Идеологија Србског Национализма

Србство Дубровника 2 део

Генерална — Аутор svarog @ 14:01

Јован ЂајаО СРПСКОМ ДУБРОВНИКУ (Говор, непознатог датума 1913. или 1914)

За данашњи мој разговор о Дубровнику, морам вас, поштовани слушаоци, најпре нешто замолити. Говорити о свом родном месту, о ком је свако сећање песма, свака успомена светиња, па још о месту, које је природа чаробно украсила, а историја дубоко обасјала, може у вама изазвати сумњу, да ли је баш све важно и непристрасно у мом излагању о том милом ми предмету; можете, сасвим природно, помислити, да ја на прошлост и садашњост Дубровника гледам кроз заносне успомене из детињства, а не непомућеним оком хладнога разума, те вам износим своја привиђења, а не своја увиђања о том предмету. Молим вас, да вам ваша сумња не поколеба веровање. Будите уверени у истинитост и непристрасност мога излагања, јер сам и по нарави и по доживљајима свикао хладном разуму подвргавати све залете срца и уобразиље.

Из прошлости града Дубровника и дубровачке хиљадугодишње републике ја овом приликом нећу за предмет узимати ни политички ни културни део његове историје. То би захтевало и много више времена но што смем без злоупотребе употребити, а што је главно, то би излазило из оквира ових конференција и њихове сврхе. Стога ја сам наумио, да вам из старога Дубровника пред очи изнесем само оне одлике и особине, које су се у необичној мери у њему развиле, него у ма ком другом савременом му граду и држави, те тим одликама и особинама постаје једна, истина по простору мала, али по знаменитостима велика историјска посебност која је за нас утолико знаменитија и поучнија, што је она производ римских државних и државничких основа, спроведених и изведених кроз дух и особине једнога од најчистијих делова српскога народа, док су у осталом Српству византијске државне и државничке основе спровођене и извођене кроз дух и особине нашега народа.

Кад споменух народ на земљишту Дубровачке Републике, као један од најчистијих делова српскога народа, морам то одмах и доказати, пре но што пређем на одлике и особине његове, као главни предмет овога разговора. Народ на земљишту Дубровачке Републике од досељења српскога народа, па све до пре сто година, био је или у саставу српске државе, или у саставу Дубровачке Републике, која је те покрајине, Пељешац, Рат, Приморје, Стон и Конавле, добила од српских владалаца. Дакле никада под туђином, од како су постале српске државе, па све до почетка прошлог века, кад је Дубровник потпао најпре за кратко време под Французе, па 1814. године на Бечком конгресу стално под Аустрију. Осим тога, те је крајеве од туђинскога придолажења и мешавине чувала непримамљива кршевност њихова и властеоска ревњивост дубровачке аристократије, као господара свих земаља у области Републике.

Отуда је следовало одржавање чистоте српскога народа, његова језика и свих његових особина и обичаја. Све до наших дана очувана је на земљишту Дубровачке Републике чистота српскога језика, са свима народним обичајима свадбеним, погребним, свечарским итд. Тако на пример, против увођења гвоздених огњишта која ми зовемо наказно шпорет, у Дубровнику се износио као пресудни разлог да се не може на њ наложити бадњак, а Божића без бадњака није било ни у једној дубровачкој кући, као што није било ни сељачке куће без гусала. А усред града Дубровника често се до наших дана виђало где се скупља свет и застају “госпари” пред неким здањем, да слушају народне песме уз гусле.

Потпадање Дубровника под Аустрију донело је систематско, поступно сузбијање и искорењивање свих народних обичаја, подмладак у школама није смео никада ништа чути ни из своје дубровачке историје, а још мање из историје свога српскога народа; све су школе биле на италијанском језику, који се иначе није говорио ни у једној дубровачкој кући, где се италијански говор сматрао као туђинска афектација, која се обично прекидала примедбом укућана: “Немој заборавит нашки!” Ово неколико напомена и доказа о чистоти српскога народа на земљишту дубровачке републике учиних стога, што се у нас у томе још у велике повлаче незнање и мишљења сасвим погрешна о Јадранском Приморју па и о Дубровнику.

После ових уводних напомена, да пређем сада на излагање оних одлика и особина, које учинише од старога Дубровника, као што рекох, једну историјску посебност и особитост.

Од свих одлика истаћи ћу две, које у себи обухватају и друге као своје последице. Прва је од тих одлика: дубровачко народно васпитање; друга је: дух и начин дубровачкога државног управљања.

Нема никакве сумње, да су људи бар онолико исто израз васпитања, које су добили, колико су наследни израз својих родитеља и предака. Платон моћ васпитања ставља за јачу од моћи наслеђених особина. Он каже: “И најплеменитији људи од природе, ако добију рђаво васпитање, постају изванредно рђави.” А Ренан вели: “Питање о васпитању за друштво је питање живота или смрти, питање од кога зависи будућност.” Између ова два велика духа из давнашњости и садашњости сви се и филозофи и социолози и историци слажу у томе, да васпитање народно мора бити прва и највећа брига у држави, јер од тога зависи какви ће бити њезини грађани, зависи дакле живот и напредак и државе и народа. Пресудну важност васпитања за човека и за народе један је филозоф свео у ову изреку: “Човештво нам дају отац и мајка, али човечност нам даје само васпитање.”

Дубровачка Република, којом су управљала њезина властела, прожета је била овим истинама о човекову и народном васпитању. Слободно се може рећи, да је Дубровачка Република васпитањем свога народа и своје властеле створила изузетан пример у свету, који се, истина, и могао извести у малој држави од 40.000 душа, али који ипак остаје као узор о срећним последицама народног васпитања, из кога је и произашла могућност да се онако мала република прослави и мудрошћу својих државника, и умешношћу својих трговаца, и изврсношћу својих помораца, и величином својих научника, и множином одличних књижевника и песника, и дуготрајном срећом својих грађана.

То васпитање народно, које се у Дубровачкој Републици вршило и мудрошћу закона, и свима установама у држави, и црквом, и школом, и примером управљача, и које је прешло у крв покољењима, и преносило се силином традиционалнога правила за живот и напредак, то васпитање, и у појединцима и у народној заједници, произвело је најлепше, трајне плодове. Да наведем неке од тих плодова, и то од оних који избијају на површину, те су поуздани знаци и оних који су у души и у срцу. Од плодова тога васпитања да споменем најпре онај за који је народ у Дубровнику подесио нарочиту реч: складност. Складност обухвата пристојност, одмереност, учтивост, скромност, отменост, у опште склад свих лепих особина у опхођењу и односима с људима. Дубровачка складност у народу лако је уочљива и урођена, да слободно можете, путујући преко земљишта Дубровачке Републике и дан дањи по складности становника га познати, докле допираху и где престајаху границе Дубровачке Републике и дубровачкога васпитања, ма да прелазећи те границе остајете ипак у истом народу, само изван домашаја дубровачке складности.

Даљи су плодови дубровачког васпитања били, да су се у народу изванредно ретко дешавали велики злочини: убиства скоро никада, крађе сасвим изузетно; пијанства такође није било у дубровачком народу, чак ни међу дубровачким морнарима, који су свуда цењени као први на свету. И дан дањи убиства, крађе, пијанства врло су ретке појаве на земљишту бивше Дубровачке Републике, извесно ређе но ма у ком другом крају и народу.

Дубровачко васпитање постигло је и необично велику уредност у животу и раду дубровачких сељака.Услед тога тај красни српски народ, на каменитом земљишту, од кога се једва где-где земља види, са које, поред све лепоте поднебља и природе, и поред неуморнога рада, ипак не може добити ни потребну количину хлеба, тај народ живео је под републиком, па у главноме и данас, боље, уредније и угледније, него сељаци у много богатијим земљама и у много повољнијим приликама. У Дубровнику се ни дан дањи не може видети одрпан и прљав сељак. Сељанке из оближње Жупе, кад долазе у град, носе што имају за продају у великој округлој котарици, покривеној засторком белим као снег, те сељанке застају у зору пред вратима од града на Плочама, па се изумивају, доћерају, обуку чисте беле чарапе, и тада улазе у град и иду на Пољану, да продају оно што су донеле. У Дубровнику, ни у селима дубровачким нису се чуле никада никакве гадне псовке, па и дан дањи врло се ретко чују; чак се и свако “Бога ми”, “Бога ти” итд, које и дан дањи вређа дубровачко ухо, нарочито кад се то чује из уста госпођа и госпођица, у Дубровнику обично замењује са “брода ми”, “брода ти” итд.

Лепота народне ношње и до данас је у многоме очувана. Али је Аустрија забранила сребрњаке и јатагане, које су пређе за силавом носили, и сматрали су се као саставни део свечанога руха. Од тога оружја никакве опасности није било ни у случају какве свађе и туче, јер дубровачко васпитање постигло је било, да кад се сељаци заваде, па их разјареност доведе и до боја, они увек још толико присебности имају, да најпре иза стола баце далеко у страну оружје, па се тек онда ухвате у коштац.

Та питомост, та спољашња и унутрашња складност, коју је дубровачко васпитање давало и властелину и сељаку, учиниле су, да је Дубровник међу првима на свету био у старању за находнике, за сирочад, за болесне и за сиротињу; Дубровник је први био, који је укинуо тортуру, стављање на муке при кривичним испитима криваца и сведока. Тако је у свету тешко продрла увиђавност о нечовечности и неправди тортуре, да је заиста за Дубровник велика слава и знак много већих државничких и друштвених врлина у њему него у целом свету, кад је у њему најпре тортура укинута. Тај дух питомости и племенитости, као плод дубровачкога васпитавања, овладао је био и у односима између властеле и пучана, дубровачких грађана, а такође, и у односима између господара и кметова.

Све ово скупа, што сам делимично казао, довољно је зацело за доказ, да народно васпитање у Дубровачкој Републици, од кога још унеколико трају традицијске навике и последице, чини једну одлику, која истиче Дубровник као историјску посебност.

Кад је Пен основао прву енглеску насеобину у Америци, у оном шумском крају, који се по њему зове Пенсилванија, он је као прво основно правило казао новим насељеницима: “Васпитавајте народ”. Слушајући тај упут Пенсилванија је постала зачетак данашње горостасне америчке величине, а када је од тога развијенога зачеткаУашингтон државничком мудрошћу и јунаштвом створио слободне Савезне државе Америке, он је на сaмрти, као драгоцено завештање своме народу, оставио препоруку: “Васпитавајте народ”. То нам довикује и пример Дубровника и пре Уашингтона и Пена. Само се доследним и сталним васпитавањем у кући, школи, цркви, друштву и држави, одгајивају и стварају друштвене, грађанске и јуначке врлине и подобности. Задивљени свет гледао је шта може васпитна, моћна косовска успомена, народних предања и песама у српском духу на Куманову, Косову, Прилепу, Битољу, Скадру, Брегалници итд.

Треба увек имати на уму, да се у одбрани народних и државних интереса не иде по упутима чистога разума, него само по надахнућу родољубивога васпитања. И то што вреди за патриотску страну васпитања, вреди и за све остале стране грађанскога и друштвенога васпитања, које једино може да у повољну равнотежу доводи и одржава она два основна нагона у човеку: себичност и удружљивост; а у тражењу равнотеже у сталној борби између та два супротна, а за човеков опстанак нераздвојна нагона, у коме се састоји историја човечанства. Чист разум, мудра увиђавност, никада у човечанству неће постати у толикој мери општа особина, да ће моћи завести и одржавати потребну равнотежу између ја и ми, између појединца и заједнице, између интереса личних и општих. Бар се та могућност не може догледати, а не треба је баш ни желети, јер би то значило, са свршетком борбе између та два нагона ка себичности и ка заједници, свршетак развоја и напретка у човечанству, које происходе из њихове (нема наставка)

Зађох у врло крупне истине, за које би свака реченица ових мојих напомена могла бити предмет нарочитога разлагања. Изашао сам, дакле, из позоришнога оквира ових конференција. Али истичући из успомена на стари Дубровник васпитну страну његовога хиљадугодишњег живота и његове необичне умне, политичке и културне величине у најмањим физичким границама, нисам се могао уздржати од ма и летимичнога доказивања, да васпитну моћ ништа друго не може заменити за постизање срећнога и успешнога живота у народу и у држави.

Нисам се могао уздржати нарочито стога, што се у нас баш васпитна улога куће, школе, друштва, цркве и државе јако потцењује и запушта. Рекло би се, да се у нас заборавља на истину, да срећу и полет народима и државама не може дати свеопшта мудрост и наука, која је непостижна, него само васпитна наука на све оне погодбе у срцу и глави, од којих зависе народна и државна срећа и полет. Послушајмо у том обзиру поуке и Пена и Уашингтона, и нашега Дубровника, и целе светске историје, и свога сопственога искуства. Поставимо себи основно правило, да народни подмладак првенствено треба свестрано васпитати и навикнути, па на тој основи што боље образовати и научити.

Да пређем сада на другу одлику старога Дубровника, на дух и начин дубровачкога државног управљања, који такође чине од Дубровника, не само једну историјску знаменитост, него баш једну историјску посебност.

По себи је за свакога јасно, да су се те две главне одлике у Дубровнику: народнога васпитања и државнога управљања, узајамно допуњавале и једна из друге произлазиле: мудро управљање васпитавало је народ и властелу, а из тог васпитавања происходило је мудро управљање и све друге државне и државничке погодбе.

На вратима дворане у двору дубровачкога кнеза, како се зваше једномесечни председник Дубровачке Републике, стоји великим црним словима урезано у белом камену ово: “Obliti privatorum publica curate”, што значи: Заборавивши приватне ствари старајте се о општим. Из те дворане управљало се Дубровачком Републиком, и чланови вијећа који су се сваки дан састајали, на уласку су сваки пут добијали ту опомену.

Заиста се мудрије изреке не може наћи за управљање ма какве и ма колике државе на свету. У старом се Дубровнику увидело, да је највеће зло за сваку државу, када се управљање општим државним пословима употребљава за подмиривање приватних интереса. Уверени су били стари Дубровчани, да је извор највећих несрећа, раздора, деморалисања у држави, кад се на државној управи помешају општи интереси са приватним; када обзири приватни утичу на одлучивање о јавним пословима; кад у држави предводе политички живот они, чији су приватни интереси непосредно скопчани са државним пословима и с државном политиком; једном речју: кад у држави влада, у правом смислу те речи, бирокрација, тј. чиновничка политика и владавина.

У оној монументалној заповести својим управљачима, над вратима њихове већнице, Дубровачка је Република изрекла суштину све државничке мудрости; у тој се мудрости садржи језгро све државничке науке од Аристотела до Макијавелија, до Мила и Спенсера. Суштина Макијавелових државничких начела и поука у томе је: опште добро једино је мерило државничком раду, и према томе немешање приватнога државниковог добра у државне послове, мерило је и правило за државника. Само на основи тога начела, изведена у политички живот једне државе и у њене уредбе, најбоље се обезбеђује правилност и успешан развој у држави, најбоље се заштићују бољи од горих, и омогућава се да управа државна буде понајвише у најбољим рукама.

Ето, све то значе оне речи на вратима дубровачке Вијећнице: Заборавивши приватне ствари старајте се о општима.

И у Дубровнику се заиста у том духу и управљало. Истина, Дубровачка је Република била аристократска, у којој су властела владала, али баш у тој властеоској владавини, која иначе свуда прелази у племићку тиранску једностраност и раскошност, у Дубровнику се није ни приближно појављивала аристократска осионост, бездушност и разврат. И у том властеоству све је ипак задахнуто било духом дубровачкога васпитања, и онога великога државничкога начела, истакнутога као основно правило изнад уласка у већницу, да треба заборавити на приватне интересе кад се ради и одлучује о општим државним интересима.

А дубровачка властела била су или прастарога урођеничког порекла, претопљена у првим почецима града Дубровника у српску властелу, кад је српски народ населио сву околину оне одвојене стене у мору, на којој су првобитно основали Дубровник бегунци из блискога Епидаура испред аварске поплаве, или су у највећем броју била та властела из српских земаља, као што су Пуцићи, Овчаревићи, Гучетићи, Сјерковићи итд – а неколико је властеоских породица приспело у Дубровник у току векова из туђине, па су се и оне потпуно слиле с народом у који су дошле. Ја још памтим из детињства старога Ченгића, кад је у Дубровник силазио, да походи Пуциће своје рођаке, како их је он увек називао. И заиста је била слика за дубоко поучно размишљање о српској судбини, гледати потурченога српскога властелина где у походе долази својима од пет векова одвојеним покатоличеним рођацима, на крајњој ивици заједничке им православне српске постојбине, која је допала најстрашнијега ропства, те се у Дубровнику састају, као на јединој дасци која је остала за спасавање после великога српскога бродолома.

У Дубровнику се заиста управљало по оном мудром упуту над вратима дубровачкога вијећа. Кроза све векове Дубровачке Републике, врло су ретке појаве унутрашњих нереда или покушаја да се приватни прохтеви ставе изнад општих интереса. За све то време Дубровник се необичном мудрошћу провлачио кроза све разноврсне тешкоће, замке и противнике; за све то време Дубровник је с неуморном и ретком умешношћу и солидношћу трговао, те је народ у Дубровачкој Републици живео у спокојном благостању, не прелазећи никада у богаташке разврате ни у пучанству ни међу властелом, којима је највеће уживање било у науци, у књизи и песми, у забавним састанцима и у представама комедија, сатиричних дијалога и осталих врста драмске уметности, и у многом уживању чаробне природе у вилама и перивојима у дубровачкој околини.

Али и у тренуцима непријатељске опасности, из дубровачкога народнога васпитања и државничке мудрости, произлазила је и јуначка одлучност и пожртвовање, те Дубровник има и свога Атилија Регула у Маројици Кабоги и своје ненадмашне јунаке на морској пучини, на којој се може рећи да је велики јунак био сваки дубровачки поморац све до наших дана. Дубровачко бродарство тако се било развило и својим поморцима тако прославило, да је Карло V тражио савез Дубровачке Републике за борбу против берберских гусара на афричкој обали и по Средоземном мору. Цар, над чијом државом сунце не залази, у савезу с државом од 40 000 душа! Зар то не доказује до какве се важности и моћи својом памећу умела попети Дубровачка Република! А колико је њено бродарство било представља нам и сачувано предање у народу, да је после тога похода против гусара, у ком је Карло V претрпео пораз, од истакнутих дубровачких помораца и бораца, само на дубровачком острву Лопуду остало “Триста Вица удовица” то јест триста удовица које су се звале Вица.

По том предању може се ценити и величина дубровачкога доондашњег бродарства, и величина претрпљенога удара, од кога се дубровачко бродарство после тога тешко опорављало, док велики земљотрес 1667. године 6. априла не поруши славни град, који се истина обновио, али није више могао постићи пређашњи полет, док га не преплаве таласи Француске револуције у силном облику Наполеонових ратова. После Наполеоновог пада на Бечком конгресу Дубровник би поклоњен Аустрији, под којом већ сто година чами…

Ево нас је ток овога разлагања довео до садашњега, новога Дубровника. Па шта би се могло казати о том новом Дубровнику?

У заробљеном Дубровнику удар престанка хиљадугодишњега слободнога живота изазвао је пометњу у властели, у грађанству и у народу. Пред мрском туђинском силом све се повукло у отуђеност према новим приликама, у апатичну поремећеност, у ону философску ресигнацију Римљанина Боеција Северена у тамници германских варвара. Властела дубровачка нагло изумираху у загушљивој атмосфери, несвикнута ропства. Данас од дубровачке властеле нема више од неколико последњих остатака.

Али успомене из прошлости и још неутрвене последице старога дубровачкога васпитања и дубровачке државничке мудрости створише у подмлатку заробљенога Дубровника врло пријемчиво земљиште за семе националне мисли за препорођај српскога народа у уједињеној слободи. На том дубровачком земљишту српска народна мисао обухвата широким погледом и тежњама и сву браћу на словенскоме југу, те постаје расадник и средиште за далеке и идеалне сврхе. Отуда је и било, да се српство и хрватство, у лику њихових представника Сундечића и Павлиновића, најпре у Дубровнику руку под руку ухватило. А у потоње доба може се рећи, да је српско-хрватска коалиција у српском и хрватском народу под Аустро-Угарском највише снаге добила из онога дубровачкога земљишта.

Осим тога од старих дубровачких особина још су се у Дубровнику одржале трговачке подобности. На дубровачком земљишту поникли су скоро сви нови огранци српске трговине, која је у Дубровнику, и у Трсту, и на Ријеци и уопште по свету играла врло сјајну улогу, па и сада је још одржава, иако под сталним душманским притиском Аустрије, којој је главни политички задатак ометати, спречавати све што је српско, па и само српско име. Али жилавост хиљадугодишње прошлости ипак се у Дубровнику држи против свих туђинских насртаја у свим могућним видовима, те и данашњи Дубровник представља свесна чиниоца српских задатака, југословенске слоге, културнога и привреднога полета.

Немојте мислити, опет вас молим при крају ових летимичних навода, за које би требало много више времена, да ја овим певам свом родном месту одушевљену апологију по заносним успоменама из детињства. Верујте да сам само истину изнео и говорио. А ко год је у Дубровнику био или у њ буде отишао извесно је видео или ће се уверити, да сам о старом и новом Дубровнику само истину казао, у колико сам овим разговором могао прелетети преко главних одлика старога Дубровника и његове сенке у садашњости, која живи у ропству од преостатака својих врлина и особина, и од вере у свој препорођај у заједници са својим српским родом. Дубровник се од нас има много чему надати, а ми се од Дубровника имамо много чему научити; а Дубровникове наде извесно се неће изјаловити, ако се од дубровачке прошлости будемо научили да народној срећи и сваком напретку води народно васпитање и државничка мудрост, те будемо послушали оно што нам ради будућности довикује сва дубровачка прошлост: “Васпитавајте народ!” и “Заборавивши приватне ствари старајте се о општим.” Ако послушамо тај дубровачки глас извесно ћемо убрзо имати прилике да узвикнемо хвала Дубровнику, да живи уједињено Српство!


Религија Будућности

Генерална — Аутор svarog @ 12:52

Свети Серафим Роуз

РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ

Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот само-довољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико све-прожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик само-задовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облкика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане , духовног само-задовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмрени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу.

Хришћанска духовност се обликује у напорној борби да се задобије вечно Царство Небеско, које у потпуности почиње само са одбацивањем овог привременог света, а истински Хришћански борац никада не налази покој, чак ни у предукусима вечног блаженства, којих би могао да се удостоји у овом животу; док Источне религије, којима Царство Небеско није откривено, теже једино да стекну психичка стања која и почињу и завршавају се у овом животу.

У наше време отпадништва, које претходи појави Антихриста, ђаво је пуштен за одређено време (Откр. 20:7) да чини лажна чудеса која није могао чинити за време „хиљаде година“ Благодати у Цркви Христовој (Откр. 20:3), и да сакупи у своју паклену жетву оне душе, које „љубави истине не примише“ (2 Сол. 2:10).

Можемо рећи да је време Антихриста заиста близу. Самом чињеницом да се ова сатанска жетва не убире само међу незнабошцима, који нису чули за Христа, већ чак и међу „Хришћанима“ који су изгубили укус Хришћанства. Сама природа Антихриста је да представи царство ђавола, као да је  Христово Царство. Садашњи „харизматски“ покрет и „хришћанска медитација“ и „нова религиозна свест“, чији су они делови, јесу претече религије будућности, религије последњег човечанства, религије антихриста, а њихова главна „духовна“ функција је да учине доступним Хришћане за демонску иницијацију, која је ограничена само на незнабожачки свет.

Нека буде да су често ови „религиозни експерименти“ привремене и трагајуће природе, да у њима у најмању руку има психичке само-обмане, као што је има у изворном, демонском обреду иницијације; несумњиво је да није свако ко успешно „медитира“ или мисли да је примио „Крштење Духом“ у стварности примио иницијацију у царство ђавола. Али то је циљ тих „експеримената“ и несумњиво да ће технике иницијације постати чак још више делотворно, како човечанство постаје припремано за њих, ставовима пасивности и отворености за нова „религиозна искуства“ која су усађена у ове покрете.

Шта је довело човечанство – и заиста и „Хришћанство“ – до овог очајног стања? Сигурно није отворено обожавање ђавола, које је ограничено увек на ограничен број људи; пре је у питању нешто префињеније, лукавије, нешто застрашујуће за трезвеног Православног Хришћанина за размишљање; то је губитак благодати Божије, која следи за губитком укуса Хришћанства.

На Западу, сигурно је, благодат Божија је изгубљена пре много векова. Римокатолици и Протестанти данас нису у пуноти окусили благодат Божију, па зато није изненађујуће да нису у стању да примете ову демонску лаж.

Али авај! Успех лажне духовности чак и међу Православним Хришћанима данас, открива колико су и они такође изгубили укус Хришћанства и не могу више правити разлику између истинског и лажног, псеудо-Хришћанства. Предуго су Православни примали здраво за готово, драгоцену ризницу своје Вере и занемаривали да искористе чисто злато свог учења.

Колико је много Православних Хришћана чак свесно постојања основних текстова Православног духовног живота, који тачно уче како разликовати праву и лажну духовност, текстови које дају живот и учења Светих мушкараца и жена који су задобили обилну благодат Божију у овом животу? Колико много њих је направило сопствена учења од Отачника, Лествице Светог Јована, Беседа Светог Макарија, Житија Богоносних Отаца пустиње, Невидљиве Борбе, Мог Живота у Христу, Светог Јована Кронштатског?

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу изахвланост Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Значајно, је да су се међу „екуменским Хришћанима“, „харизматски покрет“ и „медитација“ укоренили. Одлика веровања јереси екуменизма је ова: Православна Црква није једина, истинита Црква Христова; да је благодат Божија такође присутна у другим „Хришћанским“ деноминацијама, па чак и не-Хришћанским религијама; да је уски пут спасења према учењу Светих Отаца Православне Цркве, само „један међу многима“ ка спасењу; да су детаљи нечијег вероавања у Христа од малог значаја, као и нечије припадање било којо посебној „цркви“.

Не верују сви Православни учесници у екуменском покрету у ово у потпуности (иако Римокатолици и Протестанти у већој мери сигурно); али самим својим учешћем у овом покрету, укључујући и неизбежне заједничке молитве са онима који погрешно верују у Христа и Цркву Његову, они говоре јеретицима који их посматрају: „Можда је све што кажете исправно“, као што је изопачени ученик Светог Пајсија урадио. Ништа више од овога је довољно да Православни Хришћанин изгуби благодат Божију; а који напор ће му требати да је поврати поново!

Колико онда, Православни Хришћани морају ходати у страху Божијем, дрхтећи да не изгубер благодат Његову, која никако није дана свима, већ само онима који држе истинску веру, воде живот Хришћанске борбе и чувају благодат Божију, која их води ка Небесима.  И колико морају опрезно Православни Хришћани корачати данас, када су окружени лажним Хришћанством које даје сопствена искуства „благодатиѕ“ и „Духа Светог“ а које може у изобиљу наводити Писмо и Свете Оце да је „докажу“! Сигурно је, последња времена су близу, када ће доћи духовна обмана, која ће бити  толико убедљива да би „преварила, ако буде могуће и изабране“ (Матеј 24:24)

Лажни пророци савременог доба, укључујући ту и мноштво оних који су званично „Православни“, чак још гласније најављују долазак „новог доба Светог Духа“, „Нове Педесетнице“, „Тачке Омега“. Ово је управо оно, што се у правом Православном пророчанству, назива владавином антихриста. У наше сопствено време, данас, се ово сатанско пророчанство почиње да испуњава, са демонском силом. Целокупна савремена духовна атмосфера постала је испуњена силом демонског иницијацистичког искуства, док „Тајна Безакоња“ улази у доба, које претходи последњем и почиње да заузима душе људи – заиста, да обузима саму Христову Цркву, ако је то уопште могуће.

Против овог снажног „религијског искуства“ истински Православни Хришћани се морају сада наоружати озбиљно, постајући у потпуности свесни шта је Православно Хришћанство и колико се његов циљ разликује од циља свих других религија, „Хришћанских“ или не-Хришћанских.

Православни Хришћани! Држите се чврсто благодати, коју поседујете; не дозволите никада да постане ствар навике; никада је немојте мерити само људским мерилима или очекивати да буде логична или разумљива онима, који не разумеју ништа више од онога што је људско, или који мисле да задобију благодат Духа Светог на неки други начин, од начина како нам је Црква Христова предала.

Истинско Православље мора самом својом природом бити потпуно ван места у овим демонским временима, ишчезавајућа мањина презрених и „лудих“ усред религиозног „буђења“, надахнутог другом врстом духа.

Али утешимо се следећим одређеним речима Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се мало стадо! Јер би воља вашег Оца да вам да Царство“ (Лука 12:32)

Нека се сви истински Православни Хришћани јачају за борбу испред нас, не заборављајући да је у Христу победа већ наша. Он је обећао да врата пакла неће савладати Цркву Његову (Матеј 24:22). А у истини, „ако је Бог с нама, ко ће на нас?“ (Рим. 8:31)

Чак и усред најсуровијих искушења, заповеђено нам је да се радујемо; „Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Живимо, чак као што су истински Хришћани свих времена живели, у очекивању краја свега и доласка нашег драгог Спаситеља; јер „говори Онај Који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи Господе Исусе“ (Откр. 22:20)


Powered by blog.rs