Идеологија Србског Национализма

02 ÐÐ, 2012

ИЗВЕШТАЈИ СРБСКИХ КОНЗУЛА СА КОСМЕТА

Генерална — Аутор svarog @ 10:32

 Лука Маринковић: БЕЖАТИ У СРБИЈУ

 

 

 

За првог српског конзула у Приштини постављен је Лука Маринковић..Турци и Арбанаси дочекали су на нож ову српску установу.Покушали су да запале конзулат,а конзул Лука Маринковић,већ 1890.године убијен је на улици испред самог конзулата..(почетком двадесетог века исто тако непријатељски дочекан је у Митровици руски конзул Г.С. Шћербин.Убили су га Арбанаси 1903.године.)

Конзул Лука Маринковић већ у првим извјештајима (наведеним у књизи Бранка Перуничића, Писма српских конзула из Приштине 1890-1900) уочио је недоследну ,примитивну тактику турских власти: кад жандарми ухапсе насилнике,виши чиновници их пуштају на слободу.

У извештају ђенералу Сави Грујићу,министру председнику и министру  иностраних дела, 2. маја 1890.године,конзул Маринковић је забележио један карактеристичан случај прогона:

''Јосиф Ђурђевић, старац, сељак из Пиране, села два часа од Призрена, представи се са четрнаестогодишњом девојчицом Ленком конзулату и изјави да бега у Србију да спаси девојче од арбанаске обести јер је оће да потурче.

Пре три године, рече, отели су ми Арнаути старију кћер Цвету, која је од муке и пресвисла, па ми сада ишту Ленку.

Не могући одолети превеликим патњама и тузи коју претрпих од Арнаута бегам у Србију са овим девојчетом а жену Агнију остави(х) у Призрену, јер је стара па не може да бега.Истина и девојче је мало па не може да иде, па не знам шта да радим и молим Консулат за помоћ новчану, јер леба нисмо јели, а у путу ноћили смо на пољани.Идем, рече Јосиф у Србију и то у Прокупље, гди су ми два сина Цветко и Коста прошле године од арнаутског насиља избегли...''

 

 

 

..............................................................................................

 

 

ПИСМА СРПСКИХ КОНЗУЛА

 

 

 

Поводом обележавања петостогодишњице косовске битке, 1889. године, влада Краљевине Србије одлучила је да у европском делу Турске установи неколико својих конзулата.Захваљујући конзулату у Приштини, Србија и шира јавност по први пут су систематски обавештавани о насиљу Арбанаса над хришћанима, српским живљем на Косову.До ослобођења Косова 1912.године српски посланици у Приштини су били : Лука Маринковић, Бранислав Нушић, Тодор Станковић, Светислав Симић, Мирослав Спалајковић,Милан Пећанац и Милан Ракић.Њихова писма, извештаји, белешке и путописи , послужили су као драгоцена документација Влади Србије за ширење истине о тешком положају Срба у Турској.

Извештаји изузетно активног и систематичног конзула Светислава Симића, кориштени су као основна документација Министарства иностраних дела за књигу Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији (1898-1899)

 

 

 

 

.........................................................................................

 

 

 

 

Тодор Станковић : НЕМА ЦРКВЕ САМОДРЕЖЕ

 

 

 

Вице Конзул Тодор Станковић,упутио 8.септембра 1891.године , министру иностраних дела М. Кр.Ђорђевићу извештај са путовања по Косову.Наводећи како је посетио Самодрежу, село око пет километара удаљено од  главног пута Приштина – Вучитрн, Станковић је забележио.

''...Кад смо тамо стигли, нађосмо тамо све саме Арнауте, а ниге ни једног Србина.На питање,има ли у овом селу која српска кућа, одговорише Арнаути да има само четири српске куће.

Наредих једном заптији-жандарму , да позове једног домаћина из оне четири српске куће да ми покаже место Цркве Самодреже.Оде жандарм и дође након неколико минута са Живом Лазаревићем, Србином из истог села, коме беше кућа на крају села.

Жива, човек око 50-60 година старости, у оделу подераном и састављеном све од самих крпа , које се држе на по једном кончићу, приђе к мени и пошто се поздрависмо, питах га овим речима : ''Је ли брате,где је Црква Самодрежа?''-''Е мој господине,нема цркве Самодреже,она је неге постојала, а сада је од ње начињена воденица, но 'ајде да ти је покажем', одговори Жива.Идући тако путем на цркви Самодрежи, полагано питах Живу овим речима ''Како живите овде међу овим Арнаутима'''?

''Само што смо живи, али оваквог живота боље да га није'', одговори Жива.Тако у разговору са Живом дођосмо  до чувене цркве Самодреже, од које се сада држи само један зид у дебљини један и по а у висини само један метар, преко кога тече вода у воденици, која је направљена од камена исте цркве а испод саме цркве.

Свуда по селу расејано је тесано камење са цркве Самодреже и нема онде арнаутске куће која није подизана каменом скинутог са цркве Самодреже.Поред црквеног зида прокопала је вода једну јаругу у дужини  35 а у дубини два и по метра, у којој се на један и по до два и по метра у земљи, на десној обали исте јаруге  види врло много костију одраслих људи, а ни једне дечије.Кости ове показују да није сваки гроб засебан, јер се костију од више људи налази на једном месту.А преко тих гробова поређано је тесано камење и по свој прилици , гробови се простиру још даље преко којих су сада засејане њиве.Ја као насигурно држим да су онде закопани српски јунаци који су у косовској борби изгинули...''

 

 

 

.................................................................................

 

 

 

 

Бранислав Нушић: СВАКОДНЕВНИ ЗУЛУМИ

 

 

 

Књижевник Бранислав Нушић,као српски конзул у Приштини, написао је о злоделима арнаута доста извештаја влади у Београду.Издвајамо део Нушићевог извештаја упућеног Сими Лозанићу, министру иностраних дела , 25.јула ,1895.године:

''У многим својим ранијим извештајима , имао сам прилике, господине министре, да вам изнесем све потанкости и саме догађаје из оног великог низа зулума, које наоружани Арнаути чине над ненаоружаним српским живљем.Сада могу само поновити своје раније тврђење да су ти зулуми ове године јачи но што су , ваљда икада били пошто показује и необично нагла емиграција становништва, коју никаква средства нису кадра да спрече.Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога становништва,кога убијају, глобе,турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све.Јуче сам на пр. примио преко 30 сељака из разних села, па чак и из најудаљенијег краја пећке нахије који се са сузама у очима жале на ужасне зулуме, које Арнаути врше , услед чега су већ три парохије у пећкој нахији остале без пароха, јер су ови побегли, пошто су им Арнаути претили да ће их убити.Кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку...''

Нушић затим упозорава мини-старство  да је време да се размисли о томе како да се ''ангажује штампа европскога гласа'', што би ''у Цариграду учинило нарочити утисак  и изазвало Порту из равнодушности''.

 

 

................................................................................

 

 

 

 

Светислав Симић : НИСУ ОНИ ЈУНАЦИ

 

 

 

 

Конзул Светислав Симић у писму Владану Ђорђевићу, председнику Министарског савета и министру иностраних дела, упућеном из Приштине 3.фебруара 1899.године, истиче:

''...Остављени без заштите власти наши су људи упућени да се бране сами од Арбанаса.Али док су сви Арбанаси наоружани, Срби су остављени голих шака, приморани да погну главу и примају ударце без отпора, а кињења без ропота.Ја сам имао бар стотину случајева, да су ми се људи, кад сам их корео што се не бране, правдали речима: ''Како ћемо господине, кад немамо чиме. Набавите нам пушке па ћете видети хоће ли нам главе скидати без замене'. Нарочито се Пећанци и Призренци жале што немају оружја. ''Не тражимо Вам, господине паре, него оружје.Дајте нам га да се бранимо, да не гинемо овако улудо.'Ово Срба што је остало у та два санџака у очајању је , а све су то кршни људи и јунаци.

Срби у Ораховцу живе затворени има већ два-три месеца.Тамо Арбанаси не трпе ни власти.Јуче су ми долазила двојица из тог села ,који су сиромашни, путовали све странпутицама, кроз шуме и палнине, да дођу овде, да ме поздраве и моле за оружје.Пре десет дана испратио сам једнога из Ђураковца (пећке нахије) , с надом да ћу глаедати да их пушкама снабдем.Чувен поп Вукајло из (ибарског) Колашина већ је два пута долазио мени ради тога.Ми у Колашину имамо у компактној маси око 500 српских домова и до 1000 за пушку дораслих глава.

Арбанаси по себи нису никакви јунаци, а дрско врше злочине, јер не наилазе на отпор.То у њих развија рђаве прохтеве, а код наших даје маха слабодушности, која је природна последица стања у којем су.

Ја држим, господине министре председниче, да бисмо се ми могли постарати да овоме народу дотуримо мартинке (пушке) , које су нам још преостале и леже по магацинима...''

 

 

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs