Радничко Питање У Органском Друштву
РАДНИЧКО ПИТАЊЕ У ОРГАНСКОМ ДРУШТВУ
Органско схватање света и друштва тежи да од нације и њеног заштитног система, државе, начини организам са свима потребним органима, да награди здраву и способну за живот и развитак друштвену заједницу, у којој неће бити узроци обољења друштвеног живота, па неће требати ни лекови који се сада употребљавају за лечење тих појава. У здравом, органски сазданом, друштвено-државном организму неће бити подлога за развијање заразних клица, које изазивају затрајале друштвене болести.
Радничко питање је болесна појава организацијске државе, оно не може да се
појављује у органској држави. Оно се појавило онда, кад се, са појавом
либералистичке привреде и демократске управе, растргао и разбио органски ток
развијања друштва и нације, и њиховог заштитног система, државе, кад је држава
представљала у политици, па после доследно и у привреди, организацију
политичких, друштвених и привредних односа, кад су демократија и либерализам
пожурили да се здраво и нормално дете роди пре девет месеци.
Марксистички комунизам само наставља то дело и место једне организације ствара
другу која ће исто толико бити јалова као и либералистичка.
Односи између рада и поседника радионица и средстава производње имали су у
историји човечанства свој развитак. И баш пред само завлашћивање капиталистичке
организације привреде и као следствене, појаве радничког питања, тај развитак
је показивао своје врло изразито органске црте. Радник није постојао, већ
шегрт, калфа и мајстор. Сви су седели не само у истој радионици већ и за истом
трпезом и обично и становали у истом дому. Они су у заједничком раду чији је
домаћин био мајстор, обезбеђивали себи опстанак и будућност. Шегрт је тежио да
се оспособи за калфу. Калфа је радио да би положио мајсторски испит, па је
постајао мајстор после дужег или краћег времена, и тако постајао домаћин
предузећа.
Капитализам је прво одвојио сопствене раднике од рада и заједничког живљења у
радионици, а зато све више и све дубље дубио јаз између мајстора и његових
млађих, док их није сасвим раздвојио и начинио радницима, најамницима, па тако
изазвао у сопственика и тежњу да своје раднике експлоатише. Капитализам је
разградио, разрушио организам предузећа, раскидао органске везе у радној
заједници, бацио разрођене чланове те заједнице на слободну пијацу и тако
изазвао све оне тешке последице и кризе, око чијег се решења без изгледа на
успех муче сви реформатори радничког питања, а комунизам препоручује најљући
отров као лек, да уништи свако домаћинство, да све људе изједначи на најнижем
нивоу човечанског друштва, у најамништву, без обзира што су се вековима баш
против тога борили вечито тежећи домаћинству, па су томе водиле и смернице
друштвеног развитка.
Стварно та друштвена болест не може се никаквим лековима лечити. Ови
комунистички лекови имаће дејство слично јаким отровима. Као морфијум изазваће
прво извесну узрујаност и полет, а затим ће сасвим сломити снагу друштвеног
организма и цела човечанска култура биће као узета, парализована.
Место лекова разне врсте, комунистичко-марксистичких или антимарксистичких,
народи света у својим заштитним системима морају оживети свој народни
организам, морају га исчепркати испод пепела организација и реформи и њега
узети као основу свога живота у свима видовима и свима гранама тога живота.
Онда ће лекови бити непотребни, јер ће организам оздравити и постати способан
да се развија несметано у смерницама које су му од векова опредељене.
Србски народни живот има јасно изграђен самосвојан и својеврстан домаћински поредак.
Истина и он је затрпан многобројним реформама, организацијама и теоријама, али
оне га нису могле усмртити, иако су му на сваком кораку сметале да се слободно
развија. Начела тога домаћинства треба да прожму цео наш друштвени живот, па и
привреду. Чим се органско србско домаћинство уведе у живот, радничко питање
губи сву драж која је изазвала такозване социјалне политичаре и реформаторе да
му непрестано траже решења и да тако стално започињу Сизифов посао. Настају
узроци, чија је последица то питање. Оно ишчезава из живота, чим се усвоји
начело да сваки човек мора постати домаћином у својој породици и да том
основном начелу мора служити и привреда, а она ће му служити, ако свако
предузеће и сваки рад почивају на том домаћинском начелу. Она постају заједничка
предузећа више породичних домаћинстава и као таква она морају сваком
домаћинству да обезбеде привредно све што им је потребно за напредовање. Према
томе:
1. Држава не може и не сме бити организација. Она мора постати народно тело,
организам, у свим гранама живота, и политички и привредно. У том организму
морају се неговати и развијати, хранити и појити органи да би се народ правично
чувао и развијао, и биолошки и духовно и социјално. Тај организам не може и не
сме да се награђује на основама неких организацијских теорија и “научних”
праваца, већ на ономе што показује вековни живот народни.
2. Свако предузеће и сваки рад морају постати домаћинства која служе као
привредна основа посебним домаћинствима оних који раде у предузећу. Власник
предузећа је само онај који руководи предузећем и организује рад, материјал,
алате и остало, да што веће могућности створе за обезбеђење посебних
домаћинстава својих сарадника. Тако нестаје најамника који гледају да се што
више извуку од обавеза рада, а да што већа права за себе обезбеде. Тако сваки
учесник предузећа добија и највеће обезбеђење, ако предузеће што више и боље
ради и тиме служи не само појединим домаћинствима учесника већ и општенародној
заједници.
3. Држава као домаћинство, привредна предузећа као домаћинство, породични живот
као домаћинство једним замахом бришу “крваву и уништавајућу борбу радника и
послодаваца”. У таквом систему не може да опстане та борба нити њена оружја као
штрајк, искључење радника, саботаже и слично. Може доћи до сукоба у неким ситнијим
стварима, али ти сукоби се решавају органски од наших органа привредног живота.
4. У оваквом домаћинском уређењу привреде, социјално законодавство добија
сасвим други вид. Наши садашњи социјални закони постају сувишни. Нови закони
дају само основна начела домаћинског уређења, а сам привредни живот у своме
органском нарастању највећи део односа и све организацијске прописе, уколико су
потребни, сам награђује.
5. Тако постају власник и његов сарадник чланови једног и истог привредног
предузећа са заједничким интересом да предузеће што боље плодове доноси.
Радника у данашњем смислу речи, радника-најамника нестаје. Постоје само
удружени домаћини који сложно раде под вођством и управом власника. Тако се
онемогућује ропство. Тако се васпитавају делом људи и поколења.
6. Само начело привредног предузећа-да мора из своје привреде да обезбеди сва
породична домаћинства у њиховом напредовању, искључује вишак вредности и добит
у данашњем капиталистичком смислу. Место капиталистичке добити постаје
домаћинска уштеда која се употребљава за усавршавање и унапређење привредног
домаћинства.
Те основе органског уређења нашег друштвеног живота, ако се дословно остваре у
целом нашем животу, у свима гранама његовим, у политици, у привреди, у сваком
надлештву и у сваком, том животу потребном органу, даље ако се на основу њих
изграђују и основе организација, уколико су и оне потребне, без диктатуре, без
револуције, без рушења и крви, онемогућују капитализам и његов поредак,
либерализам у привреди, разне гласачке и демагошке системе у полтици,
комунизам. Оне обезбеђују вековни несметан развитак нашем народу.
Др Ст. Јакшић
Наша борба,
21. април 1945.
Словенија
Додај коментар |
0 Трекбекови