Идеологија Србског Национализма

Јадна Демократијо

Генерална — Аутор svarog @ 20:23

ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО

 

 

Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

 Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

 Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

 Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

 Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

 Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

 

 Димитрије Љотић

”Наш пут” бр. 20, 5.јун 1938.


Привилегије За Србе Од Цара Леополда

Генерална — Аутор svarog @ 13:29

НВИТАТОРИЈА ЦАРА ЛЕОПОЛДА I И ПРИВИЛЕГИЈЕ СРПСКЕ

 

За своје многе, махом ратне, заслуге у борбама против заједничких непријатеља Срби у бившој Хабзбуршкој Монархији добијали су од аустриских и угарских владара од XIV до пред крај XVIII века разне привилетије или повластице, које су им олакшавале положај у земљи.

Као главне и основне привилегије српског народа у Монархији сматрају се оних пет привилегија које је аустриски цар и угарски краљ Леополд I дао Србима за стечене ратне заслуге у борби против Турака приликом и после Велике сеобе (1690) у угарске земље 1690, 1691 и 1695; као и потврде тих Леополдових привилегија Србима од стране Јосифа I, Карла VI (III) и Марије Терезије.

Историја постанка и значења тих привилегија и њихових потврда у нашој и немачко-мађарској историографији до танчина је обрађена и позната.

Као основне привилегије српског народа у Монархији опћенито се сматрају:

1) Позивни манифест Леополда I балканским хришћанима и земљама („Literae invitatoriae) од 6. априла 1690.: да се уз аустриску војску дигну против Турака не напуштајући своја огњишта и њиве, а он им зато обећава, поред ујемчене слободе и права вероисповести и права бирања војводе, још и друге разне повластице.

2) Привилегија Леополда I од 21. августа 1690., дата Србима после преговора с епископом Исаијем Ђаковићем, која чини основ српској црквено-народној самоуправи у Монархији.

3) Протекционална диплома Леополда I од 11. децембра 1690., издата преко Угарске дворске канцеларије.

4) Привилегија Леополда I од 20. августа 1691. којом се власт српског архиепископа поред црквених ствари продужује и на световне ствари српског народа, и

5) Привилегија Леополда I од 4. марта 1695. преко Угарске дворске канцеларије, којом је одобрена духовна организација српске цркве, потврђени епископи и зајемчена ранијим привилегијама дата права и повластице.

Ове Леополдове привилегије, које су сачињавале чврст правни основ положаја и права српског народа у бившој Монархији и темељ његове народно-црквене самоуправе, потврђивали су и каснији аустриски цареви и угарски краљеви новим привилегијама или конфирмацијама.

Од ових пет привилегија Србима сачувана су досад само три оригинала привилегија: од 21. аугуста 1690., 20. аугуста 1691. и 4. марта 1695., док су оригинали привилегије „Инвитаторије” од 6. априла 1690. и од 11. децембра 1690. изгубљени још 1732. г. за време администрације митрополијом темишварског епископа Николе Димитријевића.

Оригинал привилегије „Инвитаторије” од 6. априла 1690. је изгубљен, њезин концепт чува се у бечком Државном архиву.

Међутим су Срби у Угарској уживали донекле привилегован положај и пре ових Леополдових привилегија на основи већ раније добивених разних привилегија.

Поред поновних краљевских привилегија у засебним законским чланцима током XV и XVI века, којима се Срби и други православни у угарским земљама ослобађају плаћања десетка угарском свештенству, и које су све штампане у многобројним издањима ,,Согрш iuris hungarici”, овде ћемо споменути само као прве српске привилегије, којима се може наћи трага у бечким државним архивима т.зв. ,,Ковинске привилегије”, које су добили Срби из Ковина (на дунавском острву Чепељу испод Пеште) од краља Жигмунда 1405, 1412, 1428; и које су потврђиване од угарских краљева: Владислава Јагелонца 29. аугуста 1440., краља Ладислава 1455., краља Матије Корвина 1458. Затим привилегије које су добили Срби Вараждинског и Карловачког Генералата од аустриских сталежа на сабору у Бруку на Мури („Bruoker Libell”) 1578. и које је Фердинанд II проширио и потврдио преко Угарске дворске канцеларије 15. новембра 1627. Тако исто је Фердинанд II 5. октобра 1630. Србима у оба Генералата издао нарочиту уредбу (Statuta Valachorum”), или као што Бартенштајн каже, „формалан земаљски устав” за своју самоуправу у градским, судским и казненим пословима, са својим кнезовима, и велржим судијом. које сам народ бира. Те Статуте потврдио је Фердинанд III 22. аугуста 1642., Леополд I 21. фебруара 1659., Карло VI 16. априла 1717. г.

И после Леополдових привилегија Марија Терезија је привилегијом од 28. јуна 1751. створила Великобечејски крунски диштрикт из четрнаест села укинуте Поморишко-Потиске крајине. По узору тога Диштрикта царица је привилегијом од 12. новембра 1774. установила и Великокикиндски диштрикт који је и после утеловљења Баната Угарској (1779) задржао своју аутономну управу и судство.

Највише због тога да би се донекле стишало народно незадовољство Срба због законског чланка XLVI пожунског сабора 1741 — да на подручју Хрватске и Славоније само припадници римокатоличке вере могу имати непокретна имања; и због законског чланка XVIII: 1741, да се Потиска и Поморишка Граница имају развојачити, утеловити Угарској и подврћи жупаниској јурисдикцији, Марија Теразија је на писмену молбу патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте и на усмену молбу српске депутације (коју су сачињавали: Павле Ненадовић, епископ горњокарловачки и патријарашки генерални викар, Јован Георгијевић, архиђакон патријарашки, Арсеније Вујић, потпуковник Потиске Границе, и Андрија Андреј евип, управник поште у Петроварадину и администратор спахилука Уфелова) — потврдила Леополдове привилегије 24. априла 1743. преко Царске дворске канцеларије, 18. маја т. г. преко Угарске дворске канцеларије и прогласила их 4. јула т. г. преко Дворског ратног савета војним властима.

По одлуци царице преко Угарског намесничког већа наређено је свим жупанијама Краљевине Угарске да објаве царичину потврду српских привилегија.

На народном сабору у Карловцима на седници од 6. марта 1744. од стране царских комесара грофа Патачића и фелдмаршаллајтнанта Енглсхофена свечано је и усмено проглашена у међувремену већ и штампана потврда свих Леополдових привилегија и њихових потврда од Марије Терезије од 18. маја 1743. г.

Пошто се после свечаног усменог објављивања терезијанске потврде привилегија на сабору 1744. од стране царских комесара Патачића и Енглсхофена у народу јавила потреба штампаног издања привилегија и на народном језику, то је „илирическо-расијански обшчи зограф” и бакрорезац Христифор Џефаровић одлучио, да у издавачкој заједници с патријарашким писаром Павлом Ненадовићем у бакру изреже и штампа привилегије у славеносрпском преводу, који ће обавити Ненадовић.

Тако је дошло до Џефаровићева бакрорезног издања српских привилегија у Бечу 1745, уз благослов патријарха Арсенија IV. Ненадовић је привилегије с оригиналног латинског текста, који су царски комесари Патачић и Енглсхофен из Беча донели, на саборској седници од 5. марта 1744. прочитали и својим потписима потврдили, превео на „матерњи славеносрпски језик”, уствари више руско-словенски.

Превод Инвитаторије од 6   априла 1690.  г. по Ј. Ђорђевићу, Радња Благовештанског Сабора у Срем. Карловцима 1861.

Ми Леополд и.т.д.

СВИМА НАРОДИМА И ЗЕМЉАМА? КОЈЕ ОД НАШЕ НАСЛЕДНЕ КРАЉЕВИНЕ Угарске зависе, и свима другима, који ово читали или слушали буду, а поглавито народу албанском Нашу царску и краљевску милост и свако добро.

Нека  вам  буде  знано,  да  турски рат,  на  који  смо  нарушењем уговора  и   неправедно   изазвати,   по   Нашем   царском   и   краљевском званију, уздајући се у божију заштиту и у праведност Наше ствари, само на ту цел водимо, да народе, који су нам правно потчињени, и који правно зависе од Наше споменуте краљевине Угарске, и све друге хришћане, из грозног турског ропства отмемо, и пређашњој слободи, пређашњим повластицама и пређашњем савезу са телом, од којег зависе, повратимо, укинувши свако злоулотребљавање, и поправивши штету турским тиранством нанету, и повративши свакоме своје право. — Због тога све народе, који по свој Албанији, Србији, Мизији, Бугарској, Силистрији, Илирији, Мацедонији, Расији станују, и друге земље, које од предречене Наше краљевинз Угарске зависе, и све друге народе, који под јармом турским стењу, благо опомињемо, да побожној и отачаској Нашој жељи одговарајући, у овој тако повољној прилици, кад су турске снаге у толиким пошбијама победним Нашим оружјем сатрвене, за своје спасеније и ослобођење и закон хришћански, сви на Нашу страну пређу, протиз Турака на оружје устану, Нашој војсци по угодности и нужди, на заповест Наши војвода и генерала, који ће се наскоро са довољном и многобројном војском на бојишту појавити, првдруже се, и њој по могућству рану и што јој друго за издржавање устреба, дају, и у свакој прилици против општег непријатеља на помоћ готови буду, (а речене Наше војводе даваће им против нападаја од Турака сваку заштиту, и држаће свагде, као што смо озбиљно заповедили, точни војнички запт), — и да се Нашем законом господству својевољно поврате, ако хоће да искусе Нашу милост и благонаклоност. — Обећавамо Вама свима предреченим народима и земљама, које су Нама као краљу Угарске правно подчињене и које ће се законито подчинити, задржавши поглавито слободу, повластице и права своје вероисповести и избора војводе, да ћете изузети бити испод сваког јавног терета и данка, али изузевши стара и обична пре сваког упадаја турском постојавша права краљева и господе, и укинувши у овима свако злоупотребљење, турским господетцом уведено, осим у случају ратне нужде, где ћете за ваше сопствено спасеније и обрану, на начин добровољног данка, по могућству давати нужне прилоге, да се војске Наше одржати, земља бранити, и ратни терети сносити могу. А кад се турски јарам збаци, све ћемо у сталну срорму и надлежнм ред за будуће по жељи и на задовољство ваше довести, и повратити свакоме своје право и слободу вероисповести, повластица и слободе од терета, свима и свакоме поједином даваћемо правицу, и свима ћемо дати најобилижја сведочанства милости, благонаклоности, благости, и отачаске Наше заштите. Осим тога обећавамо, поклањамо и уступамо свима и појединим слободно притежавање добара, или покретни или непокретни, која год од Турака на својима границама одузели буду.

.. Радите дакле Бога ради, да повратите вероисповедање, спасеније, слободу, безбедност вашу, без страха пређите на Нашу страну, куће ваше и пољску радњу не остављајте, ваше другове позовите да вашим стопама следују, и прилику ову од Бога и од Нас вама дану, која се више никад повратити неће, употребите, ако ћете за себе, ако за синове ваше, ако најпосле за мило отачаство и спасеније да се састарате, у осталом вама свима и појединце јасно нудећи Нашу царску и краљевску милост.

Дано у Нашем граду Бечу, 6. дана месеца априла, године 1690, Нашега краљевања, римскога 32. угарскога 35, а чешкога 34. Леополд (М.М.) Т.А. Хенр. гроф. Стратман. На сопствену заповест пресвет. царског и краљевског величества: Стеф. Андр. пл. Верденбург.

(Превод Инвитаторије од 6. априла 1690. г. Ј. Ђорђевић, Радња Благовештенског Сабора у Срем. Карловцима 1861. године)

Писмо Леополда I патријарху Арсенију III Чарнојевићу од 6. априла 1690

Леополд, итд., итд. Часни, Одани, Љубезни! Више пута нам је достављено колико вам на срцу лежи безбедност и напредак ствари хришћанске; са задовољством смо разумели да сте о овоме изврсне доказе дали, идући на руку верноме, покојном генералу Пиколоминију, док се тамо бавио. То исто себи и унапредак од особите верности и ревности, а особито од богопоштовања вашег обричемо, не сумњајући да ћете ви по оном уважењу, које код тамошњих народа а особито Арбанаса и Србаља имате, прилежно настојавати, да овом тако удесном од Бога даном приликом турски јарам, под којим су досад на плачевни начин стењали, збаце, и придруживши се Нашем оружју сваким начином потпомогну, да се варварско отоманско тиранство понизи и угаси. Учиниће заиста дело и Богу врло мило, а и Наше царске и краљевске милости достојно, коју милост као што вама благонаклоно нудимо, тако исто нећемо пропустити, даном приликом и живим доказима је посведочити, Дано у Нашем граду Бечу, дана 6. месеца априла, године 1690., Нашег краљевања, римскога 32., угарскога 35., а чешкога 34. Леополд (М. П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест пресветл. г. кр. величанства: Стеф. Андр. пл. Верденбург.

Привилегија Леополда I од 21. августа 1690.

Ми Леополд I итд., итд.

Часном, Оданом, Нама љубезном Арсенију Чарнојевићу, Србаља источне цркве грчкога обреда архиепископу, епископима, и свима другим црквеним и мирским сталежима, капетанима, поткапетанима, најпосле целом општинству истога грчког обреда и народа српског, по Грчкој, Бугарској, Русији, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу и осталим сајуженим местима и свима другима, који ово читали, видели или слушали буду, Нашу царску и краљевску милост и свако добро.

Не само из понизног писма које нам у име вас свију поднесе послани к Нама епископ Јенопољски Исаија Ђаковић, него још јасније из усменог његовог претстављања најмилостивије примисмо вашу понизну захвалност, што смо вас из чељусти варварског турског тиранства отели и пређашњој слободи повратили, као и вечиту обавезаност, којом исповедате да сте Нам ви и ваши потомци због толиког учињеног добра обвезни, истина по дужности вашој, али на Наше у толико веће задовољство што признавши Наше право, и себе у крило милости и благонаклоности Наше, као вашег господара и законитог краља одавајући, с похвалном духа крепошћу изјављујете, да вам отсада под сенком Наше заштите ваља и живети и мрети. Сматрајући не толико ово ваше Нама одвећ мило сведочанство и изјаву, примамо благонаклоно вас све скупа и поједине у Нашу царску и краљевску заштиту, колико да се тим изредна ова намера у вашим духовима утврди, и синовима непрестано улива, и у свим случајевима стварним доказима све већма и већма укрепи. Очински вас дакле позивамо да против најжешћег душманина хришћанског имена и вашег гонитеља под Нашом заштитом и под управом Наших војвода на оружје устанете, да одбијете неправде, невоље и беде, које су вам досад најнеправедније и најнемилостивије наношене бивале. А да бисте и ви узајамно благост и сласт Наше владе и господства већ на самом прагу осетили, ваше молбе с прирођеном Нам благошћу одобравајући, милостиво смо закључили: Да по обичају Србаља источне цркве грчкога обреда и по пропису старога календара слободно опстојати можете, и да вам како досада тако и унапред никоји црквени или световни сталежи никакве досаде чинити не могу; и нека вам слободно буде између себе, сопственом влашћу, из српског народа и језика постављати себи архиепископа, кога ће црквени и световни сталеж између себе бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати свима источним црквама грчког обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима распоређивати, где буде нужно цркве сопственом влашћу зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном речи, како и досада да буде поглавар над црквама грчког обреда и над општинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати, сопственом влашћу црквеном, по повластицама које вам дадоше претходници Наши, некадашњи блежене памети краљеви Угарске, по свој Грчкој, Расији, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини, као и у Угарској и Хрватској, где их фактично има, и уколико и докле Нама сви скупа и појединце верни и привржени буду. Даље црквеним сталежима, као архиепископу и епископима, монасима и свакога реда свештеницима грчкога обреда у манастирима и црквама нека остане власт располагати, тако да нико у предреченим манастирима, црквама и резиденцијама вашим никаква насиља чинити не може; него од десетка, данка и квартира да буду ослобођени као и пре, нити да има ико од световњака, осим Нас, над црквеним сталежом власт, кога затворити или заробити, него да архиепископ може такве од њега зависне црквене људе, ако што скриве, по праву црквеном или канонском казнити. Прилажемо даље и потврђујемо да се грчког обреда цркве, манастири, и што к овима спада, као и добрз што архиепископу и епископима припадају, ма каква она била, као што су од претходника Наших приложена, притежавати могу; а које је цркве недријатељ хришћанскога имена Турчин од вас одузео, и те кад се освоје, заповедићемо да се у ваше руке предаду. Најпосле кад архиепископ, или епископи ваши, кад нужда захтева, манастире и цркве по варошима или селима обилазе, или парохе и општину поучавају, нећемо трпети да им ико, било од црквених људи било од световних, досаду какву чини.

Ми себи тврдо обећавамо да ћете ви ову Нашу најштедрију и Најмилостивију концесију свим трудом и силама заслужити, и вашу верност и приврженост непрестано неоскврњену чувати, и да је никакве буре порушити неће; уосталом вама свима и појединце потврђујемо најмилостивије Нашу царску и краљевску милост. Дано у Нашем граду Бечу, дана 21. августа године 1690., Нашега краљевања, римскога 33., угарскога 36., а чешкога 34. Леополд. (М. П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест пресв. царског и краљевског величанства: Андр.’ пл. Верденбург.

Привилегија Леополда I од 4. марта 1695.

Ми Леополд I итд., итд.

Нашима вернима свима скупа и појединце, господи прелатима, баронима и магнатима, наиме пак будућем архиепископу острогонске, калочке и бачке цркве, речене Наше краљевине Угарске кнезу палатину: тако и грофовима, судији Наше краљевске курије, као и врховном генералу горњих предела гореспоменуте Наше краљевине Угарске, и Наших краљеврша Далмације, Хрватске и Славоније бану итд. Нашим тајним саветницима: даље заменику Нашега личнога присуства у судовима и саветнику Нашем, као и Наших Комора угарских и сепешке префекту, администратору и осталим саветницима; осим тога жупанима и поджупанима, племићким суцима и јурасорима ма које жупаније горепоменутих Наших краљевина Угарске, Далмације, Хрватске и Славоније; к томе свију Наших градова заповедницима и подкапетанима; и осталим војничким официрима, како коњаничког тако и пешачког реда, садашњима и будућима, ако скупа али појединце с овим писмом потражени буду; поздрав и милост Нашу.

Најпонизније је претставио Величанству Нашем Арсеније Чарнојевић, Србаља грчког обреда архиепископ, како је он пре не много година, то јест откако се води овај садашњи рат, који против заклетога непријатеља хришћанском имену још и сад букти, — успехом победног оружја Нашег побуђен, и јасним примером божјег благослова, који је Наше снаге крепио, нагоњен, — заједно са српским (рацким) народима, који одавна стењаху у варварском ропству, предузео да стресе јарам отоманског тиранства, и у ту сврху изјавио, не само да су они и потомци њихови Нашем као законог краља права, милости и благонаклоности потчињени, него и то да су, — оставивим своје куће у Турској, и напустивши своје имање и сермију, из своје домовине прогнани и у пределе Наше краљевине Угарске премештени, да би се најгрознијему непријатељу и даље светили за.његову свирепост и њу поразили, — под сенком Наше заштите непрестано готови живети и мрети, и како је он овим особито врлим и племенитим делом, од Нашега Величанства добио милостиве отпусте и дипломе, особито године.. 1690. и 91. издате, и слободе и преимућства која ‘Се у њима садрже. По гласу ових писама обећано је да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, штавише и у световним стварима ослобођење од свију терета и дажбина, наиме пак од десетка допустити. Покрај свега тога налазе се неки Наши верни становници обојега сталежа који, не обзирући се на милостиву вољу и на допуштење Наше, усуђују се претпоменутога архиепископа и народ српски у прастаром упражњавању њиховог обреда узнемиравати, или у духовној управи на пут им стајати, или; најпосле на давање десетка, који им не припада, принуђавати, које не бива без њихове грдне дагубе и штете, а с очевидном опасношћу Наше службе. Споменути архиепископ српски код Нашег Величанства у пристојној молби најпонизније моли да би Ми, за боље одушевљење њихове службе, њихова пређашња права милостиво одржати, достојанство архиепископа и његово уважење (ауторитет), да може постављати епиекопе свога обреда, потврдити, даље епископима од свакога сметања слободну управу пастирског звања допустити, најпосле целом народу слободно свуда исповедање његова обреда и уобичајено од десетка ослобођење поново допустити, и у овом обзиру у Нашу краљевску заштиту и обрану милостиво их примити благоизволели.

Којих понизна молба кад нам је најпонизније предложена била, и кад смо у милости во расуђење узели реченога народа српског верне услуге против општега хришћанству непријатеља племенито принесене и обилном племенитом .крвљу засведочене, и постојане њину приврженост и будуће милостиво Нам обећавајући (до Нашег даљег милостивог расположења и наредбе, коју ћемо по околностима времена издати), милостиво смо закључилио да и споменутом архиепископу старо достојанство, и власт епископе својега обреда постављати (будући му ово по праву и по обичају истога његовог обреда припада), неповређена остане, и епископи, које је он поставио, а имено часни: Исаија Ђаковић, темишварски, јенопољски и архимандрит манастира Крушедола; Стефан Метохијац, горњокарловачки и зринопољски; Јефтимије Дробњак, сегедински; Јефтимије Поповић, будимски и столнобеоградски; Јефтимије Тетовац, мохачки и сигетски; Спиридон Штибица, вршачки; и Јефрем Бањанин, великовардарски и јегарски (тј. које Ми силом овога писма налазимо да се могу примити и трпети), по одређеним окрулсјима. — у којима се, тојест, по вољи Нашета придворног војеног савета населило и сместило у довољном броју породица народа рацког или српског, који је, као што је споменуто, из јарма турског сужањства у Нашу приврженост примљен, — да могу своја духовна звања без препреке отправљати, кривце исправљати и за кривице казнити, столе и приходе црквене који га по обреду и старом обичају припадају примати, и  сбоју дужност (али без икакве пагубе Наших прелата и римокатоличке цркве) отправљати; најпосле и сав народ који по Нашим градовима, варошима, границама и пределима, тј. у местима која су му преко комисије поменутог Нашег придворног војеног савета уступљена, ма где станује да има слободно вршење обреда и вероисповести, без икаква страха, опасности и штете у телу или имању, и да може уживати пређашњу и још у старо доба, по гласу трећега члана петога декрета краља Матије, и последњега чланка другога декрета краља Владислава њима допуштену слободу од десетка, који десетак нека сам народ обраћа и употребљава на издржавање и приход епископа свога обреда, а да им се никакве противне препоне не чине од стране Наших прелата и коморских званичника. Зато, да би они у уживању предизложених слобода и ослобођења безбедније опстати, и од Нас дарованим благодејанијама боље се усрећити, а чрез то у мрзости и раздражености, коју против отоманског тиранства имају, већма се утврдити, и Нама припадајућу приврженост и похвалну вољу служења племенито и постојано одржати могли, нашли смо за нужно да њих све скупа, тј. архиепископа, епископе и српске народе, у новије доба из турског ропства отете, са свом породицом и добрима, и са свима стварима и свом сермијом њиховом у Нашу краљевску одбрану и особиту заштиту и покровитељство примимо, штавише, да их и вашој заштити, одбрани и особитом покровитељству поверимо. Због тога верностима вашим, којима и горе, свима скупа и свакоме појединце овим писмом тврдо налажемо, благонаклоно препоручујемо и заповедамо, да ма кад и колико год пута од претпоменутог архиепископа и њему потчињених епископа, о чему горе наведеном, сви заједно и појединце умољени будете, њих против свију незаконитости и насилних нападача, узнемиритеља и оштетитеља, док ствари онако као што је горе казано стојале буду, заштићивати, покровитељствовати и бранити, и у горе реченим допуштењима и концесијама Нашим чувати и дајући у овом обзиру Нашу краљевску важност, што иште и право и правда; друкчије да не поступате. Ово кад се прочита, да се има показатељу вратити. Дано у Нашем граду Бечу у Аустрији, дана 4 месеца марта, године 1695, нашега краљевања, римскога 37., угарскога и осталих 40., а чешкога 39. Леополд. (М. П.) Блазије Жаклин епископ њитрански. Павле Медњански.

Преузето са сајта: http://nastavnikdamir.wordpress.com


Срби Између Старих Раскола И Нових Подела

Генерална — Аутор svarog @ 11:30

СРБИ између старих раскола и нових подела

Пише:
Василије 
Крестић

http://www.srpsko-nasledje.co.rs/images/pixel.gif

Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Ако Срби не реше суштинска питања њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребан спољашњи непријатељ, већ ће сами себе завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће моћи да се испетљају у догледној будућности

Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Да не би било забуне, истичем да под духовним јединством подразумевам свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност.

Сваки иоле објективнији и образованији посматрач национално-политичких кретања и збивања међу Србима, у неколико протеклих деценија, мораће да дође до закључка који неће бити прожети оптимизмом. У многим областима живота, и на разне начине, међу Србима су испољене разлике које ваља уочити, о којима треба добро размислити и пронаћи начине и средства којима би се разлике смањиле, размимоилажења зауставила, а свест о јединству ојачала.

Да би се могао пронаћи лек којим ће болест бити заустављена и излечена, морају се разоткрити чиниоци који су је изазвали. У најкраћим потезима покушаћу да укажем на неке од тих чинилаца, без претензија да будем свеобухватан, да кажем све што се о томе може и мора рећи. Уверен сам да је тренутак тако озбиљан да се о проблему духовног јединства мора говорити без увијања, емоција, страсти и лицемерства, отворено и објективно, са жељом да се сагледа истина како би се испра-вило и довело у ред оно што се да исправити. На истинама морамо уобличавати менталитет нашег народа, јер тај толико озбиљан и одговоран посао не може се препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и њима сличним интелектуалцима.

Прекид државног континуитета

Испитивањем узорака који су утицали и који утичу на разбијање духовног јединства српског народа могу се уочити чиниоци који су неодвојиви део нашег националног бића и менталитета. Ти чиниоци су током историје у нас усађени па су постали део наше природе и нашег начина живљења. Уз то, постоје чиниоци који утичу на наше духовно јединство али делују споља, мимо нас, наше воље и жеље, чак и против наше воље.

Дезинтеграциони чиниоци, који су у нама, чине део наше природе и утичу на наше понашање, настали су као резултат специфичног историјског развоја. Једна од тих пецифичности је прекид нашег државног континуитета. После пропасти српских средњовековних др-жава Срби су се расули на широком и међусобно удаљеном географском простору. Они су доспели под турску, аустријску и млетачку власт, где су живели одвојено у разноликим, али непријатељским, међусобно супротстављеним, верским, цивилизацијским и културним срединама. Стотине година живљења под туђинском влашћу Турске, Аустрије и Млетачке није могло остати без последица на изграђивање менталитета, карактера и свести о духовном јединству нашег на-рода. Ако се и данас сусрећемо с разликама у понашању, поступцима, погледима, тежњама и циљевима, морамо бити свесни чињенице да је реч о историјски условље-ним појавама, које ће нестајати током времена, другачијим државно-правним оквирима, административно-политичким системима, подизањем нивоа нацио-налне свести, знања и образовања.

Друга, врло важна специфичност нашег историјског развоја, која је утицала и још увек утиче на наше духовно јединство јесте непостојање друштвеног континуитета. Срби спадају у ред оних малобројних нација Европе које нису имале услова да до краја иживе феудални систем, да прођу све фазе његовог развоја и очувају друштвени континуитет. Ми смо нација без друштвеног континуитета, а последице дисконтинуитета нису мале.


Сваки национализам који добија особине шовинизма, без обзира где се појави, морао би бити обуздаван и сузбијан. Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претерујемо, у обрачуну са ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо здраво национално и патриотско осећање. Нисмо имали мере у проценама шта је Српство, шта је српски патриотизам и српско родољубље, шта је српска историја, традиција и култура. Све смо то, олако и недотупавно, примитивно и грубо одбацили и жигосали као српски национализам и шовинизам.


Губитак друштвене елите

Продором Турака и пропашћу српских средњове-ковних држава Срби су брзо и у потпуности изгубили оновремену друштвену елиту - великаше, носиоце власти, моћи, богатства, знања и угледа. Обезглављен још у средњем веку, српски народ до данас није успео да се опорави, да успостави равнотежу у сопственом друштву и да стекне истинску елиту.

Уместо домаће - српске - феудалне аристократије, која би својом влашћу, својим угледом, имањима и богатством, па и знањем, могла да улива поштовање, да утиче на изграђивање у феудалном друштву каракте-ристичних односа надређених и подређених, да буде регулатор вредносних критерија, Срби су за властодршце имали Турке, који не само да им нису импоновали него су с њима били у вишеструком и непрестаном сукобу, или су се налазили, не у кметској већ у рајетин-ској потчињености.

Због свега реченог, није случајно што је нас Србе снашла и што нас сналази, (како је запазио Слободан Драшковић) једна од најгорих невоља "која може снаћи један народ, а то је да нема вођства, нема одговорних, нема челних (...), нема једног човека или неколико људи који би Србе представљали (...)".

Баш зато што дуго нисмо имали, што и данас немамо, друштвену елиту чија би се реч слушала, немамо јединствена национална мерила каква постоје код западноевропских народа. Баш зато смо једним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Муслимани, петим Македонци, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, теисти и атеисти и тако редом, у недоглед.

Имајући у виду овакво стање међу Србима, већ је уочено да код нас "свако има своју посебну филозофију, сопствена мерила, своје посебне рачуне". Другим речима, наша мерила најмање су српска, јер код нас "нико никог не слуша, нико не одређује, нико не наређује, нико не извршава".

Такви какви смо, нејединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо бити и нисмо узор на који се ваља угледати. Због тога и немамо привлачне снаге, али ни отпорности. Зато смо лакше асимиловани но што смо били у стању да друге асимилујемо.

На тај начин смо лакше, брже и у већем броју постајали Хрвати, Албанци и Муслимани но што су они постајали Срби. Због тога и спадамо у групу народа, као што су, на пример, Јевреји и Јермени, који су подложни масов-ном уништавању.

Навикли да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако како га цене други, културнији и цивилизованији народи. А кад сопствене жи-воте не ценимо ни сами, кад немамо довољно отпорне снаге, зашто би наше животе ценили они који нам не желе добро, којима сметамо самом чињеницом што посто-јимо и што настањујемо оне географске просторе с којих нас, због етничке и верске чистоте, желе протерати?

Гушење патриотског осећања

Кад говоримо о тешким последицама друштвеног дисконтинуитета по духовно јединство нашег народа, потребно је указати и на прекид друштвеног развоја до којег је дошло нападом Хитлерове Немачке на Југославију и победом комунизма. Тим догађајима и српско грађанско друштво, попут феудалног, сасечено је у тренутку кад је требало да доживи пун узлет. Насилно пресецање грађанског капиталистичког развоја друштва и суров обрачун с тим друштвом, посебно с његовим водећим слојем, нанели су српском народу тешке ударце од којих ће се, по свему судећи, морати опорављати током неколико генерација.

Творци новог, тзв. бескласног друштва, нису се задовољили само физичким истребљивањем водећег грађанског слоја. Револуционарно-класном бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала и вредности, трудећи се да у свему раскину везу с оним што је претходило и створе човека новог кова, који по схватањима неће личити на класно жигосаног грађанина или богатијег и угледнијег сељака проглашеног за кулака. Потпун раскид са старим вредностима - грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству, покидао је све дотад постојеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног расула. У великој мери изгубили смо национални идентитет. Изгубили смо вредносне критерије које мора да има свака зрела, за опстанак и напредак способна нација. Изгубили смо и ону слабашну друштвену елиту која би, можда, била способна да преузме кормило народа и државе. Изгубили смо патриотска осећања. Постали смо поводлјиви, снисходлјиви и поткупљиви. Стекли смо интелигенцију која никад није била бројнија, а мање креативна, која се знатним делом отуђила од народа дајући му мало, а желећи да му узме све. Духовно разбијени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Као после сваког невремена, нама је на површину избио талог који загушује ток матице.

Пред нашим очима догађа се нова сеча српске друштвене елите. Због околности у којима се нашла земља, на стотине хиљада најшколованијих и најкреативнијих становника напустило је домовину за сва времена, или на дуже рокове. Како је сасецање нашег друштва периодично, тешко је отети се уверењу да ти ритмови нису условљени и геополитичким положајем.

Да бисмо се ослободили талога, да бисмо знали који су наши путеви и циљеви, да не бисмо понављали грешке које су нас скупо стајале, као колектив морамо бити свесни најбитнијих историјских токова и чињеница који су нас учинили оваквима какви јесмо. Морамо себе добро упознати са свим врлинама, о којима овде намерно нећу ништа рећи, али и с бројним манама.

Срби постајали Југословени

Југословенска идеја, југословенска политика и Југославија као држава, како прва тако и друга, разорно су деловале на духовно јединство српског народа. Срби су прихватали југословенску идеју и залагали се за политику засновану на тој идеји, уверени да је то најбољи и најбезболнији пут, не само за њих већ и за остале југословенске народе, на основу које могу изградити државу у којој ће живети заједно. Због таквих намера Срби су се лако одрицали своје националне посебности, уверени да ће слично њима чинити и остали партнери у југословенској државној заједници. Обављена испитивања показују да су Срби, у свим крајевима бивше Југославије, највише, најбрже и у највећем броју постали Југословени, да остали југословенски партнери ни приближно Србима нису били спремни да се одрекну своје националне посебности за љубав југословенског имена, југословенске идеје и Југославије. Југословенска идеја и политика, и Југославија као држава, тако су постале подесан инструмент за расрбљавање, лако отпадање од српског корена и стабла, али и брзо утапање у неко друго национално ткиво, посебно хрватско и муслиманско.

Поред тога што је југословенство биолошки исцрпљивало и слабило Српство, оно је на нашу нацију деловало као моћан дезинтеграциони чинилац. За многе Србе, присталице југословенског опредељења, идеја југословенства била је примарна. Српска мисао за њих не само да је била, као неважна, одбацивана већ је и демонизована као опасна, непријатељска, она која прети и угрожава. Тако је југословенство само по себи за Србе постало разорно, јер су се они, такви какви су, искључиви и борбени, у опредељењима за и против њега, међусобно поцепали и сукобили.

Зараза комунистичким интернационализмом

Знатан допринос духовном разбијању српског народа дао је комунистички интернационализам. Попут југо-словенске идеје, и идеја интернационализма привукла је знатан део Срба на свим просторима бивше Југославије. Стога што је српска нација од Коминтерне и Комуни-стичке партије Југославије била проглашена за "угњетачку" и "хегемонистичку", српски комунисти су, за разлику од осталих комуниста, који су припадали тзв. угњетеним нацијама, најлакше, најбрже и најбезболније прихватали идеју интернационализма. То нису чинили само због истинске националне ширине, већ у првом реду зато што су желели да искажу своју партијско-политичку правоверност, што су осећали потребу да се од ње, као припадници жигосане нације, дистанцирају и побегну.

Бежањем од сопствених корена и ступањем под барјак интернационализма, српски комунисти су хте-ли да скину са себе "љагу", коју нису стекли неким својим чињењем или нечињењем, или неком својом кривицом, већ рођењем. У сваком случају, комунистички интернационализам у српској средини ширио се попут заразе.

 

Он је постао део једне снажне и опсењујуће идеоло-гије, а потом и владајуће идеологије, а потом и владају-ћег система. Постало је не само помодно већ и пожељно одрећи се сопствене нације и прогласити се интернационалистом. Зависно од става према идеји интернационализма, у доброј мери била је и оцена о томе да ли је неко "напредан" или назадан".

"Напреднима" је била обезбеђена каријера па је тако и својеврсном корупцијом јачала идеја интернационализма у српској средини на рачун Српства које је слабило. Привидно нижа свест, национална, замењена је једном привидно вишом свешћу, интернационалном. Национални идеал је поништен једним интернационалним идеалом.

Класна и партијска против националне припадности

Током XIX и почетком XX века улагали су више-струке напоре сви одговорни чиниоци државе и друштва да се превазиђу, смање и нестану историјом стечене разлике међу Србима расејаним по широком подручју Балкана, да се они што више међусобно приближе и духовно постану јединствени. У ратном периоду (1941-1945), а нарочито у послератном, до данас, процеси су ишли, и још увек иду, у обрнутом смеру. Чињено је све да се српски народ духовно разбије и разједини, да се биолошка веза обезвреди, а њој насупрот ојача веза по класној, идеолошкој и партијској припадности.

Већ сам рекао да су као дрога деловали разорно на духовно јединство Срба комунистички интернаци-онализам и од државе и владајуће партије форсирани југославизам. Тих опијума нисмо се још ослободили, а већ нам је стигла нова дрога оличена у мондијализму. Као што је комунистички интернационализам прогла-шаван за прогресивну и елитну мисао - тако се данас мондијалистичке идеје представљају као идеје буду-ћности најнапреднијег и најцивилизованијег дела човечанства.

Те идеје, погубне за духовно јединство Срба, имају моћну моралну и материјалну подршку иностранства, а слабу отпорну моћ унутар наше државе, тим слабију што се и присталице идеја комунистичког интернационализма и југославизма у много чему подударају са мондијалистима у ингорацији, небризи, па чак и у одиозности према српској нацији.

Нација као феномен прошлости

Донедавни председник француске владе, Едуар Баладир, у својој књизи Моде и убеђења, критички се осврнуо на мондијализам у срцу Европе. О томе је, између осталог, написао:

"Са људског становишта, а то ће рећи са становишта векова који долазе, нације ће остати битна чињеница интернационалног живота. Већ дуго времена покушавају да нас увере да је реч о феномену који припада прошлости. Да организација људског друштва не мора више почивати на нацији, која је примитивно оптужена као нешто декадентно, нешто што ће интернационализам, социјализам и региона-лизам у потпуности заменити..."

 

Ако Баладир може тако да мисли и оцењује значај нације, из Париза, са становишта развоја које је достигло француско друштво, онда се са пуно разлога може поставити питање зашто наши помодни интернационалисти, какви су мондијалисти, на степену развоја нашег друштва, које се не може мерити с француским, и са окружењем које ми имамо, желе да збришу српску нацију? Како то да се они, ако воде рачуна о народу и земљи чији су припадници и држављани, не запитају, зашто се и нама суседни народи не опредељују за, како га назива Баладир, помодни интернационализам? Ти нама суседни народи, напротив, као и сви водећи народи Европе, придају дужно поштовање и значај својим нацијама, а ми се спремно и раскалашно одричемо својих корена, иако је извесно да је то самоубилачки пут, пут који води затирању. Ако је то тако, а извесно је да јесте, онда се поставља питање коме служе мондијалисти? Можда не би било погрешно одговоре на ово питање потражити у установама из иностранства које финансиј-ски стоје иза свих акција духовног разбијања српског народа, нудећи му, попут бескрупулозних дилера, најопасније дроге, после чијег коришћења нема повратка здравом животу.

Патриотизам, национализам, шовинизам

У последњих неколико година, неодговорност и немар према духовном јединству српског народа показала је партија на власти. Од партије која је вербално, често и пренаглашено, своју политику градила на националним основама, она се, после повезивања с југословенском левицом, претворила у организацију с неодређеним и анемичним националним циљевима. Све то скупа, у ситуацији ратних пораза, губитака територија, масовног избеглиштва, широко распрострањене демонизације, економских санкција, општег осиромашења, лоповлука и криминала, делује депримирајуће и увелико дезоријентише шире слојеве народа, који у материјалној беди једва егзистирају.

Духовно разбијен, са пољуљаном и ослабљеном нацио-налном свешћу, а ојачалим регионалним и партикулар-ним осећањима, српски народ изгубио је отпорну моћ. Он је до те мере збуњен да не зна шта је патриотизам, шта национализам, а шта шовинизам. Нису ретки случајеви да се при самој националној идентификацији, при самом помену о српској припадности, људи одмах правдају да "јесу Срби ал' нису националисти".

Србима је једном перфидном и дубоко смишљеном антисрпском политиком утиснут жиг опаких нацио-налиста. Дуго времена, између два светска рата, циљ читавог образовног система био је да негује југословенски патриотизам, најпре на темељу нацио-налног, а потом и државног унитаризма. После Другог светског рата негован је социјалистички и самоупра-вни патриотизам.

Антисрпско васпитање

О сопственој нацији српски ђаци у основним и средњим школама сазнавали су више о "великосрпским тежњама", "Великој Србији" и "српском хегемонизму" него о светлим тренуцима борбе за ослобођење и уједињење свог народа. Због таквог, скроз погрешног, антисрпског васпитања, многе генерације ђака изашле су из клупа с трајно оштећеним осећањем националне припадности, с окрњеном свешћу о духовном јединству српског народа.

У образовном систему понешто се изменило, али не толико да би из наших школа излазили људи с јасним знањима, поносни што припадају једном малом, али поштовања достојном народу. Ако се жели ојачати национална свест и реафирмисати духовно јединство нашег народа, идеологизовани и политизовани образовни систем мора претрпети темељне измене.

Утапање у друге нације

Образовни систем није једини кривац за нашу ниску националну свест и пригушено осећање духовног јединства. За то главну кривицу сноси званична политика, како она за владе Јосипа Броза, тако и политике које су следиле после његовог одласка. Сасвим је природно да све што је претерано, жестоко, изазовно и нетрпељиво, не само да није добро већ је штетно и опасно. Према томе, сваки национализам који добија особине шовинизма, без обзира на то где се појави, морао би бити обуздаван и сузбијан. Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претерујемо, у обрачуну с ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо и здраво национално и патриотско осећање.

Нисмо имали мере у оценама и проценама шта је Српство, шта је српски патриотизам и српско родо-љубље, шта је српска историја, традиција и култура. Све смо то, олако, недотупавно, примитивно и грубо одбацивали и жигосали као српски национализам и шовинизам.

Апсолутна предност свугде је давана класној свести, партијској припадности, идеолошко-социјалистичкој самоуправној опредељености, најновијој историји која се тицала народноослободилачког рата и Народно-ослободилачке борбе, тзв. братству и јединству, а потом заједништву с осталим народима и народностима бивше Југославије. Резултат тог претеривања и застрањивања, посматран са становишта српског патриотизма и духовног јединства, више је него поразан. За разлику од свих осталих народа бивше Југославије, Срби су, како сам већ рекао, најлакше и најбрже постајали Југо-словени. Они су били најмање отпорни, јер су се нај-лакше претапали и утапали у друге нације и најмасо-вније се трансформисали у новокомпоноване нације.

Петокрака и кокарда

Политички системи прожети ексклузивном левом идеологијом нанели су штету духовном јединству нашег народа. Победници у рату и револуцији обрачу-нали су се с припадницима поражене стране бруталним методама класно-револуционарне борбе. Тиме је прокопан дубок јаз између победника и поражених. Нација је не само располућена већ и тешко антагонизована. Било је наде да ће време и опасности које су запретиле Србима у тренуцима кризе и распада Југо-славије деловати лековито, да ће ублажити међусобне сукобе и смањити тензије, да ће разум надвладати страсти. Међутим, биле су то само жеље доброна-мерних, мржњом неоптерећених истинских патриота, којима није стало до ових или оних групних, већ глобалних националних интереса. Уместо духовног обједињавања, националног сабирања и окупљања, поново се зачуо борбени поклич: нема помирења и неће га бити ни за стотину, ни за хиљаду година. На тако кратковидо и плиткоумно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила је нимало разборитим усликом: "Бандо црвена!" Тако су нам поново дошли на сцену партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да су ти симболи и тај несрећни грађански обрачун постали предмети историјског изучавања, они су поново постали предмети националног раскола и могућег крвавог сукоба. Одговорност за враћање на старо, већ виђено, стање сносе обе стране, али више они који су на власти него они у опозицији. Очигледно је да добре воље и мудрости није било ни на једној страни.

Властодршци су по сваку цену и свим располо-живим средствима желели да сачувају власт и да се понашају као победници, који су непомирљиви и непорециви. То, у много чему бахато и примитивно понаша-ње, умишљање да је једном постигнута победа вечна, деловало је изазовно, па није случајно што је у овом тренутку духовно јединство само жељени циљ оних који увиђају сву трагедију несрећно сукобљених, а болесно амбициозних и закрвљених супарника.

За тему о којој расправљам није битно ко је први обновио сукоб, ко је више, а ко мање крив за тако нетрпељиво идеолошко, политичко и страначко конфронтирање. Историја ће о томе дати свој суд. Битно је да сукоб постоји, да се он не смирује, већ, напротив, из дана у дан расте и прети крвавим обрачуном.

 

Уместо превазилажења кобних подела у српском народу, поново се чуо поклич: нема помирења и неће га бити за наредних стотину, ни за хиљаду година. На тако кратковидо и плитко-умно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила је, нимало разборитим ускликом; "Бандо црвена!" тако су поново на сцену ступили партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да ти симболи и тај несрећни грађански обрачун постану предмет историјског изучавања, они су постали поново предмет националног раскола и могућег крвавог сукоба.

 

Поделе на верским основама

Духовно јединство српског народа веома је разорено дугогодишњим милитантним комунистичким атеизмом. Један део народа се, под притиском, из опортунизма или уверења, приклонио званичној атеистичкој политици, а други је остао привржен својој цркви и вери. Тако је и по верској основи напрсло национално јединство. Оно не би било толико болно да између једне и друге стране постоји више узајамног поштовања, а мање изазовног примитивизма и ригидности. Како то није случај, нација је, по основи атеизма и теизма, озбиљно поцепана. У своје време, нарочито током XIX века, Српска православна црква духовно је обједињавала нацију по верској - православној основи, јер Србе је идентификовала по верској припадности. Због тога су од српства отпадали припадници католичке и муслиманске вероисповести. Осим не тако ретких изузетака, каквих је било, Србе су, по правилу, чинили само припадници православне вероисповести. Ако су се Срби "спасли" деобе по верској основи, нису успели да се одупру деоби по основи атеизма и теизма. Та деоба, ако се не култивише, ако се не схвати и не прихвати основно људско право на слободу савести, може у одређеном тре-нутку постати камен спотицања унутар српског народа.

Република или монархија, Србија или Југославија

 

Озбиљно питање, које може да изазове непотребне националне потресе, је питање облика државног уређења. Један део народа је за републику, други за монархију. Тензије због тога расту, страсти се распаљују и ако се овако настави готово је сигурно да ћемо се ускоро делити на републиканце и монархисте, који ће, у складу с нашим несрећним адетима, укрстити копља. Раскол који је на помолу треба каналисати у мирне токове и омогућити народу да се, у погодном тренутку, референдумом изјасни да ли жели монархију или републику.

Неспоразуми унутар нашег народа постоје око тога да ли је после разбијања друге Југославије требало стварати трећу, или је, уместо ње, требало образовати српску државу. Са тим у вези несагласности постоје и око тога да ли наша држава треба да буде национална или грађанска, као да национална држава не може у исто време бити и грађанска.

Српски раскол на Дрини

http://www.srpsko-nasledje.co.rs/images/pixel.gif

Последњи несрећни рат са трагичним последицама, изнуђена блокада на Дрини, посебно идеолошко-политичка пропаганда вођена из Београда против Срба у Републици Српској и њеног руководства, деловали су погубно по духовно јединство нашег народа. Исто тако, разорно делује однос наше власти према избеглицама и избегличком питању. Истина је да већина народа живи у сиромаштву, али држава се није довољно, на одговарајући и паметан начин, побринула да се сиромаштво подели, да се бескућници не осећају као незвани гости, као грађани без елементарних грађанских права, као апатриди у сопственој домовини. Изгубишви огњишта, избеглице су, сасвим природно, потражиле уточиште у Србији, а Србија их није дочекала као мајка, већ као маћеха. Понела се према њима као према кривцима, а не као према унесрећеним жртвама. Тиме им је задала нове ране, тешко залечиве, иза којих остају неуклоњиви ожиљци. Тих ожиљака није било после несрећне бежаније 1941-1945. године, када се Србија налазила под окупацијом и у материјалним недаћама горим и тежим од ових које нас данас притискају.

Духовно јединство не може се градити политич-ким флоскулама, непромишљеним потезима и увред-љивим изјавама, ксенофобичним понашањем и тврдич-луком. Оно се гради добро осмишљеним културно-прос-ветним, друштвеним, економским и политичким пројектима и акцијама, као и несебичним материјалним улагањем. У случају са избеглицама, и кад је било добре воље, било је мало мудрости, а много импровизација, ружног политикантства и шарлатанства.

Сами себи највећи непријатељ

Овом тексту није задатак да било кога осуђује, нити да ослобађа одговорности. Њиме сам изнео своје виђење стања нашег духовног јединства са жељом да, неопте-рећен било каквим идеологијама или партијским припадностима, укажем на проблеме, како би они били уклоњени, или, бар, ублажени. Могуће је да нека питања нисам поставио како ваља, а да сам, извесна, занемарио и заобишао. У сваком случају, то нисам учинио свесно. Усудио сам се јавно да искажем оно што мислим о једном, по мом схватању, изузетно важном питању за нашу нацију и државу. Учинио сам то стога што сам уверен да нисмо толико бројни и јаки да бисмо имали право на сулудо растакање снага којима располажемо. Немам илузија да ћу овим писањем залечити стару српску бољку која се назива неслога и деоба, али њиме желим да подстакнем све добро-намерне и оне који умеју да мисле да се ангажују, и, коли-ко могу, допринесу што тешњем повезивању нашег народа, како би порасла његова отпорна снага према свим непријатељским налетима, долазили они споља или изнутра.

Ако Срби не реше суштинска питања која се тичу њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи непријатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће успети да се испетљају у догледној будућности.

СРПСКО НАСЛЕЂЕ,БРОЈ.2,ФЕБРУАР 1998 

 


Powered by blog.rs