Идеологија Србског Национализма

Погреб Код Срба

Генерална — Аутор svarog @ 12:02

Др Ђорђе Јанковић

Неке особености старог погребног обреда Срба

[текст преузет из: Митолошки зборник, б. 2, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2000, 95-106]

Проучавање погребних обреда из прошлости веома је сложено. Подразумева примену различитих наука, међу којима је прва археологија. На овом месту биће размотрени само неки основни подаци о погребу Срба, добијени археолошким истраживањима током последње деценије XX столећа, како би се стекла општа слика о посмртним обредима. У нади да је ово тек нови почетак проучавања, само ћу упутити на основну литературу.

Стари погребни обред Срба познат је из дела средине X столећа, „Златни лугови“, арапског научника Масудија.[1] Набрајајући словенске и поједине друге народе према старијим изворима, он издваја неколико словенских народа, као што су Волињани, Срби, Руси и други, наводећи и неке податке о њима. Како у свом делу наводи Лангобарде, Аваре и Дуљебе, очигледно је да Масуди користи неке старије изворе. Наиме, Лангобарде и Аваре поразили су и покорили Франци на прелазу из VIII у IX столеће, а Дуљеби се више не спомињу у писаним изворима савременим Масудију. То сужава датовање Масудијевог извора на VII и VIII столеће. Ако се претпостави да су извори података били Словени Мале Азије, они који су прешли на арапску страну крајем VII столећа, онда се и Масудијеви подаци о Србима и другим Словенима односе на VII столеће.

Према Масудију, Срби су били особен и од осталих Словена посебно поштован народ, који је покојнике, укључујући и владаре, спаљивао заједно са њиховим јахаћим коњем, те су по томе слични Индусима. Овај податак понавља и Ибн Даста. Да се спаљују као Индуси, још се изричито бележи за Русе. У одсуству наших писаних података или других писаних извора, последња археолошка открића у значајној мери објашњавају на шта су арапски научници мислили издвајајући Србе од осталих Словена, и упоређујући нас са Индусима.

Срби се у Средњем веку јасно и једноставно археолошки распознају по остацима споменика подигнутих покојним, познатих под именом громиле.[2] То су најчешће мале хумке, пречника око 4-5 м, које садрже остатке обреда посвећених умрлима и древног споменика који је током времена нестао. Подизане су на простору за то одређеном од стране оснивача породичног насеља. У громилама по правилу нема остатака покојника, ни спаљених, ни сахрањених. Како су изгледали давно нестали дрвени споменици, од којих су једва сачувани темељи, донекле показују мраморови, надгробни споменици Срба позног средњег века. За њих је у време аустроугарске окупације уведен ненародни назив „стећак“, који није познат у топонимији. Изглед и украс мраморова, као и надгробни споменици новијег времена, потврђују податке прикупљене археолошким истраживањима громила, допуњују их и показују континуитет.

За умрле који су спаљивани, прво је подизано одговарајуће обредно станиште. У њега је полагано тело умрле особе пре спаљивања, док је припремана погребна ломача и гозба. У обредном станишту је прављено и огњиште, у које се преносила ватра из куће. На њему се вероватно спремала нека обредна храна. Има примера да је кућно огњиште растурано, а његови делови полагани у громилу. После погреба је паљена нова ватра у кући. За оне који за живота нису имали своје огњиште, није прављено ни обредно. Са спаљивањем леша уништавано је и обредно станиште; можда су његови дрвени делови коришћени са ломачу. Затим су на исто место сипани остаци од тризне, ако их је било – делови поломљеног посуђа и отпаци хране (кости), као сведочанство да је гозба обављена. Понекад се може наћи неки женски предмет, који, као својеврсна жртва, откуп, сведочи да је то громила удовичиног мужа. Подаци о спаљивању коња нису установљени. Потом је на истом месу подизан споменик, често на каменом постољу, у виду мале дрвене зграде. Ту је приређивана и даћа, чији остаци могу бити просути на исто место. Понегде је уочено кађење тла или темеља громиле жаром. Посуђе коришћено у обреду, на пример за купање мртваца, закопавано је у посебне јаме. Неизгорели остаци умрлих сипани су вероватно у реке, потоке и поноре.

Покојницима који су сахрањивани, вероватно није подизано обредно станиште, већ само споменик. Пре подизања споменика вероватно су вршене неке обредне радње, као што је чишћење тла кађењем. У мањи или већи дрвени споменик, могли су да се полажу остаци тризне, даће, делови огњишта умрле особе. И у сам гроб такође су полагани остаци тризне – поломљене грнчарије и отпаци од хране (животињске кости). У Свачу код Улциња, уз гробницу коришћену током VI-XI столећа, нађено је тризниште са границе VI и VII столећа – каменом поплочана површина са поломљеном грнчаријом, животињским костима и паљевином.[3] Гробови VIII-IX столећа са комадима грнчарије и животињских костију, установљени су недавно на Црквини у Шипову (Пљевља).[4] Сличних примера има и касније.

Од доба Светог Саве више нема познатих примера подизања споменика на посебном месту, већ се они постављају над гробом. Међутим, низ старих обичаја је сачуван, кроз обичајно право и закон. Коњ је и даље имао посебну улогу. Као што је изношена или гашена ватра на огњишту умрлог, тако је слично коњ, уместо да се убије, предаван владару, јер не припада наследницима умрлог. Под турском окупацијом, коњ умрлог свештеника предаван је епископу. Међутим, неки наши епски јунаци убијали су свог коња. Ови примери показују да је суштина старих обреда задржана веома дуго. Уместо да се коњ убије како би био са својим господарем и у свету бесмртних душа умрлих ратника, сада се предаје владару или епископу-владици, односно посреднику. Они на тај начин преузимају улогу Агнија (огањ), који душе умрлих преводи из телесног у бестелесни свет.[5]

Сачувана су и материјална сведочанства о погребним обредима и схватањима Срба у Позном средњем веку. То су мраморови, камени надгробни споменици XIV-XV столећа.[6] Прављени су и од дрвета, што је вероватно било уобичајено у XIII столећу. Покојник се сахрањује увек испод њих, па и када се налазе у црквама. Најчешће се праве као средњевековни споменици подизани на громилама, у виду неке грађевине, али сада правоугаоне основе, подобно раци. Појављују се и споменици у виду стуба или крста, који су по правилу подизани заслужним ратницима. Облик стуба води порекло од старијих дрвених стубова – споменика, а мраморовима у виду крста узор је био крстоображен камен, знамење победе, постављен на Косову Пољу после битке. Поред тога, низ мраморова је у виду ковчега или саркофага. Рељефне представе на мраморовима, уколико се занемаре оне ређе, натписи и обичне шаре, могу се поделити на хришћанске (крстови, винова лоза и слично), затим на сталешке – ратничке (ратник на коњу, оружје, штитови) и обредне, са приказаним обредним колима, борбама ратника и ловом. Овакви споменици прављени су у XIX-XX столећу.[7] У језгру старе Рашке, у планинским и шумовитим областима Подриња, Полимља и Таре, прављени су дрвени сандуци изнад раке, понекад украшени. У каменитом појасу од Црне Горе до Книнске Крајине, прављени су сандуци од камених плоча, а на њима могу бити представе ратника (стојећи лик, на коњу, ратник у борби, само оружје), светитеља и других. У Поморављу су најпознатији крајпуташи, чести и на гробљима.

Из овог кратког прегледа археолошких података, јаснији су Масудијеви подаци о Србима у VII и VIII столећу. Наглашавање погреба слично индуском постаје разумљиво: док остали Словени подижу хумке над сахрањеним пепелом спаљених покојника, Срби сипају пепео вероватно у реке, потоке или поноре. И данас се понекад одећа умрлих оставља на гранама поред потока. Хумки без сахрањених остатака покојника има на северозападним словенским просторима,[8] где су такође живели Срби, уз друге Западне Словене. У последње време има више откривених таквих примера за Новгородске Словене.[9] Они су правили отворене надгробне споменике или са отвором, гдје је остављана храна за душу умрлог. У том погледу Срби су били сличнији Грцима и Романима.

Значи да Масуди није без разлога подвукао посебност Срба, приказавши је само кроз сажет опис погреба. За сада се могу сагледати два временска слоја у нашим погребним обичајима. Први слој је исконски, припада добу народа који је образовао Индоевропљане, дакле добу прије више од 3500–4000 година. Основна одлика њиховог погребног обреда је спаљивање тела. Човек има бесмртну душу, заробљену у телу; породица, пријатељи и остали из средине покојне особе морају да спале тело, да би се душа што прије ослободила, иначе могу да сносе последице. Ништа из материјалног света не може да стигне у бестелесни свет, па се зато храна и друго намењено души умрле особе, морају спалити заједно са њом. Пепео покојника се у почетку чува склоњен у гробу. По аријевској традицији, не спаљују се испосници – божјаци, односно калуђери, као ни труднице и деца, јер су они чисти. У гробљима калуђера око наших манастира, налажени су гробови младих жена и деце.[10] Друга одлика је поштовање претка у више степена: из куће управо умрлог претка износи се ватра, она коју је умрла особа упалила, и преноси се у за то подигнуто обредно станиште, а потом, уколико се кућа није угасила, наследници пале нову ватру, док се покојнику подиже споменик; затим кроз подизање и одржавање највећег споменика утемељивачу насеља и породице на новом месту, па сећање на претка рода или племена и сећање на исконског претка целог народа, што се огледа у улози владара-владике као посредника до нетелесног света. Трећа одлика је спаљивање јахаћег коња са умрлим ратником. Коњ и кобила су имали велику улогу у митологији и космогонији од времена припитомљавања коња око 1700. старе ере. У старој Индији је владар отварао врата својој души жртвовањем коња, и тако омогућавао сједињавање са божанским.[11] Коњ одлучује о судбини ратника, може да спречи његово учешће у бици, да допринесе његовој победи или погибији, да га рањеног спасе. А Бог, врховни владар, за себе узима најбоље ратнике, јуначке и чојствене, тако што омогућава њихову погибију у материјалном свету, па је тако било и у Косовској бици.[12] Отуда се надгробни споменик у виду крста или означен крстом, а са приказаним оружјем, подиже витезу ваљано погинулом у борби са злом.[13] Четврта одлика је прослављање гозбом и игром (тризном) ослобођења душе умрле особе од тела и њен одлазак у вечни живот.[14] Гозба се примењује и данас, са заборављеним смислом, а понегде се до недавно играло и посмртно коло.

Други слој би био нечување спаљених остатака покојника, односно уверење да у њима нема ничег од душе или личности умрлог. Сипају се у воду, јер је море предодређен победник над земљом коју полако гута – преостале честице тела ће у сваком случају доспети до њега.[15] Овакво уверење код Срба, Индуса и других, који нису чували пепео умрлих, може се временски определити од настанка схватања, сазнања о неодређености душе, о њеној посебној природи, негде од доба Буде и Платона. Нема података када су Срби усвојили таква схватања, јер најстарије познате громиле потичу из IV столећа нове ере. Потпуно нематеријалној души по смрти човека, за напуштање тела предвиђеног за сахрањивање, није препрека ни само тело, ни гроб ни надгробни споменик на путу за бестелесни свет; није јој потребна никаква храна, па ни обредна. Другим речима, живот после смрти више се не замишља као живот уживања, већ као живот у врлини и складу, без искушења. То показује усвојен погребни обред, што може бити последица само веома ране евангелизације Срба, мада је мало вероватно да су сви припадници народа били тога свесни.

По цару Константину VII Порфирогениту (913-959.), Срби су покрштени у доба цара Ираклија (610-641.), дакле око 250 година пре Словена Подунавља. Данас, последњих година XX столећа, откривени су и археолошки докази тог раног покрштавања. На Превлаци код Тивта, где се археолошки истражује манастир Архангела Михаила, посведочени су Срби од најкасније VII столећа.[16] У Тврдошу, манастиру Успења Богородице код Требиња, чији је први храм подигнут у време цара Константина Великог, док је манастир успостављен најкасније у VI столећу, установљено је истовремено словенско, свакако српско присуство.[17] Постојање српских громила већ крајем IV столећа у Далмацији,[18] указује на извесност још ранијег покрштавања Срба. Тек треба археолошки истражити улогу апостола Павла у покрштавању Срба и Словена, забележену у предањима.

Како се из изложеног види, погребни обреди Срба, од почетка Средњег века, у Позном средњем веку па и касније, до наших дана, показује континуитет. Они пружају мноштво драгоцених података, па превазилазе национални значај, јер објашњавају појаве из прошлости и културе Словена и свих Индоевропљана. Срби се кроз погребне обреде, и не само кроз њих, исказују као особени носиоци индоевропске баштине у Европи. То наравно није случајно, што треба имати стално на уму.

Напомене

[1] За податке арапских писаних извора о погребу код Срба и других Словена, видјети: А. Я. Гаркави, Сказания мусульманских писателей о славянах и русских, с половины VII до конца X века по И. Х., Санктпетербург 1870: T. Lewicki, „Obrzędy pogrzebowe pogańskich Słowian w opisach podróżników i pisarzy arabskich“, głównie IX-X w., Archeologia V, Warszawa–Wroclaw (1952-1953) 1955, 122-154.

[2] Опширно о громилама и одговарајућим обредима Ђ. Јанковић, Српске громиле, Београд 1998. са литературом.

[3] Необјављено: о Свачу в. Е. Зечевић, резултати истраживања средњевековног Свача, Гласник Српског археолошког друштва 5. Београд 1989, 112–116.

[4] Необјављено – откриће М. и Ђ. Јанковић 1998–1999.

[5] Т. Ђорђевић, „Неколики самртни обичаји у Јужних Словена“, Годишњица Николе Чупића XLVIII, Београд 1939, 143–148.

[6] За погребне обичаје у Индији в. Р. Б. Пандей, Древнеиндийские домашние обряды (обычаи), Москва 1976 (R. B. Pandey, Hindu samskaras, Delhi 1976), 189–217. 279–290.

[7] Ђ. Јанковић, н. д. 122–124; упоредити Ш. Бешлагић, Стећци, култура и уметност, Сарајево 1982, са литературом.

[8] О тим споменицима нема сводне публикације, а тврдња се заснива на личном увиду у појединим објављеним споменицима: Н. Дудић, Стара гробља и надгробни белези у Србији, Београд 1995.

[9] За погреб код Западних Словена видети: H. Zoll Adamikowa, Wczesnośredniowieczne cmentarzyska ciałopalne Słowian na terenie Polski.Część I-II, Wrocław, Warszawa, Krakow, Gdansk, 1975, 1979.

[10] Упоредити Б. А. Рибаков, Язычество древней Руси, Москва 1987, 89–92.

[11] М. Љубинковић, „Манастир Липовац – црква светог Стефана, код Алексинца“, Археолошки преглед 15, 1973, Београд 1974, 124–125, појаву таквих гробова сматра доказом да је црква претходно била мирска, али је исто установљено у више нашим манастира, као у Тврдошу (необјављено) или Студеници: М. Радан-Јовин, М. Јанковић, С. Темерински, „Студеница у светлу археолошких и архитектонских истраживања“, Благо манастира Студенице, Галерија САНУ 63, Београд 1988, 45–49.

[12] Р. Ивековић, Почеци индијске мисли, Београд 1991, 81–83.

[13] Упоредити А. Лома, „Пракосово, порекло српског јуначког епа у светлу индоевропске компаративистике“, Од мита до фолка, Liceum, Крагујевац 1996, 53–89.

[14] Узор је био крстоизображен камен постављен на Косову Пољу после 1389: Деспот Стефан Лазаревић, Слова и натписи, Слово љубве, Београд 1979, 74–86.

[15] Код нас тризна није значајније проучавана – видети М. Филиповића, „Трагови старословенске тризне код Јужних Словена“, Трећи конгрес фолклористике Југославије, Цетиње 1958, 335–336.

[16] Није ми познато да ли се неко бавио етимологијом море – мора итд.

[17] Необјављено; упоредити извештај Ђ. Јанковића и сарадника, „Михољска Превлака, истраживања у 1997. години“, Гласник Српског археолошког друштва 14, Београд 1998, 137–142.

[18] Истраживања Ђ. Јанковић, необјављено, публикација у припреми.

 

Први пут објављено: 2000
На Растку објављено: 2007-09-01

 


Несрпска Нација И Језик Црногораца

Генерална — Аутор svarog @ 12:00

Слободан Јарчевић - Несрпска нација и језик Црногораца

 

Последњих година су видна настојањима неких Црногораца да ''научно'' докажу да Црногорци нису Срби и да ''црногорски'' језик није српски. Појава није ништа необично ако се има у виду да су из српске ....

 

 

...нације издвојене многе групе у ближој и даљој прошлости. Оне данас чине делове хрватског, мађарског, румунског, шиптарског, македонског, немачког народа... Покушај да се, опет, од дела Срба, прогласе црногорска и бошњачка нација, црногорски и бошњачки језик, само је делатност заснована на скоро хиљадугодишњем искуству. А с обзиром да је тако нешто увек успевало, велики су изгледи да ћемо се помирити с чињеницом да у будућности имамо и ове две нове нације. И оне ће пролазити кроз муке да од српског језика створе ''бошњачки'' и ''црногорски'', али и тај пројекат има упориште у искуству – ''Бошњаци'' и ''Црногорци'' ће се угледати на Хрвате, који, већ више од сто година, упорно, од српског стварају ''хрватски'' језик. (Прави хрватски –из Загорја – су, противно програму УНЕСКО-а, о очувању свих живих језика, осудили на смрт, па га у школама не изучавају ни факултативно).

Овог пута бих занемарио чињенице везане за стварање бошњачке нације (ја као рођени Бошњак, нисам предвиђен за њеног припадника, а неки - рођени у Србији и Црној Гори – јесу?!), па бих подсетио на историјске корене расрбљивања Црногораца. Тиме желим да упозорим да је погрешно то расрбљивање приписивати комунистима. Они су само наставили давно започети рад. Расрбљивање Црногораца и Босанаца припремано је и фалсификатима у уџбеницима, јер се области средњевековне Србије – некад отворено, некад прикривено – представљају као независне државе: Рашка, Дукља, Зета, Босна, Хум, Травунија, Нертљанска Област... а обласни племићи као владари ''држава''. Тако се и средњевековна престоница Србије, пре доласка Немање на власт, нигде не спомиње, па у уџбеницима немушто пише да ње није било, а да је владар управљао оданде где би, са свитом, боравио – увек у другом месту. Престоницу Србије спомињем зато што би многи Црногорци одбили да се одричу српског рода да су учили да је престоница Србије била у Скадру. А била је. Конфузно писана историја омогућује данашњим дукљанским академицима да, поред других произвољности, Немању, рођеног у Црној Гори, проглашавају Србином, а краља Војислава (11. столеће), рођеног у Требињу Црногорцем. 

Ако данашњи и будући српски интелектуалци буду на висини својих обавеза према нацији и држави, мораће поправити све оно што нам је историјска наука, до сада, погрешно тумачила. А много тога јесте. 

Прва писана документа о покатоличавању Црногораца (што је увек био први корак у расрбљивању) потичу из 17. столећа. Ово је време замашних српских буна против турске власти, што су искористили Ватикан, Аустрија и Млетачка Република да Србима понуде помоћ, под условима да из православља пређу у католичанство. То је била опака замка, јер су Срби ропство под Турцима сматрали горим од свега другог. Верујући да ће их католички свет ослободити, подстакла је неке црногорске породице да прихвате католичанство и то у првој половини 17. столећа. Но, кад се видело да католичке државе нису спремне да Србе ослободе турске власти, вратиле су се својој прађедовској вери. Дукљански академици то, привремено, прихватање римокатоличке вере код дела српског народа у Црној Гори, користе за приклањање унијатству и католичанству, или, у најмању руку, стварање посебне православне црногорске цркве. О овом времену католичења српског народа у Црној Гори у 17. столећу, обавестила је Црногорско-приморска митрополија СПЦ књигом: ''Римокатоличка пропаганда – пропали покушаји у прошлости у операцијама садашњости'', Никшић, 1932. У овој књизи је откривено да су католички бискупи писали папи како Срби желе, у Црној Гори и Херцеговини, да пређу у католичку веру, а та писма представљали као дела Светог Василија Острошког и епископа Мардарија из манастира Мораче. Други опсежни подухват у католичењу Срба (у циљу њихове денационализације) обављен је у 19. столећу, кад је у Црној Гори владао Његош. О томе су се, веровали или не, договориле: Француска, Енглеска, Турска и Ватикан. Турска је обећала одрећи се сваке територије ако ће на њој становништво прећи из православља у католицизам! По том договору, требало је створити католичку државу од: северне Албаније, Рашке, Херцеговине и, ако се успе, од Црне Горе. Пројекат је поверен Свеславенском покрету, са седиштем у Паризу, чији је вођа био Пољак Адам Чарториски, бивши министар спољних послова Русије, а тада руски љути непријатељ. Свеславенски покерет је имао задатке да:

1) учини све да отуђи Србе, Бугаре, Молдавце и Румуне од Русије,
2) што више Срба преведе у католичанство и створи католичку државу ''Холмију'' на наведеним територијама,
3) све српске земље, окупиране од Турске, задржи што дуже у оквиру Отоманског Царства.

Овај програм су у Србији требало да спроводе активисти Свесловенског покрета, од којих су најпознатији Моравац из Чешке Фрањо Зах и Србин католик из Дубровника Матија Бан, а у Црној Гори Француз Антид Жом, Његошев учитељ француског језика и његова лепа и образована супруга Франциска – Словенка из Трста. Кнез будуће католичке државе (Холмије) требало је да буде Никола Радоњић Васојевић. Био је образован, завршио је руску војну академију и дуго службовао у турској војсци. Његош је осујетио ову намеру, али је она остала да живи. Французи и Енглези је нису више спроводили, али су на Берлинском конгресу (1878), енергично спречили уједињење Србије и Црне Горе. Рад на расрбљивању у Црној Гори је наставила Аустрија, задужујући за то и Илирски покрет у Хрватској. Она је узнапредовала на овом пољу, па је пред Први светски рат придобила црногорског краља Николу за идеју о уништавању Србије, а за узврат би живот продужила Црна Гора, уз територијална проширења у Метохији, Херцеговини и Рашкој. Овакав договор Беча и Цетиња увећао је муке и уножио губитке у мртвима српске војске и народа при повлачењу преко Албаније 1915. године. О овоме је податке оставио (1919, у виду књиге) пуковник црногорске војске и иследни судија Ловћенског одреда Лазар Рашовић. Црногорско расрбљивање, види се, није прекидано од 17. до 20. столећа и букнуће у оружани међусрпски обрачун у Црној Гори у време стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, па поново у Другом светском рату. Сасвим је природно да су Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, заговорници хрватства у Црној Гори, само производ ових ранијих прегнућа на расрбљивању Црногораца. Комунисти су преузели идеју, а данашњи дукљански академици су последњи носиоци антисрпске штафете у Црној Гори.

Аутор Слободан Јарчевић

 


Квантитет Уместо Квалитета

Генерална — Аутор svarog @ 11:50

Инж Милосав Васиљевић

 

 

КВАНТИТЕТ УМЕСТО КВАЛИТЕТА

 

 


                Прихватање мишљења већине, без улажења у разматрање да ли ово мишљење одговара истини или не, у ствари је замена квалитета квантитетом. Потпуно занемаривање квалитета и преношење свега на број, практично је главни ослонац демократије. А свет је тако створен да се квалитет бројем заменити не може.

            Никада људи у области природних наука не би сматрали једно питање решеним путем општег гласања. Шта ми ту вреди мишљење неупућенога човека, па макар колико се пута ово мишљење умножавало, ту ми треба истина јер само познавање истине може ми бити користан почетак и ослонац за даље постизање успеха. У области друштвених појава, људи међутим сасвим мирно приступају гласању, броје гласове, и целоме овоме послу дају такву важност као да ће гласање заиста дати резултат који се од њега очекује. А опште народно гласање овај резултат не може да да. Кад кажемо резултат, мислимо на истину, а не на број присталица једног мишљења.

            До које мере демократско политичко и социолошко учење занемарује квалитет, најбољи нам је доказ једна од такође основних мисли демократије, изражена у тачки VI Декларације права човека и грађанина, којом се прокламује да су свима грађанима ,,подједнако доступна достојанства, положаји и функције”. Поред тоталног занемаривања проблема квалитета на највишим државним и друштвеним положајима, ова мисао је поново и доказ да демократија рачуна не само са једнакошћу људи у правима како је то речено у Декларацијu, већ и са једнакошћу по способностима. За заузимање највиших, најтежих и најодговорнијих положаја у држави и друштву, по схватањима демократије, није потребна никаква припрема, пошто сваки грађанин има способности да ове функције врши. За добивање тих положаја демократија не прописује никакав други услов сем да се народ путем гласања са тим сложи. То је све. А то је потпуна замена квалитета бројем.

            И код ове своје основне предпоставке демократија у примени долази одмах у сукоб са стварношћу. Тачка VI Декларације права човека и грађанина прокламује подједнаку доступност свих положаја и јавних функција, иако свима они не могу бити доступни јер их има за које се мора да тражи претходна стручна спрема. Тако, на пример, ни у једној демократији у свету, положаји државних инжењера - а грађење и одржавање јавних путева је без сумње јавна функција, лекара или државног адвоката - не попуњавају се општим гласањем, већ се на ове положаје доводе стручни људи. Народним гласањем се попуњавају само највиши политички положаји у држави, и положаји народних представника и министара. То значи да демократија сматра да за ове положаје никаква стручна спрема није потребна. А нико неће порећи да је много теже уредити државу него направити пут или излечити болесника. За лакши посао, дакле, тражи се предходна припрема, док се за много тежу дужност не захтева ништа друго сем народни пристанак. И ово је једна од тешких заблуда демократије коју народи плаћају вечитим лутањем и експериментисањем у своме политичкоме животу.

            Лепу критику ове демократске мисли даје нам наш Милутин Гарашанин у својој књизи Доколице, написаној још у прошлом веку, а коју је издала Српска књижевна задруга 1939. године. У тој својој књизи, у чланку под називом ,,Парламентаризам”, Гарашанин пише:

 

            ,,Па кад један бојаџија или мумџија дође у неку општину, он не може почети да ради док најпре пред еснафом не положи испит, да се види да ли зна да ради, да и је испекао занат. Али за грађење закона, за решавање најзамршенијих питања, која се у политичкоме животу једнога народа јављају, ту није нужно ни знање, ни искуство, ни испит; ту се гласа; ту решава број, па где већина прекрене. Кад би се већином гласова хтело да реши да је неко сликар, цео би се свет грохотом насмејао; одмах би их се нашло, који би јасно као дан доказали да се то већином гласова не решава, да за то треба имати најпре природног дара, па онда треба дугог учења, па да треба дуге практике и сијасет ствари које не може дати никакво гласање, па било оно ограничено или опште, посредно или непосредно, тајно или јавно. Онај који би то предложио, био би чисто и просто исмејан. А и у питању закона, у питању правде, у питањима економских проблема, у питањима спољних односа државе, у питањима науке и опште образованости, ту се сасвим озбиљно прилази бирачком столу, даје се глас, пребрајају се куглице, упоређују се листе и са пуно достојанства објављује се да је изабран и да ће за три године бити законодавац: ,,Петру од Бању”, ,,Култе од Колбовце”, ,,Ћуре од Жапско”.

            А у примедби уз овај текст стоји да су ,,ова тројица, по извешћу краљевих комесара, били бирани за народне посланике на великој скупштини, а последњи је био фактички изабран”.


Powered by blog.rs