Идеологија Србског Национализма

Порекло Шиптара И Срба

Генерална — Аутор svarog @ 20:03

Излагање др Јована И.  Деретића на научном скупу МЕТОДОЛОШКИ ПРОБЛЕМ ИСТРАЖИВАЊА ПОРЕКЛА АЛБАНАЦА  одржаном 21. јуна 2007.год у Србској Академији Наука

 



 

 

 III ПОРЕКЛО  АРБАНАСА

 

Пре доласка у Србију, Арбанаси су променили три боравишта. Пореклом су са Кавказа из кавкаске Албаније. Овој земљи, из које они потичу, странци су дали име Албанија, по имену града Албане на Касписком језеру, у чијем залеђу се она простирала. То је била планинска земља која се протезала делом у данашњем Азербејџану, а делом у Дагестану. У тој брдовитој и планинској земљи на источним падинама Кавказа живело је 26 племена која су говорила 12 наречја или језика. То доказује да је у земљи, коју су називали Албанијом, живело више различитих народа, а не само албанска племена. Главни град те земље звао се Ардебиљ.

У осмом веку вођени су велики ратови између Хазара и Арапа на пределу Албаније. Арапи су били носиоци Ислама, а Хазари турско племе, које је било примило Мојсијеву веру, па је њихов сукоб имао и верски карактер. Арапи су показали више благонаклоности и поштеде према домаћем становништву, па је један део народа примио ислам. Када је хазарски принц Барyил ушао у Албанију 730. године, наредио је својим ратницима да побију сво становништво које је примило ислам. У Ардебиљу су побијени сви муслимани и град је опустошен, (3).  Један део Албанаца муслимана је успео да побегне код Арапа, који су ове избеглице сврстали у две скупине, и једну послали у Сирију, а другу у Арабију. Они који су отишли у Сирију сјединили су се са тамошњим становништвом и губи им се траг. Они који су дошли у Арабију били су насељени у пустињском пределу покрај Црвеног мора. Ово место није одговарало кавкаским сточарима. Не зна се тачно колико су се ту задржали док нису били пресељени на Сицилију. Сицилија је тада била подељена између Арапа и Византије па су пресељени тамо да појачају муслимански живаљ, а и земља им је више одговарала.

Атанасије Урошевић је испитивао 1929. године арбанашка племена на Косову и Метохији у вези њиховог порекла, према предању које код њих живи. Сви Арбанаси, без разлике, испричали су му исту причу, као и њихове хоџе такође. Предање које су му изнели било је следеће: “Најчешће се оно састоји само у томе што за стару постојбину свих Арбанаса узима се Арабија. Понекад је то изражено и у пригодним причама.” Сви су знали да их је из Арабије довео човек који се звао Азрети Имер, (4).

Код Арабљана постоји памћење да су Арбанаси живели у Арабији близу Црвеног мора. Једно такво сведочење наводи и познати албанолог Јохан Георг фон Хан, који је био пропагатор међу аустријским и немачким писцима Тунманове тезе да су Арбанаси пореклом Илири. Хан у свом делу “Кроз поречину Дрима и Вардара”, превод Михаила Илића, на страни 21. наводи једно такво арапско сведочење. Арапи кажу да су Арбанаси живели поред Црвеног мора и да су се одатле иселили. На страни 20. поменутог дела, Хан наводи Лапинског, који каже да Абази, черкеско племе са Кавказа, држе да су са Арбанасима један исти народ, а и Арбанаси држе да су браћа са Абазима, (5).

Џемс Бекер, британски истраживач Арбанаса, каже: “Тамо је друга Албанија (савремени Дагестан) на Кавказу и неки писци сматрају да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. Извесно је да постоји велика сличност између Тоска из Албаније и Черкеза са Кавказа”, (6).

На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја (Византије), као представника хришћанства. Арапи, који су отели од Ромеја већи део Сицилије и део јужне Италије, да би ојачали исламско становништво у тим земљама, преселили су тамо избеглице са Кавказа. Борбе између Ромеја и Арапа на Сицилији трајале су дуго времена и у периоуду од 827. до 878. године Сицилија је била подељена на два дела, па отуда и назив Две Сицилије. Ромеји су успели 980. године да освоје део арапске Сицилије и на том делу нашли су Арбанасе. За пола века власти над њима један део тог народа превели су у хришћанство.

 

IV СРБИЈА ПРЕ ДОЛАСКА АРБАНАСА

 

Предео који се назива Нови Епир, према административној подели Римског царства, Срби су обично називали Епиром, све до 16. века, обухватајући стари и нови Епир заједно. Али, на том простору имали смо и ужа обележја као што су: Доња Зета и Поморје, или Березитија и Вајонитија, по именима два највећа племена са тих простора. Ово су имена преузета из страних докумената, на србском су се звале Брзитија и Војонитија. Доњом Зетом се обична називало Задримље и љешко приморје, а Поморјем област Драча и Валоне па до Јонског мора. Под Березитијом се подразумевао предео између река Шкумбе и Маће, а под Вајонитијом од Шкумбе до Јонског мора. Главни град Вајонитије био је Белиград под Томором, данас Берат.

Становнике Епира Грци су у античком времену сматрали Илирима, то јест Србима.

Теопомп каже да у Епиру живе Хаони, Теспорти и Молоси, и да ни једно од ових племена не припада Јелинима. У античком Епиру имамо три топонима са србским именом: Сербиани, Сербиана и Сербиане. Таквих и сличних топонима имамо још десет на територији класичне Грчке, (7). Шире, на простору римске Илирије имамо важне градове са србским именом, као што су Србица, Сердика, Сардика или Сарбика - данашња Софија, Сербинон на грчком или Сербитиум на латинском - данашњи Загреб, (8). Сарба, Сарда, Сорда или Скодра – данашњи Скадар, Сардона или Скардона – данашњи Скрадин, Сарба, Арба – данашњи Раб, Сербион, Сермион, Сирмиум – данашња Сремска Митровица, Сарабантиа итд. Сви топоними на пределу савремене Албаније су србског порекла. Арбанаси су настојали да те топониме измене, али то је само шминка која се лако брише. Ком народу припадају топоними, том народу припада и територија. Да бисмо то и доказали, да се прошетамо мало кроз векове.

III век с.е. Државу Илирију краља Агрона (правилније Аргона) Зо нара назива Србском империјом, (9). 

Француски историчар Прико д’ Сент-Мари краља Агрона нази ва краљем Срба, (10).

Андрија Качић-Миошић Агронову Илирију назива “словинском земљом”, (57).

После Теуте Илиријом влада Сербилида (код неких писаца – Сербила, Сердила и Сердилида), кога Качић-Миошић назива “краљ словински”, (57).

II век с.е. Апиан из Александрије нам каже, да је римски војсковођа Фулвиус Флакус водио борбу 135. године с.е. са Србима у долини Неретве, које називају Илирима или Далматима, (11).

I век с.е. Страбон помиње Србе као народ Илирије од Јадранског мора до Паноније. Динару планину назива Србском планином, (12).

I век н.е. Крунски доказ тачности свих ових навода даје римски научник Плиније Старији у приказу регрутског списка србских, односно илирских племена из 12. године после Христа. На списку се налази 27 србских племена, од којих више од половине и данас постоји, (13). Међу њима су и моји претци Деретићи. То су: Мезеји, Дитиони, Десниати, Неретвљани, Сартири, Сарбеати, Глиндићи, Дукљани, Диндари, Дермастије, Церани, Деврње, Мелчумани, Сикулоте, Варди, Даверци, Деретићи, Ликини, Стулпини, Бурнице, Олбљани, Лабеати, Сенади, Денде, Сашељи, Рудињани и Грабљани. Грабљани нису били племе, него је то била једна варошица на Зупцима и њих називају једноставно Илирима. Сарбеати такође нису били племе, него савез од неколико мањих племена па их зато називају једноставно Србима. Од Ликина који су живели у Поповом пољу испод Требиња пореклом је император Ликиниус, чији су потомци Немањићи.

Апиан каже да су  у првом веку н.е. “најславнија илирска племена Срби (Сордиски) и Трибали”, (14). За Трибале знамо да су такође Срби.

II век н.е. Дион Касиус, писац римске историје из другог века, помиње Србе на пределу Илирије, (15). Дион је био римски управник Илирије.

IV век. Еузебије Памфил у својој Хроници каже да је Тиберије победио 9. године н.е. “Србске Далмате”, (16).

VII век. Јордан, историчар Гета, каже да су од Сармата, то јест Срба, потекли Венети, Анти и Словени, (21).

VII век. Космограф из Равене поистовећује Илирију са Србијом од Јадранског мора до Дунава, (17).

IX век. Велика србска империја на Хелмском полуострву цара Крепимира Оштривојевића, приказана на мапи, за коју Леополд Ранке каже: “..цела територија је била србска од Дунава до Јадрана и до Архипелага”, (18).

X век. Познати чешки зборник Матер Верборум каже: “Сармати и Серби су два имена истог значења за исти народ”.То исто каже и немачки епископ Салмон. Све ово сведочи који народ је ратовао са Римљанима у Илирији. Као што Еузебије 4. век каже: “Тиберије је победио 9. године н.е. Сарматске Далмате”. (19), а тако каже и Хреман Контракт 11. век. (20)

XI век. Нестор часни Кијевски у свом Летопису објашњава порекло Словена из Илирије и набраја која су племена пред римским освајањима отишла на север и исток Европе. (22)

Црквени сабор у Сплиту 1059. године забранио је употребу “Илирске литургије” у црквама и дозволио само грчку и латинску литургију. (23)

XII век. Византијски историчар Јован Кинамос каже да су Срби, који су као народ  Далмати, изградили тврђаву Рас. (24)

XIII век. Француски историчар Луј Леже преноси чешку Далемилову хронику из 13. века, у којој се каже да су се Серби населили после потопа на границама грчких земаља и дуж мора и да су се раширили све до Рима. На истом месту преноси и пољску хронику из 14. века у којој се каже да је Илирија колевка словенских народа. (25)

XIV век. Византијски историчар Халкокондилас каже за цара Душана, да је хтео да успостави “европску империју народа Илирског”. (26)

XV век. Краљ Срба, босанска лоза Јаблановића, Стефан Томашевић, титулише се 1446. године овако: “Stephanus Thomas Dei gratia Rasciae, Serviae, Bosniensium sive Illyricum Rex” (27)

XVI век. Далматинац Винко Прибојевић, професор теологије, 16. век, међу Словене убраја: “Трачане, Мезе, Гете, Дачане, Македонце, Илире, Роксолане, Моске, Фрижане и Вандале.” (28)

Наш савременик, Рус Павел Тулајев, наводи руску Степску књигу из 16. века и каже: “У том избору из црквених и светских хроника, словенска прапостојбина смештена је у Илирији, што би било у складу са библијским изворником и Несторовим Летописом.” (29)

После турског освајања Далмације 1540. године, осим градова, велики број становника континенталне Далмације, који су говорили србским језиком, се склонио у градове. Тада је у градове “… уведен илирски језик, у којима се до тада говорио италијански.” (30)

XVII век. Мавро Орбини, 16/17. век, под појмом Словена укључује поред Венета, Венда, и Русе-Вандале, Гете, Илире, Готе, Алане, Сармате и друге. (31)

Општи Лист, односно Пећки родослов, почиње излагање са “опис родословља светих царева србских или ти илирских.” (51)

XVIII век. Високи чиновник на бечком Двору, Јохан Христифор барон Бартенштајн објавио је 1761. године један преглед тадашњег стања србског народа, под насловом “Кратак извештај о стању расејаног многобројног илирског народа”. (32)

Велики француски историчар и ерудита Ди Канж каже: Србију су Сарматијом звали…Срби Далмације су Далмати и само вулгарно их називају Словенима. (33)

XIX век. Први речник србско-немачког језика, издат у Бечу 1853. године, посвећен кнезу Михаилу Обреновићу, носи наслов Ilirischen und deutschen Sprache. (34)

Отац немачке филологије и германистике Јакоб Грим пише 1815. године: “Србима називамо правилније оно што се иначе Илирима назива, словенску народну грану.”

Аустро-немачки писац Александер Хекш казао је у свом путопису о Подунављу:  “Укупност свих словенских Илира пење се на око шест милиона душа. Ниједан словенски народ није у ново и најновије време скренуо на себе пажњу у толикој мери као Илири.” (54)

Јернеј Копитар у приказу Вуковог Рјечника из 1818. године каже да је то језик “бројног, тако величанствено надареног, јуначког народа Срба (Илира) ...” (55)

Немачки теолог и правник Јохан Фердинанд Наигебаур каже: “Питао сам једног ученог францисканског монаха из републике Пољица за мишљење о разлици између Илира и Хрвата. Одговорио је: Ја бих рађе био Турчин него Хрват”. Један други католички свештеник је изјавио: “Срби или Илири су образованији него Хрвати; њихова књижевност је старија”. (56) Овде заиста имамо врло прецизну одредницу ко су Илири.

XX век. Име Илири било је синоним за Србе све до двадесетог века. На бечком Двору, Србска канцеларија, све до Првог светског рата, званично је називана Илирском.

За време од 23 века Срби и странци су знали да су Илири Срби, а онда “учени” нордисти нам рекоше да то није тако, него да су Илири – Шћипетари.

Едсон каже за старе Епирце: “Грчки писци су их сматрали пелашке расе, домороцима тих предела.” (35)

Сер Гордон Латам, водећи британски филолог 19. века, каже да су Пелазги и Трачани Словени. (36)

То непобитно доказује и савремени руски научник Грињевич, који је прочитао, односно дешифровао, све критске и друге пелашке написе. Потом је изјавио: “Народ који се у историји помиње под именом Пелазга био је словенски, јер то језик доказује.” (53)

Посебну важност има црквена организација на подручју Епира. Главну улогу је имала Драчка митрополија, која је у седмом веку имала 15 епископија. (37) Временом је Драч губио на важности, и крајем деветог века Драчка митрополија има само 4 епископије. Како је Драч губио на значају у црквеној организацији тако је Белиград под Томором добивао. Почетком XI века Белиград је имао главну улогу у црквеној организацији у Епиру. Ален Дуселије каже да се Белиград и Главница помињу као главни црквени центри у Епиру око 1020. године. (38)

 


Церска Битка

Генерална — Аутор svarog @ 19:49

РЕКЛИ СУ О ЦЕРСКОЈ БИТЦИ:

Војвода Радомир Путник:

 


„... Наше трупе су 17, 18. и 19. августа пристигле и предузеле снажну офанзиву јачом снагом преко Цера. Већ 18. августа предвече, према великим непријатељевим губицима и према сјајним успесима појединих наших јединица, осетило се да непријатељ малаксава и да се његови изгледи на успех све више смањују.Победа је извојевана 19. августа. Непријатељ је био разбијен и повлачио се на целом фронту. Ово повлачење се код појединих колона претворило у право бекство.Наше су трупе 20. и 21. августа гониле непријатеља који се непрестано повлачио у нереду, остављајући за собом топове, муницију, пољске болнице, слагалишта хране...Непријатељ је имао огромне губитке; читави су му пукови уништени... Огранци Цера и Иверка прекривени су његовим лешевима. Број заробљеника, који се још једнако прикупља, такође је велики.У свом повлачењу непријатељ нам је оставио знатан ратни плен: преко 50 топова и хаубица, 86 муницијских кола, 3 пољске болнице, 1 санитетску колону, доста телеграфског материјала, пионирског алата, велики број коња и коморских кола, 6 вагона хране, 7 пољских кухиња итд.“

 

 


Војвода Степа Степановић:

 

 


„Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, а крвљу његовом заливена су она места која је својом поганом ногом оскрнавио...Највећи терет битке понела је Комбинована дивизија, а највећу славу добили су они њени горостасни јунаци који 3. (16) овог месеца — првог дана битке пред зору — онако силно ударише на Церу непријатеља по челу и тим га ударцем толико збунише, да унеше страх и трепет у његове редове...Битка је почела 3. (16.) овог месеца (и трајала четири дана) на свето Преображење — онога дана, када су аустријски ђенерали по свом обећању, требали предати бечком ћесару Ваљево — победа је коначно добијена 7, 8 и 9. (20, 21. и 22) августа, када су победоносне трупе ове армије гониле побеђеног и посрамљеног непријатеља и косиле његове редове где год су стигле, заробљавајући га и пленећи му оружје и спрему. Данас 9. (22) августа то је гоњење завршено пребацивањем и последњих непријатељских остатака преко Дрине...У име отаџбине и народа српског, ја који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине, китећи своје заставе славом која ће сијати док српства траје.Позивам јунаке Друге армије да сви заједно узвикнемо: Слава церским и иверачким јунацима!“.

 

 


Маршал Француске Жазеф Жофр, врховни командант снага Антанте:

 

 


„... Деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени са сигурним просуђивањем, са слободом духа и снагом који испољавају мајсторство српског командовања — заслужују да заузму сјајно место у нашим стратегијским студијама.“

 

 


Непријатељи о војничким врлинама српских ратника са Цера

 

 


„... Ја сам сматрао и сматрам их (Србе) још као војнички најјаче од наших непријатеља. С малим задовољни, вешти да се снађу, лукави, изванредно покретљиви, врло добро вођени, распаљени за борбу мржњом и одушевљењем, они на наше трупе остављају јачи утисак од Руса, Румуна и Италијана“.

 

 


Аустроугарски генерал Алфред Краус, командант корпуса у церској и колубарској битци, у своме делу „Узроци нашег пораза“

 

 


„... Том нашем надирању убрзо је непријатељ — Шумадијска дивизија препречила пут. Људи те дивизије, која нам се одупре, били су прави узорни и неупоредиви војници. Иако су они већ по трећи пут у рату за последње три године, ипак им по храбрости и јунаштву не беше раван ниједан од наших многобројних непријатеља...“

 

 


Фелдмаршал-лајтант Шен

 

 


„... Борба са способним и безобзирним непријатељем на изузетно тешком и за одбрану погодном земљишту захтевала је од аустроугарских трупа максимално физичко и духовно напрезање... Много данка у крви морало је бити плаћено. Претрпљена је масовна паника и друге сродне појаве психичке природе, у борби са противником који је био ненадмашан у тактици герилског ратовања...“

 

 


Аутори Лецтер-Крига — едиције аустроугарског генералштаба

 

 


Powered by blog.rs