Идеологија Србског Национализма

ОСНОВИ СТВАРАЛАЧКЕ ПОЛИТИКЕ

Генерална — Аутор svarog @ 20:23

                                ОСНОВИ СТВАРАЛАЧКЕ ПОЛИТИКЕ

 

Није свака политика,политика као вођење државе,стваралачка.Постоји деструктивна,рушилачка,ах

Риманска политика.Она је чак махом таква.Политика чврстог и напредног државотројства,цветна и полетна,ретка је.Ретка и изузетна,необична и несвакидашња као све што је велико,племенито,драгоцено,одабрано.

  Један од првих основа стваралачке политике је мудрост.Мудрост можда није највиша,али свакако најређа политичка врлина.Платон је мудрост као врлину уопште,сматрао за ,,делић душе``.Али највиши,врховни делић,вишак вредносне пирамиде.Доцније у етичкоисторијском процесу и Антике и Европе имамо покушај да се мудрост пертрактира као жижа свих врлина.Политичка врлина је политички укус,нека врста основног органа за разликовање,политичких вредности,аката,поступака,интуиција,чијем се муњевитом,неразмишљајном и предразмишљајном увиду отвара најскритија суштина политичке стварности.У испреплетаном и тврдом чвору политичких мишљења и збивања политички мудрац види на мах,у магновењу,најбитније.

  Првобити љуштуре некад као камен чврсте,домаћи се једра политичке материје,разазнати на пречац тежиште политичке ситуације,као на језику проценити горко и слатко,вредност и невредност политичког момента,ето то је политичка мудрост.

  Блиска овој врлини,блиска као дар,као талент,јесте политичко провиђење.Мудрост без политичке провиденције мало значи.Док је мудрост везана за политички актуалитет,политичка провиденција везана је за будућност.Без провиденцијалног акта,без видовитог понирања у будућност политичка мудрост мало значи.Политичка мудрост сама за себе је пасивна,узета,непокретна,јер је аутархична,самодовољна.Просецати сутрашњицу,предвиђати догађаје постулат је сваког плодоносног и активистичког стројења судбине.У провиденцији се највише огледа божанска моћ у човеку.Сем провиденције човек нема друге моћи ни могућности да,наравно у ограниченим размерама,савлађује и влада судбином.Уколико је политичко-провиденцијални радиус већи,утолико је и политичар већи.Нема ли га уопште,нема ни политичара.

  Политичко знање улази у ред политичких врлина.Ово се знање,природно, не црпи из књига.Њега чак немају,нити су га имали велики философи политике.Нико тако сјајно није писао о држави и државнику као Платон,Макиавели,Хегел,па опет нико није био даље,и поред свих горњих настојања,од тајне конкретних политичких успеха као они.Разлика је овде,као другде,разлика између теорије и праксе.Ово знање захита у саме корене сазнајних предмета,иде у дубину.Оно веже политичку мудрост и политичко провиђење.Оно их систематише,усклађује,уцељује.Оно је блиско акцији,ако није већ само акција.Руски философи су ову врсту знања називали ,,вољовиј разум`` а немачки Vermunftwille,воље ума.Ово живо,увек синтетично,проницљиво сазнање које се такорећи угиба у саме процесе ствари и збивања наћи ће се понекад и у простог,неуког човека док ће недостајати неком ученом интелектуалцу.

  Врлином политичког знања,које у сваком сазнајном лавиринту држи његов путоказни кончић,близу смо крупној политичкој врлини саме политичке акције.Ова је плод претходних врлина.Ако политичко дело као резултанта политичке акције која носи у себи спектрал свих политичких врлина изостане,онда је све узалуд.Политички утопизам настаје где политичка плодоносност престаје.Нигде дело не краси конац као у политици.Неоваплоћени политички принципи сањарије су као што су голи политички резонери и контемплатори сањала.Али настаје питање:кад сва цветања политичких врлина замећу свој плод?Одговора на то нема.Свуда се делимице може поставити извесна прагматика дејстава,само не у политици.Макиавели је покушао да извесни буквар политичко-нормативне делатности.Но он, маколико виспрен дух,није отишао даље од политичке казуистике.Узрок неуспеха овог и другог сличног покушаја лежи у изузетности сваке политичке ситуације,која,због своје једампутности,искључује неки унапред одређени поступак.Зато прави политичар делује ван сваке типике.Његов инструментарион је бесконачан.Јер су ситуације у разноврсности својој бесконачне.У свакој прилици ударац мора бити и поуздан и на време.Преуранити или опознити за један временски микрон значи промашити.У политици су ти промашаји најчешћи,пошто нигде флуксација ситуација није хитрија.И најсудбоноснији,пошто ништа није важније у животу народа.

  Да споменемо још једну политичку врлину која и претходи и следи,свим осталим политичким врлинама,чији индекс овде не можемо исцрпети.То је политички етос.Политика је блистава и заводљива игра која све мускуле целокупног бића политичара баца, завитлава у покрет.Тешко оном политичару који изгуби равнотежу!Политички дилетанти,којих је досад и сада највише,не разумевајући вихор и магију политичког плеса,покушавали су и покушавају да се у њему одрже интригом,подвалом,триком,демагогијом,насиљем,обманом и многим другим проблематичним и опскурним сретствима.Брзи пад и срамота били су неизбежни.Често баш онда када су изгледи били најсјајнији.Политичка комедија бира висине одакле ће стрмекнути дрског незналицу.Играчи онда постају-пеливани.Зашто је то тако?Политичка игра има своју славу,своју власт,своју част.Зато она не трпи ничије славољубље,властољубље и частољубље.Она је на све то сурењива и осетљива.Зато је њен миљеник и фаворит само онај који јој приђе самозаборавно и чисте душе.Политика хоће да се за њу а не од ње живи.То је њен етос.Тај етос мора остати и етос правог политичара.Ко то не разуме само је рђав глумац,увек извиждан политичким збивањима.Ко овај етос нема,етос жртве,самоодрицања,самопрегора,он сигурно нема ни остале политичке врлине:мудрост,провиђење,знање и акцију.Јер све оне укупно почињу се и завршавају политичким етосом саможртве,који је  почетак и крај политичког генијалитета у великом и малом, на коме се као на контрапункту развија целокупна тематика свих других политичких диспозиција и врлина.Они који овај етос немају излажу се тешким опасностима политичке игре која је лепа,али и опасна.Као Салома.Њихова би мудрост још била да заводну и сјајну игру политичку напусте.Њихова мудрост и –величина.

                                                                            Др Димитрије Најдановић

 

Преузето из.Нова Искра,Септембар-Децембар,1999.Година VII,број 58.стр.9


Кемал Ататурк је тражио исељење косметских Албанаца

Генерална — Аутор svarog @ 19:21

Кемал Ататурк је тражио исељење косметских Албанаца 

 

Спремајући се за ослобођење јужних крајева (Старе Србије и Македоније), Српска краљевска влада је своју политику према локалном становништву новоослобођених крајева, прокламовала и спроводила тако да је у правом смислу речи био примењен принцип “Брат је мио (ма) које вере био”. Да то није била само сува парола, говоре безбројни примери коректног понашања српских трупа у новоослобођеним крајевима. Изричит пример за то је улазак престолонаследника Александра у Скопље 25. октобра 1912. године, у својству команданта Прве српске армије. Кад су га турски представници власти питали колико им дана дозвољава да се спакују и да напусте град, он им је одговорио да нико не мора да напушта град, да Срби воде рат за ослобођење од османлијског феудалног турског поретка, који је чинио многе злочине, а да се исправним грађанима, који нису чинили никакве злочине и преступе, неће чинити никакве сметње и да могу наставити да мирно живе и раде свој посао. А ко жели да иде у Турску, неће му бити забрањивано. Исто се десило и на КОСМЕТ-у приликом ослобођења појединих места, само је наређено да се преда оружје, које су Албанци (које су онда звали Арнаути) примили из турских војних магацина. Ово је урађено доста неорганизовано, јер од 63.000 модерних нових пушака, немачке производње, популарно званих “Мартинке”, прикупљена је далеко мања количина, углавном старијих типова “острагуша” и “кремењача”, док су Албанци задржавали нове и модерне пушке, што је откривено тек приликом прикупљања оружја 1956. године, када су органи безбедности из заробљених спискова турске војске сазнавали ко је све примио војно наоружање 1912. године, па су тако те пушке тек тада враћене, вероватно и због тога што су се Албанци за време Другог светског рата снабдели далеко модернијим наоружањем српског, немачког и италијанског порекла. 
Подсећања ради, треба рећи да је Први балкански рат завршен потписивањем мировног уговора у Лондону, маја 1913. године, којим се турски султан Мехмед Решад одрекао свих територија свога царства, западно од линије Енос-Мидија (око 50 км. западно од Цариграда), препуштајући своје европске поседе балканским коалиционим савезницима, који су у рату учествовали. Српска влада, доследна својој политици, није протеривала становништво муслиманске вероисповести (Турке, Албанце, Горанце и др.), а онима, који су изразили жељу да се преселе у Турску, сва имовина је коректно процењена и исплаћена, у шта су се увериле и међународне мисије које су биле присутне у новоослобођеним подручјима, а што се може констатовати и данас, јер су на тим територијама још увек присутни сви припадници наведених народа и етничких група. Престолонаследник Александар је посебно неговао пријатељске односе са првацима турске и албанске заједнице, о чему постоје бројни веродостојни подаци. Међу овима су били Иса Бољетинац (Бољетини), вођа косметских Албанаца, Гани бег Пуља из Ђаковице и многи други. 
Током Првог светског рата Турска је била на страни централних сила, њена војска је учествовала у борбама у Добруџи, против руских, румунских и српских трупа, а на Галипољу против Енглеских, које су овде страховито поражене. У овој бици учествовао је и један, до тада мало познат турски официр Мустафа Кемал-паша, доцније прозван Ататурк (отац Турске). По потписивању примирја, Турску су окупирале савезничке снаге Француске, Енглеске, Италије и Грчке. Била је заведена блокада и Турска није могла набављати храну и наоружање, тако да је стање било више него очајно, што су искористиле националне снаге, предвођене Кемал-пашом, у циљу протеривања савезничких снага. Енглези и Французи нису желели да директно учествују у ратним операцијама, али су зато добро наоружали грчку војску и гурнули је у рат против Турске. У почетку, Грци су имали успеха, брзо су напредовали и стигли до Сакарије (око 50 км. од Анкаре). Али, остављена без помоћи савезника и заморена дуготрајним борбама, грчка војска није могла да издржи офанзиву коју је предводио Кемал-паша, тако да су се његове трупе убрзо нашле на обалама Средоземног мора, Галипољу и у грчкој Тракији, чиме је практично тај Грчко-турски рат и завршен 1922. године, а Кемал-паша проглашен за националног хероја и творца модерне Турске. У овом рату дешавале су се веома парадоксалне ситуације, као, нпр., Енглези су увек помагали Турке, бојећи се да Руси не загосподаре Босфором и Дарданелима. Овога пута Кемал-паша је добијао помоћ једино од Руса, својих вековних непријатеља, јер је “друг Лењин” проценио да Кемал-паша води праведни и ослободилачки рат. Турска република је проглашена 1923. године, чиме је заувек укинута Отоманска империја. За око 20 милиона Турака, колико их је онда било на просторима данашње Турске, наступили су тешки дани. Простране области Анадолије остале су ненасељене после погрома над Јерменима, а и рат је учинио своје, куга и колера су немилосрдно односиле људске животе. Да би населио ове области, а и створио бољу заштиту од Курда, Ататурк је затражио од краља Александра да, по старим законима Отоманског калифата, пресели Албанце са Косова и из Метохије у ове области. Овим чином постигао би више циљева, а један од основних је био да Турска, уступајући земљу Албанцима у Анадолији, дође до новца и поправи своје тешко финансијско стање, новцем који би Србија (СХС) исплатила албанским породицама које напусте Космет. У том циљу био је потписан и споразум, који није реализован, захваљујући, у првом реду, Иси Бољетинцу, који је молио краља Александра да их не исељава, у ком циљу је неколико пута долазио у Београд и био примљен код Краља, тако да је, већ постигнути договор о пресељењу Албанаца у Анадолију, остао нереализован. 
И тако. Иса Бољетинац нема данас споменик на Космету, а има Скендербег, који и није био неки прави Албанац, био је српски деспот, православне вере, а рођени брат му је сахрањен у манастиру Хиландар на Светој Гори, јер је био високи црквени великодостојник. 
Остало је нејасно и историјски недовољно разјашњено одакле то велико поверење и пријатељство између краља Александра И Карађорђевића и Мустафе К(Ћ)емал паше-Ататурка. Из расположиве кореспонденције се види да га је Ататурк увек ословљавао са “Драги брате”, додајући још низ других позитивних епитета чиме, иначе, обилују источњачки документи. Да ли је Ататурк био захвалан за коректан однос према заробљеним турским официрима и војницима, или из захвалности што се Краљевина СХС није умешала у Грчко-Турски рат 1922. године, иако је била савезница Грчке, остаје на младим историчарима да се овим позабаве. 
За сада се можемо ослонити само на расположиву документацију, међу коју спада и књига о Ататурку г-ђе чије име сам, нажалост, заборавио. Кад је чуо за убиство у Марсеју 9. октобра 1934. године, господин Ататурк је прогласио седмодневни пост, а за сахрану понудио и један мали одред своје војске, ради одавања почасти убијеном краљу, тада већ проглашене Југославије. 

Радивој Л. Живановић

 


Powered by blog.rs