Идеологија Србског Национализма

Лужички Срби

Генерална — Аутор svarog @ 16:51

Лужички Срби

 

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах...
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је - Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!


Хандриј Зејлер, Лужички Србин 1843. год 


Симбол Вере

Генерална — Аутор svarog @ 13:02

          СИМБОЛ ВЕРЕ

          СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ

 

1.

Верујем да су несавесност у животу и неиспуњење дужности,лична разрачунавања,завидљивост и мржња гробари моје отаџбине.

2.

Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски,после тога на Голготу,ускрснути.

3.

Верујем да од нас,нових поколења,зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати,или ћемо се сурвати у провалију.Зато морам вредети не на речи,него на делу.

4.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру,да је права љубав у самозабораву,те морам све лично и ситно истиснути из свог видокруга.Не смем мислити на своју корист јер сам потпуно свестан да мени,појединцу мое бити добро само ако је народу мом и отаџбини  мојој добро.

5.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања;не смем непризнавати рад других,истичући самохвално себе.Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу,а над његовом патњом нека се испуни болом.Да не мрзим старије и да им не ласкам,да не потцењујем млађе и да их не мазим.

6.

Верујем да само радом,стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свију нас.

7.

Верујем да без садржајног нема осећања народности;без потпуног знања српског језика,историје и књижевности,без одржавања вере и обичаја,без своје песме у болу и радости,моје србовање било би празна орахова љуска.Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе,а народне умотворине,нарочито песме,биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног.Он ће ми показивати пут моралу,философији,естетици.Откривањем добра и зла,идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.

8.

Верујем да као појединац пред туђином претстављам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу.Углед народа мога зависи од моје спремности,мога карактера и мојих поступака.

9.

Верујем са кнезом Лазаром-свесно,не из слабости-да је небеско царство увек и довека,и одабирам живот по правди,витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу,него огрешити душу.

10.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања,да жуљеви на сељачким радничким и радничким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника.Знам да смо сви потребни животу,зато ћу одабрати позив по способностима и нећу га се стидети,као ни Творац што се не стиди свога дела.Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

11.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост,али је у њеним рукама зрело класје жетве,мир и тиха радост спокојства.

12.

Верујем у будућност српског народа изграђену од самопожртвовања,

поштења и рада,од етике светосавске,косовске,народне вере и песме.Заклињем се да ћу их се сећати,поштовати их,држати их се увек и довека,амин.

Српски Народ,3.јул 1942.година I,бр.5.


Стари и Нови Поредак

Генерална — Аутор svarog @ 17:45

                               СТАРИ И НОВИ ПОРЕДАК

    У либералистичко-капиталистичком поретку нација представља збир појединаца,који имају слободу да се у животној утакмици боре један против другог.У ту сврху они имају право да се удружују.На тај начин су настали трустови,картели,синдикати,професионална удружења,па и политичке организације,које омогућавају овај рат сваког против свих,тако да је марксистичка класна борба само логична последица ове опште зараћености у оквиру нације и државе,Од свега наравно нација и држава највише трпе.

   Нација је разједињена,без какве више идеје-водиље, а држава слаба,услед удараца који јој се час с једне,час с друге стране наносе.Сукоб између рада и капитала само још више појачава класне разлике и утврђује материалистичко схватање света и живота.Лично богаћење постаје највиши идеал, а грабеж и отимачина, заједно са тлачењем слабијега,бивају тако рећи законски признати.Све се то врши тобож у име принципа селекције, при чему често побеђује аморални тип гангстера, политичког ђилкоша, пословног шпекуланта и бирократског афераша.

  Благодети оваквог поретка ми смо сви осетили у нашој бившој држави.Таква, она је морала пропасти.Чињеница пак што српски народ  не жали за њеном прошлошћу доказ је његовог моралног здравља и његове државотворности.Непомућеним политичким инстиктом српски народ осећа да се нова држава има да изгради на чвршћим и трајнијим темељима.

   Та нова српска држава је у стварању,иако под нечувено тешким  околностима.Није можда ни важно уколико ће се она у овом ратном времену моћи остварити.Али оно што је врло важно јесте чињеница да се у српском народу све више учвршћује уверење да његова нова држава мора бити национална и социална.Народ у њој мора бити сложан, повезан честитошћу и вером у вечну правду.Држава као власт,мора бити регулатор свих односа и вршити врховни надзор, неумитна према свакоме ко ради против општих интереса.

   Рад мора бити опште право и општа дужност, а награда се има додељивати према његовој општој корисности и према томе како се врши.Себичњаци, забушанти и паразити морају бити сузбивени.Класне разлике морају нестати.Читав српски народ мора бити уједињен у духу старе српске задружности, по којој се сваком зна његово место, али сви раде по начелу: сви за једног и један за све.Такав, српски народ ће себи изградити трајнију и праведнију државу.

                                                                                                              ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

                                                                             

 

Преузето из:Српски Народ,бр.28.год.II.стр.3


СТЕГА

Генерална — Аутор svarog @ 16:53

ЗАКОНИК СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ 
 
 
 

ЗАКОНСКА СТЕГА

 

Во имја пресвјатија јединосушчнија и јединославнија приснопоклањаемија и нераздјелнија втријех ипостасјех животворјашчија Троици, отца и сина и св. духа - Амин.

Ми главари и старјешине и вес збор Црногорскога обшчества, будући днес собрани на једино мисто, видећи што Турци ваздашњи христијанскога рода непријатељи собирајут војску и чине све војничке приправе радећи ден и ноћ јавнијем и тајнијем начином како би нас и нашу браћу Брђане разурили и под своју власт и тиранство подложили и дјецу нашу у вјечну невољу и робство затворили и под жестоки јарам порабошченија поставили; тога ради сви јединокупно и договорно рекосмо и темељито стабилисмо и утврдисмо како ниже сего изговара:

Прво

Призивајући пресвјатое имја Господа Бога вседржитеља у помоћ и нашу, друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дадосмо да се издати и преварити међу собом нећемо.

Друго

Рекосмо и заклетвом утврдисмо да ђе гођ би непријатељ окренуо и на коју би страну на нас и на нашу браћу Брђане ударио да хоћемо један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и своју крв пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати; цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчиу всесиланго втроицје славимаго Бога оружјем нашим бранити.

Треће

От дневи данашњега и унаприед ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединогласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости божје отпаде, и таквога брацкога и христијанскога крвника и издајника, који би се наша, не само што вјечноме проклетству предасмо и рекосмо да га буде анатема и да јест пред Богом сиго свјета и будушчаго одговорник за све што би зла и приеваром и 
издајом учинио, него и крв наша на њега и на чада његова от земљи на небо, јако же Авала да во пијет и да останет како кров Христа спаситеља нашего народ Јеврејски.

Четврто

Таквога издајника увијек от сабора и обшчества нашега отлучисмо да чести и пошчења нема него он и род његов да останет во вјек у срамоту и безчест, како издајник вјере и закона и хулитељ имена Божија и крвник свега нашега народа, и ако би Бог у наше вријеме уздигнуо и послао кога гођ овом земљом управљати и владати, али послије нас у вријеме наше дјеце и насљедника; то ми таквому господину и дјеци нашој остављамо ово писмо за изглед, да и у то вријиме и во вјек ови издајник и његов род да немају чести ни пошчења ни остале милости никакве, него да будет како род клетвопреступни и пријеварни, у ненавист свакому и мерзост.

Пето

Све ово вишеписано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крест и свјетое Евангелие и својеручно подписасмо и кресте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо.

Шесто

И свака нахија да прими и узме поједно писмо, које хоће држати у своје руке, да се находи от рода у род, а у Митрополији једно остависмо, које има бит сахрањено међу Грамате и хрисовуље царске и свакому царско.му, краљевскому али принцискому двору и посланику приказано.

Јоан Радоњић, црногорски губернатор, сердар Јово Петровић, кнез Вуко Богдановић и остали сви главари од све Црнегоре. 
 
 
 
 

ЗАКОНИК ОПШЧИ ЦРНОГОРСКИ И БРДСКИ

 

Во Имја Господа Спаса Нашега Исуса Христа, Амин.

Находећи се ми главари и старешине и остала браћа наша из сваког племена и наше слободне области Црнегоре и Брда на јединокупни сабор и вијећу у манастир Цетиње 1798 года, октомвра 18 дне, сви јединогласно и договорно установисмо закон, по којему се напријед можемо владати и управљати на изглед прочијех народах от свијета, а то како ниже у 33 точке саборно учињеноме по реду изговара:

Первое

Призивајући великога Бога у помоћ и на обрану нам, потврдисмо једним гласом свиколици писмо наше Августа истога числа, то јест на дан Преображенија Христова 1797 года на Цетиње учињено, које се при овој књиги находи, и тако и истоме писму свакога издајника проклеству и анатеми предасмо и от сваке чести и поштења братскога испустисмо, тако и у овом садашњему потврдисмо и сувише рекосмо, да таквога обшченароднога крвника и вас његов дом између нас искоренимо и да от њега никога не оставимо.

Друго

Будући јединство, мир, тишина и сваки добри поредак није могуће уздржати, ако сврху злога и самовољнога чоека не би кастига било, тога ради рекосмо и зароку учинисмо, ако по данас Црногорац убије брата нашег Црногорца ол Брђанина, или Брђанин Црногорца, без иједне кривице и нужде, него од силе и опачине, да се такови убојица не може никаквим благом одкупити, но ако се ухвати да буде објешен, ол камењем побјен, али огњем из пушаках разнесен.

Треће

Ако тога убивалиа не би могли ухватити. него би изван наше границе у туђу земљу побјегао, то његово имуће да се има све, од мала па до велика, процијенити и од тога половину дати ономе, коме буде зло чинио, а другу половину за глобу земаљску узети.

Четврто

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да никада повратка на своју старину ни у друго мјесто међу нама имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио и код себе држао, или га оратио и бранио, или таио и не ухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таквога једнако 
ћерати и кастигати како и самог убивалца, будући се његов друг и бранитељ учинио. По чему зли људи, кад не буду имати бранитељах, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

Пето

Ови рукоставник и убојица ако би се икад у које му драго мјесто ухватити или убити могао, да га најкрањи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца платити.

Шесто

Ако који пушком или ножем рани кога у свађу, када се инадом и причом око чеса заваде, то да се имају пред судом довести и да суд с почетка разабере све по реду који је започео инад и свађу, за коју ли ствар и нужду и који је зачео први бој чинити и оружје прихватити против својега брата Црногорца. У вријеме, када може суд расудити такове ствари и више и кадаје забрањено да се не чини бој и самовољна освета, тако даклен познавши све како је било и колико се који у кривици находио, кметовати рану према чеса буде праведно, разбирајући и остале од једнога или обојице учињене сагрјехе поставити кастиг, ђе се пристајало буде.

Седмо

Који Црногорац оружјем или дрвом, или каменом удари и рани на правду Божију кога од силе и опачине - да се јунак назове, ђе прилике и потребе одјунаштва није, на гаквога да се рана и глоба двоструко суди.

Осмо

Ако пак који удари брата Црногорца ногом или камишем, такови да плати за овај ударац цекинах педесет, ако ли га они убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа, који у крађу погине.

Девето

Могло би се догодити, да се коме пушка омакне, или којим другим начином да нектећи чојка рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково зло пристоји судом лијечити, колико се може боље учинити.

Десето

Ако који убије чојка напастника врху себе бранећи се и заклињајући га Богом, да се от њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, и то зло ваља судом лијечити као и оно нехотице учињено.

Једанаесто

Који чоек узме туђу жену иза жива мужа или уграби ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи оли својта и близика ђевојачка, која родитеља живијех нема, по обичају и закону архипастирскоме дали, такови да се има ћерати како беззаконик и грабитељ туђе ђеце, и да му стања у нашу земљу није, а његово имуће да се процијени и раздијели, како и онога, који самосилно чојка убије.

Дванаесто

Који поп вјенча чоека с женом иза жива мужа, али с ђевојком грабљеном на силу, или с другом, коју закон не допуштаје вјенчати, такови да будет лишен свештенства и прогнан из нашега обшчества безчастно како беззаконик и проклети хулитељ закона Божија и како губитељ душ христијанских.

Тринаесто

Ако лупеж погине, али се рани идући у крађу, да за њега поговора није, будући сви договорно рекосмо, да га ова земља бије једнако како и Рукоставника.

Четрнаесто

Која се лупештина нађе од пријед него ли је вјера и зарука међу нама на Цетиње 1796 на Преображеније Августа 6 дан утврђено, такве лупештине да се имају судити по староме обичају, а што се пак нађе у ово вријеме од стеге и преко вјере и заруке до сад украдено, оли што по данас који лупеж украде, то да будет 
извршено како сетенција наша прошлога годишта на Госпошчине учињена изговара; тојест за говедо мало оли велико осудбине цекинах дванаест, а глобе земаљске цекинах десет. За једно улишче челах равним начином, како и заједно говедо и осудбина и глоба да се има судит и подмирит.

За брава малога или великога осудбине талијера пет, а глобе талијера десет. За покрађе из куће, оли из обора и остале различите лупешчине, разбирајућиједно поједно редом и цијенећи колико која ствар асприх ваља, пак на прама цијене поставити приличну глобу и осудбину, на примјер речи која стварједан грош ваља, на то нека буде осудбине грошах пет, а глобе грошах десет.

Ово се размије за сваку покрађу из куће и изван куће украдену и понешену, не спомињући дјете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, али друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

Петнаесто

Који чоек хоће по данас продавати кућу или баштину или виноград или метех и дубраву, или остало своје надвижно имуће, нека најприје пита и понуди своју близику пред свједоцима, пак ако не би кћела близика купити нека понуди мергинаша, то јест раздијоника од баштине; не би ли он ктио купити, тада слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу најмање пред три поштена чојка или сједока, како је близику и мергинаше нудио и како они нијесу хотели или нијесу могли купити. А који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер годиште и дан од мјесеца да се чисто знаде и кадаје књига писана и на које мјесто, пред коима именом и презименом сједоцима, од којега су племена били сједоци и како су ови подписали, или не умјејући писати крсте учинили за више вјерованије, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено, а ионако куповица не може бити.

Ово се говори по данас за оне који хоће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали.

Шеснаесто

Сваки, који има што искати, или дуг, или повраћу, или преузам или плиен, или коју штету и похару, или осталу малу или голему ствар, нека иште судом и разлогом да буде помирен, а сам да узима ништа без руке суда, ако ли не послуша који, биће подложен глоби и кастигу према његове кривице, колико заслужио буде.

Будући све ово више писано договором саборним учинили, и опет на данашњи августа 17 дан, а 1790 года всеобштим собрањем нашим разгледали и потврдили, за потребно судисмо приставити ниже сљедујушчег правила:

Седамнаесто

Знајући да највише зла и крвопролиће у нашој земљи с лупежах бива, и да су томе највише родитељи криви, који испочетка не хоћеју своју дјецу с добрим дјелом васпитати, и ни у страху Божијему содержавати, него их још њекоји уче и силују да туђе имање грабе и краду, и да свако зло и беззаконије чине, како што су и ови чинили, тога ради рекосмо и с овим капитулом стабилисмо, који лупеж по данас украде вола или коња у које му драго мјесто у Црнојгори и у Брдима, или у Приморју нашој браћи пријатељима, који се находе у цесарокраљевској земљи и держави, да се такови лупеж има проћерати једнако како и убиваоц који самосилно без сваке кривице человјека убије, будући када украде туђега вола или коња, он сву чељад од онога дома уцвијели, више него једно чељаде да закоље, а особито сиромаш, која другог коња ни вола нема, нити су вриједни стећи да такове купе, но да продаду башчину или друго сиромаштво и имање и тако да остану без ичега за прибавит животиње без којега живјет немогут; ако ли лупеж по данас украде брава, или коју другу ствар, која ваља као један брав, то је за први пут да има платити како у четрнаестом правилу говори; ако ли се пак и други пут у таковој крађи нађе, да се има судит и кастигат, као и они, који самовољно убиство учине, зашто се већ лупежи трпјети и подносити немогу; даклен нека сваки у будушче знаде, шчо га допанут хоће ако се у лупештину обрати; а родитељи нека своју дјецу уче да с миром стоје и нека се не лакоме на лупештину, коју су се научили јести од туђе муке, што им синови доносе; такођер и сваки домаћин от куће, нека своју браћу и чељад на добри начин наставља и учи да зло не чине и туђе не краду, јер и онако биће им жалост, када који за злочинство буде от суда кастигат.

Осамнаесто

За садржати с Приморцима мир и тишину сусједску, које приноси на обје стране взаимну корист и срећу, забрањује се свако самовољство и освета. А што који Црногорац имаде од Примораца искати, то нека иште по путу суда, јер иначе биће подложен кастигу; на исти начин, који би међу нама смутњу чинио или зло у Црнугору и Брда приносио што се тиче до мртвих главах, које су неки Приморци нашим дужни, и то нека стоји како и њиове главе и ране, које су наши њима дужни и у толико биће вријеме да сваки судом одговори, и да плати колико се који дужан находи, само нека од наше стране зађевица и самовољнс освете не буду, која може на непослушног кастиг и теготу навести: а Правитељство, које има от свијех нас постављено бити, да управља обшченародне после, биће у дужности за то и све остало што би се посад догодило, мислити; даклен и сваки Црногорац и Брђанин нека се спомене да сам по себе без питања суда и правитељства не чини.

Деветнаесто

Познато је свакоме да пазари служе за корист народа и да се без пазара живјети не може; али и то нека сваки знаде да они имају бити мирни и слободни без икакве мутње и кавге, на исти начин како и црква; но будући неразумни народ по својему самовољству нити једно нити друго пази него највише инате и приче и кавге пред црквом и на пазаре чине, от чега не само пазари остају у смутњи и народ жалстно враћа се натраг без својега удовољствија, него црква Божија находи се поругана и обесчашћена, зато сам Бог пошиље кастиг на такови народ, који беззаконо уједном злочинству и мрзости живе, зато рекосмо и темељито стабилисмо, који Црногорац или Брђанин по овоме нашему састанку и договору зађеде пред црквом или на којему драго пазару онад и кавгу, да се има такови хватат и суду земаљскоме предат.

Двадесето

Ни један народ не може бити честит ни срећан, у којему законитога суда и доброг правитељства нема и ни једно правитељство без помоћи стојати неможе: зато дакле сви народи свијета на свако годиште дају у обшчу мирију порјез, колико је којему мјесту и держеви речено; а то не дају за друго,него за самиех себе, да се на оне новце држи правитељство и судници и војска, која ће их од непријатељске напасти бранити и чувати од сваког злога и опакога чоека, да они могу мирно и без свакога страха своје после оправљати, и спокојно и мирноћи живити. А го је и нама од највише потребе и тако учинисмо да свака кућа даје годиште парах илити динарах шестдесет. Будући наш Преосвјашчеии Господин Митрополит и Кавалер Петар Петровић најпрво дао цијели доход од свијех земаљах цетињскога Манастира, које се находи у Синачки читлук, и ове новце да има сваки кнез с главарима от своје кнежине сваке године сабрати и на ден рождества пресвјатија Богородици у Манастир на Цетиње и ђе правитељство буде доносити и од правитељства писмо узети, које он може у своју кнежину приказати, нека сваки знаде какоје и колико новаца предао јест; а на ове новце биће садржати људи, који ће по законима судити.

Двадесет прво

Находи се међу нама људих, који често за малу ствар позову другога на мејдан, али неће да дјеле сами јунаштво, него један и други кликују и купи војску, све што више може, па ето мејдана из пушаках, доклен начине по толико носилах и закрве народ, да се њиова дјеца кољу, а мегданџије на страну здрави и весели, нити који чини ни приступа ђе може погинут.

Тога ради нека сваки знаде ако се посад нађе такви мегданџија у нашу земљу, биће кастигом от суда земаљског и от свијех нас ћеран како злочинац и возмутитељ народа.

Двадесет друго

Када судци сједу на своје мјесто судити ствари по њиховоме разуму и разсужденију подносење.

Прво: ваља да се спомену, што они гласом народа по вољи Божијеј за судце и управитеље постављени јесу, а не како најамници, но како отци прави и љубитељи отечества.

Друго: молити се Богу да им даде просвјешченије разума, силу мудрости за познати штоје праведно, свето и богоугодно.

Треће: пазити своје објешченије и заклетву да не преступе или по хајтеру суде, него по правици малому како и великому, јербо суд Божијест.

Четврто: слушати једне пак и друге стране разлоге редом и не допуштавати прсте олити ријечи давуџије да један другому у ријечи улазе и прекида говорење, него када први изговори, нека други почне говорити и нека обоица говоре тихо без ината и вике, како може писар и сваки судац њиове разлоге записати и разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио или да није заборавио што казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обје стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге тада нека се уклоне, за учинити судцима мјесто слободно да они могут све по реду чисто разабрати и сентенцију праведно по начину учинити, која ће се даваж ономе, којему се пристоји; а друга једнака при канцеларији правитељства у записану књигу остављати.

Двадесет треће

Ако који судац зачне кога у суду судећи бранити, немоћи доказати разлоге и правице зачетаја брани и неразбирају мисли своје дружине, него само да се његова ријеч броји а не другога, који правије мисли имаде и ко бољи разлог о правици доноси, такви отвара себе и каже да је хајтерија, митник и возмутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа, зато има бит не само прогнан и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложен жестокому кастигу, такођер и они, који би за мито или за пријатељски хајтер или по својему неразумију икакове тајне открио и казао што управитељство за обшченародну корист 
чини или говори потајно и сакривено; јер ни једно дјело не може напредовати желаеним путем, кад се међу дружином издајник и шпијун находи.

Двадесет четврто

Ако се нађе да који судац заиште или узме от икога мито навластито за оправдати кривца и окривити правога чоека, такови да се има из суда безчестно прогнат.

Двадесет пето

Кои чоек по данас обећа или којему судцу даде мита, и ако се то дознаде, неће бити потреба искати на даље, него ће он сам тијем митом себе открити и казат да нема правице ни разлога супрот онога, с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тамницу да стоји за сваки цекин 
недјељу данах, а то мито, који буде дао или обећао, да пође у опшчу мирију и да се обећа и даде соку, који би насочио унапријед судца митника из оних главарах, што су по договору земаљскому за суднике и управитеље земаљске постављени или осталога чојка, који би икаквому судцу дао или обећао мито.

Двадесет шесто

Сваки мали и велики Царногорац и Брђанин остаје у дужности поштене и добре судце, који смо добровољно изабрали и по согласију и договору за суднике поставили, слушати, почитовати и љубити, сваку чест свијема наносити. Аколи се који нађе да речене судце обезчасти и осрамоти, то ће свијех нас, који смо их поставили, осрамотити и ми ћемо таквог искат да свијема за безчест и срамоту одговори.

Двадесет седмо

Када судци не би једнаке воље и сагласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, негоједни овако, а други онако расуждавали, у такву згоду ђе буде виши број судаца остаје јакост од разлога на њихову страну, али да по души реку да они то без свакога мити и хајтера својим разумом познају даје праведно како говоре.

Двадесет осмо

Ако би који кулукџија заметнуо немир и смутњу међу дружином, таквога не трпјет, него одма послати дома, а искат от онога племена којег другог на мјесто његово добродјетељна и у дружину погодна чоека, такођер отправит и непослушна или љенива и безбрижна кулукџију.

Двадесет девето

Будући како судци и управитељи, тако и кулукџије, на обшченародни трошак постављени да не пазе ни работају друго него земаљске после и по начину да испуњају како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему ни један не може бити слободан ходити за своима послима дома или на своје путеве и трговину, него стојати до реченога времена на службу земаљску вјерно, како су на то и постављени.

Тридесето

Када се која мала или голема штета от похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или које му драго ствари у које племе неотице учињена то догоди, осгаје кнезу и главарима од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без свакога даљњега одмицања плати; ако би силом и задарицом навластито похарао, таквога суду земаљскоме објавити да буде кастигат како злочинац супротивник тишине земаљске.

Тридесет прво

Свако којему би напастни чоек учинио коју малу или велику пакост и штету или преузимом и дерачином или другим самосилним и грабитељством, нека прикаже суду земаљскоме а нека се сам своје воље не свети.

Тридесет друго

Како свешченици у свешчене дневи у црквама, такођер кнезови и старешине од племенајесу дужни свакога домаћина од куће научити и свакому говорити да мирно у љубави са сваким живе, да се Бога боје и да зло говорити и чипити престану и да се спомену и разумјеју ове сетенције илити кастиге које смо сви договорно учинили сврху свакога злочинца и то нека сваки домаћин од куће запамти и својој дјеци и чељади каже да се чувају од кастига, от којега неће се моћи откупити ако зло учине, будући сетенције учињене за свакога приђе него ли је који зло учинио и свакому напријед казано, да ни један послије не може рећи да није знао што закон за које зло изговара. Знаде даклен сваки зашто смо се свиколици договорно прво у манастир учинили на Стањевиће, пак опет на Цетиње потврдили и сувише што је мањкало приставили.

Тридесет треће

Дужност свакога сина отечества веже и понуђа да он буде вјеран и уздан својему отечеству и да га ни једно благо и богатство од тога раздвојити не може, нити га подмитити да се назове издајник и невјерник своје браће и отечества; у ову се дужност ми свиколици находимо, будући сви рођени и воспитани у једном 
отечеству, али по несрећи мало је нас који ову блажену и сваке чести и похвале достојну дужност познајемо; дај боже! што би она у познање наше свима дошла и што би ми прави синови и љубитељи дражајшег отечества савокупно и нераздвојено и унапријед могли називати се. По чему и потребно јест да како судци и
 
управитељи, тако и сваки који на општенародну својега отечества службу опредјељен и постављен будет, имаде најприђе учинити заклетву от вјерности по нижеписаном начину, како се то чини међу свијем народом и у све велике и мале државе.

За сахранити и уздржати све ово вишенаписано и на тридесет и три члена раздијељено, учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатоје Евангелије, при том и свјатија мошчи великомученика Пантелеимона.

На Цетиње, Августа 17 числа 1803. тода. Под знаменом всебшчаго Барјака.

 Преузето са сајта:Пројекат Растко Цетиње


БАЛКАНСКО-БРИТАНСКЕ ВЕЗЕ

Генерална — Аутор svarog @ 21:16

Милош Црњански

 

Британско-балканске везе: Везе у преисторији

 

  

КЕЛТИ У НАШИМ РЕКАМА

 

Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.

 

Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.

 

И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и synonime за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као „утока реке која је блатна“. А river mouth ending in mood. Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и „usc“. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг. )

 

Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду. Drem, Murav, имају synonime у славенским Мурама, Моришима, Мравама. Cegin и Cethea оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани synonim за Лим. Речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.

 

Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thaya и Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у V. Brit. протумачен је као сеновит, — shadowy, а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској. И у имену Дунава. Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos. Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.

 

А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, келтски је протумачен као вировит (wirrling ). Налази се у нашој речи за вир, а исто тако је сачуван и у Србији, као и Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.

 

Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској ) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла.

 

Једино ће за Ибар, можда, професор Оштир имати право да је алародијског порекла.

 

И друге речи хидрографске на британским острвима звуче славофоно, кад су из келтског доба. Ваr, bara, mochar, су синоними и наших речи. Тешко да су то транскрипције scriba. Свакако да у именима и наших и британских река можда има још старијег санскритског корена, и санскритских веза (као на пример: Arun, Cutch, Tamar, Kerka, Sutla, које и данас још живе у Индији ), али тешко да је славофоност келтских и наших имена река случајна. По мом мишљењу то су знаци преисторијских додира и веза.

 

Та иста појава сродности, фонетике, и корена, постоји и у именима наших и британских острва на старим географским картама. Птоломеј, на пример, бележи у Великој Британији, следећа имена острва: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Све су та имена из доба тајанствених Picta (Pictoni, Pictavi ), чије порекло није протумачено ни данас, а о којима се уопште тако мало зна. Тешко је замислити да је Птоломеј просто измишљао имена острва. Питање остаје: ко су били Picti? Тешко је замислити да су британски антиквари просто измишљали СЛАВЕНСКА имена. Ми. мислимо да се поред грчког корена, и код нас, на Јадрану, у именима острва, налази келтски траг. Овде то даје археолозима много главобоља. Професор Chadwick, чувени археолог Шкотске, пита се шта значе имена малих шкотских речица прастарих времена: Ладо и Малена. Каже да су шашава. Simply fun. Ми мислимо да су славенска.


ЗАШТО БЛОГ

Генерална — Аутор svarog @ 20:58

                              ЗАШТО ЈЕ НАСТАО ОВАЈ БЛОГ?

                Настанак и функција блога Идеологија Србског Национализма има за циљ разбијања свих видова предрасуда везаних за србски народ  као и за национализам уопште .Сведоци смо свакодневно да се на све могуће начине негира Србска култура историја као и језик тако да у стандардном говору имамо прилике да се сусретнемо са поплавом англицизама. Решио сам да бар на овако скроман начин покажем ко су то Срби шта су и какву културу имају. Док сам припремао у глави концепт блога сретао сам се са различитим људима који су такође за себе тврдили да су Срби али су уједно тврдили да Срби никада нису живели у Херцеговини (реч је о апсолвенту на одсеку за историју при Филозоском Факултету у Београду), како смо ми један некултуран народ  који није имао писмо док се није појавио Вук Караџић и да нам смо и оно мало културе што имамо као и православља усвојили од Грка јер смо сами били неспособни да изградимо као и сијасет других ствари којећу временом објавити на блогу. Овакве изјаве су ми дале додатну сатисфакцију да покренем овакав пројекат. Унапред бих се извинио свим посетиоцима што блог није тематски подељен јер сматрам да још нема потребе за  тим јер он је још у фази изградње, али за који месец ће постојати посебна поглавља са стране па ће читаоци моћи лакше да се информишу и снађу .Такође пошто пишем дипломски рад и радим упоредо нећу моћи континуирано да га ажурирам па бих све посетиоце  замолио за мало разумевања. Покушаћу да скинем анатему са појединих личности из наше историје,а уједно  и да објасним зашто су поједине личности  чак и у време највећег мрака доживеле пуну афирмацију. Ту ће подједнако бити заступљене личности које су крстом, пером и мачем заступале Србску националну идеју. За многе личности сам и сам релативно скоро чуо јер о њима се ретко прича у медијима, а нажалост су неправедно запостављене иако су имале приличан удео у креирању слике о Србима уопште. Започео сам  са Николом Беговићем не зато што је он највећи од заборављених Срба него што управо читам Крестићеву ,,Грађу о Србима у Хрватској и Славонији" па ћу у наредном периоду објавити једно од писама Николе Беговића где ће се видети његова борба против насилне хрватизације и унијаћења Србског живља на тим просторима. На блогу ћу  поред  биографија  познатих личности обрадити и поједине епохе  на основу дела које су по мени обрадили изразито компетентни научници. Потрудићу се да напишем препоруку за књиге које су ми помогле да се изградим у овом смеру и да дам њихову објективну анализу. Такође постојаће поглавља о странцима који су били велики пријатељи Србског народа, а чак су нас у више наврата бранили ревносније него ми сами себе. Посебан акценат ћу дати на њихове речи упућене нама. Овде наравно не мислим само на Арчибалда Рајса коме дугујемо велику захвалност, већ и на неке   друге људиме о којима се мало прича а да ли су изузетан допринос популаризацији као и креирању позитивне слике о  Србском народу.

                И за крај   посебно ћу се осврнути на непријатеље нашег народа јер то сматрам као обавезу и моралну одговорност. Питања која ћу разматрати је настанак и развој њиховог идентитета,културе а уједно ћу се бавити и њиховим идејним творцима...Ту између осталог подразумевам Србе исламске и римокатоличке вероисповести којих смо се ми олако одрекли а они су брже боље похитали да их преотму од нас.

                Овим путем желим још да се извиним читаоцима што ће поједине текстове читати на латиници јер их ја преносим у оригиналу преузете са појединих сајтова или књига.

Драгош Калајић

Генерална — Аутор svarog @ 21:03

                   Срби, остајте мушки

 

У ресторану Културног клуба пољске заједнице, након свечане вечере коју је Британско-српска асоцијација приредила у част „једног погледа на свет” са страница „Јутарњих новина”, одржао сам кратко предавање о томе ко су Срби, настојећи да оно буде примерено прилици, дакле неформално и по могућству духовито а ипак верно истини. Питања која су уследила из редова званица одавала су пак велику и истрајну забринутост.

Како објашњаваш чињеницу да је велики део интелигенције издао српски народ и сврстао се на страну непријатеља? Како објашњаваш чињеницу да су неки толико ниско пали да су за награду с потернице отели Слободана Милошевића и предали га америчком трибуналу у Xагу? Како објашњавам чињеницу да чак значајни делови српског народа поричу своје српско порекло те се изјашњавају као само „грађани”, „аутономаши”, односно једино „Војвођани” или припадници „црногорске нације”?

Све су то претешка питања за моју скромну памет, поготову у временском теснацу. Да све то објасне потребни су трудови чета научника из низа дисциплина, од антропологије и карактерологије до историје и социологије. Зато се одлучујем да одговорим применом светла једне генијалне интуиције Курција Малапартеа, италијанског писца руског порекла, по оцу, принцу Павелу Трубецкоју. У постхумно објављеном, недовршеном и непреведеном роману „Трула мајка” (где реч „мајка” ваља читати као метафору Европе), Малапарте опажа како из рушевина Европе, након Другог светског рата, тријумфално израњају масе педера… Запрепашћен, Малапарте се пита шта је узроковало тако масовну конверзију мушког рода у извештачену, лажну женственост. Долази до закључка да главни узроци те појаве почивају у тоталитарним системима и рату.

Тоталитарни системи и ратови циљају својим насиљима и изазовима управо мушкост, етику мушких дужности и одговорности. Слабији, поводљивији људски мартеријал мушког рода не одолева тим претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у женске одеће те камеолонски преузима псеудоженску природу. Појава отпада међу Србима може се објаснити истом, Малапартеовом теоријом. Срби су већ вековима на најстраснијем и најопаснијем месту Евроазије, изложени ударцима доиста „сила немерљивих”. Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког рода. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те наопаке селекције.

Кад су Срби постали предмет демонизације, санкција и коначно агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодену у друге „грађанске”, „аутономашке” или „војвођанске” те „црногорско-сепаратистичке” одеће, молећи поштеду од непријатеља па и награде за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин. Након предавања, прилазим ми једна лепа, заносно плавоока енглеска леди и моли ме да испоручим поздраве те подршке оним српским младићим који нису допустили да се у Београду одржи „геј парада„. Одговарам, дипломатски, како Срби никоме не прече да буде оно што хоће али им смета свако јавно наметања избора, примерице хомосексуалног једнако као и хетеросексуалног. Да су ови последњи приредили параду одговарајућег „поноса” – такође би били исмејани. Не верује ми. Она верује да су Срби осујетили педерску манифестацију јер су здрави, толико здрави да се код њих такав порок никада неће примити. Сећа ме недавне опаске Рајка Петров Нога: „Знаш, моји Xерцеговци користе реч „педеру!” али не верују да то постоји.”

Не знам шта да одговорим том комплименту али дама то ни не очекује већ ми пружа своју визиткарту те додаје да је активиста хуманитарне организације чије име звучи, отприлике, као: „Спас деце”. Поверава ми да је ужаснута све распрострањенијом појавом усвајања малолетне сирочади из источноевропских земаља – најчешће из Словеније, Xрватске, Пољске и Мађарске, чији су закони најтолерантнији – од стране хомосексуалних, квазибрачних парова са Запада. На тој деци се хомосексуалци потом свакојако па и садистички иживљавају и она су осуђена да остану трајни психички инвалиди: „Молим Вас, не дајте вашу, српску децу тим чудовиштима! Ми смо овде немоћни против њих.”

Дан касније, у центру Лондона by night, на отвореној тераси турског ресторана „Sofra”, под грејалицама, периферним видом уочавам неку необичну појаву статистичког просека. Сусредивши пажњу опажам да су хомосексуални парови најчешће бледолики а хетеросексуални или само црни, или „мултикултурни”: лепи црнци држе за руку или око паса лепе црнкиње а ружни бледолике. Ирски пријатељ ми објашњава оно што видим, уз смех у коме вероватно звуче тонови неке пристрасности: „Црнкиње су боље женске од Енглескиња… а Енглезе углавном занимају само мушки.” Ипак, Малапартеова теорија није примењива на енглески случај јер је Енглеска била и остала, бар за Енглезе, отаџбина либерализма. Енглески случај изискује далекосежније спознајне оптике од оних које је користио Малапарте.

Једно је извесно, с масовном распрострањеношћу хомосексуализма – тешко ће Горди Албион и Ујка Сам добити рат против мужевног ислама. Једну потврду добијам у метроу, где је због потреба ратне моблизације освануо плакат којим се позивају добровољци у Краљевску британску легију. Текст позива више ми личи на хомосексуални љубавни оглас: „Највећа љубав човека није ишта друго до ово: подвргнути његов живот његовом пријатељу.” Текст је исписан испред неког увеличаног цвета, налик булки, бледо ружичасте боје.

Драгош КАЛАЈИЋ

     Преузето са komentar.rs


Римска Вера

Генерална — Аутор svarog @ 19:55

 

Свети Владика Николај
РИМСКА ВЕРА

I

Латини држе да је папа (један човек) непогрешив, и да сам у име Христа влада црквом. Ни епископи ни свештеници ни народ немају гласа у цркви. Чак ни у имовинским питањима нико се не пита осим папе.

Међутим, међу апостолима било је равенство (једнакост). То се види из Дела Апостолских глава 15. Сви апостоли држали су сабор и решавали и сложно решили једно питање. У стиху 28. апостоли кажу: Изволисја Духу Свјатому и нам – то јест Дух Свети је једини непогрешив. Прво Дух Свети решава па онда апостоли сви. А не један човек, као што је сада у римској цркви. И тако уставова папства као непогрешивог диктатора противи се Духу Светоме и практици светих апостола. У томе црква римска је у великој заблуди. У Православној Цркви остао је до данас обичај апостолски, да сви архијереји решавају црквено питање призивајући Светог Духа да им он буде вођ. Православни папа није смртан човек него Дух Божји.

II

Латини причешћују народ само у јеном виду, т.ј. дају вино а не и хлеб. Дају крв Христову а не и тело. Код њих само свештеници се причешћују у оба вида. Код православних како свештеници тако и народ. Господ је разломио хлеб и дао апостолима на Тајној Вечери као Тело Своје. Тако и чашу са вином као Крв Своју. Дакле код Латина је велика заблуда. Њихов народ не прима цело причешће но само пола причешћа.

III

Латини су забранили брак свештеницима. Међутим, ми знамо да је било и апостола жењених. Сам апостол Петар био је жењен човек, што се види из Матеј. 8,14. Господ је исцелио његову ташту. И многи велики светитељи били су жењени људи, као свети Спиридон, св. Григорије Ниски, и др.

Код православних је правило. Свештеници се по правилу жене. Но ако би неко хтео да буде свештеник и нежењен, црква му то дозвољава. Латинска забрана брака свештенству има врло страшне последице: разврат свештеника, који без мало држе невенчане жене под именом слушкиња.

IV

Латини су покварили пост. У посне дане они дозвољавају све да се једе осим млека. А пост је почетно слово у вери православној. Православна Црква држи пост како се држало од почетка у Хришћанству. Ако се неко лично греши о пост, то је његова ствар пред Богом. Али Црква то осуђује и држи правило поста неокрњено.

V

Латини су потппуно забранили други барак хришћанима. То је велика заблуда. Ми знамо, да је било светих царева и других људи, који су се двапут женили, па су се ипак посветили (свети краљ Милутин, свети Владимир руски и т. д.), тако и жене које су се двапут удавале. Забраном другог брака латинска црква је изазвала ону страхоту што се зове грађански брак у Европи и Америци. Јер католици, кад остану удови, ступају у грађански брак. А то је горе него код Турака.

VI

Код Латина никако не може освештана вода да се држи а да се кроз неколико дана не поквари. Међутим, у православној Цркви вода освештана држи се непокварена и по пер и по десет година. Из овога је јасно, да је Дух Свети у православној Цркви.

VII

Латини држе као посне дане уторак и суботу. Они у ствари немају поста. Али форме ради одредили су та два дана као посна. Зашто уторак и субота ми не разумемо. Православна Црква држи пост у среду и петак. У среду зато што је у тај дан Господ издат од Јуде и што су Јевреји донели смртну пресуду Христу. А у петак зато што је то страшни дан распећа Господа на крсту.

VIII

Код Латина иконе не значе ништа. То су обичне слике. И то световњачке телесне слике. Њихова Богородица слика се са расплетеним косама. Они траже да су насликани свеци само телесно лепи људи. А не труде се да на њима покажу светлост и смирење и небески мир. Чак су њихове слике и неучтиве: анђели голи и дебели.

IX

Латинском црквом управљају Талијани. Папа не бива нико ако није Талијан. А себе зову светском интернационалом. Ако би то било, онда би ваљда требало и неки Словен да буде папа (Хрват или Чех). Али Талијани то не допуштају ни за живот. Па ни Французу то не даду. У томе је дакле лаж њиховог интернационализма. А истина је да римском црквом потпуно господаре Талијани.

X

Латински попови служе се свим средствима у пропаганди, чак отровом и мачем. Они су јавно истакли као правило: циљ оправдава средство. А то је неморално и за турску веру а камо ли за Хришћанску. Православна Црква верује, да је истина јача од свега, и да истина и чистота морају победити. Зато православна Црква не агитује лажима ни бакшишима, а још мање злочинима. Латини хоће брз успех, зато се служе свим средствима. А православни са стрпљењем полако корачају уздајући се у Бога Свевишњега.

XI

Папа се прогласио светским владарем, добио је опет светску државу, држи војску, кује новац, има полицију, тамнице, осуђује на смрт. А кад Христа хтедоше учинити царем – Он побеже и сакри се (Јов. 6, 15). Још када је питао Господ: Чији је лик на новцу, и кад му рекоше: Ћесаров, Он одговори: подајте ћесарево ћесару а Божје Богу! Но папа се није од тога ништа научио. На новац он ставља свој лик. И узима порез од народа. Дакле он је ћесар! Страшно.

XII

На питање: зашто је Господ трипут упитао Петра, да ли га љуби? Одговор од светих отаца: зато што се Петар трипут одрекао Христа па га је Господ хтео добро да искуша док се Петар није заплакао.

XIII

Христос је прао ноге ученицима, а папи се љубе ноге, ко пред њега изађе! И то је заиста страшно.

XIV

Сви апостоли носили су браде. Тако и сви светитељи. У раније време, док се римска црква није оделила од православне, и папе су носиле браде и свештеници римски. А после папе и попови његови брију се као год пагански стари Римљани.

XV

Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима.

И тако даље, пуно и пуно, редом.

Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина.

Свети Владика Николај, Сабрана дела, Химелстир, 1986. год., књига X, стр.287 -290.

 

 


Живојин Мишић о Хрватима

Генерална — Аутор svarog @ 14:11

ЖИВОЈИН МИШИЋ О ХРВАТИМА И ЈУГОСЛОВЕНСТВУ

О војводи Мишићу и његовом војевању доста се писало. Његов стратегијски подухват у Колубарској бици да из одступања и тоталног расула војске, пређе у офанзиву и да далеко јачег непријатеља за свега неколико дана протера из земље и данас се проучава у многим војним академијама у свету.

Међутим, мало је познато да је Мишић био и добар – политичар. Недавно су пронађене белешке војводиног секретара Милорада Павловића, које – поготову за све наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо се нашли – говоре о Мишићевој политичкој мудрости и далековидности.

После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919. Послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин,Огулин…и види какво је стварно расположење. Након разговора са око две хиљаде људи из свих слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци, коалиционаши и радићевци, па и политички неопредељени људи) славни војсковођа је одмах по повратку рекао регенту Александру: “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило".

Кад га је Александар запитао шта мисли, без двоумљења му је одговорио:

“ја сам с тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити: дати им њихову државу".

“А границе” - обрецну се Александар. “А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући ?"

Мишић се мало насмеја:

“Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго."

Сад се Александар насмеја:

“То би Талијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Талијанима."

Мишић поскочи:

"Нека им` је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати" – рекао је на крају војвода Александру – и потом цео


Србство Дубровника 1 део

Генерална — Аутор svarog @ 13:24

Чак је и један папа, Лав XIII,

јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби

УВЕК СРПСКИ ПОНЕКАД ЛАТИНСКИ НИКАД ХРВАТСКИ

Пише:

 Слободан

 Јарчевић       

           

"У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило - како од пучана, тако од властеле, како код куће тако и у опћини", писао је хрватски историчар Натко Нодило. Натко Нодило је, уз Фрању Рачког, утемељивач хрватске историје. Красила га је приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају "историјским доказима" о присуству хрватског народа и хрватског језика "диљем" Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника. Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом "Први љетописци и давна хисториографија дубровачка" (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако: "У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик." Католичанство исповедају и Шпанци, и Французи,и Немци... па их нико због тога не сматра Хрватима. Нодило је био потпуно у праву, мада се, данас, не би нашао нико у Хрватској, ко би се усудио да подржи овај његов научни суд. Признавањем Дубровчана католика за Србе, било би срушено све у темељу званичне хрватске историје, па и тврдња о "повјесном праву" хрватске државе на овај град са српским становништвом и српском цивилизацијском баштином. Дубровачки документи откривају да је званични језик Републике био латински, али се, поред њега, помиње и домаћи језик; некад као српски, некад као илирски, некад као славински, некад као влашки, али никад као хрватски. То што су Дубровчани исповедали католичку веру, као и Хрвати, не говори ништа о сродности Дубровчана и Хрвата. У питању је природа ширења католицизма у српским земљама; на јадранској обали и залеђу. То је чињено захваљујући доминацији Ватикана, Венеције, Мађарске и Аустрије у овом делу Балканског полуострва. Не знамо да ли се ико, темељно, бавио историјским феноменом да је једино Србима забрањено да исповедају католичку веру!? Да би ово било примамљиво и значајно истраживање, опомиње нас и чињеница да су католици Далмације, Славоније, Херцеговине, Босне, Дубровника и других српских крајева, све до првих деценија 20. века, себе сматрали Србима. Временом су сви они постали "Хрвати" и међу њима нема више оних који се осећају Србима. Институције Католичке цркве не би саме успеле да преведу Србе, са великог подручја, на католичанство, па онда да их похрвате, да им нису помагале наведене католичке државе: притисцима и привилегијама, а и кроз просветну, културну и информативну делатност. Ове државе су, ради преобраћања Срба католика и Срба православаца у Хрвате, посезале и за голом војном и полицијском силом, што је достигло врхунац у оба светска рата, кад је ово помагала и Немачка. Дубровчани су се дуго опирали укњижењу у хрватску рубрику, јер нису пристајали на тако нешто, само због тога што исповедају като-личанство. На крају, ту веру исповедају Немци, Италијани, Шпанци, Французи и други народи и ником не пада на памет да их због тога, сматра Хрватима! Дубровчани нису дозвољавали да их религија спутава у народном осећању. За српство су се борили јавно, књижевношћу, просветом, штампом, као и делатношћу у различитим друштвеним организацијама. Чинили су то иако су против себе имали и Ватикан, и млетачку, и мађарску, и аустријску, и немачку, и хрватску власт; у сваком периоду неку од њих, или више њих - одједном. Занимљив је пример покушаја похрваћења Дубровчана католика у не тако давном времену - 1901. године. Хрватски државотворци су и годинама пре тога својски радили на том послу. Између осталог, бацили су око и на "Завод Светог Јеронима" у Риму, којег су основали и издржавали Срби Дубровчани. Папа Лав Тринаести је био уверен да су Дубровчани, почетком 20. века, већ били припремљени за превођење у хрватство, па је, својом булом, овај завод преименовао у "Хрватски завод Светог Јеронима". Дубровчани католици су жестоко протествовали против ове одлуке папе Лава Тринаестог. Папа је устукнуо. Бојао се, тада, дуже полемике о суштини српства и хрватства, а и расправе о православљу и католичанству. Послао је писмо Дубровчанима католицима, обавештавајући их да се из имена овог завода брише додата реч "хрватски". Но, и после овог извињења, папа је и даље страховао од покретања јавне расправе о народности и језику Дубровчана, па им се обраћа, као Србима католицима, телеграмом и 1903. године. Писмо и телеграм папе Лава Тринаестог Дубровчанима објављени су у српском листу "Дубровник", али су ти бројеви годинама тражени и уништавани од стране будних градитеља хрватске државе и нације, па је питање да ли су, поред оних у архиви Ватикана, ови а текстови Лава Тринаестог игде још сачувани. Похрваћење Срба Дубровника и Срба других српских крајева чињено је крађама, између осталог, лирских и јуначких народних песама, које су скупљали Срби католици, па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као "хрватске народне пјесме". Овакав поступак Матице хрватске подстакао је Дубровчанина католика (Србина) Лују Војновића, брата песника Иве Војновића, да у српском листу "Дубровник" (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичног поступка, пророчки наговештавајући ишчезавање Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима. Он свој чланак закључује овим речима: "Србе преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катакли-зам оборити све те умјетне ограде, или... или, јаох, порушити и посљедње бедеме народне српске зграде и тада ће - Хрвати бити задовољни!

Херострата (потпаљивач Артемидиног храма у Ефесу) ће поменути Клиомуза заштитница историје."

 


Политичке Странке

Генерална — Аутор svarog @ 20:06

 

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ
Написао: Милосав Васиљевић

 

Политичке странке сусрећемо само у демократијама. Ово има и своје теоријско оправдање.

Политичке странке јесу организације које се боре за своја мишљења о разним проблемима у држави и друштву и које имају за циљ да доласком на власт та своја политичка мишљења и остваре. Како демократија допушта да људи по истом друштвеним и државним проблемима имају различита мишљења то из овога произилази и могућност па са демократског гледишта и оправданост за постојање различитих политичких странака.

Сама чињеница што демократија рачуна са различитим политичким мишљењима својих грађана показује да она не рачуна са истином која је једна. Демократија се и не труди да до истине дође по своме основном принципу па поштује мишљење већине, које може са истином да нема никакве везе.

Чим демократија своје одлуке не доноси на основу истине, која је једна, већ на основу мишљења, која могу бити различита, подела људи по мишљењима је сасвим природна, па и појава политичких странака са различитим програмима. Постојање политичких странака у једној заједници, у којој владају демократска схватања, јесте, дакле, логичка последица основног става демократије која се на раскрсници, да ли за истином или већином, определила за већину.

Политичке странке, као ни њихова мати, демократија, у своме веровању већини чак се и не питају шта може да буде у животу предмет мишљења а шта не може и не сме да буде. Јасно је свакоме, на пример, да не може бити предмет мишљења питање у коме је са сигурношћу позната истина. Не може бити предмет нашег мишљења и пребројавања да ли је два и два равно четири или пет, јер је у природи два и два четири па допадало се то нама или не. Истина пред човека иступа диктаторски и не допушта никакво погађање.  А ако човек неће да упозна истину, већ своје кораке предузима на основу својих површних и непроверених мишљења, успех неће доћи, па ма какви се напори чинили. Због тога је демократија као систем управљања народима неефикасна јер до успеха, или не долази у опште, или долази случајем, после многих лутања. А људска заједница нема интерес да остваривање својих циљева препушта лутању и случају: интерес је и заједнице и њених појединаца да се остварење циљева извршује са што већом сигурношћу и уз уштеду сваког узалудног напора.

Србија од 1903. до 1914. године била је демократски уређена држава коју су водиле политичке странке. Србија је у томе периоду показала изванредну старалачку снагу, одакле наше присталице демократије изводе закључак да је демократија у стању да покаже изванредне стваралачке способности, па да и на површину избаци људе великих државничких способности, као што је, на пример, био Никола Пашић и неколико његових великих политичких савременика.

Ваља запазити да и овде, они који нам такко говоре, рачунају на нашу површност да ћемо њихово мишљење прихватити без тражења истине. А истина је овде следећа:

Није Николу Пашића и велике државнике у српском народу његове савременике створио демократски режим после 1903. године у Србији, већ су Никола Пашић и његови другови донели Србији демократски режим. Њих саме, створило је, пак, и формирало сурово време у коме је српски народ живео до 1903. године. Демократија од 1903. до 1918. године дала нам је у политици у главном оне људе које смо после гледали на политичкој арени после 1918. године, а које у већини случајева и данас гледамо. Према томе, није заслуга демократије и њених изабраника велика стваралачка снага Србије од 1903. до 1918. године, већ су елементи ове стваралачке снаге створени раније. Тако је Бог свет створио да узрок и последице не постоје истовремено: узрок увек претходи последицама.

Потреба за постојањем политичких странака, теоријски се правда још и тиме, што заступајући и претпостављајући различита гледишта по друштвеним проблемима, оне дају могућност и грађанима да се по својим гледиштима групишу и тиме уједињени боље омогуће утицај овог гледишта на управу државом и ток државних послова. Претпоставка за овакво схватање потреба за политичким странкама јесте то, да су сви грађани у друштву политички свесни, и да се сваки грађанин, пре него што у једну политичку странку уђе, претходно упозна са програмима свих странака, јер само тако му је могуће да изабере баш ону странку чији програм његовим гледиштима најбоље одговара. У стварности бива сасвим обрнуто: људи не само што се не труде да упознају програме свих странака, него су ретки они који познају програм странке у коју су већ ушли и за коју су се определили на основу свих других разлога, само не на основу програмских разлика са осталим странкама. Људи не улазе у политичке странке са својим готовим политичким схватањима, него странке тек имају за задатак да израде политичка гледишта својих чланова и пријатеља. А како је демократија услов за слободно постојање политичких странака, то странке почињу политичко васпитање својих присталица тиме што у њима учвршћују демократска политичка и социолошка схватања, чије смо негативне особине за учвршћење људских заједница већ упознали.

Због тога је Збораш противник политичких странака, јер их сматра у идеолошком погледу, а то значи без других многобројних грехова која овде нисмо поменули, негативним социолошким чиниоцем у заједници.

 


(Из ''Зборашки социолошки требник'', Београд 1940. стр:145 - 150)

 


Биографија Проте Николе Беговића

Генерална — Аутор svarog @ 13:05

 

 

Прота Никола Беговић – српски полихистор

 
Аутор:Радован Пилиповић 
 
У културној историји српског народа, прота Никола Беговић (1821-1895) спада међу оне изузетно плодне писце из свештеничког сталежа, који су бирали занимљиву, увек актуелну тематику и при том неговали особени језички израз. У ширим круговима је познат као аутор класичног етнографског остварења Живот и обичаји Срба граничара, које је репринтовано у чувеној едицији Просвете „Баштина”.

 

Увек је важно истицати чињеницу да Никола Беговић није био само свештеник-етнограф, иако је свакако први у плејади писаца који су „из народа” писали „о народу”. Са развијањем српске етнографске науке у првој половини 20. века, након њега долазе и следећи свештеници-етнографи, али из „школе” Јована Цвијића, као што су: Саво Накићеновић (1882-1926), Петар Рађеновић (1885-1941) и Милан Карановић (1882-1955). Сви они су, захваљујући свом парохијском позиву, имали услове да се баве научним радом, ојачаним теренским истраживањима. 

Никола Беговић, као чедо епохе романтизма, „патио” је од страствене љубави према сопственом народу. Никако не можемо рећи да је био шовиниста, или да је икада позивао на националну и верску нетрпељивост. Исто тако, мора да се призна да је био опрезни публициста, увек на књижевну кавгу расположени апологета свога народа и своје вере у Војној Граници. 

БИОГРАФИЈА

Рођен је 1. децембра 1821. године на Банији, у месту Беговићи код Петриње, а умро 20. априла 1895. године у Карловцу. Школовао се у Костајници, Суњи и Плашком. У Плашком је завршио епископско-клирикално училиште, тадашњу средњу богословску школу која је, уз ону у Пакрацу, била расадник богословске просвете за западне српске крајеве. Након свршеног курса средњег образовања, Никола Беговић је 1842-1843. учитељ Српске основне школе у Костајници. Убрзо прима ђаконски чин, а од 1845. је парох, са службом у Петрињи. 

Као катихета се одлучује и приступа темељитом националном раду.
Његов највећи успех је истискивање немачког језика из верске наставе и његова разумна замена српским у петрињској школи. Од 1848. године интензивно проповеда и развија српска национална осећања. Због таквог „друштвено корисног” рада, од стране власти трпи прогоне. Иако је био припадник духовног сталежа, неколико пута је затваран, али је и даље остајао непоколебљив у својим убеђењима интегралног српства. Из варошице Петриње је премештен у руралнију Перну. Међутим, од 1862. године му се отвара широко поље рада, јер по потреби службе попује у самом Карловцу, административном и економском центру Горње Крајине. 

У старом, урбанистичко германски и војнички устројеном Карлштату, држи верску наставу српској и православној деци не само у тамошњој Основној школи, него и у Вишој девојачкој, затим Реалци, Гимназији, Кадетско-шегртској школи, Мушкој и Женској учитељској школи. Млади и одговорни свештенкик Никола Беговић посећује тамнице и болнице, дајући свима поуку и утеху. До његовог доласка, православна деца су ишла на римокатоличку верску наставу, а његов биограф је записао:

„Сав овај покор Беговић пресјече једним махом и окупи сву Српчад око себе у једну школу... Ту он њима начичка пуну школу слика и прилика из српске историје и обасу их бисерјем народних умотоврина и пјесама српских. Ту он с њима заједно пјеваше: Праг је ово милог Српства на коме стојимо!, Већ се српска застава свуда вије јавно!, Сабљо моја, димискијо!, Чуј Душане, тебе војска зове!”. 

Други занимљиви и значајни подаци из његове биографије говоре како је 1867. године походио свесловенску изложбу у Москви, на којој су се окупили представници националних елита из свих словенских крајева Аустро-Угарске, под покровитељством добротворних друштава Царске Русије и самог руског цара. Никола Беговић је од 1861. године народни заступник из Карловачког генералата у Земаљском сабору у Загребу, а од 1867 до 1881. је посланик Слуњског среза на свима српским црквено-народним саборима у Сремским Карловцима.

ДЕЛА

Први протини радови су били искључиво богословске проблематике. Урађени оригинално, али управо као пионирски, они немају ону дубину и нису засновани на фактографском хумусу потоњих деценија. Међутим, нису само понављачки, поводљиви, осносно радови писани у сенци других ауторитета. У његове ране радове спадају: Српске катихезе на основу синодалног катихизиса (Београд 1860). То катихетско дело наставља традицију личког катихизиса Стојана Шобата са почетка 19. века. Никола Беговић је, може бити, и оснивач српске библистике (библијске историје и археологије у модерном смислу), јер је аутор приручника: Библијска повјестница Старога и Новога Завјета и апостолска дјела са описанијем Палестине од Христа до наших времена (Загреб 1852). Ту се надаље, нижу: Српске бесједе које је саставио и говорио Никола Беговић (Београд 1870), омилитички зборник на недељне и празничне библијске и агиолошке теме, у којима има много места која антиципирају трагичну политичку судбину крајишких Срба. Његова Историја цркве србске, приљубљена младој Србадији (Нови Сад 1874; друго издање:1877) данас може бити занимљива само са музеолошке стране и аспекта развоја науке, генезе српске историографске мисли, јер су резултати које излаже и научно и педагошки превазиђени. Додуше, остаје пример композиционог склада и прагматично писане повеснице. Литургика за српске школе и народ (Биоград 1885) представља последње објављено богословско дело, компендијум најчешћих богослужбених текстова са тумачењима, који су сакупљени за полазнике светих богослужења.

Поред тога што се окушао као писац историјских радова, као црквени беседник, затим аутор уџбеника из разних богословских наука, преводилац и песник, Никола Беговић је на пољу фолклористике оставио трајан траг и праву незапрту бразду. Његове Српске народне пјесме, које су издате у Загребу 1885. године, сведоче о исконском прикупљачком дару. Он је трудбеник са напорних теренских истраживања и мајстор умешног записивања са казивачевих и певачевих усана. Етнографски рад Живот и обичаји Срба граничара (Загреб 1887) остао је уписан, по језгровитости и снази стила, у странице српске књижевне историје.

МИСИЈА

Његов беседнички дар је засијао и 15. октобра 1867. године, када је произведен за протојереја. Након одржане беседе, владика Лукијан Николајевић (1865-1872) му замери: „Било је и оштрих речи”, али је од проте добио одговор: „Без оштрих речи наша губа не спада!”.

Његова Збирка бесjеда на црквене празнике које је изговорио у саборној цркви у Карловцу (Београд 1870) изашла је уз помоћ угледних београдских трговаца из породице Барако. Беседе прате ритам црквених празника. Имају пригодан карактер и верско-дидактички садржај: позив на покајање, исправљање живота, потакнуће на човекољубље, практиковање врлина, али и јаку патриотску свест:

„Погледајмо још на наш народ и нашу цркву. Српска је повјестница у вртлогу свјетском омашћена са крви мученичком, и прошарана са клетим лицемерством на обадвије стране”. 

Сведочанство тадашњег друштвеног положаја српског народа остају речи:

„У Хрватској јест богме тако; јер што је гођ туда српскога навода са цијелим својим опсегом (црквенским), све је уковано тако, да му се ни за име не зна!”.

Једна светосавска беседа проте Николе Беговића прожета је следећим мислима: 

 „Толика, браћо, доброта и самосвјесност нашега народа лијепо вам се указује у човјечијој снаги, а оличена у нашем Растку Немањићу. Па како нас, богме, тешко болити мора душа на много којешта, што смо подпали најпосле под превласт трулежа: опет се можемо тјешити, да се је у Српству налазило свјестније мужева, који су за бједнијем народом помишљали и утјехе му давали, особито пак наглашујем срдачну благодарност нашој Цркви србској, што нам је поставила Св. Саву на углед и духовнога вођу. И доиста је то велики промисао Божији по Српство, да ми у црквеном колу гледамо на првом реду после Богојављења нашега народног просвјетитеља”.

Никола Беговић, Србин са Баније, срцем и душом привржен идеји свесрпског јединства, проповеда катихизис, науку хришћанску, али не само то. За њега „вјеронаук” није довољна школска дисциплина. Да би се ђак српског порекла етички и духовно изградио у развијену и самосвесну личност, и да би одолео асимилационим насртајима просветног система и прозелитске клерикалне пропаганде, прота Никола Беговић уводи „србоук”.

ПОЛЕМИКА

Текстови Николе Беговића објављени у „Хришћанском веснику”, листу ког је уређивао прота Алекса Илић, одликују се специфичном књижевном жаоком, политичком иронијом која не би прошла цензуру да се покушало да ти текстови буду објављени у неким од часописа на територији Аустро-Угарске. У њима се прота обрачунава са „јежовитима”, ударајући на све унионистичке покушаје, фабриковање митова и фалсификовање факата. Навешћемо само неке њихове наслове: Антихрист, Римска мајка, Глас у одбрану православља, Глас православног Србина на Окружницу бискупа Штросмајера... 

Никола Беговић се осведочио као мајстор јетке инвективе, реалистички заједљиве, али не пакосне полемике. Успех код читаоца никада није изостајао. Одговори из противничког табора, нпр. из листа „Обзор” морали би бити предмет специјалних библиографских истраживања. Биографију овог српског полихистора са краћом библиографијом написао је Сима Лукин Лазић, одмах по протиној смрти 1895, насловивши је Србин од Србина, јер она говори о човеку „који је живио као протопоп Недјељко, а умро као Краљевић Марко”.

 

Преузето са сајта: pravoslavlje.spc.rs 

 


Историјски идеализам Српског народа

Генерална — Аутор svarog @ 22:43

Владимир Велмар-Јанковић

ИСТОРИЈСКИ ИДЕАЛИЗАМ СРПСКОГ НАРОДА

(говор одржан на „Дан књиге“)

 


Мада је у своме ходу кроз векове доживео часове слабости и тешке поразе, и претрпео два велика општа слома најстрашније врсте, косовски и шестоаприлски, српски је народ историјски народ, то јест народ који је небројено пута пружио доказе о томе да хоће и може својом сопственом снагом да ствара своју историју и да помоћу свога духа даје обележје месту на коме живи. Ако би смо једног дана и нестали са земље, наш српски траг неизмерне човечје патње, праве мужевне борбе и лепог умирања остао би иза нас. Добили смо већ своје знамење у великој иначе општој пролазности.
И ми смо, као и други историјски народи, свој траг повукли својим упорним пристајањем уз извесне идеје-светитеље, идеје-водиље, идеје-акције, заједничке многим српским поколењима, а засноване на најдубљем поимању народа нашег о богу, човеку, народној заједници, слободи, дужностима, животу и смрти. Историја нашег народа и није ништа друго но жилаво и жртвено пристајање уз те идеје и уз њихове борбене акције, она и није ништа друго но прегарање у име тих идеја. Прави свој лик, онај који данас у тешким часовима страшне наше пометње, не успевамо, нажалост, да сагледамо, прави свој лик човештва у греху и величини, на трагичном путу унутрашњег и спољњег јунаштва и духовног уздизања, ми смо Срби извајали у тврдом камену своје историје. Длето нам се у два маха сломило. Од нас зависи да ли ћемо га опет узети у руке или не.
Шта нам је помогло да на том путу, успињући се, не изгубимо дах, повијајући сене сломимо кичму, крварећи не искрваримо? Шта нам је помогло и ко нам је помогао да се одржимо на нашем претешком историјском месту; ко нас је довео до великих наших остварења и забележио их делом или пером у спомен поколењима, шта нам је помогло да преболимо најбеднију беду својих слабости и да увек до сада ипак пронађемо често изгубљени и помрачени смисао живота народног и појединачног?
Да ли нам је помогло да се откупимо од зле судбине, богаство наших рудника злата, сребра, бакра? Да ли су нас извели на висине вешти мађионичари својим чаролијама, или смо мудрост живота нашли код искусних туђина, у науци њиховој, у установама које су нам они скројили па даровали, а од нас тражили да се, рецимо, само потурчимо или полатинимо? Не. Помогло нам је до сада увек што смо се свом чврстином народне снаге грчевито држали уз предања српска, уз наше старе животне облике, уз нашу праву духовну отаџбину, ону коју смо носили и на све невољне сеобе наше, ону коју смо изнели испод мрака робовања, ону коју смо, све до 1918, знали тако као што смо знали мајку своју. У тој отаџбини били су нам у свим вековима предводници светитељи, јунаци и просветитељи. Светитељи наши и њихови последници, који су нам обезбеђивали и осигурали духовну заједницу Срба, која су у одсутним часовима, и 1804, и 1912, и давно пре тога, сјајно показала као царство, јаче и од државне границе. Јунаци-вођи наши за то су царство умирали. Духовни вођи наши, просветитељи, књижевници, и сав њихов стваралачки род у уметности и науци, за то су царство, за ту отаџбину, живели. Три врсте људи: светитељи српски, вођи српски и просветитељи српски, три превасходно духовне категорије предводника, у Светом Сави уздигнут до највишег духовно-вођственог јединства – у Светом Сави, који је био и светитељ и вођ и књижевник – те три врсте људи показивале су нам у свима временима пут на ком ће Србин остати веран себи, свом историјском ходу и свом бољем лику. Кад год је своје светитеље напуштао, заменио јунаке са вођама из прикрајка, кад се оглушавао о реч својих духовних људи, неимара књиге, српски народ силазио је са главног друма своје савести, грешио душу и пропадао.

***



Да се подсетимо у неколико речи данас, кад су сви појмови замагљени, шта су књижевници своме народу? И која је улога књижевности у народној заједници?
Није књижевност само „главни орган просвете и духовнога живота“, ни књижевници само „извор идеја и правца у просветно-књижевном покрету“, како рече, у једној прилици, језиком XIX века, умни Стојан Новаковић. Много више од тога, књижевност је уз религију и рад можда највећа утеха људима у њиховој осамљености; књижевност је најубедљивија проноситељица широке човечје, а не догматске истине; она је најмање болан извор нашег животног сазнања; књижевност је један од најинтимнијих остваривача лепоте у нама; она је један од најпоузданијих пропагатора љубави у нама. А поврх свега тога, књижевници су најнесебичнији носиоци опште, народне свести, савести своје заједнице, њени најбољи истраживачи и најприроднији побуњеници у име те савести, у име бољег лика народног, у име дубљег смисла његових идеја-водиља.
Нема књижевника који то име иоле заслужује, а да није непрекидно у тајанственом дослуху са савешћу свога народа. Нека пише песме, приче, драме или науку, нека пише историју, типике, приповеди или филозофију, увек он мора, по закону свога стварања, свесно или подсвесно, ослушкивати ход свога народа, покрет заједнице за коју је везан. То је један од неопходних а најдубљих извора његовог сазнања, његовог стваралачког доживљавања, његових животних синтеза. Нема књижевности – сем ако није чист забављач. А тај и не заслужује то име – нема књижевника који није стално у куцавици сраме свога народа, нема књижевника који непрестано доживљава покрете и догађаје јавног живота свога народа, који не осећа неправду друштвену, законску, политичку, нема књижевника који најдубље што човек може, не осећа односе свога народа са светом око себе, и све побуде нагона самоодржања, борбу са непријатељем, и све друго што представља вољу за животом његовог народа. Истина, он све то не гледа толико под дневном светлошћу. Он у стварима дневног живота гледа њихову наддневну суштину, и речи које ће се родити из тога везивања свакодневног са суштинама, биће изречене у некој песми, драми или роману, кроз уста неког лица тако да ће се дневно по суштинско познати, и због тога дуго и дуго кроз дело остати. Зато је живот књижевника махом тежак, јер је тешка и дужност да остане веран доживљају своје савести и свога стваралаштва, а то је тако често у опреци са сујетом, грешном и прљавом површином јавног живота. Књижевник има дужност да мисли о прошлости, данашњици и сутрашњици уједно, и да свој суд и свој доживљај о животу, свој став, своје стваралаштво стално усклађује са духовним ликом свога народа, оним који народ носи кроз векове. Књижевник је у том смислу најодговорнији тип друштва. И баш зато што је такав, могу на делима књижевника поколења да се огледају, да се везују, да остану забележена, да остану жива, спасена од страшног заборава људског.

***



Стојимо данас пред књигом наше књижевности, старом 800 година, и листамо по њеним листовима, тражимо одговор на многа питања. Време је данас такво да од својих предводника морамо тражити савете, не радити по својој лудој глави. Дубоко у себе загњурени, брижно над повест своју нагнути, морамо да успоставимо изгубљену везу са нашим предводницима и од њих да затражимо реч окрепљења, правац пута и правило вере.
Шта ће нам рећи књижевници, просветитељи наши, чији спомен данас славимо, јер је, ето, у невољи нашој и њихов, иначе заборављени ред дошао? С правом тражимо да нам књижевност наша дâ ту реч утехе и правде, јер је то књижевност која се по старини и по квалитету појединих радова или представника њених може мерити са многима око нас, књижевност која по народној поезији чини део светске књижевности. И наћи ћемо у њој одговор на многа питања, па и на то зашто смо сада доживели слом, и зашто смо
 такав слом доживели. На све је одговор дат, треба само листати и умети читати. Одговори на основна, суштинска питања која наша књижевност даје, једнодушни су. Један пример ћу вам за то дати, један пример који спада у најважније одговоре наше данашње мучне оријентације.
Сви писци, сви научници српски, сви ствараоци лепоте и смисла, једнодушно ћу вам рећи кроз своја дела, са сигурношћу, поуздано: никад дело Србина није у историји било материјалистичко, ни у смислу згртања добара, ни у смислу материјалистичког схватања света. Никaда до сада. Никада његова борба до сада није изашла из материјалистичких побуда, никада смисао живота овога народа није био у материјалистичком схватању.
С чим су Срби после Косова пошли на своје драматичне северне сеобе? Јесу ли пошли са товарима хајдучког злата, драгог камења и свиле? Не. Нису дошли голоруки ни просјаци, али најважније што су понели са собом од ствари непролазних, били су животи њихових светитеља, национално срце њихових вођа и неколико њихових књига староставних. Понели су веру у бога, верност Православљу; испод мрака ропства изнели су ликове немањићке, лазаревићеске и многе друге, понели их са собом, не као златне идоле него као духовне ликове, кроз предање и кроз нашу народну песму. И када су се у новој домовини сукобили са непријатељством света, они су име тих
 духовних вредности давали свој отпор и с њиме се одржавали и одржали.
С чим су Срби изашли пред свој васкрсни XIX век, ако не с тим духовним оружјем? Србинова намучена глава помолила се 1804. године само зато што се у српском човеку сачувало духовно предање о мрком чојству и светлом јунаштву. Појавили смо се поново у Европи као људи који су били заборављени, али који су одржали везу са својом прошлошћу, зато јер је она имала своје за многа поколења јединствено духовно значење и духовни смисао. Материјално, ми смо били бескрајна сиротиња и према Европи и према Азији, и остали смо сиромашни по стању материјалног оруђа и оружја све до данас. Наша се повест није везала за старе величанствене градове, центре раскоши и моћи. Ми нисмо много познати у историји по сјајним пратњама својих владара, ни по њиховим империјалним походима. Наше су престонице биле вечито рушене, наше куле нису могле да се одрже ни у каквом затишју великог разарања, наши домови, у непредаху ратова и страдања, нису стигли да сачувају предмете за наше будуће музејско благо. Исувише често ми смо у својој историји морали са собом да носим
 све што имамо, а то је оно што се носи у срцу, у души, у схватањима, а не у ковчезима и ћемерима. То је духовно, и лик који се тако носи духовни је лик. Тај лик наш није никада на виделу историје сјајио сјајем материјалног живота.
А кад год је
 тај сјај покушао да позајми, лик наш и судбина наша од тога су потамнели. 
Зар није то би случај и последње две деценије живота нашег? Све нам из наше историје, и кроз писану и кроз усмену књижевност нашу, кроз све споменике и памјатнике, кроз дела свих наших писаца казује да смо се у животу одржали због тога што духовно оружје својих предака нисмо до сада никад испуштали из руку.
Да ли смо га данас испустили? Да ли је страшни час за нас дошао, час кад треба да дођемо у сукоб са читавом писаном и неписаном књигом наше историје и нашег живота?

***

Слушали смо, последње две деценије нарочито, да је оно што ствара националну историју Срба не само заблуда и застарела фраза, него и лаж. Поклоници материјалистичке демоније покушали су да се, прерушени у свакакво рухо, прикраду близу Србину, у једном часу његове слабости, кад је био опијен победама на своме месту на коме око мора бити соколово, кад је, искрвављен од страшне борбе, хтео да предахне на месту где предаха нема. И казали су му у име те нове науке, њему до сада непознате: доста си се борио, сад треба да се одмараш. Доста си био сиротиња раја, сад треба да пашујеш. Доста си се молио богу одрицања, помоли се богу раскоши и заборава. Остави се предрасуда породице и старешинства, прошло им је време. Човек је скуп ћелија, душа не постоји. Претешка је та српска повест, романтична је твоја верност Христу, Светог Саву измислили су калуђери да би своје манастире напунили златом. На Косову нису се борили Срби, него капиталистички феудалци, а Карађорђе се борио да смањи порез и да обезбеди своје овце и свиње, а не за Србију. Све то о отаџбини српској, све је то капиталистичка обмана, варка у циљу експлоатације, и ништа више. Отаџбина је застарело име, економски поредак је све, баш све. Не мисли увек на те твоје такозване српске циљеве, не брини бригу општу. Мисли мало на самога себе. На себе, чујеш ли, на себе!
Било је, нажалост, људи који су послушали сатанске гласове. Једни су почели да пашују и да грабе, други да заборављају и Светога Саву и Карађорђа, а једни и други мислили су на себе, а не на отаџбину. И када је дошла пропаст, слом унутрашњи, брзо је се под заставом преврата појавио представник нове науке на делу: звер-човек са камом у руци, да је забоде у леђа нацији и отаџбини, и улична девојка, да прљавим својим ноктима разграбе нашу породицу.
Да. Покушали су да нам докажу, и нарочито омладину да заразе тим доказивањем да смо 800 година живели у лажи, ми Срби, и да треба да пљунемо своју историју и на српски народни живот. И то нама, који имамо књижевност изаткану само из те историје, само из тог живота. Ми који немамо ни до данас ниједног књижевника ни научника који би се ма и са дна свога највећега огорчења тако бацио блато на отаџбину и на хиљаде, стотине хиљада, милионе наших српских мртваца, који се нису ваљда сви, од Немање до 1918. године, борили за лаж?
Нико од твојих предводника, омладино српска, није био за материјалистичку мисао. Нико од књижевника твојих није своје дело саздао на њој. Ма колико критиковали наш јавни живот и ма с коликом правом то чинили, наши су, књижевници увек живели, радили и умирали за српску отаџбину, за њен бољи лик, за духовни лик српства, за историјски ход свога народа.
Највећа слава наше књижевности је у том што су њени носиоци од Светог Саве до данас остали верни отаџбини својој. Ма који лист наше књижевности историје да отворите, наћи ћете ту слику непоколебљиве верности која озарава и очеличава поколења.
Да ли је дошло време да пођемо у раскорак са целом прошлости нашом? Опредељујемо ли се за смрт која нема смисла, место радног живота за отаџбину како нам саветују и уче нас сви вођи наши, светитељи, јунаци, књижевници?
Време је, последње време, да приступите олтару отаџбине и да одбаците демонију материјализма, те туђе и туђинске мисли, те несрпске мисли и пристанете уз радну Србију која својим трудом иде својој обнови.

(Просветни гласник, Београд, 1942, бр. 3-5, год. LVIII, стр. 101-106)



Честитамо!

Генерална — Аутор svarog @ 18:07
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.

Powered by blog.rs