937, стр.3;
9. „Упоређење, које се не смије заборавити”, „Дубровник”, бр. 18, Дубровник, 5 Јуни 1937, стр.4;
10. ,,Свој своме”, бр. 34, „Дубровник”, 18 Септембар 1937, Дубровник  стр.1; Rag, „Радови и радници у Дубровнику”, бр. 44, „Дубровник”, 27 Новембар 1937, Дубровник, стр.3; ,, Вандали”, ,,Проти Југосл. Радикал. Заједници на Лопуду”, бр. 15, „Дубровник”, 16 априла 1938, Дубровник  стр. 4;
11.,,Чиме се баве Мачекови ,,Народни заступници”, 21 маја 1938, бр. 20, „Дубровник”, Дубровник, стр.4; ,,Увод у Мачекову прославу”, бр.28, „Дубровник”, 16 јула 1938, Дубровник,стр.4; 
12. ,,У фонд листа „Дубровник”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.3; ,,У знаку хиљадугодишње културе”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.3; ,,Самоуправа” о демонстрацијама”, бр. 31, „Дубровник”, 6 августа 1938, Дубровник, стр.4;
13. ,,У фонд ,,Дубровника”, бр. 32, „Дубровник”, 13 аугуста 1938, Дубровник, стр.4;
14. ,,Величанствени дочек  др. Стојадиновића у Дубровнику”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.4; ,,Пут др. Милана Стојадиновића обалама Јадрана”, бр. 31, „Дубровник”, 6 августа 1938, Дубровник, стр.3;
15. „Хвала браћи у Америци”, бр.33, „Дубровник”,  20 аугуста 1938, Дубровник, стр.4;
16. „Дубровачка „писарна”, бр. 36, „Дубровник”, 10 септембар 1938, Дубровник, стр.4;
17. „Разбојнички нападај на нашег уредника",  „Дубровник”, 19 новембра 1938, бр. 46, стр. 3 ; ,,Осуђен нападач”, стр. 4, „Дубровник”,  бр.52, 31 децембра 1938,  Дубровник;
18. „Након 25 година”, бр. 30, „Дубровник”, 29 јула 1939, стр. 4;
19.  ,,Прослава 1 децембра”, бр. 49 „Дубровник”,   9 децембар 1939, Дубровник, стр.4;
20. ,,Изабрани чланци Антуна Фабриса”, „Дубровник”,  27 јула 1940, бр. 29, Дубровник, стр.4;

 

 

 


САЧУВАЈ НАС БОЖЕ ОД АЛБАНАЦА!

Генерална — Аутор svarog @ 12:36

САЧУВАЈ НАС БОЖЕ

ОД АЛБАНАЦА!

(Изјава бискупа Матије Мазарека)


Пише: Проф. Др КАПЛАН БУРОВИЋ, академик



Писао сам и, документима, чињеницама и аргументима, доказао да Албанци нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли и на Косову и осталим областима око граница данашње Албаније. Рекао сам и то да су Албанци сишли са њихових гора у области суседних земаља, конкретно у Грчку, Македонију, Србију (Метохија и Косово) и у Црну Гору. (1) Али нигде нисам ни речи рекао како су се понашали ови Албанци у овим областима Грчке, Македоније, Србије, Црне Горе, па и Италије. Мислио сам да то није ни потребно, јер су пре меме, очевидци, већ рекли то. Али, ови моји савременици, не само да не знају како су се понашали Албанци, већ, напротив, индоктринирају се фалсификованом историјом од албанских "исроричара", "професора" и "академика", који не само што настављају са њиховим претендовањима на аутохтонију већ и оптужују суседне народе да су ови "презрени дошљаци, уљези", као дивљаци и варвари, разарали њихова материјална и духовна достигнућа, њихове домове и њихову културу, па и таманили их немилосрдно, вршили над њима геноцид.

Зато мислимо да је потребно да се зна ово:

1.Грцки историчар Лаоник Халкокондилос (1423-1487), како видите из периода кад је живео, био је савременик првих сеоба Албанаца преко граница њихове данашње Албаније, конкретно у Грчкој, текстуално пише:

"(Арванити - Албанци) затим су грабили и разарали имања Грка и нападајући (Грке) отели су им све што су имали, стоку и товарне животиње. Ове народности (Албанци) су сви номади и ни на једном месту немају њихово устаљено место боравка". (2)

Значи, према југу, тамо - у Грчкој, Албанци су силазили, грабећи, пљачкајући и разарајући, као номади, који "ни на једном месту немају њихово устаљено место боравка". За дивљаштво Албанаца писали су и други византијски историчари, хроничари. Колико за пример спомињем овде Georgii Pachumeris, Nicephori Gregorae, Joanis Cantakuzenus, Mihail Fermodor Kritobulи Georgis Sfrantzes. О албанском дивљаштву посебно имате сведочанства на страницама дела ''ХРОНИКА ЈАНИНЕ калуђера Комнен и Прељуб, као и у делу ''ХРОНИКА ТОКА''.

2. Немац А.Грисебак, пишући за Албанце Дукађина (Област у Средњој Албанији, испод реке Дрим), представља их као дивље. Дословно каже за њих да су "лопови и убице". (3)

Један немацки официр из године 1689, у његовом анонимном дневнику за борбе аустријске војске на Косово, назива Албанце "barbarischin und Unmenschlichen Nation“ (варварска и нехумана нација). (4)

Исто овако, па и са научним претензијама, пишу и други немачки аутори. Колико за пример спомињем овде добро познате немце академикe dr Jakob Philipp Fallmerauer (5) и E. Jackch.

. 3. Исто тако пишу и Италијани Цесаре Ламбросо, Тиронео, Билота, Реналдо Лали, Винценцо Ванутели, Фредерико Мецио, Микеле Петири, Никола Леони и др. Тако један од ових пише: "Ако сретнеш путем Албанца и вука, пушком гађај Албанца и остави вука". Поменути Билота пише: "Ко има за суседа Албанца, зло му јутро свануло".

4. Па и Американац Ц. Л. Сулцбергер, пишући са презрењем о Албанцима, каже за њих да су дивљаци који не знају ништа друго сем да "цепају дрва и да продају лешнике на угловима улица". (6)

Али нису само страни аутори писали тако о Албанцима. Горе од њих су писали о њима сами Албанци.
 

Ево имена неколико њих:

1.Е. Коци је више пута писао за Албанце да су дивљи, па су га зато његови Албанци прогасили за особу која се ставила у служби "италијанских реаксионера". (7) Ово је најобичнија одбрана Албанаца. Чим неко каже нешто против њих, одмах га прогасе да је агент овога и онога, у служби овога и онога, продат код овога и онога.

2. Пашко Васа, познати албански књижевник, непријатељски расположен према Словенима уопште и према Србима посебно, кога до данас његови Албанци још нису оптужили да је "стављен у служби" ма кога против свог народа, у његовом роману BARDHA E TEMALIT, Штампан на француском језику у Паризу 1890. године, из странице у страницу представља Албанце као дивље и супер дивље, мушкарце и жене, вође народа и најобичније људе. Он их и назива д и в љ и м, отворено и без икаквих еквивока. Преко свега, каже нам како једна албанска мајка даје свог недораслог сина, који тек што се дигао на ноге, своме брату, значи ујаку, да би га "научио бурном животу убица". (8)

3. У фоклору ових Албанаца постоји песма Halili dhe Hajrija ( Халил и Хајрија), где се приказује албанска мајка како својом руком коље свог сина у колевци.

4. Шота Галица је клала српску децу по Косову у колевкама и, једног дана, својим је рукама задавила и своје једино дете. Ово нам сведочи албански интелектуалац и "комуниста" Ајет Хаџија, са Косова, али у Албанији и под заставом Енвера Хоџе. (9)

5. У документарном филму о догађајима у Албанији 1997, који су направили Италијани и приказали га преко телевизије, видимо једну Албанку, жену, која, пошто је убила Албанца, свог политичког противника, сише му својим устима крв.

6. Сами Фрашери (1850-1904), један од главних апостола албанског национализма, у његовом делу ШТА ЈЕ БИЛА АЛБАНИЈА, ШТА ЈЕ И ШТА ЋЕ БИТИ? пише: "Током читавог свог живота Албанци су имали велику жељу за ратом и рат су сматрали за уносан посао и своју добит. Ишли су на све стране Европе са оружјем у руци и чинили су да изађе победник онај на чијој су страни стали они.Турци су нашли код Албанаца (муслимана и хришћана!- КБ) једног свог јаког и верног друга за рат; и Албанци су нашли код Турака једног господара, који је пред њима отварао широко и неограничено поље да чине све оно што им је срце желело. За време Турака Албанија је постала богатија неголи ма када друго; јер се Албанци бацаху у рат заједно са Турцима по свим крајевима света и враћали су се натоварени са златом и сребром, са новим оружјем и лепим коњима Арабије, Египта, Курдистана, Мађарске итд" (10). На стр. 35

додаје: "Албанци, мешајући се са Турцима, учествовали су у свим ратовима, које су ови водили и добили против читавог света".

7. Исмаил Кадаре, у више својих дела, па и у његовом главном делу ГЕНЕРАЛ МРТВЕ ВОЈСКЕ, приказује нам албанску мајку сасвим дивљу: она својим рукама убија Италијана, који јој је закуцао на врата и тражио од ње помоћ, да га сакрије где, јер - после капитулације Италије - прогањали су га да га убију Немци Адолфа Хитлера. Овај Кадаре и из Париза пише да су његови Албанци (0ви данашњи!) дивљи и да се њима не може друкчије владати, већ само терором. Чак шта више, обећава свету да, ако га Албанци изаберу за председника Албаније, пошто им је Енвер Хоџа скратио главе, он ће им скратити и ноге.

8. Борећи се против светских аутора, који приказују Албанце као дивљаке, крволоке, лист БАШКИМИ града Скадар, године 1910, у главном чланку, насловљеном "Studimi i marre“ (Луда студија), између осталог пише: "Кажу да су Албанци лоши људи, неразумни, дивљи, нервозни и убице, и тд. Дивљаштво Албанаца је потекло увек због недостатка власти, или боље речено због наопаке владавине оних које су имали над главом. Власти су саме давале разлог нередима, извртале редовну владавину.дајући разлога највећим крвницима да убијају и да ускомешају место и села."

Изразом "дивљаштво Албанаца је потекло увек" аутор тог чланка - негирајући дивљаштво Албанаца - фактички признаје постојање тог дивљаштва.

9. Један од највећих албанских песника и интелектуалаца, академик Ђерђ Фишта, рекао је за Албанце Косова: "Добро је Косово, али без Косоваца!"

10. У мом делу, роман ИЗДАЈА, објављен по први пут 1965. године у Тирани, на албанском језику, приказујем Хасана Ремнику, стварна личност са Косова (о коме су и сами Албанци писали!), како коље Србе у моменту кад они спавају.

Ова је лицност најомиљенија за Албанце свих категорија, јер то његово крваво дело сматрају за јунаштво и лепо, достојанствено. У истом роману спомињем и Албанца Qазоја и Сефес (Сефов Цазо), интелектуалац, инжињер, који је стварно постојао на Косову у току ДСР, а који се тада бавио шкопљењем Срба, да би их употребио као робове, али да се не множе. (11) Да би избегао одмазду, после ДСР пребегао је у Турску и тамо се крије дан-данас, ако већ није умро.

11. Године 1991, у Албанији су избиле демострације са захтевом да се протерају Косовци из Албаније. Том је приликом председник Републике Салих Бериша (актуелно је председник Владе!) позвао становништво да прекине са тим демострацијама, јер нису сви Косовци као они због којих демострирају. Да би их убедио у то, употребио је моје име (познато међу Албанцима Албаније и њене дијаспоре као борца за слободу и демократију!), проглашавајући ме арбитрарно не само Албанцем, већ и Косовцем, иако је сасвим добро знао да ја нисам ни Албанац, камоли и Косовац. Или ово није истина господине Берисха?!

12. Матија Мазарек, који је био католички бискуп у Скопљу, у својим обавештењима која је слао Ватикану о ситуацији на терену, више пута пише за Албанце, жалећи се на њих непрекидно. Ево шта пише 1760: "Стално, многе католичке породице силазе овде са албанских гора; пошто су нервозни, плаховити, љути и горди, као и јако наклоњени да убијају људе, они одбијају да се покоре Турцима, како то налазе света реч Јеванђеља. Неће да Османлијама плате таксе и, истовремено, лутају около сво време, дању и ноћу наоружани, и - ради истине морам рећи - убијају један другог збо једне речи, или због једног малог поступка." (12) У наставку он каже да ови католици, чим стижу на Косово, напуштају своју веру и прелазе на ислам, а са циљем да уживају турске повластице и да пролазе живот без препрека.

У известају из 1791. године бискуп Мазарек каже да су ови Албанци "напунили и покорили" сву Србију (Србијом назива Косово!) и да су учинили многа недела, злочине против хришћана, били они православни, или католици. Он наглашава на посебан начин да су Албанци једна "раса која се множи великом брзином": једна њихова породица може да направи "стотину кућа" за неколико година. Тај извештај Папи он завршава са молбом да му се дозволи да литургији својој дода: "Ab albanensibus libera nos D omine“ (Спаси нас, Боже, од Албанаца!). (13)

Satis superque! (14)

Ипак, ако коме није довољно, нека пође и нек живи са Албанцима, па нека их на својој кожи упозна ко су и шта су, као што сам то ја учинио и - искусио на својој, па коначно и научио. Сигурно да има и међу Албанцима културних, савремених људи, али су ми сами Албанци више пута рекли: "У једној врећи са змијама не исплати се турнути руку да бисте ухватили једну једину јегуљу, која се налази међу тим змијама!"

 


ПРИВРЕДА И МОРАЛ

Генерална — Аутор svarog @ 12:06

                   ПРИВРЕДА И МОРАЛ

  

  Да је честитост важан привредни елемент знало се у свим временима.Стари трговци и занатлије,приликом пријема помоћника у службу,увек су питали и за његову моралну вредност.Пазило се не само на честитост лица које се узимало,него и лица са којима се овај  човек дружио,а у првом реду његових родитеља.Моралним особинама млађих придавала се,дакле,одувек врло велика важност.

  Исто се радило и са људима са којима се долазило у пословни додир.Стари трговци,пре него што би ступили у пословне везе са каквом новом кућом,увек су распитивали како стоји са ,,гласом`` ове куће у погледу њене моралне исправности и поштења.Нерадо се пословало са људима који су били познати да су се у некој прилици огрешили о морал,а врло се опрезно поступало са људима који су волели послове на брзину и ``на лаку ватру``.

  У овом свом распитивању за морал људи са којима су пословали,наши стари имали су и извесна преимушства која ми данас немамо.Темпо живота био је много лаганији и за закључење једног посла било је много више времена.Одлуке су падале много спорије и у међувремену било је могућће прибавити сва потребна обавештења.Данас, у највећем броју случајева,то није могуће.

  Данас се крупни послови свршавају телефоном,за неколико секунада,и рокови за доношење одлука постали су кратки.И данас,пословни људи воле да се претходно обавесте и о моралу својих нових веза,али им је у већини случајева немогуће то учинити због недостатка времена.Технички напредак донео нам је собом и један нови дух времена у коме брзина игра врло велику улогу.Данашњи њуди морају брзо да послују.

  Оваква ситуација је баш погодна за развијање активности људи слабијег морала.Управо ситуација се изменила у њихову корист и сумњиви људи долазе до закључења послова до којих никад не би дошли у време наших оцева и дедова.Тако смо и доживели да на положају директора банке видимо ранијег робијаша,или да места од поверења заузму људи који ова места не заслужују.Није редак случај данас да и старе,искусне куће заступају сумњиви људи.Није онда никакво чудо што се и проценат неуспелих послова стално пење.

  С друге,пак,стране,наш привредни поредак развија се тако да зависност једног посла од других постаје из дана у дан све већа.Ако је у време занатске привреде и обављен један посао,који би се могао сматрати непоштеним,од овога је трпео обично само један човек или сасвим узан круг људи.Данас има места где се једном преваром зауставља цео низ врло различитих привредних послова.

  Према томе,потреба за моралом у привреди данас је много већа него раније.Међутим,видели смо да су прилике за морално пословање данас повољније него пре.Дошли смо у један ћорсокак,из кога се,ипак,мора изаћи.

  Наука се бавила овим проблемом.Код послова,који се извршују у оквиру једног предузећа,научна организација рада бавила се овим питањем и дошла до врло интересантних закључака.Ми ћемо покушати да овде поменемо најважније.

  Пре свега,потреба за моралном исправношћу далеко је већа на вишим но на нижим друштвеним положајима.Ово не значи да се на нижим положајима може трпети неисправност,него да се на вишим местима она мора јаче гонити него на нижим.Нарочито је морална исправност важна код људи,који се баве посредовањем између туђих послова,а овде у први ред долазе банкарство и трговина.

  Овој истини нису потребна дугачка објашњења.Непоштењем у посредовању кочи се ток свих оних послова између којих се посредује,а њихов број је обично врло велики.Кад једна банка упропасти уштеђевину свих улагача,она тиме није уништила само обезбеђење за старост људима,који су своје уштеде улагали,нехо је онемогућила и све оне послове којима се ове уштеде служиле као обртни капитали и потпора.Последица овога није само осиромашење улагача,него и бацање неких од њих на леђа држави или општини,с једне,и стварање беспослице,с друге стране.И у једном и у другом случају,у крајњој линији,увек је погођена држава као израз људске заједнице и зато је баш она највише и позвана да послове ове врсте онемогућује.

  Ово онемогућење далекосежнијих неморалних послова не може се постићи само кажњавањем дела без обзира које дело извршио.Научна организација рада овде мало отступа од принципа једнакости свих пред законом и заступа за извесне случајеве праву неједнакост на суду.Није по крајњи исход ствари све једно ко је погрешио.Напротив,у много случајева може да буде баш тежиште проблема не у врсти погрешке,него у томе на коме је месту погрешка извршена.

  Ако обичан редов заспи на дан битке,то не значи да је битка изгубљена,али ако то учини главнокомандујући,онда је сигурно цела ствар пропала.Ако заспи прост војник,изгубљен је напор само једног човека,док ако заспи генерал биће изгубљени напори свих људи које он треба да води.Један исти деликт,на два различита друштвена положаја,има два сасвим различита ефекта;одмерити казну само с обзиром на врсту дела,а не и на друштвени положај кривца,недовољно је.Зато треба учинити наше законе строжијим за оне друштвене елементе чија исправност има за друштво већу важност.

  Најзад,научна организација рада сматра кажњивим и само праштање кривице у највећем броју случајева.Неумитност кажњавања основни је елемент реда у предузећу.

  Ко год погреши,он већ и сам очекује казну по сили самог моралног закона у природи...Опростити му сву погрешку значи дати му прилике да не осети штетно дејство свога поступка и пребацивање последица на другога.Ако се ово праштање понови,кривац већ тиме стиче права и на грешење и на праштање.Његова околина ће се убрзо наћи у једном хаосу.

  Неумитна,али праведно одмерена,казна врло важан је елемент привреде.Привредник заснива цело своје деловање на претпоставци да ће сваки онај ко га буде у послу ометао бити праведно кажњен.Праштање у привреди увек значи оштећење некога.

  Наши закони постали су и сувише благи за темпо живота који водимо.Једним пооштравањем казни могле би се избећи многе нежењене појаве у нашем привредном животу и појачати сигурност пословања.

  Ово баш зато што данас привредник нема времена да сам брине о моралној исправности људи са којима долази у пословни додир.

 

                                                          МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

ПРЕУЗЕТО ИЗ:ВИДЕЛО,БРОЈ 3,ФЕБРУАР 1999,-БЕОГРАД,СТР.19-20


Слободан Јарчевић-СРЕДЊЕВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

Генерална — Аутор svarog @ 09:58

Слободан Јарчевић-СРЕДЊЕВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа.

Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској. Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације – не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ове чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918–1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака – у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима. Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седном столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа. Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, «доселили Словени и Хрвати». Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба – мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата. Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњевековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена.

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа – с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

Средњевековна документа о Србима на територијама данашње Хрватске

1) Ајнхардов летопис – девето столеће

Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена – што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате. Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата.

У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави. Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у «Приморску Хрватску», или «Далматинску Хрватску». (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис – мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима. Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига «поздравили неки хрватски изасланици», мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).

Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. и Ћоровић то овако записује:

Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима ‘за који се народ казује да заузима велики део Далмације’.

Нико од наших историчара не расрпавља о овој чињеници – да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији – коју наши историчари прекрштавају у «Приморску Хрватску». А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић! То значи да је и Борнина мајка Српкиња.

Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:

Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.

Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:

Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу… Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.

Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):

Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.

Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих.

Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

2) Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом

Расправљајући о овом документу, проф. Реља Новаковић каже да његове делове историчари различито тумаче – често се не слажу. Посебно је у њему нејасно где се тачно простирала Хрватска а где Србија, где су тачне границе српских, а где хрватских насеобина. Ово је још нејасније кад Порфирогенит, као и неки други средњевековни хроничари напишу: «Срби, које зову и Хрватима», или «Хрвати, које зову и Србима». Оно што нас интересује – насеобине Срба на територијама данашње Хрватске – неоспорно је. Порфирогенит, у 34. глави свога списа, наводи:

Земља Травуњана и Конављана је једна: тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије, до српског архонта Властимира. Овај архонт Властимир даде својој кћерци за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније.

Овде проф. Новаковић обавештава да Порфирогенит наводи да су у Паганији (Неретљанска област) насељени Срби и да Пагани држе острва: Корчулу, Мљет, Хвар, Брач, Вис, и Ластово. Паганија је постала узрок размирица Србије и Хрватске у време Порфирогенита, када ће Хрватска да се шири на рачун Србије и да запоседне и раније речене српске области: Лику, Крбаву и Гацко. Тако ће границе Хрватске стићи, реком Уном, до Ливна и реке Цетине, што подвлачи и Порфирогенит.

Овај податак о Србима у Далмацији, на отоцима, у Лици, Крбави и Гацку (у десетом столећу), не даје за право оним историчарима који наводе да се из ових области иселио само хрватски народ пред турском најездом у 15. и 16. столећу. Ако су Турци из овог краја прогнали становништво, онда је оно било и српско.

3) Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је хрватски историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик. Дословно пише:

У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.

4) Срби Дубровника (католици) о хрватском плану за истребљење Срба, 19. век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе католике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали католике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега су требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима. Дубровчанин Лука Војиновић је преко српских дубровачких новина, у чланку 1897, тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у великим размерама у Другом светском рату. Пророчки је написао:

Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће – Хрвати бити задовољни!

5) Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњевековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIVстолећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба:

Далматинска кроника бељежи да је 1371. године Твртко преселио у Далмацију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим странама. За 1373. годину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и папе, јер су били досељеници православне вјере… Од Тврткова времена, Книн постаје српски град.

Стицајем историјских догађаја, Далмација је изгубила ово српско становништво – бежало је пред Турцима у петнаестом столећу, склањајући се чак и у Италију. Далмација је била поново насељавана у 17. и 18. столећу. И тада, у Далмацију, долазе Срби православне вере, из: Лике, Херцеговине и Босне. О овом досељавању је прикупио податке Марко Јачов у Ватиканским архивама.

6) Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини – од 10. дo 14. столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и данашње делове Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа – значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у 10. столећу после Христа. Пејин то објашњава:

Захваљујући хришћанским Словенима у Панонији, 1001. године, Мађари, за владе Стевана Првога прихватају хришћанство и ударају темеље држави која ће одиграти значајну улогу у историји овог дела Европе. Успостављање мађарске државе, спречило је развој српксих држава у Банату, Срему, Барањи и Срему и њихово уједињење са средишним српским областимаа. Једино је Срем, повремено, улазио у састав српске средњевековне државе за време краља Драгутина Немањића (1284-1316), а према неким изворима и за време цара Душана Немањића (у четрнаестом столећу).

Пејин наводи да су већ тада Мађари све крајеве насељене Србима звали на свом језику Raszyorsyag – што значи: Србија. У време турских освајања део Срба из планинских предела Балкана бежи у Мађарску. Пејин то бележи овако:

Долакском балканских Срба у Подунавље, дошло је до њиховог мешања са српским старинцима… Причају се исте приче и певају исте песме. Јунаци који су живели у Подунављу, које знамо из Вукових песама, кроз десетерац, постају јунаци и придошлих Срба, а јунаци новодошлих Срба, такође кроз десетерац, постају блиски старинцима. Православна црква одиграла је велику улогу у стварању брзог стапања једнородног народа у целину.

7) Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије – 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво:

А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Овде је све јасно – аустријски цареви и мађарски краљеви сведоче да су Срби бранили Славонију од Турака у 16. столећу и да су одгађали турска освајања и сад, кад је Славонија ослобођена – крај 17. столећа, признају им власништво над бившом имовином – и у Славонији и у Хрватској.

Гроф Бартенштајн демантује да је већина данашњих Срба на територијама северне Србије (Војводине), Мађарске и Хрватске пореклом од оних Срба који су из Србије дошли под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића 1690. године. Бартентштајн, тиме, понавља да је већинско српско становништво у овим крајевима староседелачко. То чини на занимљив начин – Аустрија је одлучила да се награде сви Срби који су у овој сеоби дошли са својим патријархом, али то државни органи нису могли да спроведу, јер је био у питању незнатан број породица, у односу на староседелачке, међу којима су се дошљаци изгубили. Ево тог описа Бартенштајна:

Одмах године 1701, хтедоше уклонити митрополита са границе и наредити му стан у Сента-Андреји, више Будима, и доказати да Леополодова обећања припадају само оним породицама што су прешле овамо с митрополитом Чарнојевићем – које би, после дванаест година, тешко било пронаћи.

Бартенштајн сведочи да су у осамнаестом столећу сви становници Славоније Срби – једни су православни, а други, такође, православни али признају римског папу и за свог поглавара (унијати):

Још се једна разлика појављује код граничара у том – што су једни од њих унијати, други пак нису. У ове последње (православне) броје се особито Вараждинци и у Славонији становници у Земунском срезу, а насупрот – остатак је мешовит, и у Градишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата, него ли неунијата.

8) Аустријски цар о Србима као староседеоцима Славоније

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:

Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.

9) Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а и на друга подручја – чак до Арада у Румунији.

(Упућујемо на Српски устав Војне Крајине и привилегије аустријских царева српском народу на самоуправном подручју, на српском и енглеском језику – објављено у часопису Сардонија, који излази у Чикагу и Београду.)

Српски устав и привилегије са законском снагом говоре о томе да су Срби у крајинама традиционално имали своје државне институције у прошлости и да су на основу тога желели само да их обнове у време хрватске сецесије из Југославије 1991–1995. Народ с тако богатом државотворношћу није требало нико да подстиче са стране на тако нешто, како то хрватски државници желе да објасне и како су такве тврдње преточене у хашке оптужнице против српских државних и војних првака Савезне Републике Југославије и Републике Српске Крајине.

10. Статистички подаци о Србима у Аустрији у 19. столећу

1. Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина. У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика.

1. Руски професор Пипин и пољски Спасевич разврстали су Србе православне вере у Аустрији (како их је набројао Шафарик) на следећи начин:

А) Војводина и Банат 532.000
Б) Славонија и Славонска војна граница 738.000
В) Хрватска и Хрватска војна граница 629.000
Г) Јужна Крањска (данас Словенија) 40.000
Д) Истра и Мађарско приморје 254.000

Ђ) Далмација 391.000

Укупно православних Срба у Аустрији 2.584.000

1. Брахели, бечки професор статистике упоређује Србе и Хрвате у Аустрији:

Х р в а т и
А) У цивилној и војној Хрватској 625.000
Б) У Хрватској војној граници 480.000
В) У Крањској 17.583
Д) У Истри и Кварнеру 88.343
Ђ) У Мађарској 71.962
Е) У Војводини 2.860
Ж) У Аустрији 6.460
З) У Моравској 720
И) У војсци 36.000

Укупно Хрвата у Аустрији 1.329.000

С р б а
А) У Далмацији 378.676
Б) У Војводини 384.046
В) У Славонији 222.062
Г) У Војној граници 310.000
Д) У Мађарској (ван Војводине) 62.880
Ђ) У Истри 44.160
И) У Војсци 25.000
Укупно Срба у Аустрији 1.427.788

Види се да је средином деветнаестог столећа било више Срба него Хрвата у Аустрији – за скоро 100.000 становника, па је јасно колико је Срба побијено у двадесетом столећу од стране хрватске државе, да би данас Хрвата било више него Срба. (Ове чињенице је Трибунал у Хагу обавезан да узме у обзир).

Кад је стварана Бановна Хрватска – 1939, у њу су укључени и крајеви са српском већином. У њима је дошло до побуне Срба, јер су хтели да остану у другим административним јединицама Краљевине Југославије. Побунили су се Срби Книна, Вуковара, Осијека и Илока – територије које су биле у Републици Српској Крајини 1991–1995, али им је захтев одбијен, јер је југословенска влада била приморана да створи Бановину Хрватску – под притиском Хитлерове Немачке.


Археолог др Ђорђе Јанковић: о ниподаштавању српских митова

Генерална — Аутор svarog @ 12:30

Археолог др Ђорђе Јанковић: о ниподаштавању српских митова


" Видите, иако се настојало да се у народу развије свест како нас Дрина раздваја - не од данас, од Другог светског рата или од аустроугарске окупације, већ знатно раније, од првих покушаја де се наше тло подели између Рима и Цариграда - заједнички митови, десетерци и гусле, постојећи обреди, односно духовна култура, одређују нашу јединственост. Уграђено ниподаштавање српске историографије према нашим митовима и предањима, спутава нас да установимо њихову вредност, јер је то чисто археолошким методама тешко изводљиво. На пример, позносредњевековни градови-утврђења источно од реке Босне, уколико не носе своје име, називају се по правилу "Град проклете Јерине", а западно од Босне "Град Црне краљице" па и "Град Марије Терезије". Очигледно је реч о једном истом миту, о невољеној владарки. Ту су и топоними "Рељина градина", "Градина Љутица" (Богдана) на Уни. Сасвим је могуће да су те градине родна места или првобитни поседи оних по којима су прозване, који су ступили у службу Немањића и на истоку стекли славу, звања и имања, што се за Рељу Крилатицу, ћесара цара Душана, и зна. То је природно одлажење властелчића-ратника на исток из сиромашног динарског простора. Други је случај са предањима о војводи Момчилу, његовом крилатом коњу и граду Пирлитору, који указују можда на нека старија времена и повезаност клисура Таре са клисурама око Дрвара. Дакле и митови показују јединственост данашњег српског етничког простора од вајкада."

др Ђорђе Јанковић

 


ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И НАРОД

Генерална — Аутор svarog @ 11:37

                             ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И НАРОД

 

Питање односа између наше интелигенције и народа поставља се данас свом својом актуалношћу.Осећа се на све стране да између једног,многобројнијег,дела наше интелигенције и народа постоји велики духовни расцеп,јаз који свакодневно постаје већи.Тај факт,резултат дуго и систематски спровођеног однарођавања,откидања са рођеног духовног тла,данас нарочито забрињава.А забрињава зашто,што се један народ може успешно изграђивати и културно и политички само онда ако сви његови слојеви хармонично сарађују међусобно.Она стара римска прича о побуни против стомака осталих делова тела скрива у себи дубоку истину.На великом плану духовног изграђивања правих културних вредности,пред могућностима које као народ носимо у себи,у доба једне судбоносне свеопште преоријентације и страшно ризичног духовног беспућа и пометње,питање односа између интелигенције и народа и код нас је крупно и актуелно.

  Човек је данас,то не треба заборављати,најразочаранији створ на овој планети.И зато ваљда што је  човек поставља му се и највише проблема.А један крупан проблем јесте то како ће се данас живот оријентисати.Јер постоје само две идеологије живота:једна творачка,она која сабира и изграђује.То је она велика стихија живота из које су израсле све позитивне културне вредности.Друга идеологија је разарајућа,она која се суштински супроставља првој и која руши све што је створено из племенитих порива њених.

  И код нас данас,као рефлекс тога што се догађа у свету,бије се велика битка између те две идеологије живота.Основне животне вредности доведене су у питање и процењују се поново.Стара животна схватања се смењују и уступају место новим.Сви су свесни да ово није добро,али шта треба да дође сутра као ново то још увек многима није јасно.Само се на све стране осећа нека дотрајалост и иживљеност.Понегде се наслућује,а многима који даље виде чини се јасно,да нам дани који долазене доносе ни мало оспокојења.У доба општих друштвених преоријентација и културних смена не може се човек друкчије осећати.То је основна поука историје.

  И код нас се јако врши то духовно диференцирање.Оно је,стварно,почело у другој половини XVIII века.У идејама просвећене рационалистичке философије васпитао се одабран круг наших интелигената у бившој двојној монархији.И они,толико прослављени код нас,први су унели,у већој мери,туђе духовне елементе у нашу народну душу.Од њих је почело наше духовно поклоништво западу и наше културне позајмице отуда.Култ разуму,ослобођеном и просвећеном,култ је коме се највише клањало.Просвећење разума науком било је у њиховом сазнању идентично просветљењу његовом.Само је знање,које обогаћује разум,просветљавало личност.Од тада па до данас то подражавање западу било је све веће.

  Као последица таквог културног и духовног става било је стварање нарочитог,посебног типа интелектуалаца код нас.Тип таквог интелектуалца тип је човека безобзирног,погашене савести и скамењена срца.То су и интелектуално и етички развраћене личности,које су прекинуле све духовне везе са богатим залихама прошлости.Они су у наш народ унели духовну туђинштину и то најгоре њене тековине:безбоштво,материјалистички поглед на свет и једну дубоку унутрашњу развраћеност.На том тројству они су изграђивали нашу варошку грађанску културу,и њоме разбијали народне духовне основе.Оглашујући себе за борце новог,човечнијег и праведнијег,друштвеног поретка они су себи присвојили културтрегерску улогу у нашем друштву.Систематски су разбијали све наше народне вредности прекрајајући их по својим субјективним,никад тачним,схватањима.Поборници неког прогреса,који је у објективном мерилу вредности само и једино регрес,они су и саму идеју прогреса са њеним панкосмичким опредељењем фалсификовали и изокренули.Јер дух фалсификаторски са кореном у кошмарској метафизици,са исходиштем у неком пандемониуму,основни је покретач њихове активности.А у свој њиховој активности ,пројављиваној у разним приликама разно,припремала се свеопшта побуна твари против творца.Створен је један суштински изокренут поредак вредности.

  Једну свесну аморалност унели су они у наш друштвени живот.Све,многобројне,друштвене аномалије зачеле су се у њима и разрасле се из њих.По преисконској методи духа који све одриче и они су почињали са разарањем и одрицањем.Ради веће ироније то је разарање,и духовно и физичко,вршено у име саграђивања новог и напреднијег.Јер ни у којој се улози они радије не представљају као у улози градитеља.Само то њихово градитељство није оно велико неимарство засновано на оном великом,које увек тежи вечном.Јер из оног тројства на коме су они засновали свој поглед на свет и није могло произаћи ништа друго.

  Другчије је,међутим,живео и живи народ.Духовно се изграђује и продубљава одржавајући генетичку везу са оним што је било велико у нашој прошлости сатканој од великих подвига и борби.Зато наш народни човек зна зашто живи.Двоструко је везан за рођено тло:и духовно и физички укорењен је у велики народни колектив задржавајући при том све оне позитивне индивидуалне особине и сву слободу.Хармонични живот природе проживљава се посведневно на његове очи.И он сам има донекле учешћа у њему.Кроз то учешће он улази,бар донекле,у дубоку тајну свемирског збивања и сагледа трагове божанске активности у њима.Зато он и зна и разуме тајну онепорочене мудрости:,,Почетак је мудрости страх Божији``.

  Човек из народа има и шире погледе и дубљи смисао за једно конструктивно самоудруживање.На то га упућује сва збиља животне стварности,која се савлађује и побољшава само радом.Зато наш народни човек и не гледа у раду проклетство,нити у истинском раднику мученика.

  На селу,у народу,још увек влада морално начело вредности;код већег броја интелигената оно је давно ишчезло.У народу још има духовне девичности,резервоара једне велике творачке моћи.У градовима код овог типа интелигената свака,па и духовна,девичност је сасвим ишчезла.Село рађа и даје велике индивидуалности,град их обезличује и дави.Јер је принцип урбанизма принцип који разлама и разједињује.Град дегенерише и убија све велике покрете које се роде у народу.А из народа су и код нас долазили сви велики покрети и све велике личности.Из народа ће доћи и спасење земљи.

  Тако је то било до скоро,тако је,у многоме,и данас.Али у воме захукталом темпу живота,у овој свеопштој преоријентацији и народне се масе почињу јаче гибати,јер су и у њих унесени микроби,који трују душу.Па иако је стварно тако ипак се осећа,да је сваким даном све већи јаз између села и града.Тај велики антагонизам добија сваким даном све отворенији облик борбе,који није само стара политика фраза.На духовном плану та је борба и опаснија и тежа,него на економском.Село је увек занављавало град и духовно га окрепљавало.

  Има једна још неутешнија појава:на селу је све већа тежња за одлажењем у град.Уколико село више сиромаши,утолико се више и пролетизира;сељак све радије напушта окутњицу и срља у град у коме га нестаје.Губи се он у утопијама пролетерског безпочвеништва,одрођава се и распада као никад до сада.То пролетизирање праћено је отступништвом од највећих наших вредности,од духа који је у нашем народу створио један дубоко етичан и духовни поглед на свет.Такав човек постаје неман,која у разарању нема милости.У њему долази до практичног изражаја и примене све оно што су самозвани народни вођи сејали у његову душу.Све њихово доктринарство у њима се претвара у разорну акцију.А последице те акције зна се какве су.

  На великој се прекретници налазимо.У ставу ишчекивања.Разочаране у најновије духовно вођство народне масе чекају да их њихова неоднарођена интелигенција поведе новим путевима славе.Славе духовне и стваралаштва духовног.Поново вапи ова земља за духовним сједињењем.Само тако ми можемо доћи до потпуног духовног и културног израза.

  А зар Христове речи нису то,да свако царство,које се изнутра раздели пропада?

                                                                           ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ

 

Преузето из:Нова Искра,Септембар 1997,година VII,бр.46,стр.28-29


Powered by blog.rs