Идеологија Србског Национализма

28 ÐÑ, 2012

Видовданске мисли – Нaша историја

Генерална — Аутор svarog @ 19:15

– Видовданске мисли – Нaша историја

Јединствена је наша историја! То није један низ страшних и смешних анегдота, као историје понеких племена; наша народна историја је једна дубока д р а м а. Неколики периоди те историје уплићу се један у други нарочитим духом прожети, једном руководном идејом осветљени. Неколико целина органски утканих опет у једну целину!

Узмимо само три периода, најмаркантнија: доба Немањића, робовање и ослобођење. Сваки претходни период носи у себи узрок и храну следећем периоду. У доба Немањића стварала се једна култура, делом оригинална, делом акцептирана. Оно што се стварало, стварало се као тадашња савремена потреба, и ако су многе од тих творевина много доцније далеко већи значај имале. Тако, многобројне задужбине царева Немањића и последњих деспота српских, подигнуте ради молитве и благодарности Богу, служиле су у време ропства фактички искључиво спасавању нације српске. Симболичко представљање цркве као лађе спасења нигде се тако јасно не оправдава као у нашој историји. Усред општег османлијског потопа спасавао се народ српски у овим јединим лађама спасења, које су му од његових царева преостале. Све оно што се није могло или није хтело спасавати под окриљем Немањића, тонуло је у османлијско море.

Док је у првом периоду начело борба за славу, дотле у другом периоду руководно начело борба за опстанак, а у трећем борба за слободу.

У периоду борбе за опстанак дух нашег народа није био непродуктиван и пасиван. У време ропства наш народ је створио једну тако велику творевину, која се у величини може такмичити са црквеном архитектуром Немањића доба. То је српска народна поезија. Ни један народ у свету није дао ништа слично под сличним околностима. То је речено више пута, и — речена је истина. Црква Грачаница и песма о Страхинићу Бану! Тешко је пресудити шта је лепше од овога двога. Робље је походило царске задужбине, целивало праг, по коме су царске ноге газиле, плакало и јадало се пред царским ликовима, који су се блистали лепотом и раскоши међу фрескама анђела и светитеља. У Студеници је народ клечао пред ликовима Немање и Саве; у Краљевој цркви пред ликом краља Милутина; у Раваници пред кнезом Лазаром; у Манасији пред Стеваном Високим; у Љубостињи пред царицом Милицом. У осталим многобројним задужбинама пред осталим многобројним Немањићима. То је било време искреног кајања и тешког страдања: Нема кајања без страдања, нити страдања без кајања. Народ је живео највише прошлошћу, а најмање садашњошћу. Успомене прошлости комбиноване су на све могуће начине како би се добила што светлија перспектива будућности. Прошлост није била ишчезла у недоглед и недохват. Она је живела у души народној, и душа је народна живела њоме. Старо ткиво уткивало се у ново.

Трећи период чини борба за слободу. И ми смо још у овом периоду. Овај чин наше велике националне драме јесте једна реална епопеја, која је својом величином надмашила нашу трубадурску епопеју маште из периода робовања. Карађорђе и Милош, Вељко и Синђелић, и цела плејада илијадских хероја од устанка до данас чекају на свога песника и историка. То су тако велики портрети да се треба измаћи још много даље од њих, да би се они могли видети у правој величини и боји. Уз то треба додати још и великане из ратова 1912—1913 године. Борба за слободу још се води, период овај још није завршен. А један период историје тек онда стекне достојнога и песника и историка, кад се заврши. Александар Велики рекао је на гробу Ахиловом: "о срећни човече, ти си имао једнога Хомера да опева твоју славу!" Па је и Александар стекао своје Хомере. Јунаци наши из борбе за слободу могли би позавидети Милошу и Марку и Страхињићу и Југовићима на опеваној слави кад не би веровали, да ће се и за њихова дела наћи достојан песник и оценитељ. — И овај трећи период, као целина за себе, уткан је тесно у период претходни. Период робовања дао је повода и импулса периоду ослобођења. Период ослобођења пак дејствовао је још из далеке будућности, пре свога доласка, онако исто благотворно као што нада увек дејствује. Садашњи период био је нада периоду претходноме.

И тако имамо три акта:

1. Узраст и пад,

2. Искупљење и

3. Васкрсење.

Мало која национална историја има тако јасне периоде, тако одређене боје и такво јединство, техничко и идејно, како целине тако и делова, као што то све има — наша историја. Једна истинска и велика драма. Једна сакрална драма. Драма греха, страдања и васкрсења. Прибирачи факата то не виде, но теолог то може далеко јасније да види.

Сакрални карактер носи цела историја човечанства. Јер и цела историја човечанства стоји у оквиру те драмске трилогије: греха, страдања и васкрсења. Човек пада, човек страда, човек васкрсава. Човечанство је пало, човечанство страда, човечанство ће васкрснути. Ни једна профана философија историје не вреди ништа. Хомер и Софокле разумевали су боље историју света него три четвртине модерних мислилаца, који су о историји философирали. А пророци и мудраци источњачки разумевали су историју опет боље од Хомера и Софокла. Тајанствена суштина историје јесте сакрална. То је стара философија историје. Кад би неки историк и сва факта у светској историји познавао, не би опет ништа разумео, кад цео тај баласт факата не би довео у везу са идејом Бога или морала.

Један човек из Лике отишао је сад за време рата на Косово поље, да"пољуби свето Косово" и да донесе одатле кући с в е т е косовске земље. "Умољен сам, вели, и од стране свих мојих суседа и познаника, да и њима донесе бар по један грумен свете косовске земље".

У народној свести Косово је свето земљиште. Цинизам Илариона Руварца не би ту ништа могао изменити. Косово је свето. А Косово је врхунац заплета драмске радње у нашој историји. Косово= једна реч, — цела драма.

Овогодишњи Видовдан први је радостан Видовдан после косовске битке. До јуче је Косово било једна црна трагедија, данас је оно једна светла драма. Црни флор, који је покривао косовско поље, Куманово је свукло и поцепало. Пет стотина двадесет и три Видовдана дочекивало је косовско поље под тим црним флором. У драми кнеза Иве Војиновића "Лазарево Васкрсење" има једна сцена где виле косовске играју жалосно коло и говоре: "Господе, препуњена је чаша горчине"! Ове године, на пет стотина двадесет четврти Видовдан, моћи ће Косовске виле, први пут после велике катастрофе, да заиграју радосно коло. Чаша горчине испијена је до дна. Можда ће судбина пружити овоме народу нову чашу горчине. Нека буде, — највећа и најгорчија је испијена.

Страдање је централни факт наше историје. То и чини једну историју освештаном, једну драму сакралном. Сваки живот без страдања је плитак. Период националног ропства удубио је нашу историју и дао јој драмску величину. Ни један народ од модерних народа није скупље платио своје место на овој божјој планети. Који народ има више непријатеља од српског? Који је се народ више револтирао против неправде од српског? Узмите који хоћете грумен земље српске у руке. У њему је цела народна драма; у њему је грех, и суза, и крв, и хајдучки шкргут зуба. Хоћете ли да сравните српску историју са неком другом народном историјом, онда морате оставити модерно време и модерне народе, и потражити нешто слично у далекој антици. Национални трагизам старога Истока, — Египта и Израиља нарочито — могао би још највише сличности имати са нашом националном драмом. Срби су у истини оријенталски страдали. Наша историја је у том погледу највише — готово једина — класична у Европи. Историја осталих европских народа не зна тај оријенталски трагизам. Нашу историју чини блеђом од египатске и израиљске једино одсуство сепаратне, народне вере. Вера Египћана била је само вера Египћана, а вера Израиљаца само вера Израиљаца. А народ, који је сем осталих творевина, створио и своју нарочито националну веру, могло би се рећи — дао јој драстичнију боју. Тим се највише разликују велики народи Истока од нас.

Ми можемо бити задовољни нашом историјом. Она је велика, — већа од нас. Јер њу је још неко стварао сем нас. Стварао ју је кроз нас Онај, који из Једног истог блата може да створи и "суд части" и "суд срамоте". Ми можемо бити задовољни, што је Бог од нас учинио суд части.

Цела општа историја је једно велико уметничко дело. У уметности драма заузима прво место. Ми можемо бити поносити, што наша народна историја није неки водвиљ или новела, но драма, дубока по садржини, класична по јасноћи и лепоти форме.

Ништа нас у садашњости не може учинити оптимистима у толикој мери као размишљање о нашој историји. Ко има очи да види велике потезе и путеве наше прошлости, тај не може у садашњости имати ни трунке националног песимизма. Доба Немањића трајало је три столећа, доба робовања четири (минимум, за Шумадију), доба ослобођења броји до сада само једно столеће. Ово доба тек је почело. Једно абруптно прекидање овога доба и понављање прошлости искључено је. Ми се налазимо у једноме Crescendo, које мора још дуго трајати. Дуги период нашег страдања широк је основ, на коме се зида н а ш период слободе и културе. Кад би се на једном титанском темељу подигла једна пигмејска грађевина, било би неразумно и ружно. Ко не верује у разумност и лепоту историје, тај не верује ни у разумност и лепоту природе. А ко у то не верује, за тога су ово што ми пишемо — хијероглифи. Гизо, у својој Историји европске цивилизације, овако резонује: "Ход Провиђења (у историји) није стешњен у уске границе. Провиђење не жури да још данас повуче последицу узрока, коју је јуче поставило; Оно ће је повући у вековима, кад згодан час дође; лаганост не чини Његову логику мање сигурном. Провиђење има до воље времена; Оно се шири по њему као Хомерови богови по простору; Оно учини један корак, док векови прохује".

Маловерни се само плаше, да ће први ветар оборити зидове наше народне куће, која је тек у зидању. Било је ветрова и бура страшних, биће их још много и много. Што лепши мермерни стуб то више удара чекића мора издржати.

За своју славну нацију могао је опет Гизо овако рећи: "ми можемо себи рећи, без претеране гордости, као Стенелус у Хомера: ми хвалимо Бога што вредимо далеко више од својих предака".

Није нужно да савремена српска генерација тако каже за себе. А нужно је, веома је нужно, да сви кажемо, сви ми — цигље савремене српске генерације: — "ми верујемо у себе и у Божје руководство више него наши преци". Нама то не би било тешко. Како да је тешко веровати у светлост нама, који смо на светлости, а није то било тешко веровати нашим прецима, који су били у тами?

Оптимизам је био једина философија свих оних српских генерација, које су испијале видовданску чашу горчине од Косова до Устанка. Голо и крваво робље, које је о видовданима ноћу, кријући, давало парастосе у Грачаници Лазару и српској слави, смејало се кроз сузе, и кроз мрак гледало зору. А ми? Где нам је најбоље наслеђе, које наследисмо од предака својих, — где нам је наш национални оптимизам? Каквом философијом ми живимо? Нема друге философије, којом се да живети, ван оптимистичке философије наших старих.

"Има и код нас оптимизма!" Велите. Да, има га. Само је он плитак, као бистра барица, коју сваки стршљен може замутити. А треба да је дубок и бистар и светао као бунар косовски у који је пала света глава Кнежева. Има га, није да га нема, — само је разрок. Једним оком гледа леву ивицу пута, иза које је амбис, другим оком гледа десну ивицу пута, иза које је опет амбис.

Нашем оболелом националном оптимизму недостаје још једно, треће око, између она два разрока, које би могло видети широки друм по средини, којим Провиђење с поузданошћу и одлучношћу води нашу историју

 

 Св. владика Николај Велимировић

Преузето са сајта:www.svetosavlje.org


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs