Идеологија Србског Национализма

МЛАДОСТ У СЛУЖБИ ОБНОВЕ СРБИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 17:18

                  МЛАДОСТ У СЛУЖБИ ОБНОВЕ

                                 СРБИЈЕ

 

  Добровољци су најбољи синови Србије који знају само за дужности које проистичу из дубоког осећања и пламеног залагања за добро заједнице,нашег Врховног домаћина и нашег народа.

  Такве врлине не постижу се касарском обуком,њих ствара и усавршава родитељски дом,школа и живот.А баш на томе је питању југословенска војска положила оружје.Нису знале масе за кога треба да се боре.Изгледа,да су са 1918 годином сахрањени сви идеали за које су гинула најсветлија поколења,јер је лични интерес,од тог времена био стављен изнад општих народних интереса.Зато се југословенска војска тако лако распрштала.

  Припадници српских добровољачких пукова нису деца оних грађана Југославије,који су заборавили да свој пород напајају са чистог и бистрог врела славне српске традиције;нису то деца,која су васпитавана у духу међународних организација;то су деца која су однегована у правом светосавском и домаћинском духу.Зато су и могла примити на себе величанствени подвиг спасавања народа и отаџбине.

  Такве омладине сећамо се из година које су претходиле ратовима за ослобођење и зато су добровољци ти који обнављају традицију наших хероја из ранијих ратова.

  Тешка времена која преживљујемо,збиља дана у чијим догађајима учествујемо,упућује нас да будемо више,него само војници.Мач је последња реч добровољца.Последице противнародног васпитања нанеле су страшне ране народној души.Треба лечити и душу и дух народни од трулежа и спречавати нове ране и када сва средства срца остану безуспешна.Као последње тек јавља се оружје.

  Добровољци су ти који ће пробудити и препородити успавани српски дух.

  Ништа не траже они од свог народа.Они све дају за добро отаџбине.Помажу сваком коме треба,збрињавају породице својих погинулих и онеспособљених другова,породице ратних заробљеника,помажу избјеглице и нејач.Свакодневно одваја сваки добровољац свој прилог у новцу за ту сврху.

  И делом помажу оне којима помоћ треба.На хладној валовитој Дрини многу горку српску сузу утрли су добровољци Четвртог батаљона када је несрећа хиљаде избеглица бацила у топли загрљај Србије.Делом помажу војници нове наше војске онима којима помоћ треба,-на њиви и на дому.Они се свагда труде да буду од користи,све дају од себе за свој народ.Они су пошли добровољно у борбу да и свој живот положе за своје ближње.

    Непоколебиви су добровољци на путу којим иду.Онакви какви су били на позну јесен,1941 године,такви су били 1942,1943,такви ће увек бити.Ко јасно гледа,тај не прави данас споразуме на све стране да би их сутра газио;тај увек иде правом браздом,увек право и увек напрес,јер не греши и јер зна свој пут.А добровољци имају јасне погледе на сва светска збивања.Зато им догађаји дају право и признање.

  Добровољци не знају за препреке и тешкоће.На њиховом величанственом путу служења свом народу нема опасности пред којима они стрепе.Све ситуације они савлађују снагом духа и добром вољом.И онда,када су ушли у борбу голи и боси,гладни и презирани,они се нису поколебали јер су знали свој пут и његову величину.

  Искрено служење српском народу највиши је идеал добровољца.То је циљ њиховог живота коме они подређују све.И онда када по удесу борбе падају,они јуначки гледају смрти у очи и умиру са заветном песмом:

,,завет смо свој ми Отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај

Па макар сви до последњег пали

Ми завет свет`испунићемо тај.``

 

                                                                                                            КОСТА МУШИЦКИ

 

Преузето из:Нова Искра,Београд,март-април,1999.година VII,број 55

 

                                                             

 

 

 

 

 

 

 


Говор Светог Петра Цетињског Пред Битке На Мартинићима И Крусима

Генерална — Аутор svarog @ 16:31

Говор Петра I Петровића јуна мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Мартинићима

 

Љубезни витези и мила браћо!

Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила божја бити у помоћи. Ево смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нама драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши отци и ми сами праведно крвцом облили!

Има ли који међу вама, дражајши синови и изабрани цвијету моје Богом спасајеме и сваком нама срећно слободне државе, који не би драговољно ово своје добро, ову своју славу, ово своје витештво миловао, љубио и на обштем свјетском видику крвљу и животом избавио?! Има ли који, дични витези, да се устеже на крвавом овом јуначком пољу, мегдан дијелити? Ја сам, мили синови и предрага браћо моја, увјерен да нема, јер ви сами страшивице не трпите, јер ви страшивице за посљедње људе држите, јер слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе, која је ваш и с вама рођени вијенац!

Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до обране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: обрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема.

За то су се, мили синови и љубезна враћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити.

Зато на оружје и на крваво поље, мили витези - да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!

Архипастирскиј благослов предајем вама и препоручујем вас и себе премилостивом Богу, да нам буде у помоћи, који све види и праведно руководи!

Цетиње, јуна 1796.



Говор Петра I Петровића септембра мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Крусима

 

Благособрани војници и храбри витези,

Ево опет дође вријеме, да поновимо наше снажне мишице над крвожедним агарјанским родом! Ево, велим, опет дође вријеме, да покажемо освједочену славу и храброст и достојну обрану наше слободе, коју су нам наши блаженопочивши предци вјерно дохранили. Мене ваша освједочена храброст код Мартинића увјерава, да ћете још силнији и мужественији у овом другом сраженију бити. Ваше су мишице већ огрезле у текућој крвавој непријатељској ријеки. Вас су непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витежтва дише. Устремите се на непријатеља наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности, учините, славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вјечни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радостним чувством очекује наш мили род ваше витежке подвиге вијенцем побједе увјенчане чути, а потом да ви достојне пјесме спјевају и вијенце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепке мишице, које су се навикле јуначки мегдан дијелити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.

Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.

Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим вјерним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад.

9. септембар 1796.

 

Преузето са:Пројекат Растко-Цетиње 


Powered by blog.rs