Идеологија Србског Национализма

21 ÐÑ, 2012

ОКЛЕВЕТАНИ РАТ

Генерална — Аутор svarog @ 15:06

                                         ОКЛЕВЕТАНИ РАТ         

 

  Бивши наши ратници, који су остварили један грандиозни план толиких генерација од Косова на овамо, данас су повучени,скромни, не знајући ни сами колико је огромна њихова заслуга за цео народ, за целу будућност.

  И данас,кад се спрема велика прослава двадесетогодишњице првих регрута из тада тек ослобођене Јужне Србије,морао је један књижевник да истакне величину те ратничке екстазе која је водила у крв и ров плаховите прве ратнике ослобођеног Југа.И они су,као и сви ратници,изостали од величања незаборавног полета.Један песник оживљује тај полет најживље и најстрасније,осећајући дубоки значај великих жртава.

  После страшног и,што је било теже,дугог рата,до недавна ми смо сви били под утиском једног огромног,на жалост као увек пролазног,таласа пацифизма.Сам по себи тај пацифизам,после таквог рата,не би био ништа новона свету,а био би врло схватљив.

  Оно што је у том пацифизму било криво то је била апсурдна пропаганда.У ствари један духовни и морални терор који није трпео поговора,а није имао ни обзира.Свет је био заглушен дреком најопаснијих илузиониста од памтивека,неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира.

  У разним нијансама тражило се не само од наших срца, него и од нашег мозга,над непобитним подацима из прошлости,над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа,да верујемо да више никада неће бити рата.

  Да ће нека међународна институција,ускоро,гарантовати мир и правду слабијег против силе који за правду не пита.

  Сем тога да сви признамо да је рат грозота,већ и безумље,срамота,да је рат одвратан и гадан, да је извор свих нискости и недаћа,једном речју најнискији ступањ на који човечанство у својој несрећној судбини пада.Па онда и то да је непотребна војска.

  У ствари кад се прегледа географска карта света,та пацифистичка пропаганда има своје нарочите теорије и црте.

  На страну јужно-американске државе и африччки континент,сасвим колонизоирано подручје,без утицаја,и на територије Кине,и на многим обалама океана,пацифистичке тираде,саме по себи,звуче као горка иронија.

  Ни за Сједињене Државе,међутим,не би се могло рећи да су у некој густој атмосфери пацифизма,пре би се могло тврдити да су заносу херојског доба милитаристичких,примењених идеја.

    Крај свих његових,многобројних,радничких слојева,н за Јапан се не би могло рећи да је укочен неком неком пацифистичком пропагандом,напротив.

  Пацифистичка пропаганда,у облику апсурда,била је европски специјалитет,као и ратна,и долазила је,тендециозно из побеђених држава,пре свега.

  Енглеска је,по нашем мишљењу,једина,где се пацифистичке мисли,без лажног патоса,систематски,спроводе  и у политичкој идеологији и по школама и у штампи.А не ради се то ни недостојно,ни претерано,ни заслепљено.

  Француској заиста нису били потребни они испади лажних пацифиста.Она је и сама потресена својим страшним и великим жртвама, да јој је и радост победе била загорчана.

  У њој,у судбини бивших ратника,(а то је цео француски народ) има много трагичног и тешког и ништа не показује ужас тих реалних пацифиста боље и њину болну сумњу у будућност него израз,лак и грозан,којим се идући рат просто назива:`` la prochaine derdiere``.

  То звучи истинито и јасно:рат је нешто што, кад дође,не да се избећи.

  Пацифизам после рата,није имао одлике размишљања,ивиђања,логичког расуђивања.Пропаганда за мир није била,или бар није успешна била,разложна,разборита,заснована на убеђивању економским разлозима,него је више била дефетистичка и фанатична,пролазна.Снагу је своју често црпила из клеветања рата и војника.

  Крај свих грозота ратова у прошлости,Европа је ипак,већ неколико пута,имала светле епохе дуготрајног мира,већих политичких и што је више духовних и културних заједница.Никада,међутим,она још није имала толику илузију клеветања рата.

  У побеђеним државама,разочарања,страх,очај једне инфамне позадине,за све недаће,и све беде своје,оклеветали су рат који је испрва пијано поздравила и узела је за жртву,пре свега,војника.

  Горе од свих забушаната и макроа дочекао је војник,у побеђеним државама да га светина презире и исмева.

  Рат је требало упрљати сасвим,војника унизити сасвим,јер уз пацифизам ишла је паралелно и нарочита прпаганда.

  Да би се после оргије у  рату,што брже изашло у рај пацифизма,рат је оглашен животињским,ниским,идиотским.Нарочито из Немачке расута је тада огромна прпаганда исмевања и прљања,не само против милитаристичких идеја и принципа,него и против саме војске,као такве.У великом делу немачке пацифистичке литературе,у роману:На западу ништа ново,изгледа као да су највиши моменти војничког живота у рату били,када су чучећи у круг војници вршили нужду.Једини тренутак непомућене радости.

  Они,међутим,који су били у рату,и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема  у вишег момента,никад га није ни било,у људском животу,од учешћа свесног у битки.

  Што је најстрашније,рат постаје све фантастичнији и ма како то грозно звучало,све лепши.Он ће опијати својом замамљивошћу људе, и на копну и на мору и у ваздуху,он ће им показати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клевете о рату као да их никад није ни било.

  Доказ неизбежности моралне вредности,докази патриотизма, херојства,рату у опште нису ни потребни он се непрекидно обнавља из праха и пепела као феникс.Сфинкс је,чији осмех нико одгонетнути неће а којој човечанство иде одкад је света и века.

  Паралелно,међутим, са клеветањем рата ишла је пропаганда против милитаристичких принципа и војника.Није то била никаква идеологија пацифиста,била је то обична потреба класне борбе,дефетистичка пропаганда.

  Да би се могли спровести револуционарни програми,класни удари,требало је припремити распадање војске.Припремити пропагандом која је имала да разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и форме,да оклевета војника као таквог и да покаже као најгору кућу касарну.

  У ствари никаква државна организација,па ни партијска,не вреди ништа без војничких врлина.Социјална демократија,као што је познато,била је организована по војничким принципима,а и класна држава марксистичка почива на милитаристичким принципима.

  И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности,да друге и не спомињем, у многим народима војска.Уз опште право гласа,нема сумње,иста је вредност и опште војне обавезе и ако се може дати карикатура касарне,исто таква карикатура онда је и школа.

  И најмодернијем човеку,ако је уопште приступачан разлозима,може се говорити са емфазом о војсци,па са њом у вези и о рату.Велики преображај света,велике епохе у историји појединих народа,сва побољшања у корист широких маса изведена су увек у духу милитаристичких принципа.Вредност тих принципа је непролазна.

  У нас, тај талас апсурдне пацифистичке пропаганде (наш народ,заиста,не треба учити шта је патња у рату)имао је своје нарочите црте.

  Марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло вешто.

  Још више.међутим,клеветали су рат Србије зато да би добили партијске позиције.Нигде ``пацифистичка`` пропаганда није била луђа.

  Ратнички начин сједињења нашег народа био је једини пут којим смо могли ићи.Приче о свим другим начинима,културним,литерарним,интелектуалним,само су приче.

  Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбољи и он је и данас,на целој територији где су били Турци не само најздравији,најотпорнији,него и најморалнији и највише саблажњен.

  Пацифизам кад негира светлу страну рата,његов селективност,његов биолошки значај у развитку и ``напретку`` човечанства,морао би да нађе неке узвишене податке и високи приказ мира.

  Живот мирнодопски,иначе,сам по себи,пун гада,мизерије,очаја и нискости,не може,или бар није могао пре,да издржи поређење са узвишеним сенкама рата.

  У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности у ратз и болних жртава-у име скоро бесмислене пожуде за уживањем,за жвакањем,за читавим оним комплексом мирнодопских ``радости`` које пацифисти сматрају ``правом на живот`` човека.Нискост људи,разарају много више света,него што то чине ратови.Ако се за рат може рећи да човека поживотињи,за мир би се могло рећи много више.

  Ако је икоји сталеж заслужио мир,заслужило га је сељаштво.Његов живот у пољу,у непрекидном и прастаром раду,најбижији је вечној лепоти природног живота и има највише смисла.Тај и такав живот најлепши је симбол мира и потребе мира.

  Па ипак,то је једини сталеж који никад није ратоборан,кога ратна хука никад не хвата,а ипак,то је једини сталеж који мртве не клевета.Нема у њему подсмеха према војнику,јер су исто и у најдубљим тренутцима увек исто.У њему нема ни тог пацифистичког величања живота по сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата.

  Клевета рата производ је варошког цинизма,варошког морала од вајкада који прати увек распадањње једног бившег света,али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојиште без моралног пада.

  Код нас су праве увреде тираде пацифизма,за наш народ,напаћен и гажен вековима,заиста се не може прикачити шлем хушкача.

  Па ипак,пре свега,пре него што је земљорадник и пастир,он је ратник и треба му говорити ратничким појмовима.

  Ако му узмете ратнички понос,ратничку прошлост,војнички образ,шта ћете му оставити место тога?

  Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату,ако упрљате ратове Србије,једини капитал у нас који још није проћердан,шта ћете имати том намученом народу лепо рећи?

  Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата.

  На најнижем ступњу разборитости и политичког морала били смо онда,кад смо у интересу унутарњих,партијских проблема дрзнули се да ударамо у клеветање рата.У исмевање мртвих и вицева на рачун Кајмакчалана.

  Ако је икад војску,мртве и све сенке рата обасјала светлост,са недостижним висинама у миру,ако је икад открила се мизерија таквог ``пацифизма``,то је било тада.

  Рат који је био,са својим страхотама,са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ,ипак,изгледа као једна светла.вечна звезда у ноћи над нама.

                                                                                                   МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

 

 

(,,Време``XIV/4379,16.III 1934,стр.5)

  


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs